Proročište u Delfima

[memento]

9.

Proricanje u proročištu

Metodi proricanja

U Delfima su bili zastupljeni i praktikovani svi tada poznati metodi proricanja. Po predanju, Parnasos, epski heroj sa Parnasa pronašao je veštinu razumevanja i proricanja leta ptica; Delfos, heroj iz grada Delfa, bio je prvi koji je znao da proriče tumačeći iznutrice; Amfiktion, Amfiktionijski junak, predviđao je na osnovu snova. Zna se da je u proročištu postojala i grupa sveštenika koje su zvali Pirkui (Pyrkooi, od grč. pyrós – vatra) koji su mogli da tumače značenja u plamenu žrtava. U delfskom predanj pominje se i postojanje nimfi poznatih kao Triai, odnosno ime im označava na starom grčkom oblutke, kojima su proricale.
Ali, Delfi prvenstveno duguju svoju slavu najpoznatijeg proročišta antičkog sveta Pitiji, jer se verovalo da dobija direktnu inicijaciju od Apolona i da ona govori u stvari u njegovo ime. Drugim rečima, bog proricanja je lično sopštavao proročanstva upotrebljavajući Pitiju kao medijum.

Pitija

Pitija je bila žena srednjih godina (oko 50). Nije neophodno bila devica, ali od trenutka kada se obećala visokoj dužnosti, služenju bogu, bila je pod obavezom da se odrekne muža i dece, da živi u posebnoj kući, kako bi bila sama, u granicama svetog mesta. Morala je živeti uzdržano, najstrožije poštujući religijska pravila. Uprkus svojim godinama, bila je obučenau kao mlada devojka, što je simbolisalo devičansku čistotu njenog života. Na zna se tačno kako se Pitija odabirala, ali je izvesno da nije obavezno poticala iz plemićke porodice, kao što je to bio slučaj sa sveštenicama u drugim proročištima u Grčkoj, niti je morala da prolazi kroz neku specijalno edukaciju za tu dužnost. Pitija je bila obična, prosta seljanka, bez nekih posebnih karakteristika do onog trenutka kada bi Apolon spustio svoje nadahnuće na nju. U početku je delovala samo jedna Pitija, ali pošto su potrebe za proricanjem narastale i postale brojnije, pridodate su joj još dve Pitije
U toku klasičnog peioda, niko nije dobio u potpunost razumljiv odgovor na pitanje s obzirom na Pitijine neočekivane i čudne postupke u toku samog proricanja i činjenicu da Feb govori kroz nju. Ostali su zapisi da se proricanje odvijalo u neposrednoj blizini pukotine u samom svetilištu iz koje su izbijala prirodna isparenja, dok bi Pitija žvakala lovorovo lišće, ili pila vodu sa svetog izvora pokušavajući da dođe do odgovora na postavljena pitanja.
Iskonska želja čoveka da sazna budućnost, i tako predupredi nesreće koje bi ga mogle zadesiti, bila je jača od razuma i činila ga lakovernim i slepim pred svakim logičkim i kritičkim objašnjenjem istinitosti Pitijinih, odnosno božjih, proročkih odgovora. U svakom slučaju, slava Apolona, boga proricanja i ko zna čega sve još, nezadrživo i nesputano je zapljuskivala ceo ondašnji civilizovani svet, ponajviše zahvaljujući svojim proročištima, a posebno Pitiji i hramu u Delfima. Na čuvenom tronošcu, personifikaciji Febovog prestola, sedela je Pitija, božji izaslanik, medijum i instrument, osoba bez ličnosti, koja je, proričući, padala u trans i prenosila Apolonove poruke serijama neartikulisanih i misterioznih krikova.
Ali pre nego što bi Pitija sela na svoj tronožac, bilo je potrebno da pogodi kada će bog pristati da vrši proricanje, pa bi kozu, koja je trebala biti prineta kao žrtva, prvo poškropila hladnom vodom. Ako bi životinja zadrhtala, to je bio siguran znak da bog pristaje, a ako ne, Pitija nije sedala na tronožac.

Vreme i način proricanja

U ranoj antici, pre VI veka, proricanje se odigravalo jednom godišnje, sedam dana meseca Bysiosa (februar, mart), na Apolonov rođendan. Kasnije, proricanje se odvijalo svakog meseca tokom sedama dana, izuzev tri zimska meseca, zato što je Feb provodio to vreme daleko u zemlji Hiperborejaca ustupajući svoje mesto Dionisu, koji je posle Apolona bio sledeći bog koji je obožavan u hramu. U svete dane određene za proricanje, Pitija se prvo spuštala do Kastalijanskog izvora da bi se očistila ritualnim pranjem, zatim je palila lovorovo lišće na svetom mestu i uranjala u dim. U međuvremenu sveštenice su pripremale žrtvenu kozu i ako je bog dao svoju saglasnost, životinja je bila žrtvovana na velikom oltaru. Lanci na prednjem delu hrama su ukazivali svim hodočasnici kada su dani za proricanje u Delfima. U predviđeno vreme, Profetaj i Hosija, sveštenivici Apolona i Dionisa, i izabrani predstavnici gradskog područja Delfa, takođe su se prali svetom kastalijanskom vodom. Konačno i svi hodočasnici, koji su želeli da konsultuju proročanstvo, slično su se prali u izvoru.
Kada bi svi bili spremni, poređali bi se u svečanu procesiju prema hramu, ispunjeni strahopoštovanjem i iščekivanjem. Predstavnici gradova (teopropoi) i privatna lica stajali su van hrama i bili nuđeni kod oltara pelanosom, vrstom svetog hleba spremljenog u komadićima i vrlo skupog, što je bio prvi doprinos hodočasnika svetilištu. Zatim su se svi okretali prema svetilištu i postavljali zaklanu životinju, kao žrtvu, na unutršnji oltar na kojem je u večnom plamenu sagorevala. Smatrano je velikom privilegijom biti primljen prvi u svetilište, što je poznato kao “promanteja”. Prvenstvo su imali uvek ljudi iz Delfa, a biti drugi po redu je bio znak visoke časti za gradove i pojedince koji su to zaslužili.
Pitija je spremno sedela na tronižcu na svetom mestu, u aditonu, ili kod drugog oltara. Profetaj je stajao u blizini, a hodočasnik, koji je ipak bio samo čovek, sedao bi u ugao na određenoj udaljenosti od nje, spreman u stavu da postavi pitanje jednom od Profeteja, bilo pismeno, bilo usmeno. Pitija je bila ponekad skrivana u unutrašnjosti i nije bila vidljiva svakom. Profetaji su su joj zatim postavljali pitanja i ona bi, dok je bila u dubokom transu, davala božje odgovore. Oni su bili potpuno nerazumljivi za sve, a samo su Profetaji bili sposobni da ih odgonetnu i napišu u heksametarskom stihu, i tako napisane odgovore su dostavljali hodočasniku.

[memento]

10.

Pitijini proročki odgovori

Ti dvosmisleni odgovori delfskog proročišta su postali čuveni u istoriji. Bili su previše neshvatljivi, previše nerazumljivi tako da je bio potreban dodatni proročki dar da bi se hodočasniku preneli tačno, kako bi ovaj izbegao pogubne greške.
Dobar primer je slučaj Kreza. U odgovoru na njegovo pitanje bog mu je saopštio da ako preduzme rat protiv Persije razoriće veliku silu. Krez nije ni najmanje sumnjao da je Apolon dvosmislen i da u stvari misli to da će ako zarati protiv Persijanaca, sam ostati bez svog velikog i moćnog carstva koje će u tom ratu biti razoreno.
Interesantni su i sledeći primeri. Prema predanju Pitija je odgovorila jednom hodočasniku sledeću rečenicu: “Ibis redibis numquam peribis in bello”. U prevodu, to bi moglo značiti: “Ići ćeš, vratićeš se, nikad nećeš poginuti u ratu”. Međutim, ako zarez stavimo iza numquam, dobiće se sasvim suprotan smisao, tj.: “ Ići ćeš, nećeš se nikad vratiti, poginućeš u ratu”. Poznat je i primer čuvenog epirskog kralja Pira (setmo se Pirove pobede), koji je kao potomak Eaka nosio naziv Aecides (Eacides). Naime, pre pohoda na Rim, Pir je konsultovao proročište u Delfima i od Pitije dobio sledeći odgovor: Aio te, Aecida, Romanos vincere posse***, što bi moglo značiti: kažem da ti, Eakoviću, možeš pobediti Rimljane, ali i: ... da Rimljani mogu pobediti tebe.
Bilo je devet dana u godini kada je bog, preko Pitije, samim načinom svog oglašavanja ostavljao poseban, zastrašujući utisak na izuzetno mali broj hodočasnik koji bi imao tu sreću i privilegiju da se u to vreme pojavi u proročištu. Takav način proricanja podrazumevao je da na konkretna hodočasnička pitanja, Pitija, tj. bog, odgovara prosto sa da ili ne. Zbog tih razloga, nakon arhajskog perioda, hodočasnici koji su želeli takav, izmenjen način proricanja, izvlačili su kocku, a proricanja su se odvijala svakodnevno, ali ne u aditonu, tj. svetilištu (grč. ádyton – nepristupačno), već napolju, javno.
Međutim ovakva proricanja, ipak, nisu glavna karakteristika Pitije i delfskog proročišta. Pitija je ostala zapamćena u istoriji, prvenstveno, kao simbol nečega što je nerazumljivo, neshvatljivo, tajanstveno, dvosmisleno, neodređeno i zagonetno.

[memento]

11.

Hramovi u Delfima

Svetilište Atine Pronije

Svetilište Atine Pronije (danas poznato kao Marmaria) smešteno je na obližnjoj zaravni sa leve strane puta gledajući prema udolini reke Pleistos. Prva arheološka ispitivanja su upućivala na to da je od prastarih vremena na ovom mestu obožavana neka boginja, što potvrđuju brojne pronađene mikenske figurine koje prikazuju boginju sa otrgnutim rukama. Ovo svetilište je kasnije posvećeno Atini, jer su figurine prikazivale upravo nju i Filakosa, lokalnog junaka, koji je odbranio Apolonovo svetilište i hram. Ime Pronija (Pronaia) je dobila zbog toga što je mesto (zemljište) bilo posvećeno njoj i pre nego što joj je podignut hram.
U granicama nekadašnjeg svetilišta sačuvani su samo ostaci nekoliko građevina, pa ipak oni spadaju među najlepše primere stare grčke arhitekture. Ovaj kompleks se sastoji od dva Atinina hrama. Prvi, koji je sagrađen oko 650. p.n.e. spada među najstarije poznate monumentalne hramove. Drugi, koji je veći, podignut je nešto kasnije (oko 500. p.n.e.), kao i prvi, u dorskom peripteros stilu što znači da je sa sve četiri strane okružen kolonadom stubova i to sa po 6 na krajevima i sa po 12 sa strane hrama. Sastojao se od prednjeg ulaza ili predvorja (pronaosa), glavne hramovne prostotije (naosa) u unutrašnjosti u kojoj je bio i kip boginje, i nije imao prostoriju iza naosa (opistodom), koja je obično služila kao riznica. Pod pteroma, prostora između spoljne kolonade stubova (pterona) i zida cele ili naosa, bio je popločan oblutcima u boji.
U vreme ratova sa Persijom, snažan zemljotres je uzrokovao pad ogromna stene sa Fajadrijade koja je oštetila svetilište. Na ovaj događaj podseća kamen koji i danas stoji u blizine oltara istočno od hrama, i to je verovatno bio razlog da se ojača zid stubom u severoistočnom uglu hrama. Međutim, u IV v. p.n.e. hram je opet razoren i ostale su njegove ruševine koje se vide i danas. Prirodna katastrofa koja je uplašila i oterala persijske osvajače pre 2.500 godina, kao i Gale nešto kasnije, pogodila je Delfe i Atinino svetilište početkom prošlog veka. Marta 1905. g. bujica velikog kamenja sa vrleti Hijampeje sručila se na hram i polomila 12 od 15 sačuvanih stubova.
Ove prirodne nesreće, ali i duboko sujeverje i strah su upozorili stare Grke da podignu i treći hram na istom mestu. Kada su se na to odlučili (oko 370. – 360. p.n.e.), nisu imali pogodnijeg mesta za gradnju nego istočni deo svetilišta, jer su prostor do drugog , “starijeg”, hrama zauzimale dve male jonske riznice i tol, koji je u međuvremenu bio sagrađen u zapadnom delu kompleksa. Treći Atinin hram sagrađen je takođe u dorskom redu, u strogim geometrijskim proporcijama i bio je jednostavnog i ozbiljnog izgleda. Nije imao pteron, već samo 6 stubova na prednjem delu ispred malog pronaosa, a materijal, od kojeg je u celini izgrađen, bio je “najlepši i najkvalitetniji kamen do tada upotrebljen u Delfima: čvrsti, sivi krečnjak sa Parnasa”*. Njegove proporcije (11 x 22 m.) daju građevini uzvišen i klasičan izgled, a dva jonska stuba koja označavaju prolaz ka prednjim vratima u celu su jedina dva otmenija detalja na jednostavnoj kamenoj strukturi.
Između dva kraja kompleksa svetilišta, odnosno između arhajskog i klasičnog hrama, smeštene su tri izuzetno značajne antičke građevine, označene u grčkoj arheologiji pod nazivom “dragoceni ukrasi”.
Najistočnija od njih je jedna od riznica i to ona veća, i izgleda da je sagrađena posle Persijskog rata (480. – 470. p.n.e.). Manja riznica datira iz 530. p.n.e. i predivan je primerak jonske arhitekture arhajskog perioda i savremenica je Sifnijske riznice u Apolonovom hramu, takođe u Delfima. Dva jonska stuba podupiru arhitrav u pronaosu, dok je kapitel u dosta retkom eolskom stilu, koji karakteriše venac od palmovog lišća koje se savija prema dole. Sačuvano je dosta ostataka reljefne dekoracije. Niži delovi su odvojeni od zidova na kojima se nalaze uzorci “spirala” i “astragala”, i pored ruiniranog stanja otkrivaju raniju raskoš ovih riznica i njihovu lepotu.
Između ovih riznica i hrama boginje iz klasičnog perioda nalazi se “drugi dragoceni ukras Atininog svetilišta”, vredniji od mnogih drugih delfskih spomenika: čuveni tol. Svrha ove i sličnih građevina u raznim drugim svetilištima (Epidaurus, Olimpija, itd.) nije ni danas poznata. Sve što možemo reći za njih je to da njihova kružna forma proističe iz vrlo stare tradicije uključujući i najstarije svete kultove. Delfski tol je podignut u ranom IV v. p.n.e. po planu arhitekte Teodorosa. Sav je urađen od pantelejskog mermera u dorskom redu i ima pteron od 20 dorskih stubova. Zid koji je preostao od cele je obložen tamnim eleuzinskim mermerom, a gore se završava triglifom (trorezom) i metopom (metopa – čelo, pročelje, prednja strana) tj. svetlim međuprostorom između triglifa na dorskom frizu. U unutrašnjosti cele pod je bio popločan škriljcem, a duž osnove zida je bio modelovan podijum od eleuzinskog mermera koji je podupirao 10 korintskih stubova. Ove varijacije materijala, boja i stilova i kontrast između osa stubova i krivih linija diazoma, komponuju preidvnu celinu.

[memento]

12.

Apolonovo svetilište

Kada se krene iz Atininog svetilišta pre nego što se dođe do strmih padina Fedrijade prvo ćemo uočiti gimnazion onakvog kakav je projektovan u IV. v. p.n.e. Raspored njegovih građevina deli prostor, na kome se nalazi, na dva uska dela. Niži deo je manji, a istočno je bila palestra (vežbalište, borilište), čiji je središnji deo bio okružen kolonadama sa prostorijama između njih: odajom za svlačenje, platoom za rvanje, terenom za kuglanje itd. Zapadno se nalazio široki prostor sa protočnom cisternom koja je opsluživala bazen za plivanje. Posle vežbanja mladići su se tuširali i plivali u hladnoj vodi. Na većoj, gornjoj terasi, nalazio se ksist (pokriven trem u kome su studenti vežbali za vreme nepovoljnih atmosferskih prilika) 200 m dug, okružen kolonadom, i paradroma, paralelna staza za trčanje koja je korišćena po lepom vremenu. Prostor i pogodnosti gimnaziona nisu korišćeni samo za fizičko vežbanje, već i za časove poetskog recitovanja i sve ostale kulturne aktivnosti, kao što je to praktikovano i u ostalim gimnazijama u antičkoj Grčkoj.
Dalje prama zapadu sa desne strane iz klanca, koji izaziva strahopoštovanje, dopiru zvuci svetog Kastalijanskog izvora iz kojeg se Apolonova voda. spušta velikodušno u bogatu zelenu dolinu. Dva velika kamena sa Fedrijade, istočni Flempoukos i zapadni Rodini kao neke kule koje čuvaju stražu, u svojo visini izgledaju kao da dodiruju nebo, a u podnožju Rodina prostire se veliko delfsko svetilište, Apolonov posed. Okruženo građevinama koje ga zatvaraju i priljubljuju uz strmu liticu, proročište zauzma skoro pravougani prostor osim nepravilnosti na južnoj strani gde se nalazi glavni ulaz koji su koristili antički hodočasnici kao i današnji posetioci. U danima svoje najveće slave ovo sveto mesto je svakako bilo najimpresivniji muzej na svetu. Elegantne građevine, tremovi i službene zgade su poređani u nepravilnom rasporedu preko neravne planinske padine zbijeni levo i desno od svetog puta. Neke od njih su u povoljnijem položaju sa desne strane puta, dok su druge zbijene pozadi i skoro sakrivene. Međutim, sve te zgrade, bez izuzetka, su bile u funkciji obožavanja gospodara svetilišta, Apolona Feba. I između tih građevina, hiljada statua i čuvenih poklona, izdvaja se jedan lepši i vredniji od svih ostalih umetničkih dela, a to su male hramolike riznice. Bilo bi jako teško nabrojati sve ruševine i osnove od spomenika koji su dobijeni, kako je običaj nalagao, od posetioca dok su se kretali svetim putem prema unutrašnjosti Apolonovog hrama..
Odmah desno je osnova od statue bika koju su posvetili Apolonu Korkirani oko 480 g. p.n.e. Suprotno njoj nalazala se prva veća grupa statua, poklon Atinjana, kao podsećanje na pobedu kod Maratona. Ovaj poklon datira najverovatnije iz 460. g. p.n.e., delo je mladog Fidije i sastojao se od 13 bronzanih statua koje su predstavljale Miltijada sa deset mitskih atinskih heroja, dok su sa strana stajali kipovi Apolona i Atine. Tek što su Atinjani postavili svoj poklon, njihovi prijatelji Argivljani brzo su iskazali zahvalnost bogu za svoju pobedu nad Spartanacima kod Oine u Argolidi (456. g. p.n.e.) podizanjem dve grupe statua, obe sa leve strane svetog puta, odmah do poklona Atinjana. Prva grupa je predstavljala Sedmoricu pretiv Tebe, a druga Epigone koji su osvetili propast sedmorice i pobedili Tebance. Argivljani su 414. p.n.e., posle još jedne pobede protiv Spartanaca, postavili u hramu na istom mestu drvenog konja u klasičnom stilu. Onda je došao red i na Spartance da postave svoj poklon. Naime 405 p.n.e. pobedom aristokratske Sparte nad demokratskom Atinom završen je Peloponeski rat, najveći oružani sukob antičke Grčke, čime je okončana hegemonija Atinjana i uspostavljena oligarhija Spartanaca. Sa razumljivim ponosom oni su podigli svoj spomenik nasuprot protivničkog. Izgradili su od klesanog kamena građevinu sa kolonadom od 8 stubova na prednjem delu i u nju postavili 37 bronzanih statua koje su predstavljale bogove zaštitnike, pobedničkog admirala Lisandera koga kruniše Posejdon, kao i druge admirale. Ovim, međutim nije završeno zahvaljivane bogu za izvojevane pobede u bitkama. Godine 371. p.n.e. Spartanci doživljavaju strahovit poraz kod Leuktre, a ubrzo zatim Arkađani predvođeni tebanskim generalom Epeminondom zauzimaju Lakoniju. Ponosni na svoj uspeh Arkađani podižu, ispred spartanskog spomenika, svoju grupu statua, komponovanu od 9 bronzanih kipova koji su predstavljali Apolona i njegove mitske predke. Iste godine Argivljani su izvršili odmazdu nad svojim tradicionalnima neprijateljem Spartancima i podigli u svetilištu nov poklon koji se sastojao od 20 bronzanih statua svojih mitskih heroja.
Tako na razdaljini manjoj od 50 m možemo zamisliti kako je nekad stajalo 95 statua sa obe strane svetog puta.
Međutim svetilište je obilovalo i brojnim drugim umetničkim delima. Prva ruševina sa leve strane pripada arhajskoj ili Sikionskoj riznici (500. p.n.e.). Delovi starijih građevina koji su upotrebljavani u gradnji riznice korišćeni su u izradi pravouglih metopa koje datiraju iz 560. p.n.e. i predstavljaju važan deo u istoriji grčke skulpture. Četiri od ovih metopa su sačuvane u dosta dobrom stanju. Sledeći ostaci pripadaju jednoj od najelegantnijih jonskih riznica u Delfima poznatoj kao Sifnijska riznica. Sagrađena je oko 525. g. p.n.e. i bila je bogato ukrašena skulpturnom dekoracijom. Dva stuba na prednjem ulazu su bila u formi karija, odnosno karijatida kako su obično takve stubove zvali. Osnova i friz su bili ukrašeni izvrsnim reljefima, koji su sada izloženi u Delfskom muzeju i predestavljaju prvorazredne primere arhajske skulpture.
U ovoj tački sveti put pravi zavoj i nastavlja u usponu. Odmah posle krivine, sa leve strane je Atinska riznica izgrađena u dorskom redu od materijala koji je dosta sačuvan tako da su je arheleolozi obnovili sa vrlo malo dodavanja. (Ova riznica je restaurirana sa dozvolom atinskih vlasti pre Drugog svetskog rata). Osnova i metope su ukrašeni sa reljefima koji su konzervirani i čuvaju se u dosta dobrim uslovima što nam dozvoljava da shvatimo atičku skulpturu kasnog arhajskog perioda. Neki arheolozi smatraju da je ova riznica sagrađena posle bitke kod Maratona, dok drugi misle da potiče iz vremena atinske demokratije (505. – 500. p.n.e.).Zidovi riznice su prekriveni sa natpisima kasnijeg datuma (III. v. p.n.e. ili kasnije) koji sadrže najslavnije odluke Atinjana. Međutim među njima su dva izuzetno važna antička teksta: dve himne posvećene Apolonu sa muzičkim zapisom koji propraćuje tekst.
Uz Atinsku riznicu leže ostaci delfskog buleterijuma (skupštine), pravougle šupljikave građevine iz arhajskog perioda. Poviše nje nalazi se ogromna stena koja je verovatno pala tu sa Fedrijade još u prastara vremena, davno pre nego što je svetilište poprimilo svoj kasniji raspored, i zove se Sibilina stena zato čto su drevni ljudi verovali da je prva roročica, koja je rekla da je došala iz Eritreje u Maloj Aziji, stajala na njoj kada je proricala. Nešto više, još jedna slična stena podupirala je jako visoki jonski stub na kojem se nalazila Naksijanska sfinga. U istom delu nalazilo se Gejino svetilište sa svojim izvorom koje je čuvao Piton, strašna zmija, koju je Apolon kasnije ubio. Dalje preme istoku kod prednje strana višeugaonog potpornog zida terase hrama Atinjani su podigli elegantnu stou (stoa – trem sa stubovima , u jednoj sličnoj, odnosno stoi makri, u Atini, je podučavao Zenon , pa utuda i stoicizam), sa 8 jonskih stubova u kojoj su smestili plen zadobijen u pobedničkim pomorskim bitkama protiv Persijanaca (479. p.n.e.).
Desno od svetog puta, suprotno pomenutim spomenicima, nalazilo se malo kružno mesto, sveti halo (gumno). Slavljeno je svake osme godine, tzv Septerija, ponovnim izvođenjem svete drame (predstave) kako bog ubija zmiju.
U različitim delovima svetilišta. su sačuvane i ruševine od mnogih drugih riznica i sve one širom sveta pronose slavu koju su uživali Delfi, jer su se svi Grčki gradovi trudili da svom poštovanom svetilištu darivaju što vrednije poklone i podižu sveta zdanja. Arheolozi su identifikovali sa većom ili manjom verovatnoćom riznice Kniđana, Kirejana, Potiđana, Akanćana i Korinćana, dok je izvesnom broju riznica nisu još utvrđeni ktitori.
Međutim sam Apolonov hram je zauzimao najistaknutije mesto u celom svetilištu. Na pola puta na usponu nalazila se prostrana terasa, poduprta sa južna strane sa lepim višeuglim zidom čija je funkcija bila da bolje osigura temelje hrama. Na severnoj strani se nalazio zid predviđen da zaštiti hrama od stena koje su se odronjavale. Hram koji se danas može videti, sagrađen u IV. p.n.e., je treći po redu koji je građen na ovom mestu,ne računajući mitske, što je već objašnjenjo u odeljku 2.2.2.1. Hram čiji su ostaci danas vidljivi dobio je izgled u IV. p.n.e. kada su ga posle razornog zemljotresa 373. g. p.n.e. Grci obnovili u periodu od 369. – 330. g. p.n.e. po planovima arhitekata Spintara iz Korinta, Ksenodora i Agatona. Nova građevina je bila nešto šira od predhodne i imala je mere 60,32 × 23,82 m. Imala je dorski peripteros i bila je okružena kolonodama stubova i to sa po 6 na čelu i začelju i po 15 sa obe strane. Istočna osnova je bila ukrašena sa istim temama kao i na starom hramu dok je na zapadnoj prikazan zalazak Sunca (Heliosa) i Dionis sa svojim raskalašnim sveštenicama, tijadama. Sve druge skulpture sem Dionisive su uništene. Oštećenja na nekim važnim delovima su takva da se zaključuje da su izazvana namerno, verovatno da hrišćani ne bi oskrnavili svojim prisustvom ovo sveto mesto, ili od hrišćanskih fanatika. Ovde u ovom hramu, gde je Pitija izrekla svoje poslednje proročanstvo upućeno imperatoru Julijanu, stoje uklesane na zidovima pronaosa hrama, da posetioci mogu čitati, čuvene izreke “umerenost u svemu” i “spoznaj sebe” u mističnom delfskom E pismu, kao tajni izrazi koje niko od starih Grka niti sadašnjih đaka neće moći otkriti. I konačno, u ovom hramu se nalazilo ono što je brižljivo skrivano: aditon, sveto mesto sa prorčkim tronožcem i omfalosom, za koji su stari Grci verovali da je Pitonov grob, dok je nedaleko odatle proticala voda koja izvire iz Kastalijanskog izvora. I pored toga što su brojne opise hrama ostavili antički pisci, ni iskopine nisu mogle dodatno osvetliti u potpunosti tajnu ovog hrama, zato što je razaranje najbitnijih delova bilo potpuno, pa se položaj i oblik aditona ne mogu u potpunosti rekonstruisati.
Severno od hrama, u severozapadnom uglu svetilišta leži pozorište, a istočno od njega čuvena Lesha, klub Kniđana, gde je veliki umetnik Polignot naslikao Troju i Odisejev silazak u Had. Inače Polignot se smatra najvećim slikarom grčke monumentalne umetnosti. I na kraju, najviša tačka na kraju svetilišta je bio delfski stadion, na kojem su odigravane Pitijske svečanosti. Čuveni Pindar je proslavio ove igre u svojoj pobedničkoj odi pitionikaju (pitijskom pobedniku). Među najslavnije pobednike Pitijskih igara navode se Hieron iz Sirakuze i Arkesilaj iz Kirene. Posetioc koji želi da spozna punu lepotu delfskog predela i oseti duh jedinstvenog pogleda na njegov pejzaž i spomenike otkriće kako polako sa osećajem poštovanja tumara pored ruševina i postolja slavnih poklona. Tada će pročitati natpis: “Hijanji su posvetili oltar Apolonu”, koji je uklesan u V. p.n.e. i koji stoji na monumentalnom oltaru kod ulaza u hram, gde je predhodno vršeno žrtvovanje bogu. U blizini se nalazi jednostavno postolje na kojem je stajao zlatni tronožac koji su poklonili svetilištu 31 grčki grad posle pobede kod Plateje. Poviše na usponu nalazila su se još četiri zlatna tronošca, koja su poklonili svetilišto posle pobede nad Kartaginjanima 479. p.n.e. četiri Dijenomenova sina: Gelon, Hieron, Polizal i Trazubol. Još dalje, severoistočno od hrama, stajao je poklon od Daohosa, bogatog Tesalca, koji je podigao statuu Apolona, kao i statue osam njegovih predaka, kao da su on i sin, od kojih se statua njegovog pradede , Agija, nalazi u Delfskom muzeju. Pri samom završetku opisa Apolonovog hrama, ako pokušamo da izvršimo selekciju po vrednosti među svim ovim poklonima, uočićemo da jedan ipak odskače i među najlepšim delima, a to je čuveni dar Kratera, slavnog generala Aleksandra Velikog. Severno od severoisočnog ugla hrama, pod ograđenim tremom, nalazile su se bronzane statue koje su prikazivale Aleksandra Velikog i Kratera u lovu na lavove, a koje su izvajali dva poznata skulptora tog vremena Lisip i Leohar.

[memento]

13.

Muzej u Defima, antičko umetničko nasleđe Defa

Muzej u Delfima čuva u svojim prostorijama sistemsku postavku neprocenjivog kulturnog nasleđa ovog područja, koje je nekada praktično bilo centar civilizovanog sveta. Sagrađen je 1902. g., da bi 1937. – 1938. g. bio obnovljen i proširen.U njemu se nalaze brojna remek dela iz svih krajeva Grčke, kao i iz svih perioda grčke istorije. Naravno, da je centralna postavka posvećena antici, i to od predistorije, pa preko arhajskog, klasičnog, helenističkog i rimskog vremena, sve do ranog srednjeg veka i razaranja najslavnijeg proročišta u celokupnoj ljudskoj istoriji. Muzej sadrži sačuvana originalna dela izuzetne umetničke vrednosti, ali i rekonstrukcije spomenika, statua i građevina, što nam omogućava da vrlo verno steknemo uvid u neverovatnu nadarenost jednog naroda u jednom dalekom vremenskom periodu i nama teško shvatljivim uslovima.Tako je rekonstruisana fasada tezaura (riznice) Sifnijaca (Kniđana), posvećenog Apolonu, čuvena po arhajskim karijatidama i skulpturalnim ukrasima i kompozicijama na timpanonskim poljima sa temom Heraklove pobede u takmičenju sa Apolonom za zlatni tronožac, o čemu je već bilo govora. Potrebno je napomenuti i to da je vajar Arhermos izradio, takođe za Apolonov hram, figuru krilate boginje pobede Nike, u stilu arhajske plastike. Delfima pripadaju i figure sfinge i kupasti omfalos (pupak sveta), kao i vozač dvokolica iz Apolonovog svetilišta, čuveni auriga, čija skulptura, verovatno prvi put u istorji, ostavlja utisak stvarnog ponašanja odeće na telu.
Međutim, treba istaći da su ipak, veliki broj remek dela iz antičkog perioda, koja su posredno poznata, i sigurno mnoga nepoznata, bespovratno izgubljena u vrtlozima vremena na ovim prostorima, gde je istorijska dinamika oduvek bila hiperaktivna. Na sreću, neka su i sačuvana i nalaze se u Delfima ili u Grčkoj, a ima ih i van Grčke u muzejima svetskih metropola.

[memento]

14.

ZAKLJUČAK

O nekadašnjoj moći i slavi proročišta u Delfima je dosta rečeno. Međutim, da bi upotpunili sliku o njegovom ogromnom uticaju na svest, mišljenje i postupke ondašnjih ljudi, za sam kraj, navešću slikovit primer o konkretnoj moći Apolona, odnosno, kako su Atinjani uspeli preko Pitije da se oslobode tiranije omraženog Pizistrata i njegovih sinova. Istoričar, Herodot, u svojoj Istoriji, u petoj knjizi, tački 63, navodi:
„Kao što, dakle, Atinjani govore, ovi ljudi, boraveći u Delfima, umeli su Pitiju potkupiti, te bi ona, kad god bi Spartanci došli da bilo o svome bilo o državnom poslu proročište pitaju, svaki put im predlagala da Atinu oslobode. I Lakedemonjani, kad su neprestano isto uputstvo dobijali, pošalju Anhimolija, sina Asterova, ugledna građanina, s vojskom da protera Pizistratovce iz Atine, mada su im bili najveći prijatelji, jer se božje naređenje više cenili nego ljudsko. ...“
Mislim da ne trebe posebno objašnjavati činjenicu da su Spartanci to i uradili, doduše posle početnog neuspeha, ali zato kasnije sa dosta sreće (neko bi rekao uz božiju pomoć), uglavnom, Atina se oslobodila tiranije koja trajala 36 godina.
A Delfima i mestu na kome se nalaze Marmarija i Apolonovo proročište sudbina je dodelila zanimljiv i izuzetan život. Već skoro trideset vekova ljudi pohode Delfe, nekada zbog Pitije i moći Apolonove, a danas zbog velike vrednost i čuvene lepote spomenika antičke kulture. Sveti put je i dalje prometan i njime se čuju glasovi turista na skoro svim svetskim jezicima, odnosno hodočasnika sasvim drugačije vrste nego onda kada je obožavan Apolon.
Vizantijski car Julijan, sinovac Konstantina Velikog, je bio poslednji mnogobožac na vizantijskom prestolu. Naime, napustio je hrišćanstvo i vratio se staroj veri svojih predaka. Zbog toga je prozvan Apostata, odnosno otpadnik. Pre pohoda na Persiju uputio je svog izaslanika u Delfe da od Apolona dobije odgovor šta ga čeka u ratu. Tada je Pitija izrekla svoje poslednje proročanstvo:

„Poruči svom caru: u truleži je propao izdeljan dvorac;
Svoj hram je napustio Apolon bedni, ne prorekavši nikom lovor i slavu,
Izvor zaneme i potok presuši, a mnogo toga je imao još reći.“

Julijan je poginuo. Vladao je samo dve godine.

k r a j