Budizam

[sati]

Kakva osećanja ili iskustva dostižeš dok meditiraš?

Čitava ideja nekakvog dostignuća nije zapravo bitna za meditaciju. Tu se više radi o otpuštanju napetosti nego o postizanju relaksiranosti; više o razumevanju neznanja (napuštanju obmanutosti) nego o dostizanju mudrosti. Ljudi imaju razne vrste iskustava (svetlost, zvukovi itd.), ali važna stvar koju treba zapamtiti o budističkoj meditaciji jeste da je njezin jedini cilj oslobađanje od patnje. Sloboda je put iza iskustava koja samo dolaze i prolaze. Kada se ona jednom dostigne, večna je.

Teško je meriti napredovanje u ovim stvarima. Jesi li ikada učio da sviraš klavir ili da voziš bicikl? Nekad ti izgleda kao da sve to nema smisla, kao traćenje vremena. A onda se, nekako, nešto promeni i pomisliš: "Ej, pa ja to mogu".

Praktikujući meditaciju nekoliko godina ustanovio sam da sam mnogo opušteniji u pogledu života; on i nije tako veliki problem kao što mi se nekad činio. Ne upinjem se iz petnih žila da budem bilo šta ili neko poseban. Još uvek sam prilično zaposlen i imam dosta obaveza, ali je sve to više kao da činim ono što treba učiniti, pre nego pokušaji da budem uspešan, da postignem ili dokažem bilo šta.

[sati]

Da li misliš da ćeš ikada dostići nirvanu?

Prva stvar koju treba učiniti pre nego odgovorim na to pitanje jeste da definišem šta je to "nirvana" -- a to baš i nije laka stvar. Jedna definicija je: oslobađanje od patnje, odbojnosti i pometenosti. Nibbana jeste cilj budističke prakse i mislim da joj i ja težim. Ponekad to izgleda kao veoma težak i dug put. Drugi put, sedeći nepomično, bistrog uma posle celodnevnog truda, izgleda mi kao da je tu kraj mene. Uvek nastojim da imam na umu kako je sadašnji trenutak jedina realnost, jedino mesto i vreme u kojem postoji prosvetljenje. Biti potpuno prisutan upravo u ovom trenutku, kada iza toga ne postoji nijedna želja -- to je prosvetljenje. Uslovi će se promeniti ali sada, ako uspem da budem potpuno sa time, onda, hej -- to je to -- nirvana -- bingo! (Moja teorija broj 16a.)
Sve u svemu, uviđam da što duže živim ovaj život i praktikujem ovaj put, to manje patim, manje je pohlepe, manje ljutnje, manje konfuzije. A što se tiče nirvane kao iskustva -- ne samo kao teorije -- to je nešto što ostvarujemo neposredno. Tako se za sada nadam jedino da ću biti u stanju da sebe ne uzmem suviše ozbiljno ili da ne učinim bilo šta nepromišljeno.

[sati]

Na koje si probleme naišao kada si počeo da praktikuješ meditaciju?

Jedan od glavnih problema kada sam počeo da meditiram bio je nemir. U mladosti moj um bio je treniran da bude uvek zaokupljen nečim i aktivan, tragajući za (čulnim) objektima u okolini. Nisam bio ohrabrivan da kontempliram prostor oko i između tih objekata. Bio sam podstican da se borim za ono čega nema, a ne da budem zadovoljan onim kako su stvari do tada stajale; "komad u tuđoj ruci uvek izgleda veći". Sedeća meditacija jeste praktikovanje zadovoljenosti sadašnjim trenutkom, dakle biti spokojan sa onim što jeste. Stalno zaokupljenom umu mir se uvek čini pomalo dosadan. Sedeti mirno nije uvek baš lako.

mvm

[sati]

Da li meditacija u sebe uključuje krajnju introvertnost?

Budizam se često označava kao srednji put, pa zato svaku krajnjost treba shvatiti kao nešto opasno. Budistički osmostruki put se često sumira kao sila (moral), samadhi (koncentracija) i panna (mudrost). Sve troje treba razvijati podjednako da bi se dostiglo prosvetljenje. Ima jedna divna priča u vezi sa ovim, o tri dečaka koji su krenuli da posete hram. Na svom putu prolaze kraj drveta u cvatu i pomisle kako bi bilo lepo staviti nekoliko cvetova na oltar u hramu. Ali, cvetovi su suviše visoko i za najvišeg od njih, pa se složiše da rade zajedno. Sila kleknu na zemlju kako bi načinio snažnu osnovu -- moral je uvek osnova bilo kakve aktivnosti. Panna mu stade na leđa jer je najvišlji, ali ipak treba da se protegne što je moguće više i tada se oseća pomalo nestabilno. Samadhi je veoma jak i on čvrsto pridržava Pannu. Kombinovanim naporom sve trojice, mudrost na kraju dohvati prekrasne cvetove.

Introverzija je nezgodna reč, jer ima dva značenja -- psihološko i patološko. Često sam sebe pitam, razmišljajući odakle izvire misao: "Gde je um?" Je li unutra, negde spolja, i unuta i spolja, svuda, je li univerzalan, individualan? Na meditaciju se najčešće gleda kao na "ulaženje unutra", ali ako ja nisam ovo telo, šta to onda ulazi i gde? Dobro je pri meditaciji održati jedan osećaj kosmičkog ili spiritualnog u umu, jer to pomaže da ništa ne uzimamo suviše lično. Mislim da je introspekcija, samoposmatranje, možda bolja reč od introverzije.

[sati]

Kakve opasnosti mogu iskrsnuti tokom budističke meditacije?

Meditacija jeste rad sa umom i mnogo je nepoznatog u vezi sa umom -- zato i meditiramo. Intenzivno razvijanje koncentracije može rezultirati oslobađanje izvesnih energija ili nas dovesti u neuobičajena stanja i ukoliko ne živimo dovoljno izbalansiranim načinom života, to nam može doneti probleme. Ne preporučuje se da ljudi sa pshološkim problemima meditiraju bez odgovarajućeg vođstva.

Proces meditacije uključuje otvaranje svesti. Mnoga sećanja nisu dostupna svesnom delu uma zbog potiskivanja, izbegavanja (jer su bolna), poricanja, nedostatka vremena itd. Ako su ta sećanja naročito snažna mogu nas preplaviti. Sve to ipak nije nešto neprirodno i više predstavlja poteškoću nego opasnost. Opasnost zapravo nije u meditaciji, već u zalaženju u zapušten ili zloustavljan um. Poput mašine koja nije na pravilan način korišćena ili održavana, kada je pokrenemo postoji mogućnost da se nešto otkači i lupi vas u glavu. Kontakt sa iskusnim učiteljem, naročito na početku, uvek je od neprocenjive pomoći.

[sati]

Zašto pripadaš ovoj religiji a ne nekoj drugoj?

Na neki način ona mi odgovara. Oduvek sam bio zainteresovan za filozofiju i religiju. Tragao sam za nekakvom formom na koju bih mogao da se oslonim, ali izgledalo je da mi ništa ne odgovara. To je pomalo slično kao kad hoćeš da kupiš cipele -- znaš da hoćeš nešto, ali ne znaš tačno šta je to dok ga ne vidiš; a onda te cipele probaš i vidiš da li ti odgovaraju. Na praktičnijem nivou odabrao sam budizam zato što dopušta slobodu istraživanja, pravo na pitanje -- o svemu. Rezultat toga je da je to u celini veoma tolerantna religija. I budisti ratuju, ali nikada u ime religije. Takođe, budizam nije sistem verovanja. Postoje sugestije, ali niko ne zahteva da u njih slepo veruješ. Njih treba istraživati i ispitivati u svetlu sopstvenih iskustava. Zato što je relativno nova pojava na Zapadu, budizam je tu veoma svež, vitalan i "čist", što ja lično veoma cenim. Institucije su, pak, sklone da vremenom postanu krute i pune balasta, ali pošto je budizam "fluidan", on se dobro prilagođava i lako se može "prepakivati", tako da je sadržaj u suštini isti, ali novi izgled donosi mu i novi život. Povrh svega, za mene budizam ima i neki smisao, te tako mogu da sledim veći deo njegove logike a da mi nije potrebno nekakvo mistično premošćavanje. Stvari su prolazne -- jasno; postoji patnja -- jasno; jedne stvari su uzrok drugima -- jasno; želja izaziva patnju -- jasno -- i tako dalje. Sasvim lako.

[sati]

Po čemu je budizam drugačiji od drugih religija?

Spolja gledano postoje očigledne razlike kao što su način oblačenja, rituali, simbolika, jezik itd. Na doktrinarnom nivou jedna krupna razlika je da je budizam neteističan -- ne zagovara postojanje nekakvog boga stvoritelja svega. Iako u njemu možemo naći čitavu kosmologiju, sa različitim nebesima i paklovima, nema nikakvog traga od posebnog bića koje bi svim tim gospodarilo.

Ono što budizam čini zaista jedinstvenim jeste učenje o nepersonalnosti ili nepostojanju sopstva, duše -- koje se označava pojmom anatta. Taj pojam je prilično teško razumeti. Osnovno religijsko i filozofsko pitanje jeste "ko ili šta sam ja?" A klasičan budistički odgovor mogao bi biti: "neprekidan samopokrećući proces nastajanja i nestajanja telesnih i mentalnih fenomena". To sam ja!? Ništa više! Buda je svaki oblik egzistencije opisao trima karakteristikama: prolaznost, izvor patnje i bez trajne suštine. Ono što logički iz toga sledi je ako je neka stvar prolazna, na nju ne možemo da se oslonimo, ona nas ne može trajno zadovoljiti. A ono što nas ne može zadovoljiti, za to nije preporučljivo ni mudro da ga označavamo kao svoju krajnju suštinu. Ja nisam ni ovo, a ni ono. Vraćajući tu ideju u suprotnom smeru tragamo ili za nečim što je zaista trajno ili za nerelativnim identitetom. Na kraju dolazimo do zaključka da ovaj osećaj sopstva, pošto nema suštinu, jeste zapravo samo proces koji možemo posmatrati i upoznati.

A šta je to što posmatra i upoznaje?

Naše iskustvo se grubo deli na ono koje dolazi od tela i od uma. Pođimo od tela: Na osnovu čega je ono nastalo? Roditelja, jajne ćelije, spermatozoida, ishrane itd. Ono se razvilo, evoluiralo i održalo zahvaljujući ishrani, roditeljima, okruženju itd. Gde je sada onaj dvogodišnji dečak? Koji delić njega je ostao isti? Novo telo je svakako bilo "rođeno", menjalo se zavisno od mnogih uslova. Onda se izmenilo... pa opet. Taj proces menjanja otklanja svako "ja" kao trajan faktor. Pokušaj sledeću vežbu: zamišljaj da uklanjaš deo po deo. Odseci kosu. Jesi li to još ti? Odseci prst, čitavu ruku. Jesi li to još ti? A obe noge i drugu ruku? Koji deo tela je to "ja". Budizam bi rekao da nije nijedan.

A šta je sa umom? Koliko dugo traje bilo koje stanje uma? Sekundu, minut? I ta mentalna iskustva nastala su kao i telo -- zavisno od mnogih uslova. Misli i osećanja su tako nestalni, tako prolazni da ako bi trebalo da neki deo sebe odredim kao "ja" onda bih izabrao ipak telo. A paradoks je: "Osećam kao da ja postoji, ali ne mogu tačno da ukažam prstom gde je ono." Prilično neobično! Gde je onda odgovor? Buda je izuzetan naglasak stavljao na sati -- obično se prevodi kao sabranost pažnje ili svesnost, budnost, pažljivost itd. To je naša sposobnost da znamo. Možeš gledati ove reči, znati da ih vidiš -- i znati da znaš. Uviđati misao nije isto što i misliti, uviđanje ljutnje nije isto što i biti ljut i tako dalje. Objekat nije isto što i naše znanje o njemu. Naša navika je da se utopimo u objekat koji posmatramo do stepena kada prestaje distanca izmedju subjekta i objekta i oni izgledaju kao jedna stvar -- kao JA. Tu u igru ulazi meditacija -- ona sužava polje aktivnosti tako da je taj proces nastajanja /menjanja objekta i subjektovog uočavanja toga moguće posmatrati i bolje razumeti. Drugi aspekt je istraživanje razlika između objekta i subjekta. Postoje li one?

Čitava ova stvar je veoma suptilna i potrebno je nešto vremena da se "ode iza scene", ali izvesno razumevanje principa anatta je ključno za bilo kakvo stvarno razumevanje budizma, zbog čega sam ja inače stigao ovamo. Mnogo je knjiga napisano o ovoj temi, ali samo je sopstveno istraživanje ovoga principa, uz pomoć meditacije, pravi put da se stigne do uvida u našu egzistencijalnu situaciju, koja se može i ovako definisati: ne biti niko, ne ići nikud

..o..

[sati]

Je li budizam religija, filozofija, psihologija ili način života?

On može funkcionisati kao kombinacija sva ta četiri elementa, zavisno od toga šta želiš da uradiš. Kao filozofija on obezbeđuje veoma racionalna objašnjenja prirodnih fenomena. Reč filozofija vodi poreklo iz starogrčkog i znači "ljubitelj mudrosti", što je Buda i bio. Kao psihologija on omogućuje široki uvid u ljudsko ponašanje, a kao način života svojim osnovnim modelom pravila morala, nasuprot monaškim pravilima, obezbeđuje izvanrednu formulu socijalnog ponašanja.

Međutim, kao što si mogao naslutiti iz mojih dosadašnjih odgovora, budizam je religija. Značenje reči "religija" jeste povezati, ujediniti, spojiti, i onda se postavlja neizbežno pitanje: sa čime to? Na nivou svakodnevnog iskustva postoji "ja" i "drugo" i to drugo je tajna života. Nešto od toga, kao što je stenje ili brzina zvuka, može se istražiti relativno direktno, ali -- šta je to drugo? Kako je sve to nastalo? Šta sve to znači? Religija se tiče transcendencije -- postojanja izvan neposredno vidljivog; slobode od ograničenosti svojstvenih materiji -- ona se tiče bezimenog, neuslovljenog.

.....Ö

[Isahara]

Da li budizam ili prosto prihvatanje budizma povlači sa sobom i odredjene etičke norme kojih se treba pridržavati?

Postoji li institucija ženskog monaštva u budizmu?

[sati]

Čemu nas budizam može naučiti?

Lekcija broj jedan tiče se verovatno morala. Nije to toliko neka lista "ne smeš činiti ovo ili ono", već više razmatranje zakona kamme, koje vodi do boljeg uviđanja da ako činimo dobre stvari imamo više šanse da nam se dobro i vrati, nego kad činimo loše stvari. Kosmički to je veoma precizan zakon, ali na ličnom planu to nije uvek tako očigledno, u smislu da nešto "pogrešno" uradiš i čini ti se da si se izvukao bez ikakvih posledica. Ali preporađanje sve to reguliše na duže staze.

Tu su zatim mnoge psihološke alatke kojima se služimo u suočavanju sa različitim pometnjama koje pogađaju nas ljudska bića. U naše vreme stres je jedna od čestih nedaća i meditacija je veoma korisna u takvom slučaju. Različita učenja o saosećanju i ljubavi daju nam izvanredne lekcije kako da raspetljamo čvorove koji su se zapetljali u srcu tokom niza godina. Najvažnija lekcija je o anatta, impersonalnosti ili nepostojanju sopstva, koja nas uči da sve oko sebe ne uzimamo suviše lično – ah, kakvo je to olakšanje!

ø....ø