Budizam

[sati]

Može li svako da postane monah?

Moraš biti ljudsko biće, muškarac, bez društvenih obaveza (kao što je vojna služba), stariji od 20 godina, da imaš dopuštenje roditelja, saglasnost supruge ako si oženjen i da ne boluješ od neke zarazne bolesti. U tradiciji kojoj pripadam postoji dvogodišnji period iskušenika, kada učitelj i zajednica imaju priliku da procene da li si pogodan kao ličnost -- i obrnuto. Mimo ovoga, svako je dobrodošao. Ali ostati monah nije baš tako lako!

Ŵ

[sati]

Je li svih 227 monaških pravila zaista neophodno?

Verovatno nije. Pošto su sačinjena još pre 2500 godina, u nekima se pominju predmeti koji danas čak ni ne postoje. Ono što pokušavamo je da sledimo smisao svakog pravila -- na šta je njima Buda ukazivao? Na primer, pravilo vezano za novac je izvorno 'zabrana da se rukuje zlatom i srebrom'. I tako, cinici bi rekli, 'papirni novac je dopušten, a tek kreditne kartice!' Smisao ovog pravila tiče se odustajanja od moći koju daje novac, jer ona stavlja na kušnju želje i moj osećaj nezavisnosti. Kad god je u pitanju neki sistem pravila, različiti ljudi imaju različite stavove i mišljenja, ali mi imamo tih 227 pravila i umesto da gubim vreme debatujući oko njih jednostavno se uklapam u sistem koji postoji; neka od tih pravila su možda pomalo neobična, ali sasvim dobro funkcionišu. Korisno je takođe gledati na ta pravila kao na deo ličnog sistema vežbanja, zasnovanog na obuzdavanju i odbacivanju, pre nego kao na puki pravni sistem koji monaha treba da dovede u red. Većina pravila nisu moralne presude, već pre sugestije kako da zajedno živimo u skladu. Postoje i 'rupe u zakonu' kroz koje je moguće izmigoljiti se, ali onda se pitam zašto uopšte prihvatam monašku obuku ako želim da je eskiviram? Postoje četiri pravila čije kršenje povlači za sobom razmonašenje; kod drugih trinaest pravila za kršenje sledi kazna, a ostalo su relativno mali prekršaji.

∞

[sati]

Zašto se u budističkim manastirima toliko recituje?

Recitovanje sa pevanjem vodi poreklo iz vremena Bude, kada upotreba papira nije bila raširena i čitavo učenje monasi i monahinje su pamtili u formi recitovanja. Tako je učenje prenošeno 400 godina, sve dok na kraju nije zapisano oko 80. godine pre n.e. na Šri Lanki. Mnogo je razloga zašto mi još uvek recitujemo. Jedan je tradicija. Vežbanje memorije/uma drugi -- teško je naučiti makar i nekoliko sutta napamet, ali pri tome se um zaista fokusira i smiruje. Učeći da recitujemo istovremeno učimo različite aspekte učenja i ispunjavanje uma nekim od osnovnih pojmova -- recimo recitujući o samosećanju -- na ovakav repetitivan način može biti vrlo podsticajno. Prilikom javnih svetkovina i ceremonija recitovanje može biti veoma moćno, naročito ako svi učesnici poznaju tekst koji se izgovara, makar ga i ne znali napamet. Premda su mnogi govori prevedeni, još uvek koristimo pali jezik, pošto ima mnogo reči koje je teško ili skoro nemoguće prevesti.

-o-

[sati]

Kakvu funkciju theravada budizam ima u zajednici?

Temelj budističke prakse jeste moral. U ovom vremenu, kada se toliko ističe materijalno, korisne društvene vrednosti često su potisnute u stranu. Ako imate instituciju ili pojedince koji za osnovu svoga života uzimaju dobrotu, to je velika vrednost. Istina, uvek postoji opasnost od proizvoljnog procenjivanja šta je dobro a šta ne -- setimo se spaljivanja veštica i sličnog -- ali nisam video da je mnogo takvoga činjeno u ime budizma. Čekaj, poslednja veštica koju smo spalili živela je još pre... he, he, šalim se! Moj pristup je da se skoncentrišem da u sebi stvari nekako dovedem u sklad, s nadom da će svaki uspeh u tome kroz lični primer biti potpora i za druge. Manastir predstavlja za ljude vrlo opipljivu referentnu tačku, čitava jedna zajednica ulaže napor da čini dobro. Ljudi imaju priliku da posete manastir, možda ostanu nekoliko dana i steknu osećaj šta zapravo znači blagotvorna zajednica -- da to nije samo ideja. Za mnoge je to veoma inspirativno, nadahnjujuće i ohrabrujuće. Cilj budizma je prosvetljenje i takav jedan primer ima podjednaku važnost kao i moral.

+.+

[sati]

Da li se budistički monasi mogu angažovati u humanitarnom radu?

Sve što mi radmo radimo besplatno. Različiti manastiri imaće više ili manje kontakata sa nezaređenima, ali ideja služenja se generalno gledajući podržava. Mi ne organizujemo ono što se obično podrazumeva pod humanitarnim radom -- javne kuhinje, skupljanje hrane za siromašne... Moj pristup je da radim sa osnovnim problemima kao što su pohlepa, ljutnja i mentalna dezorijentacija. Ako bi to svako činio, moguće je da bi u svetu bilo više velikodušnosti, saosećanja i mudrosti, da bi gladni bili siti, a beskućnici imali krov nad glavom. Da li ovo izgleda naivno? Svako od nas ulaže napore u onom pravcu za koji smatra da je za njega i za druge najbolji.

[sati]

Zašto monasi ne kuvaju sami sebi hranu i ne zahvaljuju se nezaređenim sledbenicima kada im je donose?

Biti zavisan je jedan od oblika samoodricanja; time se obuzdava želja. Nemati mogućnosti za kuvanje (skladištenje hrane, jedenje posle podneva ili kopanje zemljišta) znači da nemam mogućnost da radim ono što bih "ja" želeo, kako bih "ja" želeo -- ključ je u tome "ja", u tom egu, toj iluziji koju treba razobličiti. Ako proučavate četiri plemenite istine videćete da želja, žudnja, jeste uzrok patnje. Često, tek pošto smo stavili tu želju na probu postajemo svesni stvari za koje smo vezani.

To što donose hranu, za laike je dobar način da uspostave i održe odnos sa monasima i monahinjama. Dolazak u manastir pomaže im da se podsete vrednosti koje budizam predstavlja. To što mi ne zahvaljujemo je uglavnom kulturološki uslovljeno. Neki laici (na primer iz Tajlanda) smatraju da njihov poklon treba da bude potpuno slobodno dat i da očekivanje da za uzvrat dobiju zahvaljivanje više liči na neku vrstu "trgovine" - razmenjujem svoju hranu za tvoju zahvalnost. To nije običaj sa kojim sam odrastao i meni se dopada da izražavam zahvalnost za mnoge stvari koje drugi ljudi donose podržavajući moj način života. Uobičajeni monaški odgovor pri primanju poklona jeste recitovanje tradicionalnih blagoslova.

[sati]

Da li ti činiš bilo šta u zamenu za dobijenu hranu?

Glavna stvar kojoj težim kao monah jeste postizanje prosvetljenja. To je komplikovana stvar -- jer ponekad izgleda kao da ne radim ništa -- sedim i "piljim u pupak" -- i mnogi ljudi to kritikuju. Drugi su pak spremni da podrže naše napore u meditaciji zbog druge stvari koju činim kao monah, a to je poštovanje pravila morala (vinaya). Šta se pod njima podrazumeva je sasvim jasno, jer su sva ona zapisana. Održavanje vinaye na pravi način je prilično teško, i zato ako ljudi vide da monah poštuje pravila, oni su obično srećni da mogu da ga nahrane i pomognu mu u meditativnom naporu. U konvencionalnijem smislu rečeno, veoma sam zauzet raznim drugim stvarima -- pravljenjem našeg manastirskog biltena, podučavanjem, pisanjem ovoga pisma, pomaganjem u poslovima oko manastira itd. Ali ja to ne radim zbog toga da bih dobio hranu, već su to jednostavno stvari koje treba uraditi i ja ih radim.

[sati]

Je li monaški život samo beg od svakodnevnih obaveza motivisan sebičnošću?

Kako bismo definisali "odgovorno ponašanje u ovome svetu"? Ko o tome odlučuje? Najbolja široko prihvaćena paralela sa monaškim životom jeste život umetnika. Postoje univerziteti za takve ljude, poreske olakšice, razni popusti itd. Je li umetnost radi umetnosti valjan, odgovoran doprinos ovome svetu? U strogo materijalističkom svetu na takve osobe se gleda kao na teret. Na sreću, društvo obično ima dovoljno prostora ne samo da primi, već i da vidi vrednost u emocionalnoj, estetskoj i duhovnoj strani ljudske prirode. Što se tiče bekstva, ovaj "svet" se zapravo ograničava obimom naših doživljaja. Gde god da kreneš, nosiš taj svet sa sobom; nema bekstva od posledica sopstvenih dela, sopstvene kamme. Monaški život je katastrofa ako se koristi za beg, ali je idealan kao utočište, mesto gde imamo dovoljno vremena za kontemplaciju i tako razvijamo istinski odgovoran (holistički, zdrav) odnos prema svetu. Da bismo definisali taj odgovoran način delovanja moramo se prvo složiti oko ključne stvari u životu, oko toga "zašto". Pošto je to vrlo teško, umesto da silom namećemo merila, možemo li ohrabriti toleranciju, dopuštajući prostor za ekscentrike, čudake, mesečare, političare, bele, crne, muškarce, žene?

[sati]

Šta se još radi u manastiru?

Rečju, to je mesto gde ljudi mogu da dođu i budu sami sa sobom. Tu je zatim i subotnji kurs meditacije i povremena meditativna osamljivanja (3 do 10 dana). Ima i nekoliko praznika preko godine, jednom nedeljno dan noćnog bdenja i svakodnevno deljenje hrane. Postoje i četiri termina kada čitava porodica može da boravi u manastiru, zatim nedeljna škola i seminar meditacije za mlade krajem godine. Naš seminarski centar povremeno je domaćin raznim međureligijskim susretima, skupovima psihologa zainteresovanih za meditaciju itd. Amaravati je glavni centar za naše manastire u Britaniji i kao takav je nešto prometniji nego ostala tri manastira. Međutim, i u njemu je naglasak na smirenosti, samoći, tišini, kontemplaciji.

[sati]

Šta se još radi u manastiru?

Rečju, to je mesto gde ljudi mogu da dođu i budu sami sa sobom. Tu je zatim i subotnji kurs meditacije i povremena meditativna osamljivanja (3 do 10 dana). Ima i nekoliko praznika preko godine, jednom nedeljno dan noćnog bdenja i svakodnevno deljenje hrane. Postoje i četiri termina kada čitava porodica može da boravi u manastiru, zatim nedeljna škola i seminar meditacije za mlade krajem godine. Naš seminarski centar povremeno je domaćin raznim međureligijskim susretima, skupovima psihologa zainteresovanih za meditaciju itd. Amaravati je glavni centar za naše manastire u Britaniji i kao takav je nešto prometniji nego ostala tri manastira. Međutim, i u njemu je naglasak na smirenosti, samoći, tišini, kontemplaciji.