Budizam

[sati]

Kako izgleda jedan običan monahov dan?

Prvo zajedničko okupljanje je u pet ujutro, tako da ustajem između četiri i pola pet. Susret započinjemo paljenjem sveća i mirisnih štapića u svetilištu i pri tom se klanjamo tri puta. Tada sledi oko pola sata zajedničkog recitovanja i oko jedan sat meditacije. To recitovanje je na pali jeziku, koji je veoma stari jezik i danas je on "mrtav" jezik koji služi jedino u okviru theravada budizma. Neki delovi recitovanja su u slavu divnih ljudskih kvaliteta koje oličava Buda: dobrota, saosećanje, mudrost, moral. Drugi delovi su kontemplativni, razmatrajući neke stvari kojima je Buda podučavao. Meditira se ćutke. Na kraju meditacije najstariji monah udara u zvonce i ponovo se klanjamo u pravcu svetilišta, čime se susret završava. Tada je već pola sedam. Posle toga čistim prostoriju koja služi kao redakcija naših izdanja i gde inače radim preko dana. U sedam i petnaest idem u glavnu salu, gde pojedem šolju zobene kaše i malo čaja. Svi su tu i članovi zajednice mogu dati različita obaveštenja o poslovima koje treba obaviti i pomoći koja je potrebna, kao i o ostalim stvarima koje se tiču zajednice. Ponekad, kada popijemo čaj i ako je pogodna prilika, starešina manastira ima kraće izlaganje o budističkom učenju.

Od otprilike pola devet do pola jedanaest sam slobodan. Tada radim mnoge stvari, kao što je kucanje ovog pisma ili možda operem veš, možda malo prošetam ili sedim i proćaskam sa prijateljem, nekad samo sedim. U pola jedanaest se oglašava glavno zvono i svi se okupljamo za ručak. Imamo dnevno samo jedan pravi obrok i on treba da je gotov pre podneva. Oblačim ogrtač, uzimam posudu za prošenje hrane i odlazim u salu. Na podu su dva reda prostirki. Klanjam se svetilištu i sedam. Kada smo se svi okupili, predvođeni najstarijim monahom, dobijamo hranu od nezaređenioh sledbenika koji su toga dana u manastiru. Zatim sledi kratko recitovanje, što je tradicionalni način zahvaljivanja ljudima koji su nam poklonili tu hranu. Čekam dok najstariji monah ne počne da jede i zatim u tišini jedem hranu iz svoje posude. Posle obroka perem posudu i vraćam je u sobu. Sada je oko podne. Sad mogu malo da se odmorim.

Oko pola dva obično počinjem da radim na publikacijama. Štampam ovo pismo, kucam obaveštenja, skeniram i dorađujem fotografije. Ne provodim mnogo vremena za kompjuterom. S vremena na vreme jednostavno prošetam, posmatram drveće i osluškujem šum vetra ili ptičiji crvkut. U pet i petnaest završavam posao za taj dan i odlazima da popijem čaj sa ostalim monasima -- to su moji prijatelji. Ponekad je teško prekinuti posao. Da li ti se desi da zaboraviš na vreme dok radiš nešto u čemu uživaš? Ja radim ono što volim, tako da uživam u radu i moj rad i nije rad nego igra.

U sedam i petnaest oglašava se veliko zvono i oblačim ogrtač i odlazim u veliku salu na poslednje okupljanje toga dana. Recitujemo pola sata i potom oko jedan sat meditiramo. Ponekad, posle meditacije, starešina manastira govori o budističkom učenju. Tada je već devet sati. Vraćam se u svoju sobu, a onda možda čitam, pišem pismo, sedim i gledam kroz prozor napolje ili sedim i gledam kroz prozor (svoga uma) u sebe ili jednostavno legnem da spavam.

Danas je pun Mesec i počinjemo period osame. Juče sam obrijao glavu (činim to svake dve nedelje) i danas popodne svi monasi će se okupiti kako bismo recitovali naša pravila -- svih 227, na paliju. To traje oko 45 minuta brzog recitovanja, a recitujemo napamet. Potrebno je dugo vremena dok se ne nauče i ne zapamte svi ti stihovi.

÷

[Isahara]

Lepo od tebe što si opisao jedan svoj dan
Nemam ništa protiv da ako si raspoložen, podeliš sa nama još poneki detalj iz monaškog života

Kakav je odnos budizma prema seksualnosti? (ako zanemarimo tantrički budizam)

[believer]

Da li se izlazi van zidina manastira?Da li u manastir dolaze gosti?

[sati]

Isahara kaže: Lepo od tebe što si opisao jedan svoj dan Nemam ništa protiv da ako si raspoložen, podeliš sa nama još poneki detalj iz monaškog života Kakav je odnos budizma prema seksualnosti? (ako zanemarimo tantrički budizam)

Moram da te ispravim
Ja nisam monah, već sam samo nekoliko puta posetio budistički manastir. A ovo što ovde postujem je prevod jednog pravog monaha po imenu Ađan Kusalo.

E sad, odnos budizma prema seksualnosti. Moram odmah napraviti razliku između nezaređenih i monaha. Za ove prve važi pet pravila morala, od kojih je treće da se ne upuštaju u seksualne odnose koji nisu dopušteni. A koji su to: ako su u braku, onda da se ograniče samo na bračnog partnera, a ako nisu, onda da imaju odnose samo sa muškarcem/ženom koji su slobodni (nisu u braku, vereni ili drugoj vezi). Suština ovog pravila je da se trudimo da svojim postupcima ni na koji način ne povređujemo druga bića, a i ne ugrožavamo socijalnu harmoniju.

Što se tiče monaha, njima je naravno potpuno zabranjen svaki seksualni odnos sa drugom osobom, kao i samozadovoljavanje. Ako ga prekrše, to automatski znači gubitak statusa monaha i napuštanje monaške zajednice. Naravno da takvo obuzdavanje nije nimalo lako i u istoriji budizma mnogo je priča o monasima i monahinjama koji nisu mogli da obuzdaju svoj seksualni nagon. Ali i tu postoji razlika između onih koji su bili dovoljno svesni da se prvo razmonaše pre nego što su imali odnos i onih koji to nisu uspeli...

[sati]

believer kaže: Da li se izlazi van zidina manastira?Da li u manastir dolaze gosti?

Ovi manastiri u kojima sam ja bio (Amaravati i Aruna Ratanagiri) nemaju nikakve "zidine", već običnu ogradu kao i svaka kuća u okolini. Svako ko nije monah može takođe tamo da ode i provede onoliko vremena koliko smatra da mu prija. Ipak, tri meseca u godini (januar-mart) manastiri ne primaju goste i to je prilika za monahe da se intenzivnije posvete meditaciji i radu na sebi.

Ovo vaše pitanje je zanimljivo zato što ljudi obično imaju predstavu da su monasi neki nedruželjubivi ljudi koji žive u potpunoj izolaciji, u potpunoj divljini, odsečeni od sveta. Naravno, sve zavisi od ličnih afiniteta i neki monasi su skloniji samoći u odnosu na druge, baš kao i svi drugi ljudi. No Buda je tako postavi monaška pravila da zapravo budistički monah nikada ne može da prekine vezu sa zajednicom i živi recimo kao pustinjak, iz jednostavnog razloga što zavisi od hrane koju svakog dana mora da isprosi. Dakle i ako živi sam u šumi, mora svako jutro da ode do najbližeg sela i u svoju činiju isprosi hranu. No on mora da je pojede istog dana do podneva i ono što mu ostane ne može da zadrži za sutra. Naravno, ovo se odnosi na Aziju, konkretno Šri Lanku i Indokinu, gde je budizam na domaćem terenu. Na Zapadu sve to izgleda drugačije i tamo hranu spremaju "civili" u manastiru ili je donesu. Tako se održava simbioza između monaške zajednice i okruženja. "Civili" daju monasima hranu za telo, a monasi "civilima" hranu za "dušu"

[believer]

sati kaže: Ovo vaše pitanje je zanimljivo zato što ljudi obično imaju predstavu da su monasi neki nedruželjubivi ljudi koji žive u potpunoj izolaciji, u potpunoj divljini, odsečeni od sveta.

nemam tu opstu predstavu o monasima samo mi se ucinilo,citajuci opis jednog dana,da je to prilicno zatvorena zajednica bez upliva i uticaja spoljnog sveta...
i nije mi jasno zasto se hrana prosi?Zasto se ne uzgajaju biljke ? Da li se jede meso?
i da li monasi imaju neke fizicke dnevne aktivnosti,u polju ili basti,ili nesto slicno tome?

[sati]

believer kaže: i nije mi jasno zasto se hrana prosi?Zasto se ne uzgajaju biljke ? Da li se jede meso? i da li monasi imaju neke fizicke dnevne aktivnosti,u polju ili basti,ili nesto slicno tome?

Čitav monahov život i pravila koja ga regulišu su jedna vrsta treninga u obuzdavanju uma. Svako pravilo je jedna granica, preko koje se ne prelazi. To može izgledati kao teret, ali ako se malo bolje razmisli, može izgledati i kao pomoć u vežbanju, jer nam je jasno šta treba, a šta ne treba raditi. Nema onog premišljanja koje nam se često dešava: da li da to uradim ili ne? ili tuđeg nagovaranja: ma ništa ti neće biti od jednog piva Sve je stvar perspektive iz koje gledamo na stvari.

Monah dalje treba da nauči da bude zadovoljan onim što već jeste, a ne da stalno mašta i priželjukuje nešto drugo. Tako i sa hranom. Ako bi je u manastiru sami monasi pripremali, sigurno bi došlo do prepirki šta da se kuva i kako, jer su afiniteti različiti. Neko ne bi bio zadovoljan onim što je dobio, gledajući u veće parče u susedovom tanjiru itd. Iz perspektive vežbanja, mnogo je bolje uvesti princip: živiš od onoga što dobiješ, ako dobiješ. Tako je monasima zabranjeno da traže hranu, da je sami pripremaju, kao i da uzgajaju biljke. Ovo poslednje je vezano za prvo pravilo morala, a to je apsolutno nenasilje, to jeste nepovređivanje bilo kojeg bića. Kopanjem zemlje bi sigurno bila ubijena neka od njih. Što je još gore, monah ne može ni da uzbere voćku sa drveta, jer se i to smatra povređivanjem živog bića. Sa druge strane, takav sistem se vidi kao prilika za nezaređene da sebe oplemenjuju velikodušnošću i ujedno akumuliraju dobra dela pomažući drugome na njegovom putu ka prosvetljenju.

Što se tiče mesa, Buda nije zagovarao vegetarijanizam, upravo zbog toga što monah treba da jede ono što dobije i ne može da "naručije iz menija" No čest je slučaj da monasi na Zapadu pokušavaju ipak da budu vegatarijanci, jer kad u monašku zdelu sakupe hranu, slobodno mogu da odaberu šta će pojesti a šta ne.

Ako vas zanima da steknete malo bolju sliku o načinu života monaha u zemljama teravada budizma, to jest njegove južne grane koja s eraširila na Šri Lanki i jugoistoku Azije, pogledajte ovaj kratak BBC-jev dokumentarac o jednom tajlandskom manastiru:

http://www.watnongpahpong.org/videomfw.php

[sati]

Zašto si odlučio da postaneš monah i zašto si odabrao baš theravada tradiciju?

Živeo sam život na mnogo načina -- mnogo novca, bez novca, u braku, sa porodicom, putujući itd. i svaki od njih stvarao je osećaj u meni da nekako sve te stvari nisu dovoljne -- želeo sam nešto više. Čega više? Kada se sad osvrnem, ono što sam želeo nije bilo više stvari, već više mira u srcu, mira u umu. Zato sam se okrenuo filozofiji i religiji i na kraju odlučio da postanem budistički monah. Ne čini mi se da sam "odabrao" upravo ovu školu budizma. Mislim da postoji nešto organsko u vezi sa životom i da se nama samo čini da slobodno "odabiramo". To je kao sa sretanjem ljudi i stvaranjem prijateljstava; ljude srećete na najrazličitijim mestima i neke od njih odmah osećate bliskima. Zašto? Tako je bilo i sa mnom i sa budizmom; sreo sam dvojicu monaha u Zapadnoj Australiji i nekako sam odmah osetio da je sve u redu. Bilo je to osam godina pre nego što sam otišao u manastir, ali nekako sam od prvog kontakta znao da je to ono što treba da uradim.

yo

[believer]

sati kaže: Tako je monasima zabranjeno da traže hranu, da je sami pripremaju, kao i da uzgajaju biljke. Ovo poslednje je vezano za prvo pravilo morala, a to je apsolutno nenasilje, to jeste nepovređivanje bilo kojeg bića. Kopanjem zemlje bi sigurno bila ubijena neka od njih. Što je još gore, monah ne može ni da uzbere voćku sa drveta, jer se i to smatra povređivanjem živog bića. Sa druge strane, takav sistem se vidi kao prilika za nezaređene da sebe oplemenjuju velikodušnošću i ujedno akumuliraju dobra dela pomažući drugome na njegovom putu ka prosvetljenju. Što se tiče mesa, Buda nije zagovarao vegetarijanizam, upravo zbog toga što monah treba da jede ono što dobije i ne može da "naručije iz menija" No čest je slučaj da monasi na Zapadu pokušavaju ipak da budu vegatarijanci, jer kad u monašku zdelu sakupe hranu, slobodno mogu da odaberu šta će pojesti a šta ne. http://www.watnongpahpong.org/videomfw.php

dakle,monasima je zabranjeno da povredjuju ziva bica,u smislu obradjivanja zemlje,ubijanja zivotinja ili branja plodova,ali je dozvoljeno da neko drugi to cini umesto njih??
prljajte vi svoje ruke,a mi cemo rado prihvatiti rezultate tog istog?
meni je to pomalo licemerno....
izvinite ako zvucim banalno,ja to ne mogu da prihvatim kao apsolutnu cistocu uma i srca...

[sati]

believer kaže: dakle,monasima je zabranjeno da povredjuju ziva bica,u smislu obradjivanja zemlje,ubijanja zivotinja ili branja plodova,ali je dozvoljeno da neko drugi to cini umesto njih?? prljajte vi svoje ruke,a mi cemo rado prihvatiti rezultate tog istog? meni je to pomalo licemerno.... izvinite ako zvucim banalno,ja to ne mogu da prihvatim kao apsolutnu cistocu uma i srca...

Uopšte ne zvučite banalno. Imate sasvim legitiman i razuman stav

No ako želimo da stvar zaista razumemo, može koristiti ako je pogledamo i sa druge strane. Već sam pominjao uzajamnu simbiozu monaške zajednice i laika koji je pomažu, u kojoj jedni obezbeđuju materijalnu hranu, a drugi svojim rečima, izlaganjem učenja, ali i ličnim primerom, duhovnu hranu. Svako u toj razmeni ponešto gubi, ali mnogo više dobija.

I meni bi cela stvar bila licemerna ukoliko bi monah mogao da zahteva od laika da mu donose hranu i još da određuje šta da mu donose. No, to je monahu strogo zabranjeno. Sve što može jeste da bez reči, oborena pogleda prođe selom, zadrži se ispred neke kuće na koji minut držeći zdelu u rukama i onda produži dalje. Tako, ako se recimo vi zamonašite, niko vam ne garantuje šta ćete dobiti za taj jedan obrok dnevno, odnosno da ćete uopšte nešto dobiti. Potpuno zavisite od tu