Manastiri Srbije

[nenad.bds]

nenad.bds kaže: Naravno, dodajem i nešto svojih fotografija iz posete 2004. godine.

Manastir DIVŠA - ĐIPŠA

U protekle četiri godine završena je obnova.

Manastir sada izgleda znatno drugačije.

U nedelju pred Uskrs 2008. na Cvete, Vladika Vasilije osveštao je manastir.













Nastavljeno je oslikavanje živopisa.



Snimci su od 29. aprila 2008.

[nenad.bds]

ZOE kaže: Najpoznatiji srpski manastir STUDENICA ...

Carska lavra

Manastir STUDENICA

Studenica je jedan od najvećih i najbogatijih manastira Srpske pravoslavne crkve.

Uz ime manastira često se dodaje i carska lavra. Prvobitno značenje reči lavra je bilo manastirska, monaška ćelija, a kasnije označava sedište episkopa. Ovo carska označava Studenicu kao prvu, najvišu u hijerarhiji manastira. Studenica je ustvari kompleks sa više crkvi - sada tri a bilo ih je desetak.



Studenica, podignuta u periodu od 1183. do 1196. je najveća i najznačajnija zadužbina Velikog Župana Stefana Nemanje, začetnika dinastije Nemanjića.

Zidanje manastirske crkve i ostalih zdanja trajalo je dosta dugo. Prvi deo radova završen je svakako do proleća 1196.g. kada je Nemanja, ostavivši presto, primio monaški postrig i novo ime Simeon i uselio se u svoj manastir. Posle njegovog odlaska u Hilandar, brigu o manastiru preuzeo je Nemanjin sin i naslednik na raškom prestolu Stefan Prvovenčani. U manastiru Hilandaru Nemanja je umro 1199.g. Posle izmirenja braće Stefana i Vukana, Sava je preneo očeve mošti u Studenicu. Pod starešinstvom Savinim manastir Studenica postaje politički, kulturni i duhovni centar Srba. Za potrebe manastira Sava je napisao Tipik (pravila o ponašanju u manastirskom životu), gde uvodni deo čini životopis Svetog Simeona. To je, ujedno, i prvo književno delo kod Srba.



Južni portal Bogorodičine crkve

Brigu o Studenici nastavili su Nemanjini potomci i ostali srpski vladari. Kralj Radoslav, unuk Nemanjin, podigao je 1235.g. monumentalnu pripratu ispred Bogorodičinog hrama. Srpski kralj Milutin sagradio je 1314.g. malu crkvu posvećenu Svetom Joakimu i Svetoj Ani.

Od propasti srpske despotovine 1459.g. Studenica deli sudbinu sa srpskim narodom. Stradala je od Osmanlija, ali se i oporavljala. Značajna obnova bila je 1569, kada je i završena velika restauracija živopisa u Bogorodičinoj crkvi.

Prvih decenija 18. veka Studenica je stradala od zemljotresa, potom od požara i tada su zauvek nestala vredna istorijska i umetnička svedočanstva. Studenički monasi, posle tih nedaća, odlaze u Rusiju radi prikupljanja pomoći. Od prikupljene pomoći započinju, 1631.g. obnovu manastira.

Krajem 17.v. u vreme austro-turskog rata, Studenica je stradala turskoj osveti zbog učešća Srba na strani Austrije, a početkom 18.v. manastir je još uvek u teškom stanju. Godine 1758, na crkvi je izvršena obnova. Novi rat između Austije i Turske doneo je teške dane Studenici. Zbog naklonjenosti prema hrišćanskom zapadu, studenički monasi sa moštima Svetog Stefana Prvovenčanog napučtaju manastir, a Turci potom pale i ruše manastirska zdanja. Krajem 18.v. ( 1798 ) izvršena je delimična obnova postradalog manastira. Za vreme Prvog svetskog rata Studenica je opet bila na udaru i jedno vreme je bila zapustela. Manastirska zdanja obnovljena su 1839.g. Preko starog fresko-slikarstva u Bogorodičinoj crkvi nanet je 1846. novi slikarski sloj slabog kvaliteta, koji je prilikom konzervatorskih radova 1951.g. skinut.



Bogorodičina crkva je jednobrodna bazilika sa kubetom. Na istočnoj strani je tročlana apsida, a na zapadnoj produžena priprata. Sa severne i južne strane su vestibile, koje daju izgled poprečnog broda. U četvrtoj deceniji 13.v. ovom jezgru dodata je prostrana spoljna priprata sa dve bočne kapele i krstastim svodom. Crkva je spolja zidana od blokova belog radočelskog mermera, a unutra je obložena bigarnim kvadrima. Kupola je malterisana 1975.g. i vraćen joj je nekadašnji oblik.

Spoljni izgled Bogorodičine crkve je skladan odnos dva arhitektonska shvatanja: romanike, vladajućeg stila na zapadu, i vizantijskog oblikovanja. Iz ovog skladnog prožimanja nastao je specifičan graditeljski stil poznat pod imenom Raška škola.





Južni portal



Zapadni portal - spoljni



Zapadni portal - unutrašnji

Vrhunac umetničkog oblikovanja u manastiru Studenici predstavljaju četiri portala, posebno zapadni portal koji se nalazi između spoljne i unutrašnje priprate.

Na severnom zidu potkupolnog prostora je prozor od kvadratnih polja sa medaljonima izrezanim u olovnoj ploči koji prikazuju osam fantastičnih životinja - simbole Bogorodičinih vrlina, i sa dve rozete sa značenjem: oko Božije.



Tifora na istočnom zidu

Ne zna se pouzdano ko su majstori Bogorodičine crkve, ali se opravdano pretpostavlja da su sa Primorja, možda iz Kotora, grada u kome je Nemanja imao svoj dvor. Natpis na timpanonu zapadnog portala ispisan je u čistoj srpskoj redakciji, što ukazuje na mogućnost da su majstori srpskog porekla.

U prstenastom delu kubeta Bogorodičine crkve nalazi se delom sačuvan zapis koji glasi: "Ovaj Presveti hram Prečiste Vladičice naše Bogorodice sazdan bi veleslavnim velikim županom i svatom (prijateljem) cara grčkog Aleksija Stefanom Nemanjom koji je primio anđeoski obraz kao Simeon monah... velikoga kneza Vukana godine 1208/9, idnikta 9. I mene, koji je ovde služio, pomenite Savu grešnag." Dakle, Bogorodičina crkva je živopisana u vreme kneza Vukana i verovatno uz pomoć koju mu je pružio brat Stefan Prvovenčani. Prvobitni živopis delom je sačuvan u oltaru, zatim potkupolnom prostoru, zapadnom zidu i donjim zonama naosa. Centralno mesto u oltaru zauzima kompozicija Bogorodice sa anđelima, ispod nje je predstava Hristos pričešćuje apostole, koja je delimično preslikana u 16. veku. Starom slikarstvu pripadaju i prestave Blagovesti i Sretenje na zapadnom delu oltarske pregrade. Najmonumentalnija, a po umetničkim odlikama najsavrčenija, jeste kompozicija Raspeće Hristovo, u naosu.

Godine 1569, izvršena je obnova studeničkog živopisa, o čemu svedoči očuvan zapis ispred predstave Uspenje Bogorodice, na zapadnom zidu. Na južnom zidu prikazana je ktitorska kompozicija gde Hristosu, Pravednom Sudiji, Bogorodica privodi ktitora Simeona Nemanju sa modelom crkve u ruci.

U priprati koja je žvopisana 1569.g. značajan je ciklus fresaka Strašnog suda, u gornjim zonama istočnog i zapadnog zida. Na tom prostoru nalazi se i predstava monahinje Anastasije, nekada Ane, žene Stefana Nemanje.





Raspeće Hristovo se nalazi na zapadnom zidu naosa, iznad ulaza iz priprate

Najraniji živopis Bogorodičine crkve predstavlja najviši domet vizantijske umetnosti sa samog početka 13.v. Obnovljeni živopis iz 14.v. rađen je stručno i znalački, i predstavlja prvi restauratorski poduhvat u Srba. Na osnovu nekih odlika pretpostavlja se da je u tom poduhvatu učestvovao i monah Longin, jedan od najboljih srpskih umetnika tog vremena.

Živopis u Radosavljevoj priprati i bočnim kapelama potiče iz četvrte decenije 13.v. i po stilskim odlikama blizak je freskama glavne crkve. U severnoj kapeli, koja je posvećena Svetom Nikoli, nalazi se, pored kompozicije Poklonjenje žrtvi, ciklus o Svetom Nikoli. U južnoj kapeli prikazani su: Nemanja, Stefan Prvovenčani i njegov sin kralj Radoslav sa ženom Anom, a na severnom zidu trojica srpskih arhijereja: Sava, Arsenije i Sava II, mlađi brat kralja Radoslava.

Severno od trpezarije nalazi se manastirski konak iz 18.v. koji je ure|en za muzejsku postavku vrednih dragocenosti iz stare studeničke riznice. Na žalost, dragocenosti nekadašnje bogate riznice manastira Studenice s vremenom su nestale ili su uništene.



Prstena Stefana Prvovenčanog



Petohlebnica

Od sačuvanih liturgijskih i drugih crkveno-umetničkih predmeta izdvajamo: plaštanicu Antonija Heraklejskog, vezenu zlatnim i srebrnim nitima, iz 14. veka; pokrov za ćivot Svetog Stefana Prvovenčanog, dar sultanije Olivere Despine, kćeri kneza Lazara i žene Bajazitove; zlatni prsten kralja Stefana Prvovenčanog iz 12. veka; stavroteku iz 1628.g. od pozlaćenog srebra; Triptihon iz 1750.g. i mnoge rukopisne bogoslužbene knjige od 15. do 18. veka.




Crkva Svetih Joakima i Ane - Kraljeva crkva.

Severozapadno od bogorodičine crkve nalazi se crkva Svetih Joakima i Ane koja se, po svom ktitoru kralju Milutinu, naziva i Kraljeva crkva. Na fasadi ispod krovnog venca uklesan je natpis: "U ime Oca i Sina i Svetoga Duha, ja sluga Božiji Stefan Uroš, praunuk Gospodina Simeona i unuk Prvovenčanog kralja Stefana, sin velikog kralja Uroša i kralj sve srpske i pomorske zemlje, sazidah ovaj hram u ime svetih pravednika i praroditelja Hristovih Joakima i Ane, godine 1314, indikta 12, i priloži tome svetome hramu hrisovulju. I ko ovo promeni da je proklet od Boga i od mene grešnog. Amin. Sazida se hram trudom arhimandrita i protosinđela igumana Jovana."

Crkva je građena u obliku sažetog krsta sa kubetom koje je spolja osmostrano. Zidana je kamenom i sigom i spolja je omalterisana.

Najveću vrednost Kraljeve crkve predstavlja očuvan živopis koji je nastao u drugoj polovini 14. veka, a delo je Milutinovih majstora koji su ukrasili većinu njegovih zadužbina. Po svojim likovnim vredostima ovaj hram, po veličini skroman, ubraja se među najznačajnije spomenike 14. veka.



Crkva Svetog Nikole - Nikoljača

Ova crkva je jednobrodna građevina sa naglašenim zabatom i polukružnom apsidom. Zidana je kamenom i sigom. Pretpostavlja se da je podignuta u vreme kad i Bogorodičina crkva, a najkasnije onda kada je građena Radosavljeva priprata.

Od prvobitnog živopisa sačuvani su samo fragmenti. Pored uobičajenih predstava, u Nikoljači je prikazan i ciklus Velikih praznika. Po nekim stilskim odlikama ovo slikarstvo se vezuje za umetnost 12. veka ili, najkasnije, za sredinu 13. veka. Ikonostas je domaći slikarski rad iz 17. veka.




Crkva Svetog Jovana. Vidi se ostatak temelja na levoj strani slike.

Između Nikoljače i Kraljeve crkve nalaze se temelji jednobrodne crkve posvećene Svetom Jovanu Krstitelju.



Trpezarija. Kameni stolovi su načinjeni za lako čišćenje od hrane.

Zapadno od bogorodičinog hrama je stara trpezarija, podignuta u 13.veku, za vreme arhiepiskopa Save. Nekada je imala i sprat. Građena je od lomljenog kamena i bila je živopisana. Sadašnja unutrašnjost je novijeg datuma.



Ulazna kula-zvonara.

Na zapadnoj strani studeničkog kompleksa nalazi se kula-zvonara, podignuta u 13. veku. U unutrašnjosti zvonare, gde je bila kapela, sačuvani su fragmenti živopisa. Na spoljašnjem delu kule otkriveni su ostaci fresaka koji ukazuju na monumentalnu kompoziciju Loze Nemanjića. Prepoznatljive su odlike koje ovo slikarstvo vezuje za živopis Bogorodičine crkve iz 1208/9. godine.



Spoljni izgled sa severozapadne strane

UNESKO je 1986. uvrstio Studenicu u listu Svetske baštine.



Kapija sa jugoistočne strane

Nalazi se na polovini puta između Kraljeva i Raške; četrdesetak kilometara od Vrnjačke Banje preko Jošaničke Banje ili na putu Ivanjica - Ušće.

Moje fotografije su iz posete 2002. godine, iz mog pre-digitalnog doba i nisu skenirane u najboljem kvalitetu kakav bi slike Studenice zasluživale. Sve slike unutrašnjosti i detalja su sa Interneta.

[nenad.bds]

Studenica, podignuta u periodu od 1183. do 1196. je najveća i najznačajnija zadužbina Velikog Župana Stefana Nemanje, začetnika dinastije Nemanjića.

Stefan Nemanja

Oko 1166. godine, car Vizantije Mihajlo Komnin je podelio Rašku između sinova župana Zavide.

- Tihomir - veliki župan upravlja centralnim oblastima,
- Stracimir - upravlja oblastima između Drine i Zapadne Morave,
- Miroslav - na upravu dobija humske zemlje,
- Nemanja - oblasti između Zapadne i Južne Morave sa županijama Toplicom i Dubočicom.

NEMANJA, veliki župan Raške 1169 - 1196.

Nemanja je rođen 1109, u Ribnici, u Duklji, na Morači - blizu Podgorice.

Umro je 13. febuara 1199.

Žena mu je bila Ana, ćerka vizantijskog cara Romana 4.

Sinovi:

-Vukan (kralj Duklje 1195-1208, rodonačelnik 'crnogorske' linije)
-Stefan (veliki župan i kralj prvovenčani 1196-1227 - rodonačelnik 'srpske' linije
-Rastko (u monaštvu Sava - bio bez poroda).

Nemanja je u zrelom dobu ponovo je kršten iz katoločke u pravoslavnu veru u crkvi Sv. Petra u Rasu.



Petrova crkva
Naišao sam na predanje da je Petrova crkva kao i srušena crkva manastira Sv. Mihajla na Miholjskoj prevlaci kod Tivta, sagrađena na mestu gde je apostol Pavle propovedao hrišćansku veru.

''U to vreme Stefan Nemanja je verovatno već bio u Raškoj, kao i njegova cela porodica. Po povratku u Rašku, ne znamo da li odmah ili malo kasnije, Nemanja se krstio u hramu sv. Petra i Pavla. Ovaj hram se nalazi na ušću reke Deževe u Rašku, na ulazu u današnji Novi Pazar. Podignut je između VI i VIII veka, a obnovljen je tokom IX veka. Kao takav on je najstariji sačuvani spomenik u Srbiji iz vremena od pre Nemanjića. Na Nemanju je ovaj hram ostavio moćan utisak i upravo zahvaljujući njemu on će postati važan duhovni centar. Tu činjenicu još je više uvećavalo i to što je to bila jedina episkopska crkva u Raškoj.

Nemanjino prekrštavanje ne treba da iznenadi. On je došao iz Zete koja je bila katolička zemlja i to što je tamo kršten po katoličkim običajem jeste sasvim normalno, kao što je i prekrštavanje takođe sasvim u skladu sa običajima koji su tada vladali u Raškoj, koja je u odnosu na Zetu bila mnogo konzervativnija zemlja i u kojoj katolika skoro da i nije bilo. Osim toga Nemanja je pripadao jednoj izuzetno ambicioznoj porodici kojoj ništa nije bilo strano kada je u pitanju njihov lični interes. Nemanja i nije mogao drugačije napredovati na političkoj sceni; u Raškoj se nije mogao zauzeti iole važniji politički položaj bez podrške pravoslavne crkve.''

Osamostalio je srpsku državu 1180.

Presto prepustio srednjem sinu - Stefanu - 1196. i zamonašio se pod imenom Simeon.



Stefan kao monah Simeon.

U sređivanju unutrašnjih prilika oslanjao se na crkvu, dajući joj povlastice i posede, te gradeći crkve i manastire (Studenica, Đurđevi Stupovi, Bogorodičin manastir, Sveti Nikola kod Kuršumlije ...). U isto vreme drastično je iskorenjivao bogumilsku jeres.

Istorijske prilike:

Isprva ovisan o Vizantu vladao je u istočnoj oblasti Raške, a onda zbacio s vlasti svoga brata Tihomira i proglasio se velikim županom Raške.

S Mlecima sklopio savez i napao vizantijske gradove na Jadranu (Kotor ...). Nakon intervencije Vizanta 1172, došao u vazalni položaj prema caru Manojlu Komninu, a posle njegove smrti (1180.) nastavio borbu za oslobođnje od vizantijske vlasti.

U savezu s Ugarskom napao neke vizantijske oblasti (1183). Fridrihu 1. Barbarosi nudio savez protiv Vizanta (1189.), Raškoj je prikqučio kraj između Zapadne i Velike Morave, Kosovo, Lab, Hvosno, oba Pilota i Zetu, a s Dubrovnikom sklopio ugovor (1186.). Tek kada se Vizant oslobodio pritiska krstaša, okrenuo se protiv Nemanje i potukao ga na Moravi 1190.

Stefan Nemanja odrekao se prestola 1196. i zakaluđerio, dobivši ime Simeon. Umro je u manastiru Hilandaru, koji je podigao sa svojim sinom Savom.

Za njegova vladanja srpska država je konačno zbacila vizantijsku vlast.

Rodonačelnik je dinestije Nemanjića:

Srpska država do 1217.:

1167-1196: Stefan Nemanja
1196-1217: Stefan Prvovenčni (kralj od 1217.)

Kraljevina Srbija (Raška) 1217-1371.:

1217-1227: Stefan Prvovenčani
1227-1234: Radoslav
1234-1243: Vladislav
1243-1276: Uroš I
1276-1282: Dragutin
1282-1321: Uroš II Milutin
1321-1331: Uroš III (Stefan) Dečanski
1331-1355: Uroš IV Dušan
1355-1371: Uroš V



Grb Nemanjića

[nenad.bds]

Manastir GORNJAK

Manastir Gornjak se nalazi u dolini reke Mlave, između Petrovca na Mlavi i Žagubice, 65 km jugoistočno od Požarevca, odnosno na 18 km od Petrovca ka Žagubici. (Stari naziv je Ždrelo, ali ne treba smetnuti s uma da na ulasku u klisuru od od strane Petovca postoji drugi manastir sa istim imenom.)

Izgrađen je u periodu od 1376-1380. godine kao zadužbina kneza Lazara. Sudeći po mnogobrojnim pomenima u istorijskim izvorima, u manastiru se živelo bez prekida. Od srednjovekovnih građevina sačuvale su se glavna manastirska crkva, posvećena Vavedenju i kapela u pećini, posvećena Svetom Nikoli.

Po osnovnoj arhitektonskoj zamisli, gornjačka crkva pripada moravskoj školi. Vavedenjska crkva ima trolisnu osnovu sa kupolom. Priprata je naknadno dozidana, kao i zvonik sa tremom. Živopis je slabo očuvan, a 1847. godine preslikao ga je Živko Pavlović, slikar iz Požarevca. Boljom očuvanošću odlikuju se preostale freske u kapeli Svetog Nikole. Poznati srpski pisac, Đura Jakšić, napisao je poemu "Put u Gornjak".

''Prema predanju, zabeleženom 1867. godine, manastir Gornjak nastao je ovako:

Lovio knez Lazar sa svojom pratnjom po planinama, ispod kojih se sada nalazi manastir. Loveći, tako, naiđu u šumi na isposnika svetog Grigorija, jednog od poznatih sinajita. Knez je želeo da razgovara sa svetim čovekom, ali on nije hteo preći na drugu stranu Mlave, te je razgovor započet glasnim dovikivanjem preko hučne reke. Kada je svetitelj shvatio da se radi o pobožnom čoveku, utiša na tom mestu, uz pomoć molitve božje, hučanje reke i mirno porazgovara sa knezom. Knez, hotevši da ispuni želju svetitelja da mu ovde podigne bogomolju, podiže crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice u Ždrelu braničevskom.

Tako veli predanje, a sam knez Lazar, ‘’samodržac vseje srbskiji zemlje’’, u povelji manastiru Gornjaku, kaže: ‘’... poštah se maloje sije prinošenije prineti vladičici mojej presvetoj Bogorodici, i sazdav crkov v mjestje rekomjem Ždrelje Braničevskom...’’ Stoga ostaje činjenica da je izgradnja ovog manastira vezana za dva velika imena, kneza Lazara i Grigorija Sinajita - Mlađeg. Skoro svi detalji o kneževom traženju ‘’odstupnice naciji’’ u Braničevu su poznati, ali malo ko zna otkud sinajit, dakle monah sa Sinaja, u Lazarevoj državi. Grigorije Sinajit - Mlađi, učenik Romila Ravaničkog, obreo se 1379. godine u još slobodnoj Srbiji, bežeći sa hrišćanskog istoka, preko Svete Gore Atoske i Parorije u Bugarskoj, zajedno sa svojim učiteljem i učenicima. Sa sigurnošću se može zaključiti da je manastir podignut između 1378. i 1381. godine, da je njegov ktitor knez Lazar, a da se Grigorije Sinajit - Mlađi samo ‘’potrudio sa bratstvom oko podizanja ovog manastira’’.

Istorija manastira je istorija naroda ovoga kraja. Rušili su ga i palili, pljačkali njegove dragocenosti, odvodili monahe, a on je ponovo nicao, tu pored Mlave, prilepljen uz kamene strmine planine Ježevca. Mošti prepodobnog Grigorija (koje se sada nalaze u manastirskoj crkvi), nosili su monasi, bežeći od Turaka, pa su tako boravile u manastirima Oreškovici, Hopovu, Vojlovici, a za vreme Drugog svetskog rata u Sabornoj crkvi u Požarevcu.

Manastir, koji je dobio ime po vetru gornjaku, koji duva ovom dolinom, čuvao je velike dragocenosti u svojoj riznici: povelju kneza Lazara, povelju patrijarha srpskog Spiridona (IV vek), barjak cara Dušana, čašu kneza Lazara, sa ugraviranim inicijalima... Kažemo ‘’čuvao je’’, jer tih dragocenosti više nema u manastiru. U Prvom svetskom ratu, Bugari su odneli, ne samo zlatni putir, koji je knez Lazar poklonio manastiru, barjak cara Dušana i sve druge dragocenosti, već i manastirska zvona.
U Drugom svetskom ratu, Nemci su zapalili manastir, pa su tako propale ili odnete i ostale vrednosti manastirske riznice i biblioteke, a među njima nestale su i povelje kneza Lazara i patrijarha Spiridona.''
Tomislav Ž.Popović -''Danas''

За време трајања средњевековне српске државе манастир је уживао сва права из оснивачке повеље као и велики углед у народу и монаштву. Игуман манастира Горњака замонашио је око 1503. године деспота Георгија Бранковића, унука деспота Ђурђа од сина Стефана слепог, давши му име Максим.

Историју манастира слабо познајемо, а оскудни су подаци о његовим игуманима, монасима, инвентару и имовини.

Последњу окупацију манастир је тешко поднео, јер је старешина манастира синђел Мардарије (Здравковић) интерниран у Немачку и умро у логору, а братство се расуло. Године 1942. немачка окупаторска војска се уселила у манастирске објекте и у њима остала до краја рата. Тих година уништен је драгоцени материјал из манастирске ризнице, међу њима и препис повеље о оснивању манастира. Није ништа боље било ни после рата, јер га је преузела Југословенска армија и држала све до 1953. године када је коначно враћен Цркви тј. Епархији браничевској и када се у њега усељавају монаси. На предлог епископа браничевског, Свети архијерејски синод СПЦ претворио је Горњак у женски манстир. У њега се уселило сестринство из Македоније, које није желело да остане у оквиру тзв. Македонске цркве.

Манастир Горњак, иако владарска задужбина, скромних је димензија, што је често изазивало сумњу у Лазарево ктиторство. Многи од манастирских објеката нису сачувани у првобитном стању. У другом светском рату спаљена су оба конака.

Манастирска црква, посвећена празнику Ваведења Пресвете Богородице, прислоњена је уз планинску стену и заузима централно место у малом простору манастирске порте. У ниши северног зида налази се ковчег са моштима светог Григорија Синајита - Млађег, називаног и Григорије Горњачки и Григорије Ћутљиви.

Манастирска црква има тролисну основу са полукружним апсидама, већом - олтарском на истоку и мањим певничким са северне и јужне стране. Димензије цркве су 14х4,5м. Кубе са осмостраним тамбуром које лежи на квадратном постољу, носе 4 пиластра. Кров је покривен оловом. Са западне и јужне стране дозидана је припрата са звоником. Иконостас је рађен 1935. године у Охриду (рад Тимотеја Полебзеја), а иконе две године касније у манастиру Раковици (Слободан Лазаревић и Милисав Јовић).

Slikano je iz potaje, pa je kvalitet slike skoro nikakav.

Првобитни живопис није сачуван, јер је страдао у пожарима и разарањима, а његовом уништењу допринели су и Турци скидајући оловни покривач са крова и изложивши тако цркву утицају временских непогода. Оно што сада имамо од живописа, потиче из каснијих времена, из XVIII и XIX века. Међу њима је и фреско портрет ктитора кнеза Лазара. У певничким апсидама разазнају се представе светих ратника.

КАПЕЛА ГРИГОРИЈА СИНАЈИТА - Примивши манастир да управља њиме, Григорије Синајит је у пећини у ј стрмој стени изнад самог манастира, дорадом и дозиђивањем, уредио испосницу сачињену од келије и капеле посвећене Светом Николи. У капели је сахрањен у гробници коју је за живота спремио.

Целокупне зидне површине биле су фрескописане, али су време, влага и касније кречење, скоро све уништили па се једва по нешто разазнаје. Уметник је био човек невеликог сликарског дара и вештине, са више смисла за пропорцију фигура него за колорит.

Историја ове капеле, саставни је део историје Горњака. Попис из 1467. године, помиње је као манастир светога Николе у Ждрелу, који султановој благајни плаћа годишње 200 акчи. Деценију касније, када се турска власт у овим крајевима усталила и организовала стварањем субашилука, први браничевски субаша Али-бег Михалоглу уселио се у капелу Григоријеву претворивши ову тешко приступачну црквицу у свој лични стан. Тако је манастир постао седиште турске окупаторске власти, иако су монаси и даље остали у њему, а капела и даље плаћала своју обавезу од 200 акчи. Године 1528 манастиру припадају и 3 влашке куће од којих приход износи 150 акчи. Када се турска граница померила северније, Турци су вратили монасима ову капелу и напустили манастир.

Поред капеле Григорија Синајита, у Горњаку постоје још две: тзв. Зимска капела уређена у припрати дозиданој са јужне стране манастирское цркве, и капела Светог Илије уређена у новом манастирском конаку.

СТАРИ КОНАК - Приземна зграда (24х6м) подигнута 1963. године, са кухињом, трпезаријом и скромним келијама за монахе.

НОВИ КОНАК - је подигнут и освећен 1979. године, има корисну површину око 200 м2.

Изван манастирског комплекса постоје два објекта: једноспратна зграда за духовника и госте, и трпезарија за вернике који се овде окупљају о великим празницима.

Reka Mlava posle letnjeg pljuska

Snimci su iz 2007.