Manastiri Srbije

[nenad.bds]

HLEBmaster kaže: FRUŠKOGORSKI MANASTIRI Krušedol - mauzolej znamenitih Srba Jedan od najznačajnijih srpskih manastira osnovali su despot Đorđe Branković (potonji monah Maksim) i njegova majka Angelina (žena slepog Stefana Brankovića), a u njemu počivaju posmrtni ostaci mnogih glasovitih Srba.

Da se i ja fotografijama i ponekim komentarčićem priključim. Prva slika je iz marta 2008.

Crkva je sagrađena u starom grčkom stilu. ...... 1716. godine Turci napadaju i spaljuju manastir. Tom prilikom manastir je ne samo spaljen, razrušen već su svetinje (mošti Brankovića), isekli, razbacali i popalili. Nije prošlo mnogo, a manastir je opet obnovljen. Radovi su započeli 1719. godine. Računa se da su do 1756. godine obavljene skoro sve popravke. 1726. godine podignut je i visoki petospratni zvonik... Od tada pa do danas i nije bilo mnogo građevinskih izmena ....

Verovatno da posebnu njegovu draž predstavlja to što je jedan od najstarijih manastira u Fruškoj gori i što je tokom svih ovih vekova uspeo da sačuva stil naše srednjevekovne umetnosti i arhitekture. Tu su svakako i freske....

..... Iako su freske neiscrpne za posmatranje, proučavanje, ali i divljenje ipak se smatra da je u manastiru od svega što on poseduje najvredniji njegov ikonostas. On na sebi nosi ukupno 35 ikona, ali i one nisu urađene istovremeno, već potiču iz više različitih perioda. Ne zna se ko ga je izrezbario, ali se pretpostavlja da je izrađen 1653. godine. Treba obratiti pažnju na motive kojima je ukrašen gornji deo ikonostasa; palmete, krinovi i lozica, kojima su dodate rozete.....

Sretenjska crkva u Krušedolu Ova crkva je prvobitno bila osnovana kao ženski manastir. Između 1512. i 1516. godine podigla ga je Angelina Branković i to nakon svog povratka iz Vlaške.

Sretenjska crkva je vrednost, nažalost vrlo malo poznata. Neopravdano je u zasenku manastira, a uglavnom je nema ni u informacijama. Nema čak ni nekog putokaza do nje, iako je od Manastira Krušedol udaljena oko 600 m. stazom, ili 1,5 km. naokolo, putem. U selu Krušedol je na neupadljivom mestu. Ake ne pazite, lako je možete prevideti. Nedavno je stavljen novi krov i bakarna pokrivka na zvoniku.



Odavde će te je ugledati ako zastanete u glavnoj ulici Krušedola.



Sadašnji izgled - neuporedivo bolji nego kad smo je prvi put posetili 2004.







A i kad pronađete Sretenjsku crkvu, ako ste došli kad nije vreme za službu, jedino da pronadjete u selu sveštenika da crkvu otvori i da je pogledate.

Večna kuća patrijarha i vojvoda Današnjem posetiocu manastir najviše privlači pažnju kao mauzolej u kojem leže posmrtni ostaci mnogobrojnih značajnih Srba. Između ostalih tu su sahranjeni patrijarh Arsenije III Čarnojević (u pragu crkve, a iznad grobnice je kamena ploča ispisana u zidu), mitropolit Isaija Đaković, patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta (u velikom mramornom sarkofagu u priprati sa desne strane), grof Đorđe Branković (u podu priprate sa leve strane), vojvoda Stefan Šupljikac (u podu priprate sa leve strane), kneginja Ljubica Obrenović (u podu na sredini priprate), kralj Milan Obrenović (u kneginjinoj grobnici). Iznad nekih grobnica se nalaze kamene ploče ispisane starim jezikom i pismom, ali uz veoma malo truda sve se može pročitati i protumačiti.

Ispod praga ovih vrata je grob Arsenija III Čarnojevića, a na donjoj slici je kamena ploča koja se u citatu pominje.





Sarkofag Arsenija IV - Šakabente.

U toku konzervatorskih intervencija 1962. godine otkriven je živopis na zapadnoj fasadi (Strašni sud), a u pripremi su radovi za obnovu celog manastirskog kompleksa. Slava manastira Krušedol je Prepodobna mati Angelina srpska - 12. (30.) avgusta.

Zivopis na zapadnoj fasadi je na istoj slici kao i grob Arsenija III Čarnojevića.

Obnova manastira je daleko odmakla. Na donjoj slici, iz marta 2008. vide se i radovi koje neću komentarisati



Podosta slika sam stavio, još više sam morao izostaviti. U Manastiru Krušedol se možete zadržati par sati i da još uvak ne možete reći da ste ga temeljno razgledali.

[nenad.bds]

Manastir KUVEŽDIN


Crkva manastira Kuveždina posvećenaje sv. Savi (14/27. januar). Kuveždin je sagrađen na jugozapadnom delu Fruške gore, severno od sela Divoša.



Na slici je izged s kraja leta 2006. Slikano je od manastirske kapele Voznesenja koja je na obronku oko 300 m. od manastirske crkve.

Predanje, zabeleženo već krajem XVII veka u rukopisnoj knjizi „Slovo sv. Jeronima Sirina iz manastira Šišatovca", kaže da je Kuveždin, kao i Šišatovac, osnovao srpski vojvoda i poslednji srpski despot, „veliki Teodor župan" Stefan Štiljanović 1520, a da su ga sazidali Jovan i Gašpar, majstori koji su bili „ot primorskih strana" (Štiljanović je poreklom iz Bečića, kod Budve).
Prvi put ga turski katastarski defter spominje 1566-67. kao „manastir Sveti Sava"; drugo ime bilo mu je „Kuveždin blizu Vanđinca". Da je postojao u XVI veku potvrđuju i dva dokumenta, u kojima se navodi da su pisana baš u manastiru Kuveždinu: rukopisni minej iz 1569, koji se čuva u manastiru Svete trojice u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, te zapis iz 1593. o žitiju Jovana Zlatoustog.



Koliko ja znam, sa značajnom obnovom manastira Kuveždin se najkasnije krenulo. Ovo je stanje koje smo zatekli u prvoj poseti u proleće 2004. Tada je bio delimično obnovljen konak a videlo se da su u toku pripreme za dalje radove.





Gornja slika unutrašnjosti je iz 2004. a donja iz 2oo6. godine

Prema jeromonahu Mojsiju, sudbinu Kuveždina, kao i Petkovice, izmenio je beogradsko-sremski mitropolit Pajsije, čijom je zaslugom manastir 1650. sačuvan od rušenja. Sinan-beg, tadašnji zapovednik Sremske Mitrovice, odustao je od rušenja manastira za godišnju naknadu od 100 groša. U Kuveždinu su u XVII veku našli utočište najpre monasi manastira Vinče, a potom i manastira Slanci (oba su u blizini Beograda). Protiv ovih drugih, a iz straha da ne naslede njihov manastir, borilo se kuveždinsko bratstvo; umirilo se tek nakon intervencije patrijarha Arsenija Čarnojevića. A kaluđeri i Vinče i Slanaca doneli su različite dragocenosti i rukopise, od čega je mnogo toga ostalo u Kuveždinu do Drugog svetskog rata.

U knjizi ktitora i priložnika manastirskih, osnovanoj u Kuveždinu 1743, beleže se darodavci: „gospodar Jakov Elašić, oberknez" iz sela Divoša, i mitropolit Pavle Nenadović, koji je ktitorisao pokrivanje, malterisanje i krečenje crkve, uređenje trpezarije i pokrivanje jednog dela konaka 1754. Na osnovu opisa crkvene vizitacije iz 1753. i gravire Zaharija Orfelina iz 1722, urađen je crtež moguće rekonstrukcije stare crkve, koja je bila izgrađena od kamena i cela pokrivena šindrom. Oltar je bio „sav ispisan no porušen", a ikonostas od čamovih dasaka, na kojima je bilo oko 30 ikona, kao krst „molerstva prostog".
Po svemu sudeći, stara crkaa postojala je do 1815, kada je novu, barokno-klasicističku, jednobrodnu građevinu s polukružnom oltarskom apsidom na istočnoj strani i plitkim pravougaonim pevnicama senerno i južno, te velelepnim ulazom, izgradio Novosađanii Matijas Šimidinger (dovršena 1816), a „trudom igumana Genadija Kirilovića i celoga bratstva". Sagrađena je od opeke i prizidana uz ranije podignut zvonik bez kapele (1803) za svega dve godine. Prva obnova manastirskog konaka i limene kape tornja zabeležena je 1900. U neposrednoj blizini manastira sagrađena je 1799. mala grobljanska kapela.

Ikone na novom ikonostasu u staroj crkvi slikao je 1722. Janko Halkozović. Ovaj ikonostas prodat je 1853, kada je postavljen nov, za koji je 48 ikona na višespratnoj, klasicističkim ornamentima ukrašenoj oltarskoj pregradi, radio Pavle Simić, a duborez Georgije Davič, za vreme obrazovanog i darovitog igumana Nikanora Grujića. No, o izgledu celine moguće je danas suditi samo na osnovu arhivskih fotografija. U isto vreme Simić je slikao i unutrašnje zidove crkve.



U manastirskoj riznici nalazio se veliki ruski bakrorez koji je izradio Zaharija Orfelin 1772, kada je manastir Kuveždin bio obnovljen. Pored drugih dragocenosti i rukopisa, tu je bio i putir koji je 1559. darovao ruski car Ivan Grozni manastiru Mileševi. Neke od ikona čuvanih u kapeli izlagane su u Galeriji Matice srpske.

Manastir je opljačkan 1914. Arhijerejski sinod Srpske patrijaršije proglasio ga je 1923. za ženski manastir. Miniran je u proleće 1944, kadaje srušeno kube na crkvi, oboreni su svodovi, spaljeni krov i ikonostas iz gornje zone, te uništene zidne slike. Dvadeset ikona sa Simićevog ikonostasa spaseno je zahvaljujući kuveždinskoj kaluđerici Paraskevi i deponovano u grobljansku kapelu. Na osnovu tih ikona, iz zone prazničnih i prestonih sa carskih i bočnih dveri, donet je sud o umetničkoj vrednosti Simićevih slikarskih rešenja, najmarkantnijih u njegovom slikarskom opusu.



Na slici je stariji, istočni deo konaka 2006.

Konaci su bili potpuno razrušeni. O izgledu konaka takođe se može suditi samo na osnovu arhivskih fotografija i, delimično, ruina koje ponegde još nose arhitektonski ukras.



Na slikama iz 2006. se vidi da je južno krilo konaka na kome su bila manastirska vrata (u nekom opisu okarakterisana kao 'velelepni ulaz') u znatnoj meri obnovljen.

Delimično je crkva obnovljena 1973-75. Prilikom istraživanja devedesetih godina prošlog veka pronađeni su ostaci još starije crkve.

Kako se godine 2005. krenulo se sa daljom obnovom, u nekoj narednoj prilici napraviću slike aktuelnog stanja.



U blizini manastira je kapela Vaznesenja Gospodnjeg. Na luku iznad vrata je uklesana 1779. godina. Oko kapele je groblje po kome se vidi da odavno u manastiru nije bilo brojnog monaštva.

[nenad.bds]

DanijElla kaže: Manastir Divša (Đipša)

Da i o ovom manastiru dodam nešto obimniji tekst sa cilljem da obim podataka o fruškogorskim manastirima bude ujednačeniji.
Naravno, dodajem i nešto svojih fotografija iz posete 2004. godine.

Manastir se nalazi u blizini sela Vizića. Posvećen je sv. Nikoli (6/19. decembar).



Čine ga crkva i spratni konak zapadno od nje.

Podjednako se spominje pod dva imena - Divša i Đipša. Prema legendi, osnovao ga je despot Jovan Branković krajem XV ili na samom početku XVI veka. Pod imenom „Sv. Nikola", manastir u selu Lipovici zabeležen je prvi put u turskom katastarskom defteru 1566-67. godine. O njemu u XVII veku nema podataka. Prvi zapis o građevinama u Divši u XVIII veku daje opat Bonini. u izveštaju načinjenom prilikom premeravanja fruškogorskih manastira 1702, u kojem se kaže: "u njemu ima nekoliko kaluđera, koji ponovo grade manastir i crkvu". U privilegiji koju je izdao austrijski car Josif I, Divša je od 1706. beležena kao metoh manastira Kuveždina, sve do 1923, kada je proglašena samostalnim manastirom. U Zapisnoj knjizi samog manastira iz 1738. nalazi se podatak da je te godine snabdeven najpotrebnijim bogoslužbenim knjigama, po čemu se zaključuje da je naseljen i da se u njemu redovno odvija život. Ktitorstvom Novosađanina Petra Jovanovića popravljeni su 1743. manastirska crkva i zgrada konaka južno od nje, o čemu svedoči Jovanovićevo pismo patrijarhu Arseniju IV Jovanoviću Šakabenti, upućeno 1744.



Ikonostas za obnovljenu crkvu rezao je zasad nepoznati "piltaor" iz Novog Sada 1751. Oslikavanje ikonostasa završio je 1754. Teodor Stefanov Gologlavac, danas ocenjen kao stvaralac osrednjih umetničkih kvaliteta (u celini, on je „naivan slikar nevešta i nesigurna crteža, figura loših proporcija, fizionomija bezizraznih i skoro deformisanih"), ali koji je svoje slikarstvo oslobodio tradicionalnog prizvuka, prihvativši moderna shvatanja barokne koncepcije religiozne slike. Na ikonama je zlatnu pozadinu zamenio bojenom. Na scenama u enterijeru slikao je barokne oblike nameštaja i pokušao da plastično prikaže odeću. Rodom iz okoline Valjeva, Gologlavac je u istom duhu radio i ikone u Srbiji, čak i Bosni, što je od velikog značaja za istoriju novije srpske umetnosti.

Obimna obnova divšanske crkve i izgradnja manastirskog konaka i zvonika sa kapelom zabeležene su između 1762. i 1766. Ktitor je bio divšanski monah poznat kao pustinjak Matej. O manastiru u to doba svedoči gravira Zaharija Orfelina iz 1722. Crkvi je ponovo menjan izgled 1822, a nema podataka o drugim prepravkama u XIX veku. Izvorna crkva je jednobrodna, jednokupolna, sastavljena iz tri osnovna dela - priprate na zapadu, naosa u središnjem delu, nad kojim se dižu kupola i oltarske apside na istočnom delu. Nad južnim portalom, u usečenoj plitkoj niši, nalazi se freska sa predstavom sv. Nikole. Današnji izgled divšanske crkve posledica je čestih prepravki. Građevina se sastoji iz dva dela - prvobitne crkve i kasnije dozidane pretpriprate i zvonika. Sagrađena je u duhu tradicionalne srpske arhitekture. To nije reprezentativno zdanje ni po dimenzijama ni po upotrebljenom materijalu.
Prvi podaci u 20. veku govore o kaluđerima i igumanima, dok se manastirske građevine ne pominju. Zna se jediio da je manastir između 1913. i 1922. bio napušten. Dolaskom igumana Pantelejmona Lazića krajem 1922. započeta je prepravka crkve, konaka i ekonomskih zgrada. Već 1924. u Divši je bila škola za decu iz manastirskog prnjavora. Učitelj je bio sam Lazić. Divša je 1933. ponovo izgubila status samostalnog manastira, da bi ga ponovo dobila posle Drugog svetskog rata.



Manastir je 1944. miniran, pa je zvonik napukao sa tri strane u celoj visini. Svod crkve je delimično srušen, ikonostas demontiran, a njegovi delovi odneti u manastir Kuveždin. Godine 1950. deo ikonostasa je preseljen u Muzej Srema u Sremskoj Mitrovici (u Kuveždinu se nalazi 12 ikona s nekadašnjeg divšanskog ikonostasa, na kojima su likovi apostola).

Napukli zvonik, da ne bi pao, morao je biti srušen (1952).



Monahinja nam je rekla da će se i zvonik (kome ovo zvono pripada) obnoviti uskoro.

Obnovu krova na crkvi izveo je 1968. Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu. U nastavku obnove ustanovljeno je daje današnja crkva izvorna građevina, dograđena nakon obnove Pećke patrijaršije (1557).



Potom je 1991 -92 rekonstruisano kube na crkvi. Godine 1994. su završeni sanacija svoda priprate i malterisanja unutrašnjosti i spoljašnjosti crkve. Ugrađeni su novi prozori sa zaštitnim rešetkama. Izrađen je i deo kamenih doprozornika. U radionici Pokrajinskog zavoda sačinjeno je dvoje novih drvenih vrata za crkvu, sa okovom.



Na osnovu detaljnog plana kompletne rekonstrukcije manastirske crkve, 1995. počela je izrada crkvenog poda sa hidro i termo izolacijom. Predstavljeni su arheološki nalazi starog poda, a nov je izrađen od kamenih ploča u priprati i naosu. U okviru unutrašnjih radova, postavljene su nadgrobne kamene ploče u priprati i izrađena je kamena časna trpeza. Ugrađeni su kameni doprozornici i dovratnici, obojeni prozori, konzervirane novootkrivene ikone sv. Nikole iznad južnog ulaza u crkvu. Postavljene su zatege, maskirane drvenim gredama, a crkva je okrečena spolja i iznutra. Izgrađen je trotoar od opeke oko crkve i ponovo je postavljen oluk. Počelo je i uređenje podruma konaka.

Do Divše - Đipše se od Novog Sada stiže putem kroz Beočin i Neštin ili Partizanskim putem idući do njegovog kraja na zapad. Od Donjeg Srema se stiže nekim od puteva kojim se stiže na Partizanski put (koji vodi grebenom Fruške Gore).

[nenad.bds]

Да јужно од Дунава и Саве кренем представљањем једне мало познате али цркве која плени својим складом и непретнциозношћу.

ТРШКА ЦРКВА (манастир Брадача)

Манастир, у чији склоп је ушла Тршка црква основао је Епископ браничевски 1985. године. Међутим, и надаље се име цркве чешће помиње од манастирског имена.



Tршка црква се данас сматра најстаријим објектом те врсте не само у Хомољу већ и у широј околини. Свеобухватна истраживања која је спровела Милка Чанак Медић током осамдесетих година XX века показала су да је то грађевина која заслужује дојстојно место у српској историји. Ова тврдња добија на значају уколико се зна да њена градња отвара питање управе над овим крајевима. По традицији, на коју се никако не смемо ослонити, црква је саграђена 1274. године, дакле пре него што је Хомоље ушло у састав српске државе. Ово се тешко може потврдити, али се на основу стилских одлика за њу може рећи да припада периоду краја XIII или почетку XIV века.



Конаци скромних размера се назиру у зеленилу воћки.

Мајстор под чијим руководством је грађена Тршка црква одличан је познавалац стила који већ читав век постоји на тлу Србије. На основу тога сматрамо да је ктитор припадао српској властели, иако о њему немамо никаквих података. На месту где се обично сахрањују ктитори нађен је скелет жене која у руци држи новорођенче. Овај као и осамдесетак других скелета сведоче да је црква у прошлости служила као гробница свештенства, али и маузолеј заслужних становника Хомоља.

Тршка црква је некада била посвећена Светом Николи, мирликијском чудотворцу. После детаљне обнове 1429/30. године, која је изведена након рушења под нама непознатим околностима, посвећена је Рођењу Богородице. Тршка црква представља једнобродан храм изграђен у стилу рашке школе. Зидана је сигом на чврсто постављеним темељима од пешчара.

Укупна дужина је 24, а просечна ширина око 7 метара. Имајући у виду уобичајен начин покривања цркава, сматрамо да је првобитан кров био од олова. Од истог материјала је направљен кров и након последње обнове.



Западна фасада.

Западна фасада храма претставља његов највреднији део са вреднихми лепим скулптурама исклесаним у камену.



Велику пажњу на западној фасади привлаче крилати грифони уграђени у горњу раван каменог оковратника.



Скулптуре грифона се данас још могу видети у Студеници, Бањи и Дечанима, најлепшим споменицима рашке школе. Ова чињеница потврђује претпоставку, да је Хомоље раније имало много већи значај и да је Трг представљао раскрсницу путева, те да је привреда ових крајева била доста развијена. Грифони, од којих северни држи у предњим канџама главу овна, а у задњим главу човека, док јужни држи главу анђела, представљају јеванђелисте Луку и Матеја.



У доњем делу портала нађене су две скулптуре лава, од којих један, боље очуван, држи у канџама главу жене, док су од другог нађени само поједини делови.



Изнад архиволте у средишњем делу фасаде уграђен је камени блок с представом двоглавог орла који води порекло са неке од прозорских бифора и припада старијем делу цркве.



Описујући изглед и вредности Тршке цркве не можемо, а да не споменемо бројне уклесане цртеже и слова на соклу цркве. Цртежи сличног садржаја се могу уочити на каменим плочама у Сувом Долу. То је примитивна уметност где се са неколико потеза дају контуре животиња и људи. Детаљна истраживања садржаја још увек нису обављена. Можемо на основу онога што се лако препознаје да потврдимо да је у питању заоставштина из разних временских периода.



Представе животиња говоре о јасно израженом остатку тотемизма код локалног становништва. Уочавају се цртежи секира који нас асоцирају на лов и рат. Такође, бројни натписи упућују на гробну намену цркве.

Поставља се питање ктитора и времена градње храма са унутрашњом припратом. На основу сачуваних материјалних остатака (грифона, капитела, прозора на апсиди и керамичких судова уграђених у западну фасаду храма) може се рећи да је храм саграђен крајем XIII или почетком XIV века. Познато је, да је Хомоље коначно 1291, а свакако и још 1285. године ушло у састав Драгутинове државе и тако дошло под власт Немањића. Раније поменути летопис из 1734. године, изричито каже да је црква стара 460 година. Како се верује, ови крајеви нису те 1274. године били под влашћу Немањића. Наравно, то не значи да је појава изразитих стилских обележја рашке школе случајна. Нама преостаје помисао, да је летописац изнео нетачан податак, што је сасвим вероватно или да је српска власт раније успостављена над Хомољем, за шта немамо поузданих доказа.

Драгутин се у једном мировном уговору помиње међу Стефановим (мађарски краљ) вазалима. Лако је претпоставити, да је као зет и вазал угарског краља добио део земље на управу. Поменута земља би могла да буде Срем у његовим средњевековним границама. Из каснијих времена Драгутин је познат као „Сремски краљ” без обзира што је његова област била знатно већа.

Градња Тршке цркве у чистом стилу рашке школе упућује нас на неимара из Србије. Он је могао да буде ангажован од стране Драгутина или неког локалног властелина. Предуслов за ово ангажовање била би власт Драгутина, односно неког из династије Немањића над овим крајевима, за коју смо рекли да је могла да буде остварена после његове женидбе са угарском принцезом. Дакле, Драгутинова управа представља период у коме је могло доћи до продора рашке школе у градитељство Хомоља и до подизања храма Светог Николе.

На основу анализе п