Храм Светог Саве

[Muckota]

Припреме за његову изградњу трајале су веома дуго, још од 1894. На другом конкурсу расписаном 1926. године усвојено је архитектонско решење архитекта Богдана Несторовића, уз касније прихватање неких елемената пројекта архитекта Александра Дерока. Освећење темеља извршио је патријарх Варнава 15. септембра 1935. године, а када су радови поодмакли, патријарх Гаврило је 27. маја 1939. године свечано осветио, и у олтару, уз камен темељац, положио повељу. Даља изградња била је прекинута нападом Немачке на Југославију, 6. априла 1941. Тек у лето 1984. године добијена је дозвола од државе за наставак градње, па је ратом и људском небригом оскрнављен храм поново осветио патријарх Герман у присуству свих српских архијереја, 30. априла 1985. године, положивши повељу о наставку радова у новим историјским приликама. За протомајстора изградње одређен је архитекта Бранко Пешић, професор Универзитета.

Храм је изграђен у српско-византијском стилу, са четири звоника високих 44 м. Висина врха куполе износи 70 м, а храм заузима површину од 91x81 м. Украшен је са осамнаест позлаћених крстова у три величине. 2004. године је завршена градња екстеријера, док градње у самој унутрашњности цркве још нису готове.
Овај спомен-храм представља органски део савремене живописне силуете Београда, чинећи једно од његових главних обележја.

[Muckota]

Почетак градње - 1936.

Ропство српских земаља под Турцима трајало је пет векова. Славна држава Немањића престала је да постоји, али је Српска православна црква остала, са својом вечитом вером у Христа, са својим манастирима, фрескама, рукописима - са српским народом. Највећу увреду српском народу турски завојевачи су учинили 1595.године, када су тело Светог Саве, које је почивало у манастиру Милешеви (у који је пренесено 1237.године из Трнова у Бугарској где је умро 1235.годне), донели у Београд и спалили на Врачару.

Први Храм Св.Саве из 1895 године (привремена црквица) подигнута на месту на коме се данас гради Храм

Три стотине година после овог гнусног чина, у Београду се 1895.године - тек неку деценију по дефинитивном ослобођењу од турске окупације - оснива Друштва за подизање храма Светог Саве на Врачару, са циљем да се храм подигне на месту на којем су спаљене његове мошти. Друштво су основали стотину најугледнијих грађана тадашњег Београда, на челу са митрополитом Михајлом. Друштво је донело Правила, чији први члан гласи: Друштво за подизање храма Светог Саве оснива се са задатком да оствари давнашњу жељу васколиког Српства подизањем велилепног Храма на Врачару, као месту на којем су спаљене свете мошти Божјег угодника и првог српског архиепископа и просветитеља.
Године 1905. расписује се јавни конкурс за израду пројекта. У тексту конкурса се захтева да црква треба да буде монументална и да је у српско-византијском стилу, да има величину 2.000-2.500 квадратних метара, да буде предвиђен систем грејања, и да има одвојен звоник. На конкурс је приспело пет радова, који су током 1906.године прослеђени у Петроград на оцену Комисији коју је именовала Императорска академија уметности у Петрограду. Комисија је констатовала да ”с погледом на важност храма, не може препоручити ни један од поднесених пројеката за остварење”. До избијања рата са Бугарском 1912.године, и затим током Светског рата 1914-1918, нису могла бити тражена нова решења. После окончања рата и ослобођења, обновљено је 1919.г. Друштво, и основан нови Одбор на челу са патријархом Димитријем. Године 1926, расписан је нови југословенски конкурс. Основни услови конкурса били су да грађевина буде у осавремењеном српско-византијском стилу, да буде пројектована за 6.000 верника и на површини од 3.000 м2. Приспела су 22 пројекта и мада прва и трећа награда нису додељене, конкурс је сматран по броју и квалитету учесника, успелим. Као најуспешнији рад, награђен је другом наградом пројекат професора архитекте Богдана Несторовића. Године 1930, Одбор за изградњу храма, на челу са патријархом Варнавом, донео је одлуку да се израда пројекта повери архитекти Несторовићу, као и архитекти Александру Дероку, чији рад је на конкурсу добио високи откуп и који је био врсни познавалац средњевековне уметности.
Градња храма почиње 1935.године. Године 1939, на дан Спаљивања моштију Светог Саве (10.маја), положио је патријарх Гаврило повељу са текстом чији део гласи: У име Оца и Сина и Светог Духа, за владе благоветног господара Петра Другог карађорђевића и Његовог Краљевског Намесништва, благословом и чинодејством Његове Светости патријарха српског Гаврила и многобројног народа освети се 10.маја љета Господњег 1939.овај темељ започетог саборног храма у славу и спомен Светог Саве.... пожртвовањем благочестивог нашег народа и ревносним руководством Друштва за подизање храма Светог Саве на Врачару подиже се овај величанствени храм у Београду на Врачару на месту где су спаљене чесне мошти Светитељеве као видан и вечити споменик дубоке захвалности свега нашега народа своме првом Архиепископу, Учитељу, Просветитељу и Препородитељу српском, великом Угоднику Божјем, Равноапостолу и Светитељу Словена Светом Сави...на добро наше свете православне Цркве, на срећу и напредак нашег узвишеног Краљевског Дома и целог нашег народа. Амин. Пројекат дадоше архитекти г. г. Богдан Несторовић и Александар Дероко, уз сарадњу инжењера г. Војислава Зађине. Изводи предузеће Расина. Од почетка грађевинских радова 1935.године, до немачке окупације Србије, изведени су темељи Храма и подигнути зидови висине 7 и 11 метара. Бомбардовањем Београда 6.априла 1941.године, и уласком Југославије у рат, прекидају се сви радови на Храму. Одвођењем патријарха Гаврила у немачки логор Дахау, уништавањем организације градилишта и канцеларија предузећа Расина, усељавањем ауто-парка немачке војске у простор унутар зидова Храма и пљачком имовине Друштва, замире свака помисао о градњи Храма. По завршетку рата, 1944.године, простор Храма служи партизанским и совјетским јединицама такође за возни парк. Каснијих година, простор користе разна предузећа као магацин. Године 1945, нова комунистичка власт врши секвестрирање целог Светосавског платоа, са зидинама Храма, малом црквом Светог Саве и парохијском зградом. Услед нових прилика, Друштво за подизање храма Светог Саве престаје да постоји, и као такво до данашњег дана није обновљено.

[Muckota]

Наставак градње - 1985.

Доласком на чело Српске православне цркве 1958.године, патријарх Герман обнавља идеју о наставку градње Храма. Његова мудрост и дугогодишња упорност уродили су плодом. Тек после 88 поновљених молби - и исто толико одбијања, 1984.године постигнута је сагласност у Републици (19.јуна) и у граду Београду (14.септембра) за наставак градње, уз свесрдно залагање председника Председништва Србије Душана Чкребића. Септембра месеца исте године, патријарх Герман именује професора архитекту Бранка Пешића за архитекту наставка пројекта и организације градње Храма. За послове на пројектовању, ангажован је Пројектни биро Студио из Београда, а за организацију градилишта изабрано је Грађевинско предузеће Рад, такође из Београда.

После готово пола века, у недељу 12. маја 1985, у о чишћеном простору унутар зидина Храма у којем је подигнут велики олтарски подијум са разапетим небом, служена је свечана Литургија. Началствовао је патријарх Герман, уз саслужење двадесет епископа и бројног свештенства, а певао је хор од 300 певача. У унутрашњости зидина Храма било је око 12.000 верника, док је у порти било око 80.000 људи. На крају свете Литургије, Његова Светост патријарх Герман је одржао беседу.

12. август 1985. године претставља први званични радни дан наставка градње прекинуте 1941. године. Патријарх Герман, протомајстор арх. Бранко Пешић, Владика Стефан, отац М. Јанковић, инж. Љубомир Орловић са сарадницима у обиласку градилишта Храма



До августа 1986. г. када су настављени грађевински радови обављени су сви припремни радови (градилишна ограда, допрема и монтажа кранова, изградња управне бараке, менза, радионице) завршен велики број пројеката и тендерска документација.

До краја 1989.г. изведени су следећи радови:

санирани су и оспособљени сви темељи и зидови од цигле изграђени пре Другог светског рата;
подигнуте су галерије;
четири звоника са куполама;
четири полукуполе (конхе) и мала конха олтара;
четири велика лука (по 400 тона);
централна купола (4 000 тона) са покривачем од бакарног лима и великим позлаћеним крстом (4 тоне) висине 12 метара и
пандантифи

[Muckota]

Обнова градње 2000.


Обнављање радова у априлу 2000.г означено је: постављањем табле на којој су уписана имена аутора пројекта градње до 1941.г.; аутори пројекта наставка градње од 1985; извођачи радова и градитељи донатори у 2000. години....

...инсталирана унутрашња расвета и урађена подна подлога...

...уређена порта Храма...

...уређене су и опремљене просторије пројектног бироа...

...подигнута је нова градилишна ограда...

...израда венаца на северној конхи

03.09.2002. Храм добија фасаду
16.05.2002. Нова Патријаршија поред Храма
13.5.2000. Настављени радови после вишегодишњег прекида

[SQUAW]

Obzirom da sam odrasla par metara od ove građevine, on za mene predstavlja mnogo više od najvećeg Pravoslavnog hrama na Balkanu. Ja sam bre tu igrala žmurke i u toj porti terala prvi trotočkaš Da priložim temi par svojih fotografija, iako mi je, kao građevina, mnogo draža mala crkva Svetog Save.