Koliko vam je vera pomogla?

[onisifor]

Promenjen život

Odrastao sam u ateističkoj porodici. Jedne godine, u Budvi, otac i ja smo iz čiste radoznalosti kupili veliku porodičnu Bibliju, iako je za njega važila ona: ''Religija je opijum za narod''. Pročitao sam Jevanđelje po Mateju i to mi se jako svidelo. Kad smo se vratili u Beograd slučajno smo videli plakat na kojem se reklamirala serija biblijskih predavanja u organizaciji jedne protestanske zajednice. I, tako, krenemo mi na predavanja (imao sam 14-15 godina). Otac je na, u najmanju ruku, energičan i ne baš hrišćanski način, pokušavao da minira sve što se tamo govorilo, međutim posle nekog vremena pod uticajem kreacionista (ljudi koji veruju da Zemlja i život na njoj nisu nastali slučajno, već da se iza svega toga nalazi Tvorac), poverovao je u Boga. Na njega se samo tako i moglo uticati, zato što je bio vatreni pristalica Darvinove teorije evolucije. U njegovom karakteru su se videle značajne promene. Postao je strpljiviji, smireniji i ljubazniji.
Ja sam takođe, možda i pre njega, poverovao, počeo da pručavam Sveto Pismo i već maltene bio spreman za krštenje, kad sam odjednom, pod uticajem društva iz kraja i škole, počeo da koketiram sa drogama i ubrzo postao zavisnik. Radio sam svašta: krao, varao, lagao, samo da bih došao do doze. Svakodnevno sam bio na teškim drogama, a travu sam pušio maltene umesto cigareta. Hapsili su me, a jednom sam dobio dobre batine u policiji. Pokušavao sam da se ''skinem'' puno puta, i sam, i u Zavodu za bolesti zavisnosti, ali nije vredelo, uvek sam počinjao ponovo. Uveče nisam smeo da legnem ako nisam imao spremljenu dozu za jutro, inače bih ujutro sav znojav i slab od krize smišljao kako da dođem do leka. Koliku li sam sramotu nanosio Bogu i koliko li sam pljuvao Hristu u lice!?
Međutim, Gospod je hteo da me zadobije za Sebe. Jedne večeri mi je otac našao u jakni tri kutije trodona, a moji su mislili da sam ''čist'' ( u to sam ih ja ubeđivao). Bili su šokirani. Ujutro smo odmah otišli u Zavod, i dežuran je bio jedan dobroćudni lekar, pobožan čovek, koji mi je kasnije i rekao da sebe smatra samo oruđem u Božijim rukama. Uz njegovu pomoć sam uspeo da uspostavim apstinenciju, a ubrzo posle toga sam povredio koleno, tako da sam hteo-ne hteo morao da ležim u kući mesec dana. Za to vreme sam intenzivno čitao hrišćansku literaturu.
Međutim, čim sam prohodao nastavio sam da pijem, pušim travu, i bilo je samo pitanje dana kad ću se vratiti teškim drogama.
Tu se opet Bog umešao. Jedne večeri sam izašao u Skadarliju i krenuo da pijem (popio sam pivo-dva), ali usred provoda kao da mi je neko prišao i rekao: ''Zar ćeš to raditi? Meni si potreban.'' Setio sam se citata iz jedne knjige, koji kaže: ''Ako odlučiš da ne budeš spasen, celu večnost ćeš nedostajati Božijem srcu punom ljubavi (možda će neko ovo nazvati nepotrebnim sentimentalizmom, ali ja samo pričam kako je bilo!). Na um su počele da mi dolaze slike Hristovog stradanja: bičevanje, trnov venac, pljuvanje. Setio sam se Petrovog odricanja, i pomislio sam : ''Pa, ja sad to isto radim''. Borio sam se protiv tih misli jer su mi kvarile provod! Neko me je tad upitao: ''Ej, hoćeš još jedno pivo?'' I prvi put posle pet godina robovanja nagonima, ja sam odbio.
I, šta da kažem, počeo sam da se trudim da vodim jedan vrlinski život (uz dosta padova), a apstiniram od droga sedam godina. Milost me je iz korena promenila. Bog mi je dao divnu ženu. Diplomirao sam. Jednostavno, Gospod je pred mene stavio pitanje, koje stavlja pred svakog pobožnog čoveka: da li više volim Njega ili greh? Trudim se da izabiram ovo prvo. (Ovde bih još samo naglasio da sam kasnije prešao u Pravoslavlje - vizantijsko bogoslovlje je neiscrpno blago).

[Neuhvatljiva_]

Искрено драго ми је увек кад неко "изађе на прави пут"...али са друге стране ја никад разлоге за тако нешто не могу тражити у Богу...Сматрам да је то људска воља...
Да си за тај други и бољи живот одговоран само ти...да је то била твоја воља...и жеља за бољим животом...а не зато што си некоме тад био потребан...

[morrib]

Ljudska volja je promenljiva u smislu istrajnosti i jačine, kad to počne da opada,Vera u Boga daje nov zamah i snagu!

[HLEBmaster]

Da, ponekad je potrebna ta shargarepa da bi se kola povukla, nazzalost mozda gruba paralela... ali tako je .. jer ljudi su slabi i labilni...
Ako je to za neke jedini nachin...neka ga...

[morrib]

Šta imaš od toga što veruješ?
Imam sve ono što bi ateisti uvek želeli da imaju, a nikad nemaju.
Imam nepomućeni duševni mir,
imam radost u srcu,
imam smisao života,
imam oslonac u iskušenjima, imam utehu i nadu u stradanjima,
pa šta ću više! A znam da svega toga ateisti nemaju.

U istoriji je bilo pokušaja da se religija izbaci iz čovekovog srca i da se na njeno mesto unese bezboštvo - ti pokušaji nisu doneli nikakva dobra nego samo mučeništvo, posle čega se čovečanstvo opet vraćalo Bogu.

izvor: Razgovori o veri, autor dr. Lazar Milin

Ovo je dovoljno da promeni život, ko hoće?!

[tibor]

Onisofore ,veoma mi je drago za tebe , ponosim se tobom ,
drago mi je da si uspeo pronaci onu tanku paperjastu nit zivota koja se zove smisao postojanja duha svojega .drago mi je da ti i on zivite u skladu orkestra ,sa dirigentskom palicom tvoje snazne volje .budi trezveni pilot svoga zivota

[cicka]

Ljudima je neprekidno potrebno da veruju u nesto sto ce im ulivati snagu, volju, energiju za trud, za bolje sutra...ako je to Bog, nek bude...ako je to svest, neka ga...ako je to majka priroda...ako je...sve dok to postoji, postojace ljudi koji se menjaju, koji pronalaze nove pravce koji ce ih voditi u lepse sutra i postojace ovakva lepa iskustva kao tvoja...

[dndr]

Drago mi je da si uspio...zbog tebe ...i zbog sebe...

[Kunic]

Koliko, mada je bolje pitanje da li vam je vera pomogla?

Ne želim nikoga da uvredim ovim pitanje, pogotovo što sebe smatram (do određene granice) vernikom, ali me stvarno zanima da li vam je vera u svevišnjeg pomogla u životu? Koje su to bile situacije?

I još nešto, zamolio bih ateiste da ne đubre temu. Hvala.

[_baba_]

Verovanje mi je pomoglo jedino onda kada sam verovala samo u sebe.
Nisam ateista, ali nisam ni neki veliki vernik.

Recimo, pre 2 godine mi se desavalo nesto krajnje cudno. Imala sam snove zbog kojih sam se plasila da zaspim sledecu noc. Mucilo me to pa sigurno 2-3 nedelje.
To sam jednom i napisala na forumu i javio mi se covek na pp i rekao da bez obzira da li sam vernik ili ne, obavezno odem u crkvu Sv. Petke na Kalemegdanu i objasnio mi sta sve da radim kad odem tamo.
Reko, ma da.
Medjutim, snovi su se ponavljali, mesec dana nisam spavala kako treba i odlucim ja da odem.
E sad, sta mi se tek desilo na Kalemegdanu je prica da se najezis, pa cu je preskociti, reci cu samo da sam posle svih tih cudnih desavanja razgovarala sa, ne znam sta je, nije svestenik... uglavnom nakon tog razgovora meni kao da je pao kamen sa srca.
Da li je sve to bilo u mojoj glavi ili nije, ne znam, sve u svemu tu noc sam spavala kao beba i nisam nista sanjala.
Mozda mi se sve desavalo zbog prevelikog stresa, mozda mi je samo bio potreban neko za razgovor...ne znam. Znam samo da mi je covek pomogao, svaka njegova mirnim i blagim tonom izgovorena rec je imala znacenje.
Sve u svemu, nije me prosvetlio da ja sad nesto fanaticno verujem u Boga, postujem maksimalno, ali opet kazem jedino sta pomaze to je vera prvenstveno u sebe.

Nadam se da nisam promasila temu posto mi se to desava u poslednje vreme