Žitije Svetih

[irnik]

Sveti Sava

Život i djelo Sveti Sava bješe najmladji sin velikog župana Stefana Nemanje. Njegovo svetovno ime je bilo Rastko. Ne zna se tačno godina njegovog rodjenja, obično se spominje 1169. ili 1174. (nekad i 1175.). Kad mu je bilo 15 godina, otac mu dodeli jedan kraj u svojoj državi, gde bi se učio upravljanju. Sa 17 godina roditelji su pomišljali i da ga žene. No mladi Rastko je već tada počeo misliti kako da se odvoji od sveta i ode u manastir, da se posveti Bogu. Jednom, kad su ga roditelji pozvali u dvor, verovatno radi ženidbe, dođu i neki kaluđeri iz Svete Gore medju kojima je bio i jedan Rus. Rastko se upozna s njim te se raspita kako se živi u Svetoj Gori. Kada je saznao da je tamo upravo onako kako je on želeo dogovori se sa svetogorskim svetovnikom da zajedno idu tamo. Rastko zamoli roditelje da ga puste u lov na jelene, što oni i učine. Dok je bio u lovu u planini, iskrade se od društva, i sa duhovnikom Svetogorcem i nekoliko vernih slugu ode u Aton. Izgubljenog Rastka nigde nisu mogli naći. Zabrinuti roditelji se konačno dosete da je mogao odbeći sa Svetogorcem. Zato Nemanja otpremi jednog vojvodu sa nekoliko vojnika u Svetu Goru da mu vrate sina. Za to vreme srpski dvor je bio obavijen velom tuge i bola. Vojvoda pohita što brže može i preko Soluna dođe u Svetu Goru. Tu se stane raspitivati za Rastka i dozna da je on u manastiru svetog Pantelejmona. Vojvoda pronađe Rastka i reče mu da će ga vratiti ocu milom ili silom, makar i vezanog. Rastko se učini kao da se pokorava vojvodinoj naredbi i zadrža vojvodu do sutra, pa da se onda svi vrate. Uveče Rastko zamoli igumana da za vojvodu i pratnju pripremi dobru večeru, a posle večere odoše u crkvu na bdenje. Bogosluženje je bilo dugo, vojvoda i pratioci umorni od puta i malo pripiti od vina, te zadremaše u crkvi. Rastko se lagano iskrade sa jednim duhovnikom, ode na visoku manastirsku kulu, gde ga taj duhovnik postriže i obuče u kaluđersko odelo. Kada vide vojvoda da nema Rastka, opasno se naljute na igumana i kaluđere. Ko zna šta bi bilo da Rastko sa kule ne viknu na vojvodu da se ostavi kavge, jer je on tu i sutra će se videti. Sutradan zovne Rastko vojvodu i pratnju i pokaže im se sa kule u kaluđerskom odelu. Kad ga videše zakaluđerena, vojvoda i njegova pratnja briznuše u plač. Rastko ih uteši, rekavši im da je to volja Božja! Spusti im sa kule svoje svetovno odelo i odstrižene vlasi da odnesu roditeljima i uvere ih da je on već duhovnik, a uz to im preda i svojeručno pismo za roditelje. Vojvoda se sa pratnjom vrati u Srbiju. Nije dugo prošlo, a po Svetoj Gori se raščuje da je sin srpskog vladara došao da živi među isposnicima. Svako je želeo da ga vidi. Rastko je stupanjem u monaški red dobio ime Sava. Protat svih svetogorskih monaha, saznavši ko je i čiji je, premesti ga u najveći manastir Vatoped, gde je Sava postao jeromonah. Roditelji Savini, doznavši šta je njihov sin uradio, dugo su žalili i u znak žalosti crno odelo nosili. Na kraju su se pomirili sa time, verujući da je to Božja volja. Nemanja se počne dopisivati sa sinom i s vremena na vreme mu je slao mnogo novaca, da ne bi ni u čemu oskudevao. Sava je sve te novce delio manastirima i pustinjacima. Jednom zamoli svog igumana da obiđe sve manastire i pustinjake po Svetoj Gori. Kad dobi dozvolu, obiđe ih sve, idući bos. Vrativši se u manastir Sava reče igumanu da želi i on da ispašta u samoći kao što ispaštaju isposnici, no iguman ne dozvoli. Ipak, Sava se hranio samo suvim hlebom i vodom, a vrlo retko je kušao po malo vina i zejtina. Svaku noć, do neko doba, molio se Bogu i metanisao, a uoči nedelje, provodio je na molitvi dok ne ogreje sunce. Išao je lako odeven i bos i zimi i leti, a od takvog hodanja koža na tabanima mu je tako odebljala da je mogao ići po najoštrijem kamenju. Sava je postao ugled svim kaluđerima i isposnicima svetogorskim. Posle nekoliko godina i Savin otac, Stefan Nemanja, zakaluđeri se u Studenici i dođe svome sinu u Svetu Goru. Do tada u Svetoj Gori nije bilo srpskog manastira. Stefan Nemanja, koji je u monaštvu dobio ime Simeon, proputuje sa svojim sinom svu Svetu Goru, deleći milostinju manastirima i isposnicima. Na svojim putovanjima nađe jedno zgodno mesto gde je bio jedan porušeni manastir i izmoli od grčkog cara odobrenje da može manastir osnovati. Car im pokloni zemlju i izda hrisovulju kojom njihovu zadužbinu oglašava kao manastir prvog reda - carsku zadužbinu - u nasleđe njihovim potomcima, i još im pridoda i jedan svoj manastir, Žig. Tako Sava sa svojim ocem, a uz pomoć tadašnjeg srpskog župana Stevana Prvovenčanog, podiže Hilandar, ogradi ga tvrdim gradom i u gradu podiže kulu kao carski dom i mnoge ćelije. Tu se Sava i Simeon nastaniše, živeše i Bogu moliše. Nije prošlo mnogo vremena, a Hilandaru beše prirodato četrnaest manastira i toliko zemlje da je dve stotine kaluđera moglo u njemu živeti. No, Simeon je u Hilandaru živeo samo osam meseci, pa umro. U Hilandaru je Sava prikupio mnogo pobožnih i u bogoslovskoj nauci učenih ljudi, da se brinu o duhovnoj nastavi. Uskoro Hilandar postade duhovna akademija za sve one koji su želeli dobiti više bogoslovsko obrazovanje. Tu je Sava sastavio pravila po kojima se imaju vladati kaluđeri i ta su pravila poznata pod imenom Tipik svetog Save. U Svetoj Gori napisao je Sava i žitije svoga oca, prepodobnog Simeona. U to vreme u Srbiji se desiše ozbiljni događaji. Vukan je ustao na svoga brata Stevana Prvovenčanog, oteo mu presto, a zemlja je zbog rata i pustošenja opustela. Napaćenom Srbijom zavladala velika glad. Stevan posla pismo Savi u Svetu Goru, i zamoli ga da pohita i dođe u Srbiju, i donese telo očevo, ne bi li nad mrtvim očevim telom izmirio braću. Sava požuri te krene u Srbiju i ponese očevo telo, koje je potom sahranjeno u Studenici. Savi pođe za rukom da izmiri braću, i Stevan u znak izmirenja, počne zidati crkvu Žiču. Za to vreme Sava je već bio postao arhimandrit. Sava je mislio da se odmah vrati u Svetu Goru, ali ga događaji zadržaše, te se prilično zadrža u Srbiji. U to vreme, napade na srpske zemlje bugarski vlastelin Strez i Sava ode napadaču da ga nagovori da odustane od rata. Strez nije hteo ni da čuje te mu Sava naposletku reče: "I mi imamo konja i junaka, a Bog će videti ko je kriv: mi ili ti". Te noći Strez naprasno umre, i u obe vojske, i srpskoj i bugarskoj, verovalo se da ga je Sava ukleo. Za vreme svog boravka u Srbiji Sava je nastojao da se podižu crkve, uređivao je službu u crkvama, po ugledu na službe u Svetoj Gori, uvodio je lepe običaje a štetne iskorenjivao. Posle toga Sava se vrati u Svetu Goru, a odatle ode u Nikeju grčkom caru Todoru Laskaru i patrijarhu Manojlu, jer su u to vreme Latini (krstaši) bili zauzeli Carigrad i u njemu vladali. Sava im objasni da je Srbima teško da dolaze čak u Nikeju radi postavljanja episkopa, već ih zamoli da oni za Srbiju postave arhiepiskopa, a da ubuduće sami srpski episkopi biraju arhiepiskopa. Car i patrijarh prihvate ovaj Savin predlog, ali s tim da njega proglase za arhiepiskopa srpskog. Sava se u početku opirao, ali na kraju pristade, jer je to bila zgodna prilika, i tako je Sava uspeo da srpska crkva postane autokefalna, tj. nezavisna. Bilo je to 1219. godine. Pri povratku u Srbiju, Sava, sada kao arhiepiskop, svrati opet u Svetu Goru. Još jednom obiđe sve manastire, u svakom služeći, i proizvodeći dostojna lica za sveštenike i đakone. Rastajući se sa tugom od svoje omiljene Svete Gore, sa sobom povede nekoliko svojih najboljih učenika, da ih posveti za episkope. Došavši u Srbiju, Sava, u dogovoru sa Stevanom i vlastelom, razdeli Srbiju na dvanaest eparhija i ustanovi episkopske stolice, a za arhiepiskopiju odredi Žiču. U svim ovim eparhijama postavi episkope, za protopopijate protopope; prepiše svima zakonske knjige i uputi ih kako da zavode red. U ovim crkvenim reformama, Sava je zabranio prinošenje krvnih žrtava u crkvi i svetkovine pred crkvom, te svečare uputio u domove, stvorivši tako osnovu za proslavljanje Krsnog imena ili Krsne slave. Kad je uveo red, Sava uoči Spasovdana, 1220. godine, sazove sabor kod Žiče, pa tad tronoše Žiču i svog brata, dotle velikog župana Stevana, miropomaže i venča kraljevskom krunom. Tako Stevan posta prvi kralj srpski. Posle svega ovoga, krene Sava u "kanonsku vizitaciju" po celoj državi i svuda je učio, upućivao i jeretike (bogumile) obraćao u pravoslavlje. Posle nekog vremena, krene na Srbiju ugarski kralj Andrija, sa velikom vojskom. Sava ode njemu da ga odgovori od rata, a kralj mu reče: "Kad si svetitelj, učini kakvo čudo, pa ću ti poverovati i poslušati". Sava se pomoli Bogu, te usred najžešće letnje vrućine pade krupan grad, od kojeg i ugarska vojska nastrada. Kralj videvši to čudo, vrati se natrag. Sveti Sava je umro 12. januara 1236., i u crkvenim knjigama toga dana se beleži i spominje, ali se spomen njegov čini 14. januara po starom kalendaru - 27. januara po novom. Neki misle da je to stoga što je proteklo dva dana od smrti njegove dok je glas o smrti stigao u Srbiju, i da je spomen njegov počeo da se obavlja svake godine onog dana kada je glas stigao. Drugi opet misle da je sveti Sava sahranjen 14. januara i da mu se zato u taj dan čini spomen. Treći smatraju da je Sava umro u subotu 12. januara 1236. godine, a srpska ga crkva slavi 14. januara zato što, po crkvenom ustavu, ni jedan svetac ne bi mogao imati samostalne službe u poprazništvu nedelju dana od Bogojavljenja. Da ne bi osnivač srpske pravoslavne crkve ostao bez samostalne službe, srpsko sveštenstvo je odavno premestilo praznovanje njegove uspomene od 12. na 14. januar, to jest prvog dana u koji, po Bogojavljenju, može biti samostalne službe. Sava je sahranjen u bugarskoj prestonici Trnovu. Njegov sinovac, srpski kralj Vladislav, inače zet bugarskog kralja Asena, nakon godinu dana prenese svete mošti iz Trnova u manastir Mileševa. Mošti Svetog Save su bile u Mileševi sve dok ih Sinan paša nije odneo u Beograd i spalio na Vračaru 27. aprila 1594. Posle oslobođenja od Turaka srpski narod i pravoslavna Crkva su odlučili da na tom mestu podignu hram posvećen Svetom Savi, u znak sećanja i zahvalnosti za sve ono što je uradio za svoj narod i Crkvu. Kao svetitelj praznuje se 27 januara po gregorijanskom tj. 14. januara po julijanskom kalendaru. Praznik Svetog Save Savindan obeležava se kao školska slava. Svetog Savu slave i drugi pravoslavni narodi, Rusi, Bugari, Grci...

[swba]

SVETI JOVAN KRSTITELJ
(20 januar)

Sveti Jovan je rodjen nedaleko od Jerusalima. Njegov otac Zaharija je bio prvosvestenik, a majku mu se zvala Jelisaveta.
Rodjenje Jovana, kao i njeogv zivot i smrt su ispunjeni divnim cudima Bozijim. Dok je Zaharija sluzio u hramu javi mu se Andjeo Gospodnji i rece da ce njegova zena iako stara zatrudneti i roditi sina i da ce sinu biti ime Jovan, kroz koga ce se mnoga srca obratiti Gospodu. Zaharija je bio zbunjen te nije poverovao Arhangelovoj vesti zbog cega je ostao nem do rodjenja Jovanova.
Sveti Jovan je najveci od Proroka, on je dosao pre Hrista da narod pripremi za dolazak obecanog Spasitelja, Hrista. Za njega je sam Gospod rekao da je on, Jovan najveci rodjen od zene.
Ovaj veliki propovednik i prorok provede svoju mladost u pustinji. Za njega je na nekoliko vekova pre pisao prorok Isaija i nazvao ga Glasom Vapijucega u pustinji. Jovan je taj koji je dosao iz pustinje i poceo da poziva narod na pokajanje da priprema put Gospdu i da poravna staze Njeogve. Propovedajuci narodu potrebu pokajanja on ih je krstavao vodom u reci Jordanu. Mnogi su pomislili da je Jovan taj Obecani Spasitelj koji treba da dodje, a Jovan se branio govoreci: "Zamnom ide Onaj koji je daleko od mene, Njemu ja nisam dostojan da odresim remena na obuci Njegovoj. Ja vas krstavam vodom , a On ce vas krstiti Duhom Svetim i ognjem.
Bez straha Jovan kritikovase ne samo narod nego i staresine narodne zbog mnostva grehova njihovih. No ne samo da je kritikovao, on ih je pozivao da se pokaju i poucavao sta treba da cine da bi se spasli.
Njegova velika moralna cistota i ljubav prema Istini i Pravdi na kraju ga je odvela u smrt. Javno je kritikovao cara Iroda zbog toga sto je uzeo za zenu Irodijadu, koja je bila zena njegovog brata. Zbog toga ga je Irod stavio u tamnicu i uskoro pogubiio odsekavsi mu glavu. Uspomenu na Jovanovu mucenicku smrt Crkva proslavlja 11. septembra, Usekovanje Glave Sv. Jovana.
Evandjelist Matej opisujuci nacin Jovanovog zivota naziva ga ne samo prorokom nego i vise od proroka, naziva ga "Andjelom" u telu. Andjelom ga Crkva u pesmama naziva, a ikonografi ga slikaju sa krilima. Kao takav on je bio jedini koji je mogao da pripremi put Gospodu i da ga Krsti na reci Jordanu.
Ovaj ugodnik Boziji je veliki u celom hriscanskom svetu, a narocito kod nas Pravoslavnih. Nasa Crkva je u godini posvetila pet dana njemu i cudima vezanim za njega. Sabor Sv. Jovana koji proslavljamo 20. januara odmah posle Bogojavljenja je ustanovljen od ranih dana hriscanstva, jer je Jovanova licnost kao krstitelja tesno povezana sa javljanjem Gospoda u svetu, sa Bogojavljenjem.

[yige_gui]

Свети великомученик Георгије -- ЂУРЂЕВДАН



6. Мај

Овај славни светитељ родио се у кући богатих и часних родитеља у Кападокији. Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину, где је дечак одрастао и већ у двадесетој години стигао до чина трибуна у служби цара Диоклецијана. У то време цар је започео велики прогон хришћана, али је млади Ђорђе ступио пред цара и одважно рекао да је и он хришћанин. Тиме је започело његово страдање за веру. Тамница, окови, крваве ране по целом телу и сва друга страшна мучења нису поколебали младића. Он се непрестано, усрдно и искрено молио Богу и Бог га је исцељивао и спасавао од смрти на велико дивљење народа. Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног мртваца, многи су примили веру, а међу њима и царева жена Александра.
Цар је најѕѕад одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сечењем главе. Царица је издахнула на стратишту пре погубљења, а свети Ђорђе посечен је 303. године. Многа чудеса дешавала су се на његовом гробу од тада. Господ га је, због његове искрене и непоколебиве вере, учинио моћним да помаже свима који су у невољи и који га искрено славе и призивају његово име.

[euridika]

Apostol i Jevanđelist Luka

Jedan od sedamdeset apostola Hristovih, bio je Grk i neznabožac. U rodnom gradu, Antiohiji, izučio je filosofiju, medicinu i slikarstvo. Kad je Hristos hodio po zemlji, njegova dela su se nadaleko pročula pa je Luka, gonjen željom da upozna tog neobičnog čoveka, došao u Jerusalim. Kad je upoznao Hrista i razumeo njegovu nauku, iskreno je poverovao u Gospoda. Posle silaska Svetoga Duha na apostole, Luka se vratio u Antiohiju, gde je postao saradnik i satrudnik apostola Pavla. Hrišćani su hteli da trajno sačuvaju Hristove reči, pa su molili Luku da napiše Jevanđelje, što je on i uradio oko 60.godine. Luka je bio veoma darovit pisac, o čemu govori stil kojim je pisano Jevanđelje. Glavna ideja ovog Jevanđelja je učenje o Hristu Spasitelju sveta. Posebno su lepe priče o bludnom sinu, bogatašu i ubogom Lazaru i nepravednom gospodaru. Jedino se u njegovom Jevanđelju sačuvala povest o rođenju sv. Jovana Krstitelja, susretu Djeve Marije i Jelisavete, zatim o poklonjenju pastira vitlejemskih i razbojniku koji se pokajao na krstu. Pored Jevanđelja sveti Luka je napisao i Poslanice. Posle smrti apostola Pavla, nastavio je da propoveda Jevanđelje po Italiji, Dalmaciji, Makedoniji i drugim zemljama. Kako je bio izvanredno nadaren, on je i slikao. Po predanju, sveti Luka je naslikao tri ikone Bogorodice sa Hristom Bogomladencem, kao i ikone svetog Petra i Pavla, za koje je sama Bogorodica rekla: "Blagodat rođenog od mene i moja neka bude sa ovim ikonama." Te ikone su bile uzor svim kasnijim ikonama, zbog čega se sveti Luka smatra osnivačem hrišćanskog ikonopisa. Apostol Luka je imao 84. godine kad su ga uhvatili zlobni idolopoklonici i ubili obesivši ga o granu masline u gradu Tebi Beotijskoj.

[MamAna]

1. PREP. PETKA - PARASKEVA

Srpskog porekla, rodjena u gradu Epivatu (Pivat, po turski Bojados), izmedju Silinavrije i Carigrada. Roditelji joj behu imucni i pobozni hriscani koji imadjahu i jednog sina - Jevtimija - koji se za zivota roditelja zamonasi i posta znameniti episkop malitski. Po smrti roditelja, devica Petka napusti dom roditeljski i ode najpre u Carigrad, a potom u pustinju Jordansku. Tamo se podvizavala do starosti svoje trpeci strasne trudove, patnje i iskusenja demonska. Pod starost joj se javi angel Bozji i rece joj: "Ostavi pustinju i vrati se u tvoje otecestvo; potrebno je da tamo predas svoje telo zemlji, a dusom da se preselis Gospodu". Sv. Petka poslusa glas s neba i vrati se u Epivat. Tu pozive jos dve godine u neprestanom postu i molitvi i onda predade duh svoj Bogu. Upokojila se u 11. stolecu. Mosti njene cudotvorne u toku vremena behu prenosene u Carigrad, u Trnovo, opet u Carigrad, pa u Beograd. Sada se nalaze u Rumuniji, u gradu Jasu. U Beogradu se nalazi voda (agiazma) sv. Petke koja cudotvorno leci sve one bolesnike koji s verom u Boga i ljubavi prema ovoj svetiteljki k njoj priticu.

[duga12]

Nikolaj Velimirovic je ugledao ovaj Boziji svet u zoru 23.decembra(po starom kalendaru)1880.godine na Tucindan i na praznik sv. Nauma Ohridskog.Rodio se u malom ali "Bozijem selu Lelicu",nedaleko od Valjeva.U domu svojih roditelja mali Nikola,jedini preostao od devetoro dece,jacao je telom i duhom,primajuci od svoje pobozne i svete majke prve pojmove o Bogu i veri pravoslavnoj.Cesto je odlazio u manastir Celije,gde je i krsten,na molitvu i pricesce.Tu je i otpoceo svoje obrazovanje.Po zavrsetku sestog razreda gimnazije,Nikola je konkurisao u Vojnoj akademiji,gde je odbijen,po Bozijem promislu,zbog loseg zdravlja.Upisuje Bogosloviju,gde je bio nenadmasan tokom svog skolovanja,takodje zadivljuje svoje ucenike kolege i profesore svojim govornickim darom.Nastavlja studiranje u Evropi Nemacka,Engleska,Svajcarska,Rusija...Svoje studije u Bernu Nikolaj krunise svojim doktoratom iz teologije u svojoj 28.godini.Po povratku iz Evrope,kao vec poznati doktor teologije i filosofije,donosi odluku da se zamonasi u manastiru Rakovica i postaje jeromonah Nikolaj,stavljajuci celog sebe i sve svoje znanje u sluzbu Bogu i Srpskom narodu.Od Nikolaja genija nastaje Nikolaj svetitelj.U Ohridu nastaje njegovo delo Molitve na jezeru,a on novi Srpski Zlatoust naseg doba,mnogi su ga poredili sa sv.Savom,ne samo po reci i besednistvu,nego i po delanju apostolskom.Obnavlja porusene manastire u Bitoljskoj i Zickoj eparhiji,a do dana danasnjeg iza njega je ostalo skloniste i hraniliste za siromasnu i sirotu decu,bez razlike nacije i vera u Bitolju poznati "deda vladikin"Bogdaj.Nikolajevu delatnost,njegovu usmenu i pismenu rec,srpski narod pratio je pazljivo i sa ljubavlju,njegov znacaj osetio se narocito posle drugog svetskog rata,pa do danas.Nikolaj je uhapsen na Petrovdan 1941, Nemci ga zatvaraju u manastir Ljubostinju,zatim manastir Vojlovicu.1944 vladiku Nikolaja i Patrijarha Gavrila,sprovode u zloglasni logor Dahau,gde su doziveli sve strahote,stradanje i patnje.U uslovima zatocenistva vise je stradao dusom nego telom,provodeci dane i noci u suznim i vapajnim molitvama,sacuvani su spisi koje je vladika tajno pisao.Po spasavanju iz logora emigrira u Ameriku,skrhkan dusevnim i telesnim bolom,nastavlja svoj misionarski i crkveni rad.Iz ovog vremena poticu njegova dela Kasijana,Zemlja Nedodjija,Zetve Gospodnje,Divan...Upokojio se mirno u Gospodu,18/5 marta 1956.godine.U nasoj zemlji na vest o"Dekinoj" smrti zvonila su zvona po svim crkvama i manastirima.Njegova zelja bila je da bude prenet u svoj voljeni Lelic.Tek 12. maja 1991,svete mosti vladike Nikolaja bivaju polozene u manastiru Lelic,njegovoj zaduzbini, Na taj nacin Lelic je postao,ono sto je Ostrog za Crnu Goru,sv.Jovan Rilski za Bugarsku....Tog dana pobozni narod sabrao se oko svetog civota da se pokloni i celiva mosti sv.vladike Nikolaja,a on ce i dalje bditi nad nama i moliti se za nas.Njegova knjizevna dela:Religija Njegoseva,O Vaskrsenju Hristovom,Besede pod gorom,Iznad greha i smrti,Reci o svecoveku,Molitve na jezeru,Nove besede pod gorom,Misli o dobru i zlu,Omilije(u dva toma),Ohridski prolog,Rat i biblija,Vera obrazovanih ljudi,Simboli i signali,Carev zavet,Duhovna lira,Emanuil,...Sveti vladiko Nikolaju moli Boga za mene gresnu,slava ti i milost.

[duga12]

Sveti Vasilije Ostroski

Rodom iz Popova Sela u Hercegovini.od roditelja prostih no blagocestivih.Od malena bese ispunjen ljubavlju prema crkvi Bozijoj,a kad poodraste ode u Trebinjski manastir Uspenija Bogorodice i primi monaski cin.Kao monah ubrzo se procu zbog svog ozbiljnog iretkog podviznickog zivota.Nalagao je na sebe podvige sve tezi od tezeg.Kasnije je bio izabran i posvecen za episkopa Zahumskog i Skenderijskog,mimo svoje volje.
Kao arhijerej najpre stanovase u manastiru Tvrdosu,i odatle kao pastir dobri utvrdjivase stado svoje,u veri pravoslavnoj od svirepstva turskog i lukavstva latinskog.A kada bi i suvise pritesnjen neprijateljima,i kad bi Tvrdos razoren od Turaka,preseli se Vasilje u Ostrog,gde se tvrdo podvizavase ogradjujuci stado svoje bezprestanim i toplim molitvama svojim.Upokoji se mirno u Gospodu u 16.veku,ostavivsi svoje cele i celebne mosti,neistrulele i cudotvorne do dana danasnjeg.Cudesa na grobu sv.Vasilija su bezbrojna.K njegovim mostima priticu i hriscani i muslimani i nalaze iscelenja u najtezim bolestima i mukama svojim.Veliki narodni sabor u Ostrogu biva svake godine o Trojicama.Jos od 1678.godine kada su njegove svete mosti izvadjene iz zemlje biva proglasen za svetitelja,a pocinje da se praznuje na dan kad se upokojio,to je 29 april po starom,a 12 maj po novom kalendaru.Sveti Vasilije moli se za nase duse.