Постпорођајна депресија

[yossarian]

Зашто породиље дижу руку на бебу
Психијатријска статистика сведочи да од постпорођајне депресије болује чак свака десета породиља. – Ако се не лечи, ово обољење може да прође само од себе, али може и да се заврши трагично
Долазак бебе обично је најсрећнији догађај у породици (Фото А. Васиљевић)

Новопазарска породиља која је дан након порођаја скочила кроз прозор са новорођенчетом у наручју и стицајем сретних околности преживела, задобивши тешке повреде јетре и слезине и прелом руке на најдраматичнији начин скренула је пажњу јавности на феномен постпорођајне психозе. Већина убистава новорођенчади данас се углавном објашњава овим поремећајем, а психијатријска статистика сведочи да од постпорођајне депресије болује чак свака десета жена која је тек почела да се одазива на „мама”. По интензитету и трајању симптома и по њиховој опасности по здравље мајке и бебе, постпорођајна депресија има три облика – постпорођајну тугу, познатију као „беби блуз”, постпарталну депресију и постнаталну психозу.

Нека истраживања сведоче да се чак 80 одсто мајки осећа меланхолично недељу након порођаја, што се манифестује тугoм, тескобoм, честим плачем без неког видљивог разлога и проблемима у спавању. Симптоми нестају након неколико дан и без лечења.

Међутим, ако симптоми туге и анксиозности трају дуже од две недеље након порођаја, постоји основана сумња да се развила постпорођајна депресија, коју карактеришу честе промене понашања, напади плача, раздражљивост и умор, који се мешају са осећајима кривице због немогућности да се води брига о новорођеној беби.

– Постпартална психоза се у истом проценту јавља код породиља и у развијеним и у неразвијеним земљама – и у Шкотској и у Уганди. У психијатрији данас преовлађује схватање да ову психозу узрокује хормонална турбуленција тако да се ово обољење у неким земљама Европе данас лечи давањем хормона естрогена, уместо антипсихотика. Не постоји начин да се предвиди постпартална психоза, али је неопходно да се обрати посебна пажња на особе које су имале психичке проблеме, јер трудноћа може бити „провокативан фактор” за настанак постнаталне психозе – каже др Зоран Ђурић, неуропсихијатар и судски вештак.

Он додаје да се постнатална психоза релативно добро лечи антипсихотицима и да пролази месец до два дана након порођаја. Ако се не лечи, ово обољење може да прође само од себе, али може и да се заврши трагично. За особе које почине убиство новорођенчади у стању постпарталне психозе сматра се да су се налазиле у стању смањене урачунљивости и оне се најчешће ослобађају оптужбе за убиство детета, истиче наш саговорник.

Убиство сопственог детета свакако је последња карика у низу неразумевања како основни биолошки нагон може да се извитопери у сопствену супротност, а чедоморство је можда најстрашнији доказ како тежак психијатријски поремећај може да затре архетипски нагон ка заштити потомства и одлучи о судбини своје деце. Психијатри који се баве изучавањем поремећаја који настају након доласка бебе на свет тврде да у периоду бабиња постоји чак 18 пута већи ризик од развоја психијатријских поремећаја, а неки психијатријски графикони говоре да се постпартална психоза појављује код једне од 500 мајки након порођаја.

Милан Костић, клинички психолог и судски вештак, истиче да „немали проценат жена које никад нису имале психијатријски поремећај оболи од постпарталне психозе, али је ризик од настанка овог поремећаја много већи код жена које су већ имале неки ментални поремећај”.

– Постпартална психоза настаје у садејству више фактора – генетичких, хормоналних и психолошких. Постоје особе које су крхкије менталне структуре и бурније реагују на животне олује, а долазак детета на свет јесте стресогени догађај који може узбуркати лабилније особе. Осим тога, разне спољашње околности могу утицати на настанак постнаталне психозе – између осталих проблематичан однос са оцем детета или конфликти у породици који су постојали пре доласка детета на свет – објашњава Милан Костић.

Наш саговорник додаје да су симптоми постпарталне депресије обично веома наглашени и веома видљиви за околину – особа се понаша хистерично и узнемирено, импулсивно и агресивно према себи и другима до те мере да је понекад неопходна имобилизација. „Ови симптоми захтевају хитну медицинску помоћ, јер постоји велика опасност од самоубиства мајке или наношења повреда детету. Пошто се у периоду од неколико дана након порођаја беба доживљава као део себе, неретко се дешава да породиља дигне руку на себе и реши да у смрт поведе и бебу”, упозорава овај психолог.

Расправа о узроку овог поремећаја обично изазива на вербални окршај психоаналитичаре који тврде да је постнатална депресија – коментар душе да особе није спремна на улогу мајке, и биолошке психијатре који тврде да је хормонална претумбација та која узрокује „беби блуз”“. Они наиме бране тезу да узрок постпарталне депресије треба тражити у наглом паду нивоа хормона у телу мајке након порођаја и подсећају да је током благословеног стања, ниво естрогена и прогестерона десетоструко већи од нормалног, да би се у року од само неколико дана, ниво тих хормона вратио на стадијум пре трудноће, и то у пакету са ендорфином, кортизолом и пролактином.

Негде између ова два супротстављена става је мишљење да исцрпљеност након порођаја у комбинацији са стресом и недостатком сна у првим недељама живота бебе такође могу утицати на јављање постнаталне депресије.

Катарина Ђорђевић
[објављено: 20/09/2008]