Човек и његов идентитет

[HLEBmaster]

Умор и неуроза

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

Много је људи, најразличитије старости, који се често, неки и годинама жале на осећање умора. Међу њима има и младих и сасвим младих особа који нас зачуде и збуне упорним жалбама на умор. Када лекар тражи да овакве особе ближе опишу то своје стање умора, пада у очи, с једне стране, релативно сиромаштво описа, с друге стране, монотонија и стереотипност оваквог описа. Осећање умора најчешће подразумева код оваквих особа неку општу безвољност, физичку и психичку малаксалост, брзо замарање после неког физичког и психичког напора, нерасположење, поспаност, каткад резигнацију или апатију.


Пошто смо брижљивим физикалним и лабораторијским анализама искључили постојање било каквог физичког обољења код оваквих људи, код којих преовлађује умор, често као једина, али упорна сметња, а још кад имамо пред собом младе људе или људе у пуној зрелости, морамо посумњати да је реч о неурози која је умор истакла као свој опомињући или алармирајући сигнал. Који су то све скривени, често и дубоко скривени конфликти присутни у личности које она свесно не жели, не може или неће да препозна, бранећи се од ових несвесних конфликата осећањем дуготрајног умора?


Није могуће, наравно, да осветлимо све, па ни већину оваквих конфликата у личности. Они су многобројни и тешко је замислити да их свако од нас повремено нема било да су препознати или непрепознати од свести. Овим желимо да кажемо да сваки има „право“ да буде повремено и кратко уморан из психичких конфликтних разлога, па чак и да дозволи себи „луксуз“ да конфликт не препозна, препуштајући се безопасној илузији да је умор наишао као последица претераног рада, претовареног стомака или промене „атмосферског притиска“. Када говоримо, међутим, о умору као знаку неурозе, имамо на уму у првом реду људе претежно млађе и средњих година којима је умор више или мање стални животни пратилац, који су и сами престали да верују да је умор последица неке „подмукле болести“ и који су због умора озбиљно ометени у испуњавању својих животних обавеза.
Задржаћемо се првенствено на доста распрострањеној форми умора као последици повређеног осећања сопствене моћи, односно озбиљније пољуљаног осећања сигурности.



Пођимо опет од обичног, свакодневног примера осећања умора у неког човека, коме неког дана није пошло за руком да оствари нешто што је био наумио, а до чега му је било доста стало. Мало је људи способних да у миру и без емотивног суделовања анализирају разлоге неуспеха неке предузете акције. Када није у питању нека већ од раније неуротична личност, када неуспела акција нема далекосежних последица и када личност није „преосетљива“ (што ће рећи превише амбициозна), чак и без анализе неуспеха живот се може одвијати даље, више или мање уравнотежено, непроменљиво. У сваком другом случају, међутим, пропуст анализирања неуспеха води неприметно повећавању броја предузетих акција у будућности са сличним завршетком -неуспехом, недовољним успехом или успехом који не задовољава, и истом последицом - новим у ствари старим и већ познатим, можда сада нешто дужим у трајању, осећањем умора. Бескрајно танан и осетљив сеизмограф наше душе опомиње сада чешће и дуже да нешто у нашој психи не функционише како треба и да је нужно да мало застанемо у захукталом ходу времена, да се замислимо над собом и загледамо се у оне дубље и мање осветљене или мање проветраване одаје у личности, не бисмо ли тамо нешто открили што ће нам указати не само на узрок умора, већ и на могућност његовог отклањања.


Изненађујуће је мали број људи, међутим, склон да истражује „прашњаве ствари“ у своме несвесном. Користећи снагу воље и разума, човеку се чини да је постао господар своје душе и спољашње ситуације, па нема ни мало склоности да схвати и призна у себи било какву несвесну снагу која не подлеже његовој свесној контроли. Сваки озбиљнији проблем и конфликт који неминовно стоји у вези са снагама у несвесном, дубоко узнемиравају овакве људе, из страха да ће изгубити контролу над собом, да ће доживети немоћ, а са овом и патњу. Патња је, међутим, срамота коју треба сакрити. Тако се круг затвара, а неуротичност у човеку расте.


Одличан познавалац свих неуротичних збивања у човеку и човеку овог времена Карен Хорнај и у својој последњој књизи коју је написала: Неуроза и развој личности (преведена код нас), опомиње да је корен неурозе, па и умора, као једне од могућих манифестација неурозе, готово увек један исти: идеализирање самога себе, постављање немогућих захтева личности у остваривању амбиција, тежња за славом, и, с тим у вези, лако повређивање неуротичног поноса, самопрезир, страх од зависности и отуђивање од самога себе. На једној страни налазимо индивидуе којима понос и частољубље значе потврђивање сопствене вредности и зрелости. Овакве зреле личности препознајемо по томе што су спремне да се боре са својим проблемима, што преузимају одговорност за последице сопствених акција, што не пребацују кривицу на друге и што не очекују у првом реду од других, већ од себе, да проблеми буду решени. На другој страни налазимо неуротичне људе који су пуни захтева од своје околине, а када и од себе нешто захтевају онда су сви захтеви у несразмери не само са реалним могућностима њихових физичких и психичких потенцијала, већ су у несразмери и са могућностима средине у којој делају. Уколико временом све више и све чешће доживљавају разочарања због неостварених очекивања, јављају се најчешће две могуће неуротичне реакције: агресивно и осветничко понашање према околини, или самопрезир и мржња према самом себи као „слабићу“ неспособном за животну борбу. И у једном и у другом случају неуротичног реаговања умор је чест и заједнички симптом декомпензоване неурозе.


Излаза и помоћи из ћорсокака неурозе, наравно, увек има, као и из сваке друге болести, физичке или психичке. Најважнији и пресудни корак мора ипак да учини сам неуротичар, што је често заиста теже него одлука да се подвргне некој тешкој, са неизвесним исходом предложеној операцији. У чему се састоји тај одлучујући „скок у егзистенцију“ из јаловости и ништавила неурозе? У беспоштедном препознавању себе лажног, себе измишљеног и умишљеног, себе сујетног, гордог и славољубивог, себе „цара природе“ (који уништава природу), себе у вечитој болесној дилеми „јесам ли ваш или Наполеон“ (Раскољников у нама), себе садистичког и себе мазохистичког (једно не иде без другог). Да ли још нешто остане на дну личности када све ове неуротичне сподобе препознамо у себи и не само препознамо, јер интелектуални увид није довољан и оштроумност је често оружје неуротичне одбране, као и скепса - него их стресемо са себе? Тек после метаморфозе Нарциса, која је незамислива без патње, појаве се најдрагоценији бисери личности: способност и снага да се воли и неко други, спонтана потреба да се другима буде од помоћи, да се са другима подели бол и радост, без лажног сажаљења и без зависти, да се из Ја каже другоме Ти. Ово је изгледа могуће постићи само када биће људско стигне до индивидуе свесне свога идентитета и која једнога дана постаје уморна због пуноће испуњеног живљења, а не због празнине непрепознате неурозе.

[HLEBmaster]

Неурозе у другој половини живота

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

Човек сигурно не би доживео седамдесету и осамдесету, када ова дуговечност не би одговарала његовој врсти. Због тога и његово поподне живота мора да има сопствени смисао и сврху и не може бити само жалосни привезак преподнева. (К. Г. Јунг).

Поставља се најпре оправдано питање да ли имамо права да говоримо о неурози у другој половини човековог живота и да ову „другу половину“ временски приближно поставимо у раздобљу између тридесет пете и четрдесет пете године. Карл Густав Јунг, који је разликовао неурозе прве и друге половине човековог живота, био је склон да првенствено у заокупљености проблемима спољашњег живота - стицање занимања и звања, породице, свег оног што се зове друштвени углед, постави у првој половини живота. Овај би се период приближно завршио до 40-45. године човекове старости. А Јунг ово раздобље у човековом животу назива „иницијација у спољашњу стварност“. У другој половини живота, требало би, према Јунгу, уколико је прва половина протицала у знаку релативно успешне активности усмерене према спољашњим циљевима, која је омогућила релативно сазревање личности, да постепено долази до поунутрашњивања вредности, до успостављања нових вредносних судова према новим циљевима и садржајима које је људска психа себи поставила, да преовлада једном речи онај процес који је Јунг назвао „иницијација у унутрашњу стварност“. Ако је и до тада „воља за смислом“ водила човека остваривању принципа своје индивидуације, у другој половини живота ова „воља за смислом“ постаје још значајнији наш крманош и треба да буде испуњена садржајима који се, иако не битно, ипак разликују од садржаја жеља и прохтева за којима је ишао млад човек. Ова промена у начину доживљавања и размишљања човека у другој половини живота, промена (некада суштинска) његових занимања и интересовања, природна је и спонтана, она потиче, према Јунгу, из архајских дубина несвесне мудрости вечитог човека. Овакву промену, међутим, која ствара од човека блажег и смиренијег проценитеља „добрих“ и „злих“ страна човековог бића (и сопственог и оног других људи), када човек ређе и блаже „суди“, када је научио да и прошлост и садашњост објективније посматра из извесне, за ову објективност неопходне удаљености, када већ поседује мудрост разликовања неких трајних истина од оних, многобројних, релативних, не доживљавају сви људи. Зашто?


Један од бројних разлога јесте несумњиво и неуроза. Она са којом је човек ушао у средње и старије године, нерешена, запуштена, или непрепозната, често из најраније младости, али и неуроза која се први пут појавила у другој половини живота као сигнал и опомена природе човеку да се са нечим у њему или његовој околини дубоко не слаже. Међу неурозама из прве половине живота које непромењене или врло мало промењене прелазе са човеком и у човеку у другу половину његовог живота, позната је по својој тврдокорности хипохондрија и параноидност (често више као животни став, него као болест). Остале познате неурозе, као што су неуроза страха, фобија, хистерија, донекле и неуротична депресија, доживљавају у каснијим годинама, чак и без терапије, слабљење или промену симптома. Нас ће сада више занимати садржај и облик неуроза које су се у човеку појавиле први пут, и то у његовим каснијим годинама.


Према неким немачким ауторима који су се бавили овим питањем, у старијим човековим годинама, у случајевима губљења угледа и значења у друштву, пензионисања, раног опадања сексуалних моћи итд., нису ретке неуротичне или психогене реакције (у које спадају краћа или дужа депресивна стања после смрти неког блиског члана породице), затим хипохондрична стања која прате неке мање озбиљне телесне болести, као и раздражљива стања праћена несаницом, са склоношћу алкохолу или повлачењу у себе са песимистичком мрзовољом. Према овим ауторима појављивање праве неурозе, и то први пут, није познато, или је изузетно ретко у другој половини живота. Наше психотерапеутско искуство иде пре у прилог неким другим истраживачима овог проблема (швајцарским и аустријским) који све чешће описују један тип неурозе старијих година, који бисмо најпре могли назвати „егзистенцијалном неурозом“. Да не би било забуне, треба одмах рећи да није реч о људима који су постали неуротични зато што су „егзистенцијално угрожени“, већ, напротив, о људима врло доброг материјалног стања, који су неуротични јер су изгубили смисао живљења, континуитет „воље за смислом“, који живе, како би то Виктор Франкл рекао, у егзистенцијалном вакууму.


Код људи са „егзистенцијалном неурозом“ откривамо, понајчешће, два тока збивања у првој половини живота, која би нам могла можда да објасне узрок настајања ове врсте неурозе. Код већине оних који су постигли приметне друштвене успехе у првој половини живота, постоји тежња да свој углед, успех и положај задрже неокрњене и непромењене и у другој половини живота. Психолошко и психијатријско искуство, међутим, негира да је друга половина живота испуњена истим проблемима и задацима као и прва половина. Ригидно задржавање младалачких идеала и принципа понашања који се проглашавају „вечито вредним“ превиђа да истицање оваквих циљева иде против развоја целине личности, нарочито против оне унутарње стране личности која на природан начин тражи да се и сама развије. Реч је о људима који хоће вечито да остану млади и да се баве проблемима младалачког и средњег доба живота, и у годинама када „индивидуациони процес“ у личности жели да се бави сасвим другом врстом проблема. Услед сукоба који је најчешће несвесне природе између идеала прошлости, који и када су делимично остварени, упорно хоће у свести човека друге половине живота да вечно трају, и оних других потреба душе које траже промену ради употпуњавања личности, може да дође до дужих или краћих депресивно-хипохондричних фаза који већ наговештавају настајање „егзистенцијалне неурозе“.


У другим бројним приликама ова врста неурозе наступа код људи који су касно и споро сазревали и који су пренели мноштво нерешених животних проблема (нарочито сексуалне и агресивне природе) из прве у другу половину живота. Није тешко представити код ових људи врсту и интензитет сукоба, и унутарњих и спољашњих, који су принуђени да решавају своје проблеме у „невреме“, позно, успорено, са погледом упереним уназад.


Према Јунговом мишљењу, а то је искуство и из наше средине, људи углавном неспремни ступају у другу половину живота. Сматрајући да је истина јутра иста као и истина вечери, они или неокрњено желе да пронесу идеале младости у старост, постајући тако карикатура младости, или одлажу проблеме прве половине живота преносећи их нерешене у другу половину чиме озбиљно успоравају сазревање личности. У оба случаја чест исход је депресија и „егзистенцијална неуроза“. Излаз из ове мучне ситуације јесте поновно откривање „воље за смислом“ у себи, али смислом чији садржај и смер најчешће није исти као онај који је био у младости.