Nemi vapaj

[Mish]

Svi mi dođemo u situaciju da gledamo nekog svog kako se gubi u svojim bitkama (egzistencijalnim ili unutrašnjim) i povlači se u sebe. Na sto načina pokazuje da mu je potrebna pomoć, podrška, razumevanje,... a opet odbija svakog od sebe.
Dešava se i meni tako da se postavim. Ali onda mi treba samo znak da je neko tu, da vidi da se nešto u meni dešava, ali da ne želi da insistira. Samo znak koji govori: tu sam kad budeš bila spremna da se otvorim i izgovorim ono što se lomi u tebi.
Rukovodeći se time šta je meni potrebno, postavljam se tako i prema drugim "mojim ljudovima".
Ali dešavalo mi se ma koliko da se trudim, ma koliko da pokazujem "tu sam", "brinem za tebe", "na mene možeš da se osloniš", neko meni naoči sve više tone u beznađe. I postaje još nedostupniji, zatvoreniji, izolovaniji...
Kako prilazite dragim ljudima koji žude za podrškom i pomoći, a ujedno je na sve načine odbijaju?

[Goga]

Mnogo pričam. Što može da izazove kontraefekat.
Tražim polagano ''put'' do osobe koja mi daje signale, ali ne želi pomoć...
Spremna da idem i do krajnjih granica...
Tačnije, da osobi (inače dragoj), izazovem osećaj ljutine, besa, plača,
ne bih li izvukla iz nje razgovor. Rečenicu... Bilo kakav znak...

Zvuči nehumano, grubo...
ali ako vidim da ne mogu na lep način da pomognem,
onda počinjem sa planom ''b'' - manje lepim načinom.
Nekada ovakav pristup ima pozitivan ishod, nekada ne.
Nema pravila.

Mada se nikada ne predajem,
kada je u pitanju osoba koja mi je draga...

[jega]

Kad pricam o sebi,cesto ja ja ja..to nije zbog egoizma i isticanja sebe u svim temama,vec je...
Tesko je navoditi tudje,mucne primere,a vec ste i sami prosli kroz to...
Lakse mi je,da svoje primere i iskustva izlozim,pa da se neko prepozna,a i opusti...
otvorenost i iskrenost,pitanja,ali za savet i pomoc,preokrenuti ostecenog i ugrozenog ka sebi,a samim tim ga naterati da vas imitira...da sebe navodi kroz primer.
nuditi pomoc u necem drugom...
Ako je neko zedan,mozda nije u pitanju voda,vec IZ CEGA ce najlakse utoliti zedj!!!

[biterlemon]

Volim da spasavam dushe...
Ne mogu da gledam da pate...
Naravno ne dozvoljavaju svi toliku bliskost da se spasu...
Za tako nesto treba neka velika bliskost, nesto sto se tesko stice...

Malopre sam spasio jednu dushu... Ne znam sta drugo da kazem i ne znam zasto ovo pisem... Nemam reci...

[memento]

Da, ne jednom sam prepoznao taj "nemi vapaj" u učima svojih prijatelja i saradnika. Bio poznat po čitanju nemih tragaova očajnika koji se najlakše mogu potvrditi u zenicama njihovih vlasnika. Dosta njih sam uspeo privoleti i ubediti u nešto što ni sam tada nisam verovao i time im pomogao da se trgnu i vrate u normalu...

Važno je u tim trenucima uočiti dovoljno, ili iznaći dovoljno snažan motiv na koji će osoba u problemima reagovati. To uopšte nije lako, a ponekad treba i nešto naglasiti, preuveličati pa i slagati. Tada je dozvoljeno sve, samo da se ulije potrebna moralna infuzija u voljni sistem takvih osoba. Misli da je Goga dobro uočila neke forme prilaska i ostvarivanja aktivnog kontakta sa osobama kojima treba pomoći i ne bi ih ponavlja, jer se to baš tako radi...

Neke signale nisam uspeo prepoznati, na žalost, a jedan slučaj nikada ne mogu oprostiti sebi. I danas me proganjaju slike tog prolećnog popodneva kada mi se obratio jedan od tih očajnika i zamolio me je da uzmem od njega paklu sarajevske drine, jer njemu neće više trebati. Zavaro me je njegov osmeh i čvrstina pogleda kojim me je za tren pogledao u oči. Posle pređenih 15-koraka začuo sam kratki rafal i ja sam se instiktivno bacio na zemlju. Mladić sa kojim sam poslednji pričao ležao je mrtav odvaljenog zadnjeg dela lobanje posle pucanja automatskom puškom sebi u usta. Više nije bilo mogućnosti da se bilo šta ispravi, a sastanak na koji sam tada žurio, nije se ni održao....

[SQUAW]

Mish kaže: Kako prilazite dragim ljudima koji žude za podrškom i pomoći, a ujedno je na sve načine odbijaju?

Nikada prećutno i u znakovima, uvek pričom i uvek direktno i po sred čela. Ako je u pitanju neko meni jako blizak samim tim je i moja borba veća. Mnogo sam puta bila u situaciji da i "slučajnim prolaznicima" kroz moj život pomažem u najtežim bitkama i u tome sam uglavnom uspevala. Da ih iscimam toliko da ih i najrođeniji ne prepoznaju. Umem da delujem k'o KPR Ne uspe se, nažalost, uvek.

[starsica]

Mish kaže: Dešava se i meni tako da se postavim. Ali onda mi treba samo znak da je neko tu, da vidi da se nešto u meni dešava, ali da ne želi da insistira. Samo znak koji govori: tu sam kad budeš bila spremna da se otvorim i izgovorim ono što se lomi u tebi.

polazim od sebe.. kad imam problem, ne znam da ga obrazlozim, jer on meni izgleda najveci od svih na svetu a drugima tako nece izgledati i mislim da me tek onda nece razumeti.. pa se i zatvaram u sebe pa kad me pitaju sta mi je, obicno naidju na zid i na cutanje, ili na odgovor: "Nista".. retko se meni dogodi da cu da potrazim pomoc jer mislim da sama mogu da resim sve sto se meni desava, ali to nije tacno.. samo sto necu da trazim pomoc.. jednostavno, meni bliske osobe znaju kakva sam i od mene ni ne ocekuju da cu da pricam o svojim problemima, iako umem da budem dramaticna i da preuvelicam.. oni koji su pored mene uvek, znaju i kad treba da cute a kad treba da navaljuju.. uglavnom me puste da se cutke ispraznim, isplacem i idemo dalje.. ja sam resila problem cim puknem nekome, jer onda znam da je strah izasao i da resenje moze da se pronadje..

Mish kaže: Kako prilazite dragim ljudima koji žude za podrškom i pomoći, a ujedno je na sve načine odbijaju?

zavisi od osobe do osobe.. jer nisu svi isti.. nekima mogu da pricam i pricam, pa ce cutati koliko god ja talapala.. nekima ne moram da pricam i pricam, vec ce mi reci posle par ubedjivanja.. desavalo se da mi dusu otvore osobe koje me ne poznaju dovoljno za takvu vrstu otvaranja.. ali mislim da najvise ne volim kad porodici ne mogu da pomognem.. i kad primetim da je nekome pognuta glava.. meni je to npr. jedan od pokazatelja da neko pati i da mu je tesko..
ljudi su cudna sorta
ne volim kad sam nemocna da nekome pomognem i to je jedan od osecaja koji u poslednje vreme ne mogu da istisnem nikako..
ponekad samu sebe utripujem da je moja misija na Zemlji samo da idem i budem drugima rame za plakanje ali je to vec neka druga prica..

[izabelitta]

U srednjoj školi sam imala drugaricu. Tiha i povučena devojka, vrlo lepa. Družila se sa nama tek kad bi je neko posebno pozvao u društvo, a moram da priznam da me je to u ono vreme nerviralo, iako sam uglavnom ja bila ta koja bi je zvala. U jednom razgovoru, došle smo do toga da obe pišemo pesme. Posle nekih odlaganja ipak mi je jednog dana donela sveščicu punu stihova. Među pesmama koje su odisale zaljubljenošću i tinejdžerskom patetikom, izdvajala se jedna ispisana nervoznim rukopisom, iz koje je upravo izbijao vapaj. Smrzla sam se dok sam to čitala. "Hoću da te pitam nešto u vezi sa ovom pesmom..." U njenim očima paničan strah. Sledili su dani kad me je bukvalno izbegavala. To je bio moj prvi susret sa tim kako navesti nekog da se otvori. Prepoznala sam problem, a pojma nisam imala kako da joj priđem. Odlučila sam da joj napišem pesmu, tako što sam njene metafore pretvorila u pitanja. Sledećeg dana došla je u školu uplakana. Za vreme časa poslala mi je ceduljicu na kojoj je pisalo "Silovana sam".
Provela sam ceo taj dan sa njom. Ispričala mi je sve. Užasna priča koju nikome pre nije ispričala, čak ni roditeljima, jer su bili prilično patrijarhalni i bojala se njihove reakcije. Predložila sam joj da se obratimo mojoj mami, jer ja nisam dalje znala kako da joj pomognem. Pristala je. Mama je prvo saslušala nju, kontaktirala njene roditelje, oni dalje policiju. Počinilac je posle izvesnog vremena priveden i uhapšen, jer mu to nije bio jedini takav slučaj.
I danas je nekad sretnem, svaki put me obaspe zahvalnošću...
Iz toga sam naučila da na signale vapaja odgovorim upitno na najpribližniji način. Ljudi u nečijem prisustvu uzdahnu, jer žele da neko taj njihov uzdah zapazi. Delikatno je to "prepoznavanje". Uglavnom ne idem đonom, jer mi iskustvo govori da do otvaranja dođe kad se dve osobe nađu na "istim talasnim". Potrudim se da nađem tu frekvenciju, i uglavnom pali.

[NSdjanka]

Dobro mi je poznat taj osećaj jer sam i sama takva... Uvek sam smatrala da sam u stanju da potpuno sama izađem na kraj sa svojim problemima i da mi je degradirajuće da se nekome poveravam ili tražim pomoć... Neverovatno izgleda imajući u vidu da ljudi o meni imaju potpuno drugačiju predstavu... Jedna od koleginica često ima običaj da kaže. " Blago tebi, ti kao da nemaš briga u životu..." Da, "kao"... Nikada neću zaboraviti jedan od mojih najtežih perioda, kada sam pomišljala da ću se slomiti i pasti i da neću ustati nikada više... Kada sam imala utisak da se moj svet ruši i da ne postoji ni nada ni spas... Kada sam sa mukom navlačila nešto što se zove osmeh samo da niko ne primeti da sam na ivici ponora... I verovala sam da sam odlična u tom glumatanju... Onda se jednoga dana jedna ruka zaustavila na mom ramenu, jedan pogled upio u moj i jedan glas mi rekao da nije sramota podeliti muku sa prijateljima... Da je sve mnogo lakše kada se kaže... Bilo je to ono što sam, verovatno podsvesno i želela da čujem... Isplakala sam se kao nikada do tada i čini mi se preporođena krenula dalje...Nisam tada rešila svoj problem, ali mi je bilo mnogo lakše...
Kada malo bolje razmislim, uvek se sa nekom pozitivom prisetim tog trenutka, ali ipak nisam naučila lekciju... I dalje sam kruta po pitanju poveravanja i traženja pomoći... I dalje sve mogu sama...