Kako se nosite sa zivotom?

[Crazy Angel]

Verovatno pitanje glupo zvuči.. Zanima me kako se ljudi u duljim vezama nose sa životom u smislu raznih problema koji su nevezani uz vezu kao takvu. Znači u vezi su dve osobe koje zajedno žive, svaka ima svoje probleme (posao, fakultet, obiteljski problemi s jedne ili druge strane), a tu se još nađu i zajednički problemi kao što su nerešeno stambeno pitanje, nedostatak novca. Nagomila se brdo svakodnevnih problema i život te stavi u žrvanj i nemilosrdno melje. Da li imate ponekad osećaj da ne živite život nego da on živi vas?

[remorker-bgd]

Zivim sam...nisam u vezi...tako da ide dosta dobro, valjda
Sve probleme resavam u dogovoru sa samim sobom...i uglavnom se uvek dogovorimo

Ali i kad je u dvoje, sto je mnogo lepse, naravno, sve zavisi od ljudi...ukoliko se ljudi vole i ukoliko imaju volje i medjusobnog uvazavanja, smatram da svaki problem moze da se resi...

[cicka]

Da, ponekad steknem utisak da nisam ovde kako bi zivela kako ja zelim vec sam tu da bi se zivot iziveo nadamnom ali to su samo faze, bas kao sto si i rekla kad se skupi dovoljno problema i kad se cini da se ne mogu nositi s njima. Nasvu srecu svaki problem je resiv i pre ili kasnije se covek izbori s njima, nekad s vise napora nekad s manje....
A sto se zajednickog zivota tice, mislim da je teze nego kad si sam, jer nekako i probleme druge strane dozivljavas kao svoje ali bi nekako taj zajednicki zivot, podrska partnera trebala pomoci da se stvari lakse prihvate i prebrode.

[dndr]

Riješili smo stambeno pitanje, dobili dijete, našoj sreći nema kraja...idemo dalje, treba nam još jedno dijete, po mogućnosti djevojčica

[kissigirl]

Zivot nosi mene Ko zna zasto je to dobro

[Tigerlily]

Ja živim sa verenikom (od 16.06. biće i zvanično muž) pa se baš nalazim pozvana da prokomentarišem .Stan u kome živimo iznajmljujemo, oboje radimo, i potpuno smo samostalni. E, sad... izlazimo JAAAAAAAAKO retko. Obično su to neke kućne varijante sa zajedničkim prijateljima. Što se tiče porodičnih problema, trudimo se da oni ne utiču u velikoj meri na nas - jednostavno, čovek nikad ne može da se otrgne od porodice u smislu da ga ne diraju problemi koja njegova primarna porodica ima, ali mora da nauči da, kad jednom počne da stvara svoju porodicu, više nije u stanju da u tolikoj meri pomaže i rešava probleme i u drugoj kući. To je tako, i ja sam čvrsto ubeđena da oni, koji dozvole svojim roditeljima i sl. da im vedre i oblače (od toga da se posvađaju pa odmah zovu decu da im saopšte pa nadalje) ne mogu u potpunosti da budu srećni u svojoj porodici, jer ih takve situacije rastrzavaju između želje da pomognu svojima i budu tu za njih, dok sa druge strane ni porodica neće da trpi.
Naravno, dešavaju se povremeno situacije koje nas pomalo izbace iz koloseka, ali mislim da ako je čovek zreo i svestan da je život upravo - i lepo i ružno, onda on može najnormalnije da se izbori sa svim onim što taj isti život nosi.
P.S. Nikad, ni kad mi je bilo najteže u životu, nisam osećala da "život mene živi" i da me melje. Valjda sve zavisi kako prihvataš stvari i da li ti je lakše da plačeš nad sobom ili da se uhvatiš u koštac Lično, preporučujem drugu opciju

[DanijElla]

Da je bolje ne bi valjalo, sve je
Jednostavno se trudim da tako bude

[Mare care]

Moje geslo je: "Ne tuci se sa zivotom, iz te bitke se svakako neces ziv izvuci!"

[kerfija]

Po prirodi sam nestrpljiva ali sam shvatila da uno sta mora da se desi desi ce se i prihfatam to mirnije sta mi zivot nosi.

[pero_M]

Guram ga, vucem ga, da ide na onu stranu na koju ja zelim, a onda kad se umorim pustim ga da malo on vodi mene.
Probleme smo izmislili mi sami, da ih nema, zivot bi nam brzo dosadio.