Svest i samosvest

[A6quattro]

Postoje mnogi hrabri potezi koje mozemo napraviti: popeti se na najstrmiju stenu, skociti s najviseg mosta, otputovati u najguscu dzunglu... Nakon svega, i dalje se iz dana u dan moze dogadjati da nemamo hrabrosti za sve ono sto se dogadja izmedju stene, mosta i dzungle - za zivljenje vlastitog zivota.

Biti hrabar znaci smoci snage izaci iz zone sigurnosti ako je ona vise nalik zatvoru nego polju licne slobode. Biti hrabar znaci rizikovati sram, podsmeh i ljutnju kako bismo ostali odani svojoj licnoj istini. Biti hrabar znaci pogledati u strah i potraziti u njemu crte vlastitog lica. Biti hrabar znaci moci odabrati reci "da" cak i onda kada svi govore i zele cuti samo i jedino "ne".

U kojoj meri smo sposobni zivotu reci: da? Da svojim idejama, da vlastitom nesavrsenstvu, da ostvarenju svojih unutrasnjih potencijala? To unutrasnje da bismo mogli nazvati jedinicom za hrabrost.
Hrabrost zivljenja jedinog vremena i prostora za koji znamo - vlastitog zivota.

Moze se reci da postoje dve osnovne vrste hrabrosti: hrabrost prihvatanja i hrabrost delovanja. Ponekad je prihvatiti stvarnost onakvu kakva ona jeste zaista tesko. Jer, uzduz i popreko zemaljske kugle, dogadjaju se strasne stvari - ratovi, nepravde, bolesti...

Ali, ma koliko zeleli "da svet bude bolji", on je takav kakav je i dubina naseg prihvatanja je u direktnoj vezi sa snagom koju mozemo upotrebiti kako bismo isti taj svet menjali.

Hrabrost delovanja je drugi, aktivni pol hrabrosti prihvatanja. Nakon sto bacimo bistar pogled u i oko sebe, mozemo reci - OK, ovako stvari stoje. Prihvatanje trenutne situacije je u korenu svake promene.
Jednom kada smo nesto prihvatili, imamo mogucnost izbora - menjati ili ne menjati.

Ovde smo kako bismo na neki nacin izrazili sebe. Ostajuci u pasivnosti, neizrazeni, neostvareni, zakidamo svet za ono cime mu svojom individualnoscu mozemo pridoneti. Imati hrabrosti pokrenuti se i zakoraciti izvan poznatih definicija samih sebe znaci biti odgovoran prema vlastitoj ljudskoj prirodi.

Zivot je poklon - hrabrost je znati ga primiti.

[A6quattro]

U ljudskoj je glavi jedan mali vremeplov: zamisljanjem, ocekivanjem ili projektovanjem dogadjaja u buducnosti izlaze na videlo pojedini fragmenti proslosti.

Ovaj proces je najlakse sagledati na primeru zaljubljenosti. Vidjenje svetle buducnosti s osobom u koju smo se zaljubili i nas i tu osobu "osvetljava", sto dovodi do toga da su vrhunci secanja na zajednicke trenutke iz proslosti podizuci i svetlucavi.

Sto je obzorje svetle buducnosti pomucenije, iskrsava sve vise secanja koja opravdavaju maglu na drumu zajednicke buducnosti. Iako je u fiokama secanja pospremljena citava paleta nasih dozivljaja, skloni smo otvarati samo one koje su u skladu s nasim trenutnim interpretacijama.

Ukoliko su nase interpretacije zivotnih situacija i ljudi crno - bele, crno - beli je i svet u kojem zivimo.

S druge strane, sireci spektar svojih dozivljaja vanjskog sveta, sirimo spektar dozivljaja samih sebe.
Ako smo u pojedinim gradjevinama secanja ostali zatvoreni, u nekim aspektima zivota se mozemo osecati nepokretnima ili sputanima. Budu li neke od tih gradjevina secanja razorene, moze nam se desiti da neko vreme ne osecamo tlo pod nogama.

Ma koliko nas proslost ponekad cinila nestabilnim, teskim ili ispraznjenim, utesna je cinjenica da arhitektura naseg pamcenja nije od betona i celika. Dinamika unutrasnjih promena moze potaknuti proces restrukturiranja secanja.

Poput slapova asocijativnih nizova, um nam mogu osveziti nova secanja. Ona, naravno, nisu doslovno nova, vec - novootkrivena.

S vremenom, secanja ne nestaju, vec se gube tragovi prisecanja. Iskustva su pospremljena, ali zaboravljamo puteve koji vode do njihovih korena.

Ponekad mozemo biti svedoci pravog odmatanja secanja pri cemu pojedina zivotna iskustva bivaju integrisana u licnost pomocu sasvim novih interpretacija. Na taj nacin stara iskustva dobivaju novi smisao.

Restrukturisana secanja unutrasnje promene cini logicnima. Rasterecena proslosti i otvorena prema buducnosti, sadasnjost postaje prostranija.

[A6quattro]

Subjektivni je utisak da se brzim, instant - zivotom u informativnom haosu vreme ubrzava.

Ali, ono ipak tece pravolinijski, odnosno upravo onako kako smo se dogovorili - sekunda za sekundom, minuta za minutom, dan za danom.

Mada cesto imamo osecaj da nemamo vremena, bilo bi logicnije reci da u vremenu nema nas. Ono tece, a mi smo van njega. Iz trenutka u trenutak, zivimo van trenutka.

Nalazimo se na mestu sa kojeg se pruza prekrasan pogled, ali nismo prisutni jer se bavimo zaostalim racunima za companiju; razgovaramo s prijateljima, a misli nam beze u unutrasnje dijaloge sa zamisljenim sefovima.

Plutati prosloscu i buducnoscu ustvari je nase uobicajeno, normalno stanje. Biti prisutan, biti tu je anomalija, retkost koja se dogadja u retkim situacijama kad nas zadesi snazan dozivljaj lepote ili iznenadna zivotna opasnost.

A vreme nije nista drugo do tok sadasnjih trenutaka.

"Ništa se nikada ne dogadja u proslosti - dogodilo se u sadasnjem trenutku". U knjizi "Moc sadašnjeg trenutka" - Eckart Tolle pise, "Nista se nikada nece dogoditi u buducnosti - dogodi ce se u sadasnjem trenutku. Proslost i buducnost ocito nemaju vlastite stvarnosti. Oni svoju stvarnost posudjuju od sadasnjeg trenutka."

Ko ce taj misteriozni sadasnji trenutak medju svim tim obavezama dohvatiti? Ko ce ga primetiti? Ko ce se u njemu odmoriti? U trci za novcem, zivotno vreme smo ponekad skloni sasvim obezvrediti.

Jedan od osnovnih razloga tome je pomanjkanje motivacije za ostvarenjem vlastitih zivotnih zelja i ambicija. Izuzetno je malo ljudi koji rade posao koji vole i od njega zive. A kad je posao proteran iz zivota i kad se radi iskljucivo zbog prezivljavanja ili gomilanja bogatstva, vreme provedeno u takvoj vrsti delovanja nas ne ispunjava, vec trosi.

Kako bi se klupko pocelo odmotavati i unutrasnji svet se poceo aktivnije izrazavati vazno je na svoj, jedinstven, lican nacin se pokrenuti. A to se nece dogoditi u buducnosti (jos manje u proslosti), vec jedino - u sadasnjosti.

[A6quattro]

Sve sto imamo je nasa vlastita promena. Postajanje sve kvalitetnijim bicem kroz razne zivotne situacije, kroz medjuljudske odnose i kroz odnos sa celokupnim postojanjem. Pri tom je sasvim svedno zelimo li se menjati radi sebe ili radi drugih. Kada se dogodi promena koja predstavlja korak blize sebi, ona je istovremeno i korak blize drugima. To znaci da se otvorio komunikacijski kanal izmedju unutrasnjeg i vanjskog sveta koji je na novi nacin protocan i zbog toga zivotu pojedinca pridodaje jos jednu nijansu.

Sto je zivot raznolikiji u svojim nijansama, to je snazniji osecaj slobode zivljenja. Osoba koja je svesna svoje unutrasnje slobode, svoje slobode biranja i odlucivanja to isto moze i pruziti drugima. Ono sto nas veze za odredjene "nivoe slobode" jesu vlastite nerazresene price, pozitivna i negativna iskustva, idealizovana secanja i bolni oziljci koji datiraju od nekada.

Kad se covek okrene duhovnosti, susretne se s nacinom razmisljanja i terminologijom koja je izuzetno oslobadjajuca. Sveprisutni bog, univerzalna istina, apsolutna sloboda, bezgranicno bice, vecno postojanje.
Ko smo i sta smo mi u odnosu na makrokosmos, na beskonacan svemir? Ko smo i sta smo mi u odnosu na mikrokosmos, na neopisivu slozenost i osetljivost mravljeg dodira? Problemi postaju tako mali, jedan jedini ljudski zivot koji imamo, iz perspektive tog sveobuhvatnog, kosmickog oka, postaje tako usputan. Tu smo u proseku sedamdeset, osamdeset godina - ima nas pa nas nema.

S druge strane, dok ima nas ima i sveta. Zatvorimo oci, odemo na spavanje i za nas - ni mikrokosmosa ni makrokosmosa vise nema.

U trenutku kada tonemo u san ili duboku tamu nesvesti, niko nam ne moze garantovati da je svet jos uvek tu. Nasa perspektiva je - gubeci svest o sebi, gubimo svest o celokupnom postojanju. Kada umremo, niko nam ne moze garantovati da ce sveta i dalje biti. Naucili smo da ce ga biti. Naucili smo da ce se ljudi i galaksije i dalje radjati i umirati. Ali, perspektiva iz "ja", perspektiva koja je nase jedino autenticno iskustvo je: u nekom periodu u detinjstvu pocela se stvarati svest o sebi i u nekom periodu u starosti ili umiranjem svest o sebi ce nestati. Sta se dogadja pre i posle - ne znamo.

Malo je onih koji sebi to krajnje neznanje mogu priznati. Lakse je i jednostavnije produziti svoje trajanje kroz verovanje u reinkarnaciju ili raj i pakao. Nepoznato pre i nepoznato posle zivota je za vecinu ljudi suvise zastrasujuce pa mora biti osmisljeno, iako je prilicno nelogicno da ono sto je van zivota pokusavamo objasniti konceptima koje stvaramo na osnovu iskustava unutar zivota. Nema garancije da to nije projekcija na platno daleke proslosti ili na platno daleke buducnosti koja nastaje u projektoru vlastitih verovanja koja su tu, u sadasnjosti.

Vremenska ogranicenost je uznemirujuca i mnogima je potrebna uteha o onom pre i onom posle. A kada se doista shvati da realne utehe nema i da postoji samo ovo sto je tu - zivot, stalna dinamicna promena - ta spoznaja moze biti izuzetno motivirajuca. Jedino sto imamo je licni razvoj, vlastita promena. Merilo ljudske inteligencije nisu ni testovi ni uspesnost, vec kapacitet za menjanje sebe.

[A6quattro]

Duhovnost je rec u koju se moze smestiti svasta i nista. Kako za duhovno iskustvo ili za stepen prosvetlenja nema nikakvih vanjskih merila, ego duhovnjaka moze biti slobodno naduvan do krajnjih granica. U tom slucaju sva duhovnost pada u vodu i ostaje samo narcisoidna fikcija.

Nesto duhovno postoji samo u odnosu na nesto neduhovno. Ako jedno drvo u sumi proglasimo svetim, istovremeno sve ostalo drvece u toj sumi proglasavamo nesvetim. Ali, sta ako je sve duhovno? Sta ako su duhovni i noc, i dan, i ptica, i crv, i ti, i ja, i zivot, i smrt? Onda je sasvim svedno - mozemo reci i da nista nije duhovno. Ponekad su ljudi koji nikad ne koriste rec duhovnost mnogo duhovniji od onih koji rade na njenom sirenju.

Jednom prilikom jedan zen - ucitelj je rekao: "Osnova zena jeste da je drvo drvo, ptica ptica, a covek covek. A na ovom svetu, drvo je sve samo ne drvo, ptica je sve samo ne ptica, a covek je sve samo ne covek." Drugim recima, sve sto vidimo je provuceno kroz filter nasih ocekivanja, stavova, zelja, ideja.

Za mnoge stvarnost mora biti u velikoj meri mistifikovana da bi mogla biti duhovna, a mistifikacija je tu upravo radi pronalazenje nacina za ispunjenje zelja i ocekivanja. Mistifikovati znaci pridodati necemu veo carolije, jer stvarnost ovakva kakva je, bez zeljene carolije, ocito nije dovoljno vredna paznje.

Takvim razmisljanjem covek se postavlja iznad samog postojanja, jer neprestano zakljucuje kako je ono nepotpuno, te ga treba zaciniti dozom mistike. Sta je na kraju krajeva uistinu duhovno, ako ne ono sto ostane nakon sto svu, dobro ili lose skrojenu, mistiku razmaknemo?