Svest i samosvest

[A6quattro]

Sve je dozivljaj, Subjekt je svejedno uvek u toku. Kao riba u vodi. Moglo bi zaista nesto da mu se dogodi. Mogao bi da zakasni na posao, mogla bi da mu probusi guma na automobilu, mogao bi zalogaj da mu zastane u grlu, mogla bi macka da ga ogrebe, mogao bi da umre u mukama. Ali, i on ima pravo na svoj licni dozivljaj.

Dakle, svi su ovi dogadjaji naknadne promene, nesto sto coveka koji pliva u tom toku kao nekakvo trulo deblo na cas izvuce iz te nesvesne, zamagljene bujice u kojoj polusvesno ispunjava zadatke dana.

To je dozivljaj, to je dogadaj, to je ono sto ucini da nas siroti Subjekt kaze: hej, pa ovo je nesto: premasan burek, gola zena, izlazak ili zalazak sunca. Svejedno je, nas Subjekt je izasao iz toka u koji mu ostaje da se vrati, i ciji mu deo ostaje da bude sve do onog trenutka kad ga neocekivana sila slucaja ponovo ne presretne.

Tok je u nasim zivotima pravilo, stvarnost je izuzetak. Tok je siguran, stvarnost je uzasavajuca i nesigurna. Tok jo ono u sta se budimo, ono sto preziremo. Dozivlaj je ono o cemu mastamo, dozivljaj je kao granica horizonta, nesvesno savijenje glave da bi se videlo gde je kraj duge.

Lepe stvari desavaju se po pravilu filmskim zvezdama. James Bond osvaja besprekorne lepotice, sarmantan je i duhovit. Klinci onanisu gledajuci plasticne grudi Pamele Anderson. Mase se tiskaju ispred slike "Nocna straza".
Umetnost koju konzumiramo nema nikakvo znacenje.

Daleko iza, u smrdljivom toku ostaje cedjenje bubuljica, zaljubljenost, grcevi u zelucu, zuljevi, veliki zalogaji koje gutamo sa mukom, jedan od miliona osmeha majke detetu. Ostaje briga i nada. I znojave ruke studenata na ispitu su tamo.
I paznja, i toplota. I neznost. I mazenje macke sa svojim potomstvom.

Tamo, u toku, sve traje, ali se pitanje opisa, kvalifikacije i klasifikacije ne postavlja.
Tamo. Sve ostaje tamo. Takozvana Umetnost nas izvlaci iz toka svodeci nase zivote na nistavilo imaginarnih trenutaka. Dopustamo da nas zabavljaju Djuzepe Verdi, i Jelena Karleusa. I ostala ekipa.

Pozornica je prazna. Iza nas huci tok u koji ne zelimo da se vratimo. U koji ne smemo da se vratimo. Biramo prazninu, estetikom isprani mozgovi analiziraju savrsenstvo baletskog skoka i ostavlaju nas da sedimo u mraku.
Nasa kuca nije u ovom mracnom i hladnom pozororistu. Nasa kuca je Tamo, u toku, od koga toliko zaziremo.
Nema estetike. Nema nicega. Gotovo potpuna tisina, kao na groblju. Cuje se jedino plasljivo cviljenje majmuna gladnog dodira.

[A6quattro]

Welfare drzava je dakle planirano ubijena, koprca se jos samo u samrtnom ropcu. Uzrok ovog kriminalnog cina lezi u prirodi neoliberalizma, tog veselog i odlucnog naslednika industijalizma. On ne tezi ka daljoj industrijalizaciji, ili mu ona nije prvenstveni cilj. On hoce da poseduje, vise i jasnije, sve sto ga okruzuje. Njegovi nosioci nisu sefovi drzava, koji su samo pioni u rukama velikih korporacija. On zeli da ima kontrolu nad svim segmentima proizvodnje i ne samo proizvodnje. On zeli kontrolu zivljenja, gde nista ne moze da se koristi (cak ni ono cega on nije vlasnik) a da se ne plati.

Primer jednog grada u Juznoj Americi, gde je vodovod bio star i gotovo neupotrebljiv, dovoljno govori: Vlast je sklopila ugovor sa nekom americkom korporacijom o rekonstrukciji vodovoda. Potpis je pao i kada su radovi bili gotovi, narod je poceo da placa. Oni koji su mogli da plate. Oni koji nisu; pokusali su da skupljaju kisnicu, ali su bivali uhapseni, jer u potpisanom ugovoru stoji da je i to zabranjeno. Tada je ljudma dozlogrdilo i korporacija je isterana iz zemlje.

Dakle, to je buducnost: potpuna kontrola nad svim sto se trosi. Sledeci je vazduh, sto ce usloviti ogranicenje kretanja i obavezu kupovine kiseonika u zagadjenim gradovima! Placace se takse za izlazak iz grada, gde ce jos biti cistog vazduha. Pa ti disi.
To ce biti zamaskirano nekakvim boravisnim taksama, putarinama i sl. Poznato je da vas posedovanje zemljista ili nekog izvora vode zauvek cini bogatim, zasto to onda ne bi bio slucaj i sa vazduhom. Man-made baste i novoposadjene sume ce biti turisticki hit buducnosti.
U tom i takvom svetu besplatna zdravstvena zastita i socijalno osiguranje nisu moguci.

U Americi je velfer (socijalna pomoc) vec vremenski ogranicen, a birokratija (red tape) da se dodje do ceka je neverovatna. Medicinska zastita za velferase je minimalna, a o zubarima niko vise i ne razmislja.

U Britaniji se ide ka ukidanju velfera jer drzava jednostavno nema snage da to podrzi.

Nordijske drzave (Svedska pre svega) polako kresu davanja i traze najbolje resenje za prebacivanje tereta sa drzave na privatni sektor.

U Kanadi su zdravstvenu zastitu proglasili mrtvom posle dugih godina zlopacenja izazvanog losim i nedovoljnim investicijama. Velfer polako postaje nedostizan, kao i osiguranje za nezaposlene. Privatni sektor je odavno spreman da sve to, zajedno sa penzionim fondom, uzme pod svoje.

Obicno se misli da je jacanje konzervativnih snaga u mnogim zemljama koje su imale "odlicne" socijalne programe tek jedna faza, nesto sto ce proci i biti zamenjeno nekim novim, socijalno orjentisanim vladama. Moze se sa stoprocentnom sigurnoscu tvrditi da to nije "faza" vec zavrsnica uspostavljanja novog poretka gde "socijale" nece biti. Najbolji pokazatelj da nema nazad su zemlje u kojima jos uvek vladaju nekakvi "socijalisti" ali pomoc siromasnima i nezaposlenima isto tako polako nestaje.

Uglavnom, pred najezdom novog kapitala, drzava se povlaci i ustupa mesto korporacijama gde god je to moguce. Drzavna zdravstvena zastita je proslost. Novac koji je spreman da udje u taj sektor je ogroman, ali to znaci i da je sirotinja osudjena na ono sto ostane u drzavnim rukama, sto ce biti mizerno. Slicne stvari se dogadjaju i sa vodom, prevozom, skolstvom i svim ostalim "socijalnim" davanjima.

Krunjenje "srednje" klase, one koja ima najvise novca (u totalu) i na koju je usmerena gotovo citava proizvodnja, dovodi do poskupljenja "zivota" u neoliberalnom kapitalizmu. Manje potrosaca znaci vecu cenu po jedinici proizvoda. Profit mora da ostane isti ili da bude veci. Svako smanjenje profita dovodi do gubitaka radnih mesta i do daljeg suzavanja "srednje" klase. U buducnosti ce samo taj sloj drustva (pored bogatasa) imati zdravstvenu zastitu. Ostali ce morati da se nadaju da se nece razboleti...

[A6quattro]

... U cilju da se uspostavi puna kontrola potrosnje, ulazu se velika lova i napori da se sagleda i predvidi smer kretanja drustva, kapitala i razvoja. Kapital zna da "globalizacija" moze da radi za njega samo dok moze iskljucivo da uzima. Cim nove teritorije (stanovnistvo istih) pocnu da traze nesto za uzvrat, globalizacija ce biti zaustavljena i kapitalizam ce se ucauriti u svoje neprobojne kupole sa samo jednim vratima na kojima ce pisati "ULAZ". Zacetke toga vidimo i danas. Amerika se zatvara, Australija "osluskuje", Evropa se ogradjuje ("siri" se dokle god postoji interes). Kina nikada nije ni izasla iz svoje caure, Indija ne zna kako, a i kada bude ukapirala, nece imati koristi od "otvaranja".

Ali ne radi se samo o teritorijalnim zatvorima. Unutar njih raste podela na one koji su "in" i one koji su "out" sistema. Da bi bio "in" moras da igras igru, moras da postujes pravila, moras da prihvatis ceo paket. Ako si "out" ti ces biti ostavljen bez icega, pri cemu se ne radi samo o tehnologiji i zdravstvenoj zastiti. Pre nego sto ti dopuste da postanes Odbegli, sistem koji te je odbacio (ili koji si odbacio) ce uciniti sve da ti onemoguci pristup svim onim potrepstinama koji su ti neophodne za zivot. Tvoje je da se snadjes i da ponesto ukrades. Nece tek tako da ti omoguce normalan zivot "van" sistema. Onda niko ne bi ostao u gradovima, ne bi imao ko da proizvodi i trosi. Danas vidimo kako se sistem upire da nam docara svu strahotu zivota "out". Oni koji iskoce iz tog suludog voza, a odluce da ostanu u gradu, postaju "bamovi", beskucnici, propalice, klosari.

Njihov strasni izgled plasi sve one koji pomisljaju da izadju "out". Veoma mali broj se odluci da iskoraci van kruga potrosnje, van grada. Dalje, svi izvori informacija predstavljaju sistem kao jedini moguci nacin zivota. Sve sto je ranije postojalo kao alternativa je unisteno i ismejano. Postavljeni su mitovi o "lenjim" i "pijanim" Aboridzanima, Indijancima i Crncima, koji postoje da bi se pokazalo do cega dovodi ne prihvatanje "civilizacije".Oni nam daju do znanja da ziveti izvan sistema znaci patnju. Ujedno se upiru da onemoguce bilo koga bilo gde da nomalno zivi "out". Znaci, cak i oni koji ce ostati van sistema, morace da traze od sistema da ih ponovo prihvati. Kisnica ce biti vlasnistvo neke korporacije, isto kao i kamen, zemlja, reka i vazduh. Ko onda moze uopste da sanja o velferu, zdavstvenoj zastiti i slicnim pogodnostima na koje su ljudi u gradu navikli? Najvise sto moze da sanja je prezivljavanje. Mnogi nece ni to dobiti.

Neko ce reci da sistem nije tako nemilosrdan. Taj verovatno gleda previse TV emisija o lagodnom gradskom zivotu mladih zapadnjaka. Reality shows su sve samo ne reality. U stvarnosti, zene cesto radjaju decu samo da bi dobile novcanu pomoc od drzave, da bi prezivele. U stvarnosti, ljudi rade svasta, legalno ili ilegalno, da bi dosli do kore hleba. Kore koju je sistem proizveo, jer druga ne postoji. Pitanje koje se ovde postavlja je: Da li cemo cekati da zaista, po svojim zakonima, neko preuzme kontrolu nad kisnicom i ugasi svaku nadu za zivot "out" sistema, ili cemo iskoraciti dok je jos uvek nesto slobodno, tamo izvan koncetracionih logora? Cega se plasimo kada razmisljamo o mogucnostima zivota "out" sistema? Gladi? Bolesti? Smrti? Pa to nas sve (ili ogromnu vecinu nas) vec ceka "in" sistemu. Da li je sve to lakse podneti "in" sistemu? I ako, kojim slucajem, sada jeste, koliko dugo ce ostati tako? Odnosno, koliko ce trajati samrtni ropac socijalne drzave?

[A6quattro]

Subjekt ima pravo na svoj licni doziljaj. Sve je dozivljaj, subjekt je svejedno uvek u toku. Kao riba u vodi. Moglo bi zaista nesto da mu se dogodi, mogao bi da zakasni na posao, mogla bi da mu pukne guma na biciklu, mogao bi zalogaj da mu zastane u grlu, mogla bi macka da ga ogrebe, mogao bi da umre u mukama.

Dakle, svi su ovi dogadjaji naknadne promene, nesto sto coveka koji pliva u tom toku kao nekakvo trulo deblo na cas izvuce iz te nesvesne, zamagljene bujice u kojoj polusvesno ispunjava zadatke dana.

To je dozivljaj, to je dogadaj, to je ono sto ucini da nas siroti subjekt kaze: hej, pa ovo je nesto: premasan burek, gola zena, izlazak ili zalazak sunca. Svejedno je, nas subjekt je izasao iz toka u koji mu ostaje da se vrati, i ciji mu deo ostaje da bude sve do onog trenutka kad ga neocekivana sila slucaja opet ne presretne.

Tok je u nasim zivotima pravilo, stvarnost je izuzetak. Tok je siguran, stvarnost je uzasavajuca i nesigurna. Tok jo ono u sta se budimo, ono sto preziremo. Dozivlaj je ono o cemu mastamo, dozivljaj je kao granica horizonta, nesvesno savijenje glave da bi se videlo gde je kraj duge.

Lepe stvari desavaju se po pravilu filmskim zvezdama. James Bond osvaja besprekorne lepotice, sarmantan je i duhovit. Klinci onanisu gledajuci plasticne grudi Pamele Adnerson. Mase se tiskaju ispred slike "Nocna straza". Umetnost koju konzumiramo nema nikakvo znacenje.

Daleko iza, u smrdljivom toku ostaje cedjenje bubuljica, zaljubljenost, grcevi u zelucu, zuljevi, veliki zalogaji koje gutamo sa mukom, jedan od miliona osmeha majke detetu. Ostaje briga i nada. I znojave ruke studenata na ispitu su tamo. I paznja, i toplota. I neznost. I mazenje macke sa svojim potomstvom.

Tamo, u toku, sve traje, ali se pitanje opisa, kvalifikacije i klasifikacije ne postavlja.

Tamo. Sve ostaje tamo. Takozvana Umetnost nas izvlaci iz toka svodeci nase zivote na nistavilo imaginarnih trenutaka. Dopustamo da nas zabavljaju Djuzepe Verdi i Jelena Karleusa. I ostala ekipa.

Pozornica je prazna. Iza nas huci tok u koji ne zelimo da se vratimo. U koji ne smemo da se vratimo. Biramo prazninu, estetikom isprani mozgovi analiziraju savrsenstvo baletskog skoka i ostavlaju nas da sedimo u mraku.

Nasa kuca nije u ovom mracnom i hladnom pozororistu. Nasa kuca je Tamo, u toku, od koga toliko zaziremo.

Nema estetike. Nema nicega. Skoro potpuna tisina, kao na groblju. Cuje se jedino plasljivo cviljenje majmuna gladnog dodira.

[A6quattro]

Ne znam koliko znas o tome, ali neki ljudi povracaju tako sto gurnu sebi prst usta. Drugi gurnu kozni kais. Prazan zeludac pruza nove i neslucene mogucnosti.
Recimo da se jos jednom najedes Politike ili slika eksplozija ili samo ocaja. Najave vesti su nadasve kreativne.

Tako, odlazis dalje u krevet da citas. Drzi te misao da si i ti Mali kapitalista, Mali stedisa, Mali pionir. Knjige koje citas su tako citke.
Hari ne zeli da odraste. Hobit, vodic za stopere. "Galeb Dzonatan" i tome slicno.

Palis video, gledas film. Nesto lako. Nice ‘n Easy. Bezvezne slike prolaze kroz tebe,
Ne zadrzavaju se. Samo zvone. Cujes glasove, nema nikoga. Vetar tek zavija pustinjom tvoje pameti. Pokojni Grof Vlad Cepes zavoleo bi ovo mesto. Ocnjak lako prodire kozu. Klizi Nice ‘n Easy.

[Gospodin Ne]

Previse zivotinjskog unakazuje coveka, previse civilizacije cini od coveka bolesnu zivotinju...

Carl Gustav Jung - Psihologija podsvesti

[A6quattro]

Kroz istoriju, na svim kontinentima i razdobljima jedna patern se stalno ponavlja. To je proces u kome ljudi koji odlaze iz neurbanih u urbane sredine. Oni koji su nomadskim stocarstvom ili poljoprivredom uspevali da se prehrane i prezive u gradovima su prinudjeni da se bave nekom drugom aktivnoscu koja ce im omoguciti da kupe sebi hranu, krov nad glavom i zadovolje ostale potrebe.
Tri su pokretaca ovog procesa:
1. prenaseljenost
2. tehnoloski "razvoj"
3. prinuda i genocid.

U prvom slucaju patern je prirodan. Kolicina obradive zemlje i grla stoke koji mogu da prezive na odredjenom podruciju je konacna. Ukoliko veci deo potomstva prezivi, za sve nema mesta. U uredjenim zajednicama sa obicajnim pravom ovo znaci da najstariji brat nasledjuje imanje.
Oni koji odlaze sa zemlje postaju proleteri. Njihovi zivot do smrti ostaju posveceni gomilanju kapitala jer je njihovo prezivljavanja moguce samo putem trzista i kupovine robe. Ovim cinom, zeljom da se oslobode ili "poprave svoj status", da izadju iz okvira patrijarhalne represije oni postaju potcinjeni jednom novom nepersonalnom gospodaru - Kapitalu.

Tehnoloski razvoj jedan je od vaznih elemenata kreiranja zavisnosti. U zelji za boljim zivotom razni izumi olaksavaju svakodnevni zivot, bilo da se radi o vetrenjaci, vodenici, kanalima ili buckalici za puter. Upotreba ovih pomagala omogucuje brzu manipulaciju i unistavanje prirode dok se broj prezivele dece povecava. U isto vreme kolicina potrebnog ljudskog rada se smanjuje. (Situacija u kojoj ljudi odustaju od rada kada je on nepotreban jos se nije dogodila i predstavlja anomaliju). U uslovima sporog tehnoloskog rada u kome je tehnologija jeftina i svima dostupna pritisak tehnologije se ocituje samo u kreiranju prenaseljenosti kroz povecanu mogucnost prezivljavanja potomaka. Kasnije, kada tehnologija postane skupa (upotreba celika) vlasnici masina mogu putem konkurencije da eliminisu nevlasnike i da ih primoraju da se odsele u gradove. (Ovaj proces traje i danas i u EU je vec zavrsen eliminacijom malih poljoprivrednika)

U uslovima razvoja kapitalizma, genocid i proterivanje postaju sredstva kojima se "industrijski napredak" da ubrzati. Ekspanzija se moze ubrzati
a) osvajanjem teritorija (USA, evropske kolonijalne sile) i genocidom na netrzisno orijentisanim elementima
b) proterivanjem i ogradjivanjem kao u Engleskoj
c) istrebljenjm seljaka kao u Staljinovoj Ukrajini
d) merama pritiska, obezvredjivanjem i propagandom i drugim meksim metodima koji ce one koji stvaraju hranu i sebi su dovoljnim prikazati kao neurbane i nekulturne, a njihovu egzistenciju neatraktivnom i sramnom

U svakom slucaju rezultat ovih procesa jest stvaranja ogromnih masa zavisnih od kapitala, trzista i investicija.

[A6quattro]

Nasuprot ocekivanom, kontrarevolucija nije (samo) suprotnost revoluciji. Kontrarevolucija nije ni puko nasilno odrzavanje status quo-a. Kontrarevolucija ne ubija revolucionare, barem ne fizicki. Ona ne stvara mucenike. Ona se ne sukobljava sa idejama, jer zna da bi brzo izgubila tu bitku. Kontrarevolucija je pametna, lukava, osmisljena, imucna... Ona poseduje sve resurse, pa i nasilne, koje nerado primenjuje. Ona se koristi logikom svojih protivnika da bi ih pobedila, ubedila u nesto, ili prosto ostavila u ubedjenju da su pobedili. Ona se koristi njihovim jezikom, njihovim lozinkama, tajnim rukovanjima. Ona sve zna. Ona se ne brine, ne plasi se. Ona je stvarna i stalna koliko i njena nemezis - Revolucija. I njen osnovni cilj nije pobeda nad revolucijom, vec njeno obesmisljenje. Njeno prikljucenje na postojece izvore, na data resenja, na vec izgradjenu istinu.

Kontrarevolucuja je veoma slojevito polje, koje cesto moze da zavara svojom sirinom, mogucnostima koje naizgled daje, u smislu da daje laznu nadu, lazna resenja za probleme kreirane u sistemu koji stiti. Ona i mora biti slozenija od revolucije jer se ne moze zadovoljiti prostim preokretanjem cinjenica u svoju korist, nego mora da stiti i ono sto jeste i ono sto nije. "Ono sto jeste" su rezultati vladavine dragog joj sistema, medju kojima ona mora da napravi selekciju i postavi u prve redove ono sto je, od strane revolucionarnog bunta, najteze napasti. Najcesce su to naucna dostignuca, polozaj zaposlenih u razvijenim regionima, zdravstvena zastita, i sl. To se predstavlja kao slika sistema, kao ponos vladajuce klike. I bez ulaska u to da li ta klika zaista veruje u taj i takav doprinos "covecanstvu", bitno je da ona nece prezati da to istakne pri prvom, drugom, ili stotom pokusaju kritike nacina na koji ljudi danas zive. To svoje ordenje vladajuca klika nosi sa ponosom i kontrarevolucija ih predstavlja sa najvecim pocastima kad god je u prilici, prozvana ili ne.

"Ono sto nije" pak, je sarena, lazna slika izgradjena na osnovu onoga sto jeste, kao i na osnovu onoga sto je zamisljeno kao moguci pravac razvoja. (Recimo, Velika Izlozba 1940. na kojoj su prikazane mogucnosti razvoja od kojih se ni posle 67 godina nije ostvarilo ni 10 procenata "prorocanstava"). Mada prazna i logicki neosnovana, ta "dostignuca" se brane istim intezitetom kao i ona koja vec jesu istina. Bez njih, bez te slike ne bi bilo moguce uspavljivanje obicnog coveka, koji u nju veruje, jer je to neko smislio. Najblize poredjenje je, recimo, film holivudske produkcije u kome padaju svi stubovi sistema: sve je moguce uraditi, samo sto nije. Slika sistema kakva jeste je jednako stvarna kao i slika koju sam o sebi gradi. Izmedju te dve slike nema bitnih razlika. Stvarnost, kao i fikcija, vara ljude, skrece im paznju, manipulise njihovim mislima. Cas vidimo roze slona, cas je to baza na mesecu, cas su to poslovni soliteri koji se ruse vertikalno. Sve je lazno i sve je stvarno. Niko ne moze da se oseti prevarenim. Istina je fleksibilna i naleze na sve neravnine, pokrivajuci potpuno vidno polje svojom neprobojnom opnom. Kontrarevolucija je spoljni sloj tog pokrivaca, ona je ta koja je tu da "tie lose ends" i predupredi svaku pomisao na Revoluciju.

Kontrarevolucija se uci u skolama, na fakultetima, u vojnim kampovima... Ona je baza svih TV stanica, glas svakog radija, server svakog internet sistema. Ona ne prestaje da se umnozava u svemu sto vidimo, modifikuje nase ponasanje, izvlaci nase misli, skrece nam paznju sa svojih rupa na bljestave ekrane. Kontrarevolucija je rasizam koji se neprestano reprodukuje iz nemogucih uslova zivljenja, seksizam pothranjen oblikom flase naseg omiljenog parfema, ejdzizam ovekovecen sposobnoscu da se podrzi erekcija... Ona je u pasti za zube, u telefonskoj poruci, na sportskom takmicenju... Na klupi u parku, u krevetu, na bini, u samoposluzi...

To Be Continued