Svest i samosvest

[A6quattro]

Studenti su cesto zainteresovani za snizenje troskova studiranja. Ali studente zavrsne godine ovo pitanje ne dotice mnogo, oni se vec brinu o zaposlenju i rade uzurbano diplomski. Trudnicama je ovo pitanje jos manje interesantno, njih najvise zanimaju uslovi porodiljskog bolovanja. Homoseksualci uglavnom ne razmisljaju o poradjanju, tu grupu zanimaju problemi diskriminacije kojima su u ponekim zmeljama izlozeni. Prava homoseksualaca nisu na umu bolesnicima koji su pak, zaokupljnei pitanjem sopstvenog zdravlja i cenama medikamenata. Pogotovo stariji ljudi, koji su zbog slabosti organizma cesto bolesni, sto i nije neka briga onih od dvadeset do dvadesetpet godina koje opet zanimaju neke sasvim druge stvari, recimo putovanja na zanimljiva mesta na kojima bi mogli da nadju partnera ili partnerku. Ovo tesko pitanje, narocito zaostreno u doba emancipovanih licnosti sa bezbrojnim, dinstinktnim hobijima i interesovanjima u pogledu konzumacije medijskih sadrzaja ne tangira one koji vec imaju partnere. I tako dalje...

Gore opisani koloplet kolektivnog (raz)mimoilazenja i individualne patnje nazivamo principom odvojenih interesa. Ovaj princip predstavlja jednu od osnova liberalnog kapitalizma. Jednostavno, svaki pojedinac se svojim atributima vezanim za starost, pol, imovnski ili bracno stanje odredjuje kao jedinka vezana za "svoje" interese. Interesi su ono sto ga/je odredjuje, interes je njegv ili njen identitet. On ili ona eventualno i privremeno dele odredjene interesa sa drugim pojedincima (npr. bolesni homoseksualac ce osim za prava homoseksualaca biti zainteresovan za stanje u bolnicama), ali se interes ne dozivljava kao nesto sto ga ujedinjuje sa drugima, on/ona dozivljavaju sopstevni interes kao nesto sa licnim pecatom, nesto unikatno i u skladu sa postmodernom politickom retorikom, nesto krajnje "kreativno".

Princip odvojenih interesa zahteva trzisno svesne individue, postojanje ovog principa eliminise svaku ideju o licnoj zrtvi radi kolektivnog dobra, On omogucava drustvenu fragmentaciju i trosenje eventualne energije protesta ili nezadovoljstva. Jer, ako si ti nezadovoljan, ja sam zadovoljan, ja sam upravo kupio/la, novi BMW, ja nisam ono sto ti jesi, ja nisam bolesnik/homoseksualac/trudnic... Ja sma nesto unikatno i vazno, ja cu vec pronaci neki sopstveni interes, svojom potrebom za nekim posebnim interesom pomoci cu ekonomiju, oni koji nude usluge vezane za "novi interes"vec ce naci put do mene i pokusati da ga mi ih prodaju…

Otuda "sloboda izbora" i istoimena dogma. Naravno da su svi slobodni da se bore za svoje interese, naravno da su razliciti interesi drustveno priznati. Izvoriste licnog identiteta ionako jeste samo uloga, odnosno jedna od uloga koje su ponudjene na trzistu. Recimo, mlada, obrazovana, emancipovana zena sa istoka Evrope koja svoj identitet nalazi u likovima poznate serije "Seks i grad" nije nista manji plagijator identiteta od poslovnog muskarca koji vikendom vozi kabriolet i uziva u zavidnim pogledima prolaznika.

Kako prevazici princip odvojenih interesa? Na zalost, psiholoske i ekoloske promene do kojih dovodi upraznjavanje ovog principa su ireverzibilne i traju dok se ne potrosi sva energija potrebna za upraznjavanje istog. Upravo zbog toga, jedno drustvo koje je preslo na liberalni kapitalizam ne vraca se nikada nazad ili spontano prestaje da biva liberalnim i kapitalistickim. Ono ostaje liberalno sve do potpunog iscrpljivanja prirodnih resursa. Ova cinjenica nam uliva optimizam, slom liberalnih drustava bice posledica teske ekoloske krize i eventualna drustvena organizacija koja potom usledi nece biti u stanju da se koristi "naucnotehnoloskim resursima". Oni ce naime u tom momentu biti iscrpljeni, a osnovna energija koja ce se koristiti bice ona, akumulirana u misicima ljudi i eventualno ukrocenih zivotinja. Naravno broj ljudi, ukupan broj pripadnika vrste homo sapiens bice daleko manji nego danas pa oni nece moci da ukrote dovoljno zivotinja cime ce nivo nepotrebne patnje biti svakako manji nego danas.

[A6quattro]

"The dispossessed", oni kojima je oduzeto. Oni koji nemaju nista, ni svoje lance, pa ni sebe. Ko su oni?

Vratimo se unazad. Shvatanje sebe samih oduvek je bilo podlozno uplivu vladajuce ideologije. A animistickom svetu pluralizma dusa, covekovo Ja jeste jedna od mnogih dusa, koje imaju i ostala ziva bica, kao i nezive stvari i nebeska tela. U ovakvom svetu, individualno delovanje, interakcija sa stvarima i zivim bicima implicitno poseduje jednu metafizicku, sakralnu notu. Ubistvo zivotinje znaci i odredjenu interakciju sa dusom ove zivotinje, odredjeno shvatanje "drugog kao sebe", odredjeni nivo empatije.

"By cherishing the life forces in all natural objects and depending on nature for sustenance, believers in animism abhor any actions that destroy the integrity of the environment."

Da li su ljudi iz animistickih drustava bili "bolji", da li su se teze odlucivali na zlocin?
Uplivom teologije, covek postaje "igracka bogova", "orudje gospodnje" i "rab boziji". Njegov/njen zivot nije vise odvojen po sebi vec je uvek "u odnosu na" neki asptraktni princip, u temelju ideoloski princip. Hriscanstvo zadrzava delimicno predjasnje forme empatije, pa pretnja paklom za one koji cine zlo takodje utice na ovozemaljsko delovanje pojedinca ako ne putem empatije, onda usled straha od strasne kazne posle smrti.

Srednjevekovni covek, dakle jeste ogranicen ovim dogmama. On trazi oprostaj pre odlaska u rat, da bi tamo nekaznjeno ubijao (recimo nevernike). Sa usponom protestantizma i pomeraja ka apstraktnom, nepersonalnom, neljudskom Bogu, ova realnost postaje sasvim ogoljena. Kako je protestanski Bog drugo ime za profit, ovaj bog je racunovodja. Kolicina prikupljenog novca jeste merilo bozije milosti. Ovo je bog trgovaca i bankara. Ovo je bog kapitala. Oni insistira na aktivnom ucescu u drustvu, na individualnom razvoju i individualnoj odgovornosti.

Telesna empaija i odnos tela potpuno se gubi u (neo)liberalnom kapitalizmu. Ljudi su dovedeni u pozicije posmatraca. Njihov zivot jeste predstava i desava se u odnosu na trenutno stanje na pozornici na kojoj glume virtuelni oblici. Shvatanje tela je eksternalizovano: obracanje paznje na deo sebe odvija se u trenutku i na nacin koji odredjuje spektakl. Recimo, potreba muskaraca da koriste kozmetiku, njihova novostvorena opsesija istom radja i oblikuje se pod uticajem industrije. Muskarci obracaju paznju na svoje lice u trenutku u kome se likovi na globalnoj pozornici (reklame) pocinju brinuti za svoj izgled. Nista sto se dogadja nije slucajno, zelje nisu interne, njihov izbor je spolja, izvan tela.

Homo sapiens je izvrnut, oni vise nema za sta da se uhvati, pa ni za sebe samoga. Postavlja se pitanje, sta uciniti u situaciji u kojoj je statisticka vecina (koja oblikuje drustvena kretanja) u potpunosti opcinjena ovim razvojem i slepo ga sledi.

Da bi se dobio odgovor na ovo pitanje mislim da je neophodna:

- Propaganda usmerena na razotkrivanje prirode Spektakla
- Konzervacija i sirenje kulture internog dozivljaja
- Obracanje paznje na disanje, hodanje gutanje, jebanje, spavanje i sve ono sto spektakl (jos) nije oduzeo
- Cenzura eksternog upliva i borba protiv kulture!

[A6quattro]

Kada se za nekoga u zapadnim zemljama kaze da je "japi" (yappie - young american professionals), misli se na mladog radoholika u sivom odelu sa kravatom koji izuzetno dobro zaradjuje provodeci u kancelariji najmanje deset sati dnevno, koji nikad nema vremena, non-stop telefonira i stalno nekud zuri.

Ako taj isti termin primenimo na srpskog biznismena, dobicemo pomalo izokrenutu sliku: mladog obrazovanog coveka sa jednim ili vise mobilnih telefona koji je sve ulozio u svoj spoljasnji izgled, zaradjuje tek toliko da moze sebi da priusti pristojno odelo i koji se nada da ce njegovo vreme tek doci. Mladi srpski biznismen nema svest o tome da je ovaj koncept, nastao u Americi krajem osamdesetih godina, uveliko napusten zato sto je imao bumerang efekat. Nema svest ni o tome sta znace veliki obrt novca, rizik na berzi, menadzerska bolest ili problem delegiranja odgovornosti, sto je video u americkim filmovima i serijama. Srpski japi pokret pojavio se sa ekspanzijom mobilne telefonije, novih tehnologija i marketinske industrije, i izbacio je armiju visokoobrazovanih mladih ljudi koji govore strane jezike, lice jedni na druge i strogo postuju rigidna japijevska pravila odevanja. Al' opet mimo sveta. Biti mlad i lep, nositi odelo, kravatu i mobilni telefon nije vise u trendu na zapadu - japiji pripadaju proslosti, kao hipici.

"Mladi srpski japi" zaposlen je u nekoj stranoj firmi ili nekoj od malobrojnih uspesnih domacih korporacija, a da bi uopste mogao pomisliti za sebe da je japi neophodno je da zaradjuje najmanje 500 evra mesecno. Zabranjeno mu je da prica o svojoj zaradi, zivi sa roditeljima jer nema svoj stan, vozi deset godina star automobil, i masta o uspehu. Ono sto ga cini japijem jeste pakovanje - odelo, kravata i mobilni telefon, i motivacija - uspeh, bogatstvo i moc. Postoji tako citava generacija mladih poslovnih ljudi koji se lepo oblace i urbano izgledaju. Japi pokret u Srbiji, uslovno receno, predstavljao je odbranu od poseljacenja koje nam se desavalo u poslednjoj deceniji. Sa druge strane postoje novokomponovani srpski bogatasi u firmiranim odelima koji se po stilu i nacinu komunikacije ne razlikuju od prosecnog italijanskog mafijasa. Proces ucenja po modelu je prirodan, ali je u srpskom slucaju to samo puka imitacija, i u najmanju ruku je smesno. U uslovima zbrke u citavom vrednosnom sistemu, nije lako izgraditi profesionalni identitet. Japi nacin razmisljanja i odevanja, koji je zapravo pubertet profesionalizma, ne treba kopirati vec uklopiti u svoj model. Poslednju deceniju u Srbiji je izvestan broj ljudi presao iz jedne klase u drugu, i to ne svojom zaslugom. Opste prihvacen japi pravac, pored mnogo losih, ima i nekoliko dobrih strana: japiji su cisti, uredni, vredni, tacni i govore svetske jezike. Treba podsetiti na to koliku vaznost imaju domace vaspitanje, profesionalni protokol, licna i profesionalna etika, politicka, ekonomska i emocionalna pismenost. To je ono sto ce danas - sutra svet ocekivati dolaskom na srpsko trziste, a ne poslednji modni krik u odevanju i najnoviji model mobilnog telefona.

Fenomen nazvan "japi" nastao je s usponom mladih i ambicioznih ljudi koji su se naglo obogatili na svetskim berzama u Njujorku, Londonu, i Tokiju. Americka kultura je izbacila model "kako se postaje uspesan", i veliki broj mladih ljudi je zahvaljujuci tom modelu uspeo da predje iz radnicke u srednju klasu preskacuci letvice drustvene hijerarhije. Medju pripadnicima aristokratije i izuzetno bogatih ljudi nema japija. Psiholozi tu pojavu nazivaju meritizam - uspeh je ostvaren sopstvenom zaslugom. Osnovne vrednosti koje su mladi japiji postavljali sebi jesu uspeh, bogatstvo i moc, a sve ostalo, ukljucujuci i privatan zivot, bilo je nevazno. Osnovnu karakteristiku japija predstavlja preokupacija detaljima, striktno odredjenim nacinom odevanja i robovanje prepoznatljivim markama i predmetima. Japiji su izuzetno samostalna i agresivna bica nedovoljno fleksibilna, sklona autoritatirnom nacinu ponasanja. Iako su deo tima, imaju problem delegiranja odgovornosti. Oslanjaju se iskljucivo na sebe jer misle da ce ih drugi ljudi izneveriti.

Smatra se da je njihovu pojavu prouzrokovalo izuzetno takmicarsko skolstvo u zemljama kao sto su Amerika i Japan, koje je forsiralo profitabilna zanimanja: berzu, nove tehnologije, informatiku. Vrednosti iz porodice takodje su uticale na formiranje nove generacije poslovnih ljudi. Dolazili su uglavnom iz provincije zeleci da postignu vise od svojih roditelja i predju u visu klasu. Japiji su desubjektivizovana ljudska bica koja svoje prijatelje, cak i roditelje, posmatraju kao objekte. Stalno zure, nemaju privatan zivot i cesto ne znaju sta ce sa sobom za vikend. Stepen takmicarskog medju njima bio je na vrlo zavidnom nivou. Godinama nisu odlazili na godisnji odmor sve ubedjujuci sebe da tako treba, a desavalo se da su ih bosovi i na silu terali da koriste slobodne dane. Japiji su sagorevali na poslu, i vrlo brzo poceli da pate od osecaja da im je “casovnik iscurio”. Cesto se moglo cuti ne mogu vise da se zaljubim, i suocavali su se sa saznanjem da su sustinske stvari promasili. Kao posledica takvog ahedonizovanog nacina zivota pojavile su se depresija i sklonost ka lekovima, a kasnije i bolest dijagnostifikovana kao menadzerska bolest (cir, infarkt, tahikardija) ili pad imunoloskog sistema nazvan - yappie flue. Japiji su imali neverovatan odnos prema novcu. Naime, nisu ga trosili na zadovoljstva, osim na trendovske predmete i na putovanja, a cuvali su ga iskljucivo za katastroficne situacije tipa “ako mi jednog dana otkaze bubreg”, napamet su znali cenovnike najboljih klinika. Ostati mlad i lep po svaku cenu bio je imperativ japi kulture, te su boginji mladosti prinosene zrtve u vidu privatnog identiteta (zatezanje lica i tela, vestacki zubi). Kod cele jedne generacije istrosenih mladih ljudi suocenih sa fizickim i psiholoskim problemima narcisticka kultura pokazala je nakon nekog vremena bumerang efekta.

Poucen iskustvom, zapadni svet je napustio “kakodalogiju” (kako da postanete uspesni u deset lekcija) i kult mladosti. Pojavio se novi pravac - “ejdzizam”, u kojem su strucnost i iskustvo, a ne mladost, osnovni poslovni kvaliteti. Nakon velikog buma na trzistu, japi generacija je prekrsila striktna modna pravila koja je sama postavila uvodjenjem manje formalnog nacina odevanja. Pomama za robnim markama je ostala, ali je tradicionalno englesko odelo zamenjeno udobnijim italijanskim. Za poslovni svet koji je po pravilu nemastovit, kreatori su prvo na mala vrata uveli neformalni petak ( Casual Friday), kada se od zaposlenih nije vise ocekivalo da nose strogu poslovnu uniformu. Neformalni petak je potom poeo da ulazi u strukturu nedelje i u potpunosti razlabavio kodeks oblacenja. Novi japiji poceli su da glume nonsalanciju noseci ogranicene serije poznatih brendova - preskupe patike sa potpisom ili sat marke Cartier Tank model iz 1932, i tim detaljima su naglasavali svoju pripadnost odredjenoj grupaciji i polozaj u drustvu.

U metastazi poslovnog odevanja stiglo se do novog trenda, nazvanog rip-off, koji nije direktno vezan za japi svet vec za sredinu koja ih okruzuje. Rip-off je skupa ulicna moda, nasumicni odabir detalja bez stilske ujednacenosti, i ne moze da se iscita kao jedinstven kod. Novi modni trendovi poceli su polako da osvajaju scenu, ali cesto u potpuno pervertiranom obliku. Dobra strana rip-off mode je sto su kreativci kojima strogo odelo smeta u poslu najzad dobili legitimno pravo da skinu blejzer i pojave se na poslu u majici. Los primer predstavljaju pevacice koje uz zavijajuci melos ripaju u nekakvom stajlingu koji podseca na Madonu, sa kaubojskim sesirom na glavi.

Stajling novih srpskih biznismena u vecini slucajeva je komican, i ne razlikuje se mnogo od stajlinga folk pevacica. Mnoge srpske biznismene aktuelni modni trend trajno dezorijentise i daje im lazni osecaj zmijolike lukavosti i krokodilske odlucnosti. Tzv. srpski japiji nose skupa firmirana odela, ali ih upropascavaju detaljima: drecava, plisana futrola za mobilni telefon, kais koji ne pridrzava pantalone vec predstavlja simbol platezne moci, duboki dekoltei i previsoke stikle, kolicina i raspored plemenitih metala...

[A6quattro]

Ljudi su spremni svasta da urade u ime oca: da se buse iglama, da zavrse fakultet, da zapcinju ratove, da siluju, da se cele noci mole bogu, da se bicuju, da postanu anarhisti, da podignu revoluciju, postatanu feministkinje ili borci za prava homoseksualaca... Otac cuci duboko u nama, stvarni otac ili impersonalni otac - lika drustvenog poretka. Uloga oca u oblikovanju represivne svesti sastoji se u uslovljavanju tipa nagrada/kazna. Ulogu oca moze uspesno odigrati i biloska majka.

Dolazimo do politicke definicije oca: Otac je bilosko ili fiktivno bice koje obavlja funkciju uslovljavanja jedinke u smislu postovanja i reprodukcije represivnog drustvenog poretka. Za razliku od bioloskog oca koga jedino interesuje prezivljavanje njegovog potomstva, politicki otac brine se za drustvenu poziciju i drustvenu kompatibilnost svojih potomaka. On to ne cini zbog njih, on to cini zbog sebe! Bioloskom ocu, najvaznije je da njegovo potomstvo zivi, politicki otac putem pretnji, ucena i trikova trudi se da njegovo potomstvo bude sto bolje uklopljeno u postojeci drustveno politicki sistem.

Mala digresija:
Preci jednog barona iz mog susedstva imali su nekada pravo "prve bracne noci". U tom smislu oni su vremenom postajali bioloski ocevi bar jednog dela svojih podanika. Baronovi preci su jos pre vise do hiljadu godina poceli da akumuliraju kapital, ogradili su sumu, sebi su dali za pravo da sprovode zakon u svom domenu. Dok su im podanici bili nepismeni, pored svakog objekta koji bi neposlusni podanik mogao otudjiti ili ostetiti, postavljana je plocica sa prizorom odgovarajuceg telesnog kaznjavanja. Seljak koji bi pozeleo da sece baronovu sumu mogao bi da racuna da ce biti vezan za pomenuto drvo i biti siban do krvi.

Gore opsiani patern nalazimo i danas u skolama, armijama, fakultetima, porodicama, revolucionarnim pokretima i fabrikama. Sibanje vise nije neophodno. Posle dugogodisnjeg jebanja od strane barona i njegovih drugara, svetska populacija prihvatila je ideju da je baron koristan, da je "dobro" slusati stvarnog ili nevidljivog oca.

Zato volimo Barona, mastamo da postanemo kao i on. Imaginarni, nedostizni otac poseduje automobile, putuje u trope, ima smisla za humor, pije najbolja vina. Svi bi da budu kao on i da piju vino iz bontonom propisanih casa. Mogucnosti su beskrajne. Ali se jedino beskopromisnom pokornoscu pojedinac moze pribliziti Ocu.

Revolucionar koji dize revoluciju, cini to da bi sebe postavio na mesto Oca. Revolucionar postavlja sebe i postojeci drustveni poredak u ravan poredjenja pred nekim imaginarnim nad-Ocem. Komunista smatra da je ono sto on zastupa blize ideji istorijske nuznosti koja zauzima mesto prethodnog Oca. Kao u Frojdovoj paradigmi majmunskog copora, stari Otac biva ubijen da bi na njegovo mesto dosao novi. Liberalni filozof gnusa se ideja solidarnosti, smatrajuci da je "dobro da je bolje" da se drustvo do kraja pokori kapitalu. U ovom smislu kapital ima ulogu oca. Kondicionirani inzenjer mrzi radnike koji su "lenji". Godine uslovljavanja u njega su usadile ideju o visoj estetici oca kojoj se on zrtvovao i kojoj svi treba da se zrtvuju.

[A6quattro]

Nekada se sanjalo o drugim stvarima. O mirnom zivotu, lencarenju, puno vremena za decu i prijatelje, puno seksa... O nekakvom lagodnom zivotu koji nije uvek podrazumevao rad, sticanje, napredovanje... Priznajem da se ja ne secam kada je to bilo, ali znam da je bilo. Iz prica.
Danas se sanja drugacije. O osvajanju, napredovanju, dokazivanju, podmazivanju... O prevarama toliko suptilnim da lice na usluge i pomoc... Kao kada ti ponude zaposlenje u dobroj companiji i ti mislis da letis, kupujes nova kola, kucu , ides na Viza odmor... Kud ces bolje. Cini ti se da svet postoji samo zbog tebe. A samo te jedan korak deli od procepa bankrotstva, bede. Jedan mali, za svet beznacajni otkaz. Cak i da se on ne desi, ti ostajes u vrzinom kolu spletki ucena i obmana. I mislis ne da je to najbolje, nego da je jedino. Ili kada svojim intelektom iscedis neku stipendiju ili donaciju, pa mislis da si neki nadcovek koji je zajebao masinu, a navlacis se na kokainsku sisu bez koje ti nema zivota.

U danasnjim gradovima nema zivota van sistema. Te velike crne rupe usisavaju svu snagu, i fizicku i intelektualnu, i od toga prave sarenu lazu za svakoga. I svako ima drugacuju sarenu lazu. Ja sam kao dete mislio da je to lopta za plazu. A vi? Covekovoj emocionalnoj nezrelosti (usled pogresnog specijalnog vaspitanja) prilagodjen je citav sistem obmana koje sljaste i zavode i smiruju, izbegavajuci tako tantrume. Cak i kada smo sigurni da je sve pogresno, kada vidimo prevaru, uvek postoji nesto sto nas zadrzava uz skute drage majke civilizacije, tu gde je sigurno. Zato u gradu nema izuzetaka. Oni nisu moguci. Za svakog ima mesta. Cak i ako maksimalno talasas. Sto je retko.

Tu se vracamo na snove: Oni su uvek ispunjenje zelja. Samo sto danasnji stanovnik grada sanja o dobitku na lutriji, o otplacenoj kuci, udobnom namestenju, krugu poznanika koji te postuju, lepoj zeni (bogatom muzu), pametnoj deci, sjajnim kolima itd... Ko zna o cemu "aktivisti" sanjaju, ili intelektualci... Bilo sta da je, od ovoga je sveta. Mozda povremena sorka sa pandurima, ili objavljena knjiga punih malverzacija, ili internet stranica sa 10000 pogodaka dnevno? A u medjuvremenu, sljaka, "od neceg mora da se zivi". Snovi danasnjeg stanovnika grada su jako blizu cuvenom americkom snu. On ne zna da sanja izvan domena civilizacije. Niti da vrednuje nesto sto nije na trzistu. Avangardni filmovi, rodne studije, rasprave o ovome ili onome, glas za ovo ili protiv onoga, za svakog ponesto, kao u Starbucks-u ili prodavnici telefona. Ja cu vanila kapucino i Nokia, sa anorho zacinima odozgo. A ja moku sa belom cokoladom i dosta pene, LG Chocolite i feministicki toalet papir.

To je sustina. To je taj novi covek. A nije bilo revolucije. U stvari, bilo je: milioni malih laznih revolucija koje ne znace nista osim novih suptilnijih prevara, takozvanih ispunjenja snova. O cemu sanjaju kapitalci znamo. Narkomani mogu sebi da dozvole i da budu pristojni i kultivisani, cak i da ponognu "koliko mogu". Problem je u tome sto cvrsto drze svoju poziciju moci i ne pada im na pamet da se toga odreknu. Po cenu ljudskih zivota. Isto rade i intelektualci, aktivisti i sponzoruse: drze svoja bogom dana mesta i dice se svojim uspehom, lagodnim zivotom izvan "mejnstrima" (pomerajuci time granice tog istog mejnstima). I opet je to skopcano sa odredjenim pozicijama moci, ucestvovanju u datim aktivnostima. U desetkama koje nikome nista ne znace ali napajaju nas ego, cine nase mame ponosnima.
Ispunjenje nasih snova podrazumeva recikliranje ili cak ponovni pronalazak "naseg nacina zivota" te fasisticke foskule koja nas drzi zajedno. Sve je zamenljivo, potrosno osim "naseg nacina zivota". I bez obzira na manifestni oblik, svaki pojedinacni san ima taj isti cilj.

[kerfija]

U ova teska vremena ne znas dali si svestan za svoje postapke ,svi su u trku sa vremenom ne moze ili nece da sfate kakav je krajan ishod ,samosvesta ko da isceznuva od scena.No ja mislim onaj ko je svestan za svoje postupke daleko ce dogura i oni koji dozvoljavat samosvesta da ispliva na povrsini ce doguraju dalekozasto ljudi bez duse zavrsuja u nekoj provaliji.

[A6quattro]

Ovaj svet ce biti sve gori, kvalitet zivota ce opadati sve dok budemo sminkali ovog monstuma. Kapitalizam, patrijarhat, fasizam - zovite ga kako god hocete: On nece postati human ma cime ga obojili. Oni koji se nadaju da ce "sve izaci na dobro" se, ustvari, nadaju spasenju sopstvene pozicije, a ne spasu covecanstva. Odlepite svoj ego od ega kapitalizma i zgazite ga kao crva: ako dovoljno nas to ucini, oduzecemo glavnu hranu monstrumu.

Ako, na primer, danas zamenimo sve sadasnje sijalice novim, stedljivim, vec sutra ce efekat naseg poteza biti ponisten. Jer ce sutra na svaku staru sijalicu doci deset stedljivih, i izazivace vecu potrosnju (zagadjenje) nego one predhodne. Isto vazi i za toliko zeljene elektricne automobile: kada bi sad zamenili sve smrdljive automobile novim, koji ne zagadjuju, samo bi neznatno usporili propast planete. Na svaka stara kola uskoro bi doslo troje elektricnih i sistuacija bi bila jos gora. Da bi se nahranili toliki elektricni automobili, morali bi izgraditi hiljade novih nuklearki! A sa tim bi se "usrecili", mozda i pre nego sa naftom.

Pomislite na ono sto biste hteli da promenite u ovom svetu. Onda razmislite koji je Jedini nacin da se to ucini. Dakle ne politicki najpovoljniji, ne najbezbolniji, niti najrealniji. Jedini. Recimo, hocete da spasete pingvine. Sta treba uraditi? Hraniti ih vestacki? Staviti ih u zooloske vrtove? Ne! Jedini nacin je da zaustavimo industrijski ribolov. Zauvek. Ili hocete da se izborite za pravedni svet u kome ce zene biti ravnopravne. Kakva prava biste im vi dali da bi se one osecale "ravnopravnima"? Ili bi potpuno ukidanje klasnih, religijskih i socijalnih prinuda bilo ono potpuno, Jedino resenje.

Uzmimo samohrane majke i njihovu decu. Najugrozenije kategorije u zapadnom svetu. (Ako su drugacije boje koze, jos dva puta gore). Da li bi, recimo bilo dovoljno omoguciti bolje obrazovanje deci, i novcanu pomoc majkama? I do koje tacke to moze da ide a da ne ugrozi drustvo kakvo jeste? Jedino sto mozemo za njih da uradimo jeste potpuno oslobadjanje od prisilnog rada i kolektivna pomoc u odgajanju dece (pomoc, ne vaspitanje). A to u ovom svetu nije moguce. Dok je monstruma, zene ce crnciti i umirati u lancima, dok ce deca, usled siromastva i nasilja, ostajati u zacaraniom krugu.

Pocnimo od dna. Ground Zero. Sve sto je izniklo iz ove civilizacije je problem, i nemoze biti deo resenja. Mozemo fabrike obojiti u roze i zvati ih snevaonice, one ce i dalje otimati ljudima zivote i unistavati prirodu. Automobil ce, bez obzira cime ga hranili, trositi nesto i time zagadjivati okolinu, dok ce oni koji ga prave zauvek ostati robovi.

Industrijski kapitalizam (ili prosto, kapitalizam) je problem. Nista sto je on izmislio ne moze pomoci da prezivimo. Nasa nada, da bi postala realna, mora naci svoju snagu u vizijama sveta izvan kapitalizma. I mada nam se cesto cini da nista drugo ne postoji, moramo pazljivo osmatrati signale koji nam dopiru do mozga. Moramo biti iskreni prema sebi, prema svojim bliznjima, prema deci. Izaci iz poricanja (denial) i shvatiti svoju poziciju kao neprijatelja a ne kao utvrdjenje.

Ako hranimo dete hamburgerom i ono se razboli, ne mozemo zatvoriti oci pred svojom greskom. Zasto je onda uopste napraviti? Zasto uraditi sve ono sto su nasi roditelji uradili nama, ostavljajuci nas da se borimo sa zagadjenjem, bolestima, siromastvom? Svaka nova generacija ima sve veci problem, samo zato sto je predhodna odlucila da zatvori oci pred svojim problemom. A svakim danom je sve teze zatvarati oci.

Danas je najveca industrija proizvodnja poricanja. Sve sto se trosi, izgleda kao najosnovnija potreba, a zapravo sluzi odrzavanju slike da je sve u redu, da nema problema. I oni koji kupuju kola, telefone, kompjutere, kuce, zaista misle da je to sve, da nicega drugog nema. Zadovoljstvo se nalazi u izvrsavanju specijalizovanog zadatka i sve kracim mometima programiranog “opustanja”. Zbog potiskivanja principa zadovoljstva, drustvo balansira izmedju sna i neuroza, u realnosti koja boli. A za odrzavanje takvog stanja potrebna je upravo masinerija kakvu imamo.

Oni koji su ogrezli u poricanju zive u stanju slicnom vestacki izazvanom snu. S time da poricanje "zabavlja" deo mozga koji registruje zadovoljstvo dok sve ostalo biva umrtvljeno. Opstati i ostati u poricanju je takodje vestina. Kako se svi susrecemo sa problemima ovog drustva, neophodno je neprestano pronalaziti objasnjenja i "dobre strane" ovakvog stanja. Strasna psiho-fizicka terapija skretanja paznje, zaposljavanje svakog delica energije, zamene misli, iscrpljivanja tela kroz sulude vezbe, nasilne aktivnosti i bezosecajni seks ne daje pojedincu vremena da se sabere i shvati u kakvom haosu zivi. Ali, ne zavaravajmo se: cak ni oni koji su resili da vide i koji trube o ruznoci ovoga sveta, nisu sposobni da se odlepe od sise poricanja. Opravdavajuci se da "oni znaju", cine sve ono sto i oni koji su, po njima, "zabludele ovce".

Kako iskoraciti iz tog zacaranog kruga? Da li je "znati" dovoljno? Ili je dovoljno odbaciti konzumerizam, i tako, podignutog uda ili nosa, hodati kroz iste pejsaze kao i oni drugi koji jedino zadovoljstvo nalaze u kupovini svetlucavih predmeta? Koliko duboko treba da bude nase otcepljenje od sistema da bi smo bili slobodni? I sta to uopste znaci "biti slobodan"? ...

To Be Continued

[A6quattro]

… Zavrsimo sa poricanjem i pocnimo sa odricanjem. Prestanimo sa potrosnjom svega sto nam nije neophodno za normalan zivot. Od kafe, cigareta i alkohola, preko mobilnih, kompjutera i televizora, do automobila, kuca i putovanja. Moramo osetiti krivicu zbog upotrebe takvih stvari.

Ja volim da pijem kafu, ali svaki put kada dohvatim soljicu, pomislim na nekog Peruanca koji robuje na poljima kafe za mizernu nadnicu. I na drugoj strani, na nekog dembela koji "laughs all the way to the bank" preprodajuci tu kafu za deset puta vecu sumu od one koju je za nju dao. Da li je moje malo zadovoljstvo toliko vredno, da mogu da zatvorim oci pred takvim stanjem stvari?

Verovatno sam rodjen kao pusac. Moj otac nikada "nije gasio" cigaretu. Njegov dim sam udisao citavo detinjstvo, a onda sam poceo sam da “ne gasim”. Danas ne mogu prosto da objasnim njegovu nonsalantnost neznanjem. Niti mogu da ga olako osudjujem zbog toga. Ono sto mogu da uradim jeste da ja “ugasim” vec jednom, i prestanem da izlazem neciju decu dimu cigarete. I ne samo decu: sve one koji su mi u neposrednoj blizini dok ja "uzivam". Mozda zvuci paranoicno, ali sta ako sam zaista doprineo da se neko razboli?

O alkoholu nemam sta da kazem, osim da nam ne treba. I da bi bili mnogo srecniji da ga nikada ne probamo. Kao i sve ostale droge, on ubija sposobnost da se prirodno dozivi zadovoljstvo.

Mobilni telefoni. Nikada u istoriji covecanstva nije izmisljena besmislenija naprava. A mislili smo da je ovisnost o televiziji tragicna. Ljudi danas koriste telefone kada idu i WC, kada hoce nesto da kupe, kada vode ljubav. Telefon je postao zamena za sve ukinute ljudske odnose. Niko se vise ne posecuje. Uobicajena je pojava da vidis grupu mladih ljudi kako se igraju telefonima, svako za sebe, umesto da razgova