Osecam, dakle jesam

[A6quattro]

Cudna je ovo stvarnost. U njoj, najteze od svega je upravo ono najlakse – biti covek. A to se ne moze postici, ne moze se uhvatiti i ne moze se uzeti.
Dozivljavati sebe isto je sto i dozivljavati druge.
Ljude prestajemo dozivljavati ljudima videvsi ih kao kupce, kao titule, kao poslodavce, kao zaposlene, kao (po)slugu, kao nadredjene, kao podredjene - kao objekte.
Oni su odela, make-up, gomila procitanih knjiga, dobro osmisljen slogan. Tu su, ali nisu stvarni, jer smo ih negde, na nekom mestu u sebi poceli tretirati kao stvari.
Kategorizirajuci, etiketirajuci, mnozeci, deleci, sabirajuci i oduzimajuci - nakon sto smo nekoga sveli na nesto, time smo sebi zivot naizgled olaksali, jer s “tobom” treba komunicirati, a s “tim” se moze baratati.

Tako “ti” postaje “to”.

Ponekad je zaista tesko uociti razliku. Spadamo li medju one koji druge svode na “to” ili medju one koji u drugima vide “ti”?
Razlika je uistinu ogromna - prvi imaju tendenciju srozavanja, a drugi tendenciju oplemenjivanja medjuljudskih odnosa.
Prvi odabiru ziveti formu, a drugi sadrzaj zivota.
Nakon sto forma istisne sadrzaj i okvir zivota ostane prazan, coveku ne preostaje nista drugo nego i druge dozivljavati kao forme.
Jer, to je sve sto vidi. To znaci da mora na neki nacin umreti, jer ne osecajuci druge ni samoga sebe ne uspeva osetiti.
Zivot se ne moze konzumirati, ne moze se “formalizovati”, moze se jedino ziveti, a to znaci osecati i time preuzeti rizik ranjivosti.
Iskljucivanje emocija jednako je pogubno kao i iskljucivanje razuma. Iskljucivanje razuma raznosi unutarnji svet u vetar,
a iskljucivanje emocija zakopava ga u zemlju. Covek bez osecaja postaje mehanizam. Trokira. Zapinje. Stavlja tacke tamo gde im nije. mesto.
Vrlo cesto se dogadja da, negirajuci i opiruci se emocijama, supljine svog unutrasnjeg sveta kompenziramo mentalnim slikama.
Neki od modernih sociologa, takozvani teoreticari simulacije, odnose medju ljudima u danasnjem drustvu (takozvanom drustvu spektakla)
vide preobrazenima u odnose izmedju slika i stvari. Predmeti prestaju biti predmeti: automobil nije automobil, nego iskrivljena slika - slika slobode;
odeca nije odeca nego iskrivljena slika - slika lepote.
Tako stvari postaju sve stvarnije, a stvarnost pati od gubitka sebe same. Unutrasnja lepota i unutrasnja sloboda su izokrenute prema vani poput
rukavice koju umesto topline ljudske ruke ispunjava praznina forme. Zato je ponekad potrebno celu stvarnost preokrenuti da bi se pocelo osecati.

Gde pripadamo? Medju one koji druge svode na “to” ili medju one koji u drugima vide “ti”? Jesu li ljudi stvari ili su stvarni? Ponekad je zaista tesko uočcti razliku.
Rec je o detalju, sitnici. Jednom slovu.

[valter]

A6quattro kaže: Cudna je ovo stvarnost... .... Vrlo cesto se dogadja da, negirajuci i opiruci se emocijama, supljine svog unutrasnjeg sveta kompenziramo mentalnim slikama. Neki od modernih sociologa, takozvani teoreticari simulacije, odnose medju ljudima u danasnjem drustvu (takozvanom drustvu spektakla) vide preobrazenima u odnose izmedju slika i stvari. Predmeti prestaju biti predmeti: automobil nije automobil, nego iskrivljena slika - slika slobode; odeca nije odeca nego iskrivljena slika - slika lepote... ... Ponekad je zaista tesko uočcti razliku. Rec je o detalju, sitnici. Jednom slovu.

-"Ljudi nisu isti"
Najmanje sto mi treba, je da meni bude lose! A upravo mi je lose kad kod sebe primetim da na ljude gledam kroz "lenjir", a lenjir bazdarim po sebi. A (opet a), opet, tako nesto je cesto korisno, em, potrebno. I sta sad, bula i dilema. "Trokiram", tilt, tako ni stvari nisu iste...
"Doci ce dan, kada ces sam
krenuti putem beznadja
zeleci da kao nikad do sad
pobedis sam"
A sta je to referentna tacka ( )? Koji je to lenjir, prosto, skim si - snjim si
"Volim kada neko kaze da je ovaj drugi SUPER, a drugi za njega isto, znaci da drustvo po meri imam i da mogu da budem srecan sa njima"

[Miss X]

Zato je ponekad potrebno celu stvarnost preokrenuti da bi se pocelo osecati.

Biti ...JA ... prihvatali te ili ne biti stvaran .

[A6quattro]

U odnosima s ljudima, vrlo cesto smo, iako izvana u dijalogu, iznutra u monologu. Tu sam “ja” i “moj utisk o tebi”. Drugim recima, nismo u stanju doziveti coveka kakav je, jer smo zauzeti licnim razmisljanjima, iskustvima, interpretacijama, zeljama i ocekivanjima koja on budi u nama. Stvarni dijalog zapocinje kada se probudi iskrena radoznalost za jedinstvenost osobe koja nije “moj utisak o tebi”, vec zaista - ti.
Kada si ti “stvarno – ti”, to znaci da te prihvatam takvog kakav jesi. Zvuci jednostavno, ali ponekad se cini gotovo neizvedljivo. Ono sto dodatno komplikuje stvar je odbrambeni mehanizam zvan projekcija.
Do projekcije dolazi kada zbog nemogucnosti prihvatanja nekih svojih osobina te osobine pripisujemo drugima. Ponekad se cini da umesto ociju imamo projektore pomocu kojih ljude uvlacimo u “svoje filmove”.
U nesvesnoj ulozi rezisera, projektujemo scene i delimo uloge. Govorimo ljudima kakvi bi “trebali biti” i na taj nacin ih propustamo upoznati.

Nisu samo drugi ti za koje imamo osecaj da bi se neprestano trebali menjati. I za same sebe cesto imamo pregrst ideja o tome kakvi bismo “trebali biti”. Po gestaltistickoj “paradoksalnoj teoriji promene”, menjamo se postajuci svesni kakvi smo, a ne nastojeci postati kakvi nismo.
Prihvatajuci sebe i druge onakvima kakvi jesmo, sve smo vise u stanju odustajati od takozvanih odnosa medjuzavisnosti kako bi se okrenuli izgradnji odnosa celovitosti.
Odnose medjuzavisnosti karakterise unutrasnji stav koji bismo najlakse mogli opisati recima: “da cu da bih mogao dobiti”, dok kod odnosa celovitosti ne postoji strah od manjka koristi ili gubitka naklonosti, a umesto na vezivanju, naglasak je na oslobadjanju. Ovakva promena u dozivljavanju sebe i drugih nema za rezultat izolaciju i raspadanje odnosa (mada neki odnosi pri tom jednostavno “skliznu s trake”), vec upravo suprotno – pronalazenjem novog smisla, lakoce i radosti u njima.
Tu gluma prestaje. Uloga otpada i pocinje improvizacija.

[mariposa]

E ako sam te dobro razumela ja volim da budem "ja"i a ti te gledam kao "ti"

[euridika]

Malo mi konfuzno sve ovo i ne znam kako da tekst povežem sa temom. Osećamo najrazličitije stvari izazvane spoljašnjim nadražajima, to mogu da budu ljudi, njihovi stavovi, rakcije, rečenice, ali isto tako to mogu da budu i jesu mirisi, zvuci, boje... Što se ljudi tiče osećam ih na svoj način, naravno da unosim lično u sve to, ali isto tako uživam u čaroliji otkrivanja sveta oko sebe, i svake jedinke za koju mi se ukaže čast da je upoznam. Često se vodim prvim utiskom koji jeste subjektivan, ali je iniciran nekom spoljašnjom situacijom, načinom na koji je drugi pojedinac, koji je u mom slučaju uvek "ti" (jedna ja sam sebi više nego dovoljna) uradio nešto, nešto što iz moje lične perspektive ima određenu važnost, donosim procene, ali ne u skladu sa onim što očekujem od drugih. Emocije ili osećanja trebaju da budu vodilje kada se radi o ljubavi koja se razvija izmeđun dvoje ljudi, ali razum se ne isključuje, baš zato da nebismo isprojektovali svoje slike i ostali slepi i izigrani u jednom momentu, razum treba da bude vodilja kada se radi o poslovnoj komunikaciji, ali se ne treba isključivati emotivni deo da se nebismo doveli u situaciju da najveći deo svoga života provodimo kao mašine, dragoceni su svi ljudi koji nas okružuju i svakom treba ukazati dužnu pažnju. Osećanja koja se bude u proleće, kada sve procveta, kada hoćemo da poludimo od lepota boja i mirisa, u jesen kada žuto lišće i kapi kiše sviraju svoje najtužnije simfonije, u noćima kada se mesec spusti toliko da nam se čini da možemo da ga uberemo i ukrademo samo za nas ili kada padne zvezda, su takođe jaka i čine nas onim što jesmo, svesnim ljudskim bićima. Ja osećam, dakle jesam, ali jesam i kada razmišljam, jesam samo kada spojim sve te nevidljive elemente, između kojih je nekada jako teško napraviti jasnu razliku, u jednu neraskidivu celinu.

[Lady in red]

Osecam bol, srecu, tugu... dakle ziv sam, postojim! Jer to su stvari koje nas podsecaju da zivimo, da bea tuge nema prave srece, i da svaku srcu prati tuga... I tako u krug... Treba nauciti ziveti sa tim, "uštositi se" i funkcionisati, biti...

[Mish]

euridika kaže: Emocije ili osećanja trebaju da budu vodilje kada se radi o ljubavi koja se razvija izmeđun dvoje ljudi, ali razum se ne isključuje, baš zato da nebismo isprojektovali svoje slike i ostali slepi i izigrani u jednom momentu, razum treba da bude vodilja kada se radi o poslovnoj komunikaciji, ali se ne treba isključivati emotivni deo da se nebismo doveli u situaciju da najveći deo svoga života provodimo kao mašine, dragoceni su svi ljudi koji nas okružuju i svakom treba ukazati dužnu pažnju.

Osećam. Osećanja se tek naziru, ili osećam jako, snažno, nekad uzvišeno, nekad bolno.
I sumnjam u to da me osećaj vara.
I vara me ako osećanja slabe dok ne nestanu. A ako me ne vara onda samo jačaju, i dobijaju neke nove dimenzije, neka druga, neka dublja značenja u koje opet sumnjam dok se ne dokažu i ne prerastu u nešto više.
Volim da znam. I uvek sumnjam u to da znam dovoljno. I zato nisam lenja da mislim, i opet mislim, da učim još više predmet koji se zove život. I što više saznajem, uviđam koliko zapravo malo znam i koliko još treba da znam.
Osećam, mislim, sumnjam, živim...
Da, to jesam ja.

[Ivana13]

"...U odnosima s ljudima, vrlo cesto smo, iako izvana u dijalogu, iznutra u monologu. Tu sam “ja” i “moj utisak o tebi”..."

[sussi]

A6quattro kaže: ............. Gde pripadamo? Medju one koji druge svode na “to” ili medju one koji u drugima vide “ti”? Jesu li ljudi stvari ili su stvarni? Ponekad je zaista tesko uočcti razliku. Rec je o detalju, sitnici. Jednom slovu.

Ja sam uvek ja a i druge tretiram kao ti a i nedozvoljavam da mene neko tretira kao to
Svaki covek je posebna licnost i kao takav zasluzuje da bude ti nikako ne to jer to je mrtvo ne dise ne zivi.
Moram reci da se neslazem da je razlika u detalju, sitnici, jednom slovu
...razlika je ogromna ...postoji li neko kraj mene ili ne to je velika razlika...pricam li s nekim ili se samo obracam nekoj mrtvoj stvari ....neee to nemogu ni zamisliti jer se tako ne obracam ni zivotinjama...pa cak i stvari to imaju znacaja u mom zivotu...najdraza stolica, fotelja, jastuk itd osecam radost, bol, srecu, tugu dakle zivim