Osecam, dakle jesam

[triViALna]

A6quattro kaže: Cudna je ovo stvarnost. U njoj, najteze od svega je upravo ono najlakse – biti covek. (...) Spadamo li medju one koji druge svode na “to” ili medju one koji u drugima vide “ti”? Razlika je uistinu ogromna - prvi imaju tendenciju srozavanja, a drugi tendenciju oplemenjivanja medjuljudskih odnosa.

U preokupiranosti sa "ti&ja", odredjeni deo od "ti&ja" postane "to".
Reflex, odbrambeni mehanizam, gen ili nazovi ga kako hoces.
Ne mogu i ne zelim u svakoj situaciji da komuniciram sa svakim, ne mogu da osecam svakoga, ne mogu da se udubljujem u svakoga, ne mogu da dozivljavam svakoga i sasvim sigurno ne zeli svako u svakoj situaciji iz raznoraznih razloga da ga dozivljavam kao "ti". Jednostavno ne mogu i jednostavno neko ne zeli/ne zahteva "ti" nego upravo "to"- zbog toga postoje raznovrsni odnosi sa ljudima i raznorazni prioriteti u odnosima sa ljudima – doduse vezano istinski za prefinjeno istreniran sluh of "sitcom", ali ipak… Taj ukljucuju u krajnjem slucaju i tretiranje nekoga kao "to" koliko i sopstveno dozivljavanje tretmana "toga". Zivot zahteva da klasificiramo, moje unutrasnje "ja" zahteva da klasificiram, jer bi se u suprotnom verovatno raspala granica izmedju introvertiranog dozivljavanja sebe kao individualne jedinke i spoljnog sveta kao impulsa koliko za dozivljavanje sebe toliko i drugih. A nakon toga i svrha interakcije…

Postoji zivot koji odzivim samo sa sobom i za sebe.
Postoji zivot koji odzivim sa drugima i za druge.
I postoji granica izmedju ta dva zivota.
A sve sam to ja…
I tako je svakome…

Dozivljavati sebe isto je sto i dozivljavati druge.

Ne, mislim da to nije uvek tako.
Dozivljavati sebe separatizovano kao entitet nije vezano za ocekivanja bilo koje vrste.
Dozivljavanje nekoga drugoga je nasuprot tome uvek vezano upravo za odredjeno ocekivanje.
Neko me je zainteresovao/pecnuo/ dodirnuo/zakacio/raznezio/naljutio/isprovocirao/owe toliko da sam ga konstatovala. A cim sam ga konstatovala, "to" je postalo "ti" sa odredjenim ocekivanjem. Znaci otpilike da su se paralelni svetovi sudarili u nekoj tangirajucoj tacki…Znaci takodaje da postoji bezbroj paralelnih svetova koji se nikada nece sudariti. Ne zato sto su manje vredni, ne zato sto su manje bitni i ne zato sto su manje "ti" sustinski, nego zato sto su moji (a i svaciji) "receptori" ograniceni u kapacitetu primanja impulsa, pa sortiraju po jacini. Svaki externi impuls destabilizuje mene kao entiet, svako ocekivanje s’ moje strane producira jos par impulsa i u lancanoj reakciji, mozda cak fisiji, nastaje haos "dozivljavanja" u interakciji izmedju "intro" i "extro". I u tom haosu uspevam da prezivim upravo kroz novu izolaciju sopstvenog entiteta…

Auuu, al’ ga zamutih, a zelela sam naglasiti da je nemoguce preziveti bez odredjene doze ravnodusnosti. Postoje ljudi koji me ne pomeraju, ne dodiruju i ne tangiraju. Ljudi koji nit’ smrde nit’ mirisu. Ljudi koji ne pokrecu molekularne spojeve mene i cije spojeve ja ne umem da pokrenem. A ipak jesu ljudi koliko i ja jesam covek. I nije niko za to kriv – ni oni, ni ja. To je jednostavno neki podsvesni nacin funkcionisanja mene, a i njih, u kome nema dodirnih tacki- ni u minusu ni u plusu, pa se lepo asimptoticno "sHunjamo" oko ose "to" u beskonacnost...

Jesu li ljudi stvari ili su stvarni? Ponekad je zaista tesko uočcti razliku. Rec je o detalju, sitnici. Jednom slovu.

Niko nije samo ono na sta lici.
Ni stvarni ljudi, ni ljudske stvari.
Stvar je u dometu…uglavnom ( a i sporednom)…
I slovu...koje zivot znaci...