Slučajni prolaznik

[yige_gui]

postoji li u vasem zivotu neki neznanac, slucajni prolaznik, neko ko je jednom ili vise puta prosao pored vas, a da vam je ostao u secanju? promenio nesto u vasem razmisljanju ili pogledu na zivot??

[goldie]

Setila sam se. mada bih u ovom slucaju pre rekla da sam ja slucajni prolaznik posto je on uvek stojao na istom mestu. (Mada posto sam ja u pokretu iz moje perspektive ispada da je on prolaznik. ) Al kako bilo.

On je bio prodavac novina u ulici kroz koju prolazim gde god da idem. Upoznala sam ga kad sam bila jos 7. razred i isla na trening. I tako je on prodavao tu novine do pre 2 godine. Sto bi znacilo da je nekih 7 godina on bio prisutan u mom zivotu. I uvek mu se javim i svaki 5 put zastanem da popricam sa njim. I uvek je imao nesto da me pita. Pricala sam sa njim kad sam trebala da polazem prijemni za srednju skolu, pa znao je sve moje muke u srednjoj skoli, pa kada sam polagala prijemni za fax, pa na faxu kakve predmete imam i da li sam dala uslov ili ne.... A bio je samo prodavac novina u ulici kroz koju prolazim... Srela sam ga skoro i sad radi u nekoj firmi, nesto na racunarima. Cudno je to nase prijateljstvo ali mi je bas drago da je tako sve ispalo, zaista spontano i prijatno.

[makilli]

Pre par godina sam srela zenu ciji pogled nikada necu zaboraviti,mislim da me i danas prolazi jeza kad je se setim.Cinilo mi se da je naisla niotkuda i da je isto tako i nestala,posle par metara sam stisla petlju da se okrenem za njom ali je nigde nije bilo...Nikada je necu zaboraviti i nikada vise ne bih volela ni da je sretnem...

[nattydread]

jedan lik mi je ostao u sjećanju i to iz jednog odvratnog razloga. naime, lik je prolazio pored mene i krenuo je da pljune i paf, njegova odvratna pljuvačka pravo meni na farmerke . ja sam naravno planula i počela da se svađam sa njim na sred ulice, pa sam dobro zapamtila tu njegovu bezobraznu facu.

[Lady in red]

Jedne veceri vracala sam se kuci sa fakulteta. Neki momak mi je isao u susret. Imao je braon kaput do kolena i hanzaplast na desnom obrazu. Kada je prolazio pored mene pogledi su nam se slucajno susreli. Nisam mogla da se ne okrenem. Okrenuo se i on, u istom trenutku. Kroz telo mi je prostrujala neka jeza... Od te veceri proslo je vise od dve godine, a svega se secam kao da je bilo juce. Nikada ga vise nisam videla...

[stane37]

Ne znam da li je ovo mesto gde bi trebalo ovo da stoji. Ali nema veze, imam potrebu da ovo podelim sa vama.

Setao sam se sa jednim drugom juce. I naletosmo na jedno drvo, drvo jabuke. Ja, buduci gladan (ja sam uvek gladan ), se popnem na drvo i pocnem da berem. Ubrao sam jednu, nije mi se svidela, video sam vecu. Bacio sam je. Ubrao tu vecu, nije mi se svidela, video sam lepsu. Bacio sam je. Dugo je to trajalo, dok nisam nasao 4 just right jabuke. Sidjoh sa drveta i podelih plen sa drugom. Bratski - njemu jedna, meni tri. I u tom trenutku, pored moje oazice prolazi jedan onizi covek, tridesetih godina, duge kose i crne brade. Hodao je pognute glave. Nosio je jednostavno odelo. Zastao je. Sagnuo se, i pokupio jednu od mojih odbacenih jabuka. Pokupio je najlosiju. Otvorio je praznu vrecicu, i ubacio je unutra. Nastavio je svojim putem, ne izgovorivsi ni reci, ne uputivsi ni jedan jedini pogled prema meni. Prema halapljivcu, prema unistitelju. Nisam mu zamerio.

I dalje ne mogu da skrenem misli sa te teme. Kako postati covek kao on? Kako se zadovoljiti osrednjim (da ne kazem losim), kada postoji mnogo bolje? Nasao sam odgovor, ali nepotpun: Navici se na osrednje. Ali, opet, kako odoliti boljem?

I sada, sto deluje jos cudnije, shvatam da je neki slucajni (ili mozda namerni?) prolaznik postao moj ucitelj. Iako mi nije uputio ni reci, ni pogleda. Posmatrajmo ljude oko sebe, cak i one koji se neprimetno provlace kroz zivot. Ljude koji cute, kupe odbacene plodove, ljude koji su srecni. Iskonski srecni.

Danas sam se vratio na mesto tog drveta. Poneo sam i kesu. Sakupio sam one jabuke koje sam bacio i odneo ih kuci. Ipak, znam da time nisam popravio sebe u ocima tog duhovnika. Njemu to verovatno nije ni bitno. Meni jeste.

Iskreno se nadam da je ovo neko procitao, a i da nije, nema veze, stajace ovde kao jos jedna zaboravljena prica iz zivota, o zivotu.

Mozda bi ova tema trebala da se zove: Zivot i njegovi ucitelji. Ali, nwm.

[DrinChe]

Ovog proleca sam ga videla dva puta u razmaku od nekih nedelju dana.Lice mu nisam dobro videla, ali glas kojim je otpozdravljao komsijama i na "kako je danas", odgovarao:"Odlicno,evo idem do prodavnice" - glas je bio ubedljiv.Sasvim.Skromno obucen.U jednoj ruci kesa i staka,u drugoj samo staka.I koraci kojima ce do tog Maxi-ja, udaljenog oko stotinak metara, stici za pola sata,sat-svejedno.

I kad god me nesto mrzi, setim ga se i krenem.Slucajno je prosao, a meni slucajno sve manje stvari prolazi tek tako i sve manje zmurim.
Talog slucajnosti mi je nekako sve veci i sa njega gledajuci,ovo nije bol.

[love hunter]

Za docek 2006 u gradskom prevozu u Bgd-u vidim coveka od jedno pedesetak godina,pristojno obucenog,secam se da je nosio bradu,srednje visine,sve u svemu prilicno neupadljivog izgleda. Ono zbog cega ga nikada necu zaboraviti je sto je izmedju cetiri prsta,okrenute nagore (pogledajte u vasu saku i probajte da zamislite) drzao 3 sargarepe. I grickao ih,jednu po jednu. Tada sam u potpunosti i bez ostatka shvatio sta znaci biti samo svoj...u gomili ljudi. Be yourself,no matter what they say...ili tako nekako ...

[Kalina]

Desilo mi se....
Letos sam sedela u basti kafica u Sibeniku i pila kafu, bilo je prijatno pre podne i posto je kafic u srcu starog grada mnogo ljudi se setkalo....Susreo mi se pogled sa jednim muskarcem, to je neko ko je tim pogledom zavirio u moju dusu i video srz....Imala sam utisak da je to moja srodna dusa....Prvi poriv je bio da ustanem i pridjem....Suzdrzala sam i on je prosao.....Pamticu taj osecaj i susret i pogled jos dugo.....

p.s. ja inace ne primecujem bas puno ljude oko sebe, uglavnom sam zadubljena ili u svoje misli ili u osobe koje su tog trenutka samnom....

[duga12]

Pre nekoliko godina,suprug i ja se vracamo sa doceka n.godine.Pet ujutro srecemo coveka koji nas upita za neki voz(tada smo ziveli kod z.stanice),mi mu velimo da nema,a on poce neku tuznu pricu kako je posetio sestru koju nije sreo godinama,pa je trebao da preseda u nasem gradu u drugi voz,koji mu je pobegao,da mu je hladno i da je gladan.Ja ga gledam covek od pedeset i kusur godina pristojno obucen,sa ocima nekog dobrice...Mi ga pozovemo kod nas u stan da se ugreje,posluzim ga sa klopom i picem a on se rasprico ko da smo domaci a ne da se vidimo prvi put u zivotu.Onda nam se predstavi i upita da li ga znamo,ja i muz ga belo gledamo nemamo pojma ko je,a on veli da je u mladosti bio nas reprezentativac na olimpijadi,u atletici,covek je satima pricao o tome,tu sam ja bila malo u neverici...Kad je doslo vreme da podje zahvali se sto smo ga primili,a meni rece da pitam roditelje za njega(znala ga je cela Juga)i ode.Prodje par godina,gledam na tv-u,emisiju o starim zvezdama naseg sporta...kad ono,emisija o slucajnom prolazniku,coveku koji je osvajao zlato gde god se takmicio,sad je i neki predsednik u vezi atletike na drzavnom nivou,a ono sve sto je pricao meni i muzu bilo je tacno,pomislih kako sam se ogresila o coveka,nisam mu bas verovala,al to je valjda i normalno kad sretnes nekog u pet ujutru...