Kada ste se najviše uplašili u životu?

[shacky]

...kada mi je sin bio u bolnici, prikljucen na sve moguce aparate za odrzavanje zivota...
...hvala Bogu danas je ziv, zdrav i nevaljao...

[novi]

99- Kosovo. Rat tek poceo 2-3 dan. U selu sam, nemam pojma gde, mrak mrkli nista se ne vidi. Bombardovanje se zavrsilo i ja upadam u san, jer sam ceo dan nesto vuglio. Zaspem pored neke betonske ograde na zemlji.
U neko doba nemam pojma koje, cujem neko polako koraca po krupnom kamenu sa druge strane ograde. Sledio sam se, zmarci mi prodjose kroz celo telo i mislio sam da sam trenutak od smrti. Samo sam se pribio uz ogradu jos vise i sacekao da se koraci udalje... nisam imao pojma ko je i sta hoce.
Sutradan sam ukapirao da smo bili u srpskom selu i da je u pitanju seoska straza, ali i dan danas kada se setim...

[Savannah]

kada mi se sin izgubio na odmoru....bilo mu je otprilike tri i igrao se vani sa decom, njih jedno desetak. ja sam stajala napolju sa susetkom 5 metara od njega medjutim nije me video od jorgovana. pomislio je da sam otisla bez njega po sladoled. Bili smo na odmoru kod moje tetke u strogom centru grada. dete se bez mene uputilo u strog centar, preslo samo 3 glavne ulice (hvala svim andjelima cuvarima) dok ga je ceo komsijuk trazio. srce mi je govorilo u kom je pravcu krenuo i pretrcavsi dve ulice nadjoh ga kako ide placuci i noseci sladoled...nikada necu zaboraviti taj strah i te suze.

[Neuhvatljiva_]

...Brat i ja smo se kao klinci bas dosta svadjali...Pošto je on jači, moja taktika je bila da ga zezam ili da ga udarim i pobegnem u drugu sobu i zatvorim vrata...koja su imala tri staklena prozora...
TAj dan(imala sam oko 7 godina)...sam isto to uradila...on je pojurio zamnom...stavio jednu ruku na kvaku, a drugu na staklo...i samo mu je ruka prosla kroz taj prozor i krv je počela da šiklja na sve strane...
Zanemela sam...sela sam na pod i plakala...Gledala sam kako krv curi...i nista nisam mogla da uradim...kao da je svaki deo mog tela bio paralisan...
Sva sreca, imali smo komsinicu do nas koja je bila glavna sestra u jednoj bolnici...Brat je otišao kod nje...i uspela je da mu previje ruku i izvadi komadice stakla koji su ostali u ruci...
Nikada se posle toga nismo ni potukli ni posvadjali...

[Andjelika]

Iako mi se nije deshavalo prvi put da sam za malo izgubila glavu, '98. sam se otkinula od straha....
Tri dana posle tog dogadjaja sam se tresla i jedva prichala.
Valjda sam bila svesnija nego prethodnih puta....

Proslog leta.. prezivela sam pakao... ne volim ni da pisem o tome.

[_baba_]

...kad je moje dete sa 5 meseci dobilo unutrasnje krvarenje i kad su svi u bolnici trcali u njenu sobu...ma...horor.

[draggana]

Kad mi je cerka od godinu dana pala niz stepenice u ulazu.Pretrnula sam, ali na srecu mala deca su kao od gume, prosla je samo sa par modrica, ali ja nocima nisam spavala, samo sam gledala u nju.

[duga12]

Svi roditelji saosećaju jedni sa drugima,pa se nadam da vas neće umoriti ova moja priča....koju se dugo kanim da ovde prenesem...

Drugu trudnoću sam malo teže iznela,i uz Božiji blagoslov 20.05.1999 godine na Spasovdan,rađam dečaka sa najsjajnijim očima na svetu.Tu noć bolnički prozori su se tresli od preletanja aviona,ali ne želim o tome sada...

Imao je tri puna meseca kada sam primetila,da ne mokri kako treba,povedem ga lekaru,zabrinuta,gde sam naletela na podsmeh:mlada mama,nema pojma.Iz istih stopa vodim ga privatnom urologu,koji mi saopštava dijagnozu,nakon pregleda deteta,i upućuje me sa svojim uputom kod dečijeg urologa specijaliste uz napomenu,da on nije ni stručan ni siguran za datu dijagnozu.Pri prvom pregledu dečiji urolog uz onu koju smo upućeni njemu,dodaje još tri dijagnoze.Kako mi je tada rečeno,redak slučaj,veoma.Naravno doktorka koja je odbijala da mi da uput,za dečijeg urologa,tada reče da prvi put čuje za takav slučaj,inače sada je u pedijatar u penziji...

Prosto rečeno detetu je polni organ,rastao bukvalno unutar stomaka,specijalista mi reče da se takva operacija,radi tek nakon treće godine,minimum,i ne sluteći tada kakve komplikacije tek slede.

Godinu i šest meseci,trčala sam po Novom Sadu i Beogradu,sa bolesnim detetom koji je,kako je rastao,imao sve teže komplikacije...i nije mogao da piški,osim uz moju pomoć ali ni to nije bilo dovoljno.Uz jake bolove,koliko god da sam mu pomagala,deo mokraće se zadržavao u organizmu...znala sam šta to znači,nema šanse da dozvolim da čekamo još toliko da bi se neko usudio da ga operiše,jer tačnije niko nije smeo.

Njegov bol,nespavanje...bilo je teško gledati...a pritom sam bila nemoćna da mu pomognem.I jedno jutro odlazim kod njegovog lekara da ga molim da ga operiše,imajući svo vreme u glavi slike raznih ispitivanja i kontrola,koje je moje Pile izdržalo.Moja molba,se pretvorila u prepirku,i lekar videći moj očaj,i upoznat sa situacijom konačno pristane,i zakaže nam operaciju za dve nedelje.

Nakon operacije,naš lekar ulazi u sobu i saopštava mi ovim rečima sledeće:Vaše dete je Bog sačuvao...ni ja ni moje kolege,kamo sreće da sam ga operisao kada ste ga prvi put doveli...Po završetku operacije,nastaju komplikacije..krvarenje...opet sa njim u salu,ponovo anestezija...ja sam bukvalno zanemela od stresa i straha.Celo popodne medicinske sestre ćute,još su u sali...čekanje.Na kraju sve se dobro završilo,s time da je njegov oporavak još dugo trajao,i hvala Bogu dobro je sad.

..eto,tada najviše...ne ponovilo se...

[broj310]

једно предвечерје пре пар година... никог нема у кући већ дуже време, мртва тишина... ја сам ваљда овде на спрату био поред компа и онако сав озрачен и омамљен силазим доле у приземље. подразумева се да сам мислима негде дааааалеко.

отварам врата од дневне собе а тамо у оном полумраку мој брат од тетке:
- где су твоји?
пита.

[coolgirl]

ovo se skoro desilo..
ja,sestra i stari se vracamo kuci od tetke-autom,naravno. i izlazimo sa raskrsnice,i polako krecemo,kad se neki lik stvori na putu. a u susret ide drugo auto,stari ne moze da obidje.. ja samo cujem skripu kocnica i tog lika kako lupi rukom u ovu stranu auta gdje sam ja sjetila. stari parkira auto,izleti vani,sestra zinula,a ja se tresem. jbt,ono.. gledam sta ce sad da bude,prepala sam se.. sva sreca tom liku nista nije bilo,samo je malo lupio laktom od ovaj retrovizor.. o bogte,jesam se prepala
ono,kontam,jbt sta da je bilo ozbiljnije da je tom liku nesto bilo.. ili nama,da smo se negdje spucali. o bogte..