Prijatelji stari gde ste?

[Goga]

Sasvim slučajno ( a ništa nije slučajno ), zove me drugar da mi kaže da ga je izgooglala školska drugarica, sa kojom se nismo videli 12. godina.
Sticajem okolnosti, otišla je u Hrvatsku, tamo je započela novi život, zasnovala porodicu...
Sve sam to saznala iz maila koji sam dobila danas
Saznala sam mnogo i o ostalim drugarima sa kojima sam bila nerazdvojna i sa kojima ću... za početak da razmenjujem mailove, a za posle ćemo da vidimo
Divnog li dana ...

[Mish]

Ona je bila moja morska drugarica. Dve kuće od mene, nerazdvojne smo bile ta dva meseca na moru, a tokom godina smo razmenjivale tu i tamo pisma i po koji put se čule. Što je dobro jer smo imale o čemu naširoko i nadugačko da raspredamo kad se spojimo. Lepi dečiji i tinejdžerski dani.
U međuvremenu se raspala zemlja, zajednička letovanja su postale uspomene. Naravno, za vreme rata je prešla u Srbiju. Javila se. Čule smo se i tu i tamo videle.
Udala se, promenila prezime, ja se preselila, promenila broj telefona,... nekako, izgubile smo kontakt.
Prošlo je sigurno 5-6 godina. Desilo mi se da je u mesec dana desetak puta sanjam. Stalno mi je bila u priči, u mislima. Prosto mi nešto nije dalo mira. Jedva sam se setila njenog novog prezimena. Sad, u Beogradu tražiti nekog po prezimenu. Ali, bila sam uporna. Okrenula sam sigurno 15 brojeva. Uredno se predstavljala i rekla koga tražim. I ostavljala ljude u čudu koja budala traži samo po prezimenu neku Seku.
I na ko zna kojem pokušaju, na moje predstavljanje, još nisam izgovorila zašto zovem i koga tražim, muški glas odgovara: "Pa, ne mogu da verujem. O tebi priča skoro mesec dana i pita se gde si. Čekaj, neću joj reći ko je zove, hoću da čujem vrisak." (I ja shvatim da razgovaram sa njenim suprugom kom se ni imena nisam mogla setiti)
I bi vrisak. I radost. Obostrana. I divan. Taj dan, i posle dva dana opet. I opet.
Više ne gubimo kontakt.

[Goga]

On je bio moj školski drug.
Bili smo nerazdvojni.
On je voleo Natašu, ja sam volela Sašu. Svako jutro, je bilo naše,
( autobusi su uvek kasnili i kad nisu ) uz prvu jutarnju kafu.

Maturirali smo i svako je otišao na svoju stranu...
Poslednji put smo se videli na proslavi petogodišnjice od mature.

Do pre neke večeri ...
Uspavljivala sam Kikija, i čula zvono na vratima,
posle toga i razgovor - prilično glasan.
Uletela sam kao furija , da vidim šta se dešava...
Kad ono - on!
Onaj isti koji je voleo Natašu, i ja ista, koja sam volela Sašu.
Došao je nešto poslovno kod dragog mi supruga.
Kada smo se spazili -
samo smo poleteli jedno drugom u zagrljaj
i počeli da se vrtimo u krug kao deca
- na opšte oduževljenje okoline ...

Sva priča o poslu je prestala ,
opet smo pili kafu i smejali se do iznemoglosti...
Iznendani susret mi je ulepšao dan, noć... noći... dane...

[Mish]

Onomad se vraćam kući i pred dućanom vidim mog prvog komšiju, prvog druga,... Zajedno smo puzali, zajedno u jaslicama, obdaništu, razredu,... Taman sam se razdvojila od njega, srećem drugog. Takođe druga iz jaslica, obdaništa, razreda... I na posletku, stižem kući, zove me sestra i prenosi mi pozdrav od trećeg drugara iz naše četvorke. Moja tri musketara.
Da, bili smo četvorka koja se nekad teško razdvajala. Prisutni jedni drugima u skoro svim segmentima života.
A onda smo se negde izgubili. Čestitamo jedni drugima rođendane, obradujemo se pri svakom slučajnom susretu i nabacamo jedni drugima, onako u tezama, najbitnija dešavanja u životu i čvrsto obećamo da ćemo se skupiti. Na žalost, svaki put se skupimo svi samo kad nekom treba izjaviti saučešće.
Čvrsto verujem da ih imam za ceo život i ubeđena sam da i oni veruju u isto. Nosimo i dalje onaj osećaj zajedništva u sebi i proređene susrete pravdamo onim "život nas je razdvojio".
Opet,...pitam se da li se sve time može opravdati? Ili je to samo nepostojanje inicijative da, bez obzira na ne znam kakav životni tempo, ipak izdvojimo pet minuta za telefonski kontakt kojim ćemo utanačiti vreme i mesto?

[Goga]

Sedim, još uvek nema.
Zaboleo me je pročitani mail, koji sam dobila jutros. Da, od prijateljice sa kojom sam se našla posle 16 godina.

Koliko je snage, volje i hrabrosti bilo potrebno da u četvrtoj godini srednje škole odeš. Daleko.
Najdalje od svih koji su te voleli i davali ti neizmernu podršku. To smo bili mi, drugari iz odeljenja.
Odlazak nismo shvatili isuviše ozbiljno, jer smo se onako, još uvek dečije nadali da ćeš da se vratiš.
Dani su prolazili, časovi se sve manje pravdali, a naše nade su potonule.


Sticajem okolnosti, srele smo se u Budvi pre jedanaest godina,
pričale smo o nekim perifernim stvarima, sporazumevale se pogledima,
jer jedino oči nisu mogle da sakriju i sreću i tugu.


Zahvaljujući mojoj ptici, mementu i temi godišnjica mature, saznajem tvoju adresu. Ni sada nisam u stanju da se ''sastavim''.

Sretna sam, ti si sretna jer imaš najveće blago pored sebe.
Znam da ćeš mu pružiti svu ljubav (moguću i nemoguću) a opet biti pravedna, nikako stroga. Jednostavno to si ti.

Nema sam i dalje, sa osmehom na usnama i suzama koje mute pogled.

Sigurna sam da ćemo nekako uspeti da nadoknadimo sve ovo vreme, ovu prazninu od šesnaest godina.

Ti si neko moj.

[Goga]

Od kada smo se našle,
barem putem neta nadoknađujemo propušteno.
Ćućorimo kao šiparice, prepričavamo dogodovštine naših klinaca.
Prisetimo se, na brzinu ''starih dobrih vremena'',
ali se brzo vraćamo u
''sada'' i ''ovde'',
kao da ne želimo da propustimo ni jedan trenutak.
Sebično ga čuvamo, za nas, i još neke drage ljude.