Dajem otkaz !

[makilli]

Koliko kapi treba da prelije čašu da bi se odlučili na ovu rečenicu?

Koliko i da li ustvari treba skupiti hrabrost da bi doneli ovakvu odluku u životu?

Koliko je teško ili lako dati otkaz u današnje vreme?

[Mish]

S obzirom da sam spavalica, svakog jutra na zvuk alarma mi dolazi rečenica: "Ne mogu, dajem otkaz!".
Ali, dala sam ga dva puta.
Prvi put je bilo lako. Tri meseca probnog, posle toga te prijavljujemo. Ta tri meseca se produžilo na pet uz maksimalno zezanje i raubovanje, i naravno, minimalnu početničku platu. Bilo mi je jasno kud to vodi. Najpre sam porazgovarala sa mojim ukućanima, potom sutradan ušetala u kancelariju pretpostavljene i rekla da na mene mogu računati još mesec dana, a potom ih napuštam. Naravno, bilo je "Baš smo hteli da te prijavimo, baš sam dala predlog za povećanje plate, baš sam .... Zar nemaš drugi posao?...". E, sestro, i ja sam baš odlučila da neću više sa vama, pa makar ostala bez plate. Ta mala firma je vremenom postala mnogo velika, poznata i mnogo se reklamira. I ne jednom sam dobila poziv da pređem tamo, ali mi ne pada napamet.
Drugi put mi je bilo mnooooogo teže. Volela sam posao, sviđala mi se atmosfera u firmi, imala sam iluziju da ću doveka tu raditi. Nisam ni razmišljala o nekom novom poslu. A ona su došla neka druga vremena i promene. Zapravo, dugo vremena smo svi znali da će nam se radna mesta ugasiti, ali smo se uljuljukivali u priču i neke nerealne nade. Dobila sam ponudu, debelo razmislila i teškom mukom se odlučila da odem. I dobro sam učinila jer moje kolege koje su ostale su posle dva meseca dobile radne knjižice i neku jadnu crkavicu "da se snađu do novog posla".
Ovde gde sam sad sam u par navrata bila jako blizu da uzmem radnu knjižicu. Nisam jer posle mnogo godina samostalnosti nisam sebi mogla da dozvolim da stanem u red za džeparac, a poslovi koji su mi nuđeni su bili lošiji od onog koji sam imala.
Ne gajim više iluzije da će mi uvek biti dobro na mestu na kom sam. Prihvatam svaki razgovor za posao i dobrano razmišljam o ponudi, o svakom plusu i svakom minusu. I jedino što znam je da nisam hrabra da dam otkaz, a da sebi ne obezbedim drugo radno mesto. Jer, uvek je lakše naći posao ako ga već imaš (kakav-takav) nego sa biroa.

[biterlemon]

Nije lako svakim danom mnogo sati provesti u sredini, gde smo ipak nekom silom prilika.
Ta okolina umnogome zavisi i od ponasanja pretpostavljenih i kolega.
Ima ih svakakvi, postenih, nepostenih, dobrih, losih, iskrenih, lazljivih...

To je nadmetanje!
Nadmetanje za bolji polozalj, odnosno manje posla (ja necu to da radim, nije moj posao), vecu vlast (lakse cu izaci na kraj sa vama, pokazat cu ja kako treba raditi) i vise novca (novaca nikad dosta)!

U zavisnosti od coveka, neko radno mesto mu prija a neko ne!

Za prelivanje kapi postoje razni razlozi:
Za mene je najgnusnije kada na poslu trpim omalozavanje, pritisak ili iskljucivanje (bojkot) zato jer sam iskreno i dobronamerno izrekao neke stvari.

2. Ne mogu raditi u sredini gde su kolege izdajice (sebicni ljigavci) i gde su sefovi naklonjeni nekim grupama (pr. svojim ulizicama, dousnicima ili se prema svojim zemljacima ponasaju povlasceno - to ponizava ostale).

3. Jako mi je tesko raditi na poslu gde moji radni uspesi zavise od kolege koji ima manje znanje (ma obicna budala) od mene, a postavljen je u polozaj da zavisim od njega.

4. Tesko je kada rukovodstvo ocekuje nerealne ciljeve i vrsi pritisak u postizanju iste:
-ne pruza odgovarajuca sredstva rada
-nekorektno obracunava rad (nejednako ili ne priznaje prekovremena ili nerealno mnogo nas tera da radimo)
-ne nagradjuje (ne ceni nas rad) odnosno pogresno nagradjuje
itd, itd, itd,


Ipak, raditi se mora, ali sta uraditi kada nema alternative?

1. Cim nam ne prija, to znaci da je sredina neprijatna, nalazimo se na ``neprijateljskoj`` teritoriji.
Nasi pokusaji pronalaska novog radnog mesta ne moraju odmah uroditi plodom.
U slusaju da rukovodstvo sazna da nameravamo ostaviti radno mesto, budimo sigurni da ce se okrenuti protiv nas:
-dobijat cemo manje poslova, pokrenut ce pokusaje da nas radna grupa psihicki odbaci
-ispadamo iz strateskih poslova i odlucivanja, vise nema ``nazad``
-mogu i sami uruciti otkaz, pre nego sto mi stvarno budemo spremni na odlazak.


Postupak:
Ako ne idu pobpoljsavanja radnih uslova i nasa namera je konacna:

1. traziti posao ali ``tiho``
2. u slucaju da nadjemo posao, najaviti nameru prvo nasem pretpostavljenom,
3. objasniti razloge odlaska (ako pitaju) i realno i korektno se dogovoriti o nacinu odlaska (otkazni rok,...)
4. I nikada ne zalupiti vrata za sobom. Ostaviti povredjenu sujetu, i oni su ljudi. Ponekad ce im mozda prijati nasa poseta, treba se smeskati i dalje. Mozda cemo jednom postati poslovni parnteri, mozda cemo negde jos raditi zajedno.
Uostalom mozda je novi posao varka, sta ako se vec za mesec dva ispostavi da bi se vratili jer je tek na novom mestu pravi pakao?

[little fairy]

Hm.. Svega dvaput sam dala otkaz.

Prvi put sam radila kao prodavačica. Izdržala sam godinu i pol. Taman sam prekinula s dečkom i umjesto da promijenim frizuru, ja sam promijenila posao. Bilo mi je katastrofalno reć poslodavcu da dajem otkaz. Pozvala sam ga u skladište i počela se izmotavat da bih na kraju promrmljala da dajem otkaz jer sam si našla drugi posao. Nije bilo frke, pustio me je bez problema s tjedan dana otkaznog.

Drugi put nisam trebala izgovoriti 'dajem otkaz' jer sam s posla zaštitara prešla u fakturni odjel a kako je firma ista, ta rečenica je izostala.. Sreća za mene..

Treća promjena posla se desila nedavno.. Od ovog petka sam nezaposlena pa do ponedjeljka sad.. Otići do šefice i reć da odlazim.. Eh, kad bih to svaki put mogla izbjeći, bilo bi super. Uglavnom, bila je i ona fer. Primila me normalno, a samim time sam se ja opustila i zahvalila na ukazanoj prilici prije godinu dana te kako mi je super bilo, da ne odlazim s lakoćom ali opet moram da idem itd. Bila je super, nije me gnjavila da moram odrađivat zakonski otkazni rok od mjesec dana a i dala mi je na izbor da se sve do zadnjeg dana mogu predomisliti i ostati na poziciji gdje sam sada. Godilo mi je to saznanje.

Jel' me strah? Svakako. Kakav je posao, hoću li pohvatat konce, atmosfera radna jel normalna.. Stotinu pitanja. Ali, mlada sam i ako neću sad probat napravit više, kada ću skupit hrabrost napravit rez i probat što dalje ići? Hoću li kasnije dobiti priliku? Što sam starija, sve teže i teže. Zato sad punom parom naprijed. Svakim novim korakom na novom poslu, bit ću sigurnija u sebe. Poznam sebe i to me tjera naprijed u nove radne pobjede.

Tko ne riskira, ne profitira..

[Neuhvatljiva_]

makilli kaže: Koliko kapi treba da prelije čašu da bi se odlučili na ovu rečenicu? Koliko i da li ustvari treba skupiti hrabrost da bi doneli ovakvu odluku u životu?

Pa prilicno sam tolerantna i predana poslu kad negde radim...Veoma lako se vezem za ljude iz okoline i na sam posao...Tako da mi samim tim i treba vremena da se odlucim za odlazak...
Poslednji posao gde sam radila od pocetka nije nudio nekakve nade da cu tu biti zadovoljna...Uslovi katastrofa, plata mala, gazda istripovan, okolina manje vise cudna...
S obzirom da sam znala da mi je to posao cisto da mogu sebi da priustim odredjene stvari i da budem kolko tolko nezavisna od mojih, kad je moja granica tolerancije narusena, otisla sam...
Ali u buducnosti ako u okviru svoje profesije nadjem posao...ne verujem tj. sigurna sam da ukkoliko ne budem sebi obezbedila drugo radno mesto necu biti spremna da dam otkaz...

[SansRomantic]

Dobro pitanje!

Upravo sam u opasnoj fazi kada dolazi ona kap koja preliva čašu.

U nekoj, sada već dalekoj prošlosti, ista se situacija dogodila (prethodni posao).
I tada, najlakša stvar je bila stati ispred gospodina vlasnika em direktora i reći: Papa,nema više.

Najgore, i najteže, bilo je raskrstiti sam sa sobom - da li je to zaista prava odluka. Naime, mesecima sam se razmišljala, rešavala, pa razrešavala, dvoumila, troumila, odlazila na razgovore u druge firme, odbijala ponuđene poslove...
Od decembra do maja.
I onda, baš kada sam bila bez ijedne jedine backup ponude, dođem to jutro na posao i sve mi bude jasno negde oko 12h. Odem do ministarstva, tek da se malo prošetam u udahnem svežeg vazduha, vratim se u kancelariju i sednem i otkucam svoj otkaz.
Tek tako...ništa se tako spektakularno nije dogodilo, ali i taj jedan mali detalj od tog jutra, jedna jedina rečenica bila je dovoljna da shvatim da sa svim tim ljudima više ne želim da dišem isti vazduh 6 dana nedeljno po 10 sati dnevno.

Olakšanje koje sam osetila...ne može se opisati rečima.

[Angus]

SansRomantic kaže: Dobro pitanje! Upravo sam u opasnoj fazi kada dolazi ona kap koja preliva čašu. U nekoj, sada već dalekoj prošlosti, ista se situacija dogodila (prethodni posao). I tada, najlakša stvar je bila stati ispred gospodina vlasnika em direktora i reći: Papa,nema više. Najgore, i najteže, bilo je raskrstiti sam sa sobom - da li je to zaista prava odluka. Naime, mesecima sam se razmišljala, rešavala, pa razrešavala, dvoumila, troumila, odlazila na razgovore u druge firme, odbijala ponuđene poslove... Od decembra do maja. I onda, baš kada sam bila bez ijedne jedine backup ponude, dođem to jutro na posao i sve mi bude jasno negde oko 12h. Odem do ministarstva, tek da se malo prošetam u udahnem svežeg vazduha, vratim se u kancelariju i sednem i otkucam svoj otkaz. Tek tako...ništa se tako spektakularno nije dogodilo, ali i taj jedan mali detalj od tog jutra, jedna jedina rečenica bila je dovoljna da shvatim da sa svim tim ljudima više ne želim da dišem isti vazduh 6 dana nedeljno po 10 sati dnevno. Olakšanje koje sam osetila...ne može se opisati rečima.

...blago tebi...ja od skole imam mali odmor i suljeve od sedenja u zadnjoj klupi...tako da,kada bih sada dao otkaz,morao bih da se vratim svojoj prvoj ljubavi...utovar-istovar...

[valter]

-Otkaz sam dao izmedju 10 i 160 puta. Kada jednom iz "mozga" na videlo izadje ta ideja, gotovo je. Prodje jos neko vreme u stvaranju pozitivnog ambijenta radi prevage nad ne izvesnoscu (nikada nisam trazio drugi posao paralelno), ali nikada i nisam bio bez posla. A radio sam: u kancelarijama, na telefonu, duzio milione, motornom testerom, fanglom i mistrijom, ancerom, trgovao brasnom, jajima, kukuruzom, jabukama, gajbicama e i lukom, drvima.
Pa da!
Posle otkaza nastavljam sa ranim ustajanjem, pa u grad na kafu uz novine i mastam o palati i jahti
"Ostacu slobodan, necu se vezati"
Do novog otkaza ostalo je jos 10-15 dana, stize prolece i ptice selice se vracaju na sever.

[bojana999]

Danas cu sa ovom recenicom obradovati gazdu......
Nije mi prvi put da dajem otkaz i jedino mi je vazno da se razidjemo kao ljudi,s obzirom da nije ni gazda kreten do bola.Bilo je ok neko vreme ali odoh dok je vreme,leto ide i necu da mi se desi kao puno puta do sada:ja da radim po ceo dan,da me zezaju deca za slotovima,urlaju budale po lokalu...
Nisam ja za to,i bar da je neka plata......Na kraju,vaznije mi je zdravlje od tamo neke sice od kladionice.