Priče na poslu

[Najgora]

Mene nešto već muka hvata što uskoro moram da se vratim na posao pa sam se setila i tih kojekavih priča na poslu. Od one koja je juče nešto super skuvala preko druge koju danas eto boli zub treće koja uvek ima neka velika posla do njih koje se zezaju imaju ljubavnih problema (kako je to slatko! ) izlaze, sexaju se ...

O čemu vi pričate sa kolegama? Postoje li zone koje su zabranjene za sudjene saputnike?

[Angus]

...ijao...juce bas pricah ortaku o tome...generalno,radim sa raznim boodalama...rekao bih,velika koncentracija na malom prostoru...
...zaista pokusavam svakog da saslusam,ali je to zaista tesko...promenim deset licnosti dok udovoljim svima...e onda,kada mi sve dopizdi,pocinjem da ih jebem...oni malo pametniji ukapiraju,one gluplje jases do kraja radnog vremena...
...ali price su uglavnom iste,kao sto ih je opisala Najka...ali molim,da se stavi u zapisnik...obavezno znam,koja je sta kuvala za ruchak taj dan...

[duga12]

za dodatak zapisniku,moj skromni prilog,na istu temu:

duga12 kaže: ...a situacije na poslu dok traje pauza za kaficu...jbt.kad počnu da parlaju od 6 ujutru,kako su istresle tepihe,skuvale ruČkove za 5 dana,ispeglale veš,oprale prozore,do 7 je gotova generalka cele kuće...domaćice sa reklame.. e onda pretresaju ko,kad gde i s kim,do kraja radnog vremenaveć menjam boje i izrazom lica im dajem do znanja da ih ne mogu slušati više...i da jedva čekam da kuci begam

E sad,desi se da ne bude baš uvek tako..ali to su retke prilike.

Vratila sam se sa godišnjeg,pre tri dana...i već imam utisak,kao da nisam ni bila

[Angus]

...ima neki lik,radi sa mnom,zove se Zoran...zivi u obliznjem selu,dobar je kao 'lebac,ali brate...kao da je bre,ceo zivot proveo u prashumi ili u nekoj drugoj vukojebini...prica on tako o svemu i svacemu,ja slusam...i jbg,izgubih zivce,rekoh sebi...ajde malo jebacine...
...prekinem ga i pitam...Zoki brate,da te pitam nesto...jesi li ga ikada zavario nekoj ribi u shupak?........Zoki iznenadjen...ne moze da veruje...gleda u mene k'o tele u sharena vrata jednop 15 sekundi...ja 'ocu da prsnem od smeha,ali sam ozbiljan...Zoki gleda tako,cuti i spusti glavu...ja opet...alo Zoki,pitao sam te nesto...on i dalje cuti i gleda u patos...na kraju,ja podviknem...alo shabane,odgovori na pitanje...on dize glavu i sav crven u licu kaze...nisam......posle sam nastavio sa varijacijama...pising,fisting,sve dok mu se nisam smucio skroz...od onda...ne slusam njegove price...cim se pojavim,zacuti...kako nekada i tisina zna da prija coveku...

[duga12]

Angus kaže: ...kako nekada i tisina zna da prija coveku...

ispašćemo najgori namćori...

Imam i ja jednu...isto dobra ko 'lebac,al je klimax žešće protresao (da,da znam i mene to čeka)...ali mene će da opali prevremeni klimax,od njenih ''nepoznatih problema''.Svako malo,ona plače ,ajd' kapiram hormoni,stres...problemi,ali na svako moje pitanje u želji da joj olakšam ''stanje'',dobijem odgovor ''ne znam'' ..i tako to traje,i traje...dok joj neki dan nisam rekla''ok.živi u neznanju''

Nisam neosetljiva,ne..ali sve manje imam i sluha i tolerancije za ''nepoznate probleme''...valjda što sam i sama pod utiskom svojih...nakupilo se mnogo,u zadnje vreme...i baš mi sad pade na pamet ...pa ja se i ne sećam kad je ona mene upitala ni kako si,a ne nešto drugo u tom smislu...a ne odvaja se od mene,dok smo na poslu...

[Kal_el]

jednu moju poslovnu saradnicu stalno napadaju koleginice kako se neukusno oblaçi ...
te velik dekolte i izbaci one sisurde i trçi guzicu po kancelariji i joş svaşta ali ja
nikad nisam olajavao , posebno nju mlada je , mora da se dokazuje

[Mish]

Zahvaljujući mojoj prvoj kancelarijskoj cimerki, imam sposobnost da se isključim. Naime, žena je bila dobra, čestita, ali stalno je nešto lajala. Bile su to priče iz autobusa (koje je naravno prisluškivala), slobodna interpretacija onoga što je pročitala u novinama, ma više i ne znam šta sve. S obzirom da mi je mogla biti po godinama majka, nisam mogla baš da je otresem. Jednostavno, bilo je bitno da ima neku žrtvu, a to je značilo da mogu slobodno da se isključim i ne slušam. Bilo je dovoljno samo zablenuti se u računar i ona je tražila nove žrtve.
Sada delim kancelariju sa njih četvoro. I uglavnom sam neobaveštena. Jednostavno, ne slušam divane. Tj. slušam kad hoću, koga hoću i koliko hoću. Dok nisu navikli na mene takvu, imala sam situacija kada me zapitkuju i pokušavaju uvući u razgovor. To sam rešavala rečenicom:"Momenat samo, nešto sam se ovde zatelebala." U početku su se kao malo durili zbog takvog otresanja, a posle su već shvatili da bolje da me prihvate takvu nego da osam sati provedu u ljutnji.

[NSdjanka]

Bude tu svega, pa i smaranja tipa prala, kuvala... Bežim od takvih priča koliko mogu jer smisao mog života nije u kuhinji i sa krpom u ruci... Čak sam se i smejala koleginici pre neki dan kada je rekla da teško može da me zamisli kako obavljam "tako prozaične" poslove... Aha, mi u kući živimo isključivo od ljubavi i po sistemu "stočiću postavi se"... Zapravo, malo pričam o svom privatnom životu jer nije najzdravije dati sebe na izvol`te kolegama ma koliko dobronamerni bili... Srećom, imam i svoje istomišljenike sa kojima je sjajno komunicirati... Uostalom, moj posao je takav da se srećemo samo na pauzama...

[memento]

Živeo sam u više rupublika, još više gradova, promenio nekoliko brodova i ko zna kolko brodskih kabina, ali i čitav niz kancelarija. Upoznao sam sjajnu galeriju likova na čemu bi mi pozavidio i sam Frederiko Felini da je živ....

Ljudi su jedno čudo. Većina nih se decenijama svako jutro budi, tušira, brije (ili depilira, zavisno šta je po polu), oblači, doteruje i žuri na posao ozbiljno i zabrinutog lica sa jednim prioritetnim ciljem a to je kako da isfolira još jedan radni dan i da se što manje iscrpljen vrati kući da bi u stvaro mogao da živi pravim životom. I takvi su manje više slično dosadni, koriste slične trikove, očekujuće su lažljivi i skoro uvek predvidivi. Te sam kako tako podnosio, tu i tamo slušao pa čak i učestvovovao ponekad sa njima u diskusijama...

Međutim, jednoj manjoj grupi faca posao je bio sve i svašta i oni nisu mogli dočekati da dođu na svoja radna mesta kako bi sebe i svoje postojanje na ovoj planeti konačno negde mogli potvrditi, jer ih kod svojih kuća, ili gde li su već živeli, niko nije brenovao ni za ič. E, ti su bili najopasniji. Iracionalno posvećeni poslu, ubitačno pedantni, napadno distancirani, kruti i umišljeni bili su smorovi u svakoj sredini, jer njih svuda pomalo ima. Priče sa njima su bile samo formalno ispravne, ali uvek naporne, jer bi vas prodali za žuto dugme zarad neke koristi u očima kod šefa, ili direktora. Uvek sam ih izbegavao koliko god sam mogao i vraćao se svome jatu, jebivetrima iz prve grupe...

Naravno, nije bio mali broj ni onih potpuno normalnih ljudi, koji su odgovorno obavljali svoj posao i kojima i nije bilo baš do neke priče i kojim sam u suštini ponekad i zavideo jer su bili bolji od mene. Međutim, nekako mi je bilo puno bolje sa već pominjanom prvom grupom...