Ziveti ili raditi

[ZOE]

Ima osoba, doduse retke su, koje svoj zivot posvecuju samo poslu. Koje ne znaju za odmor, rade od jutra do sutra, ne idu u penziju...
Ima, sa druge strane, ljudi koji rade da bi ziveli, ili preziveli!
Pitanje koje vam postavljam je:
Da li radite da biste ziveli ili zivite da biste radili?

[mrvacha]

Ja volim svoj posao, ali mnogo vise volim svoj privatni zivot!
Tako da radim kako bih zivjela!

[Najgora]

Živim da bi živela, radim da bi preživela

Elem, ranije sam volela svoj posao, istraživala, učila sa entuzijazmom preuzimala nove zadatke a onda...paf...pa opet...paf...paf...niko ti ne kaže ni hvala, ni za dobro odradjen posao ni za prekovremene sate, ni za trud......sada kada znam da nije dovoljno, da ću biti kriva kako god...odradim bez emocija i pravac kući u......život

[Neron]

Samo sam godinu i po radio za platu...

Shvatim da niko ne moze zaraditi i za sebe i svoju decu , a i za menu i moju...Jos ako se prohtevi ne podudaraju sa nagradjenim trudom...da prezivljavam necu...

Sam gutam svoje i dobre i lose poteze sto zivotne,sto poslovne...Usput i ne radim nista koliko imam ...sada povratka nema,zamenio sam dan za noc,ne mogu da ustanem,ne mogu medju ljude osim kada moram...sve je stvar navike i principa ili se covek takav rodi,mada sumnjam da se sa principima radjamo...

[maski]

radim jer uzzivam

[uuuu]

Radim zato što moram, nisam Japanac

[Cecara]

Skoro od kad znam za sebe, zelela sam da radim ovo sto radim. Ali, sad kad sam tu, ne mogu vise u tome da se pronadjem...

Slazem se ovde sa Najgorom....Kad se samo setim koliko sam se trudila u svom poslu, mastala, zelela da rezultati budu sto bolji, imala volje da ucim, ma, davala 120% sebe.... A onda sam shvatila da to nicemu ne vodi. To niko ne ceni. Nismo mi na tom nivou da se ceni trud i kvalitet... Ne, ne odradjujem svoj posao, to ne volim. Uradim sve kako treba, ali tu se sve zavrsava.

Radim jer moram, kao i svi. Radila bih i da ne moram jer ne bih mogla sedeti kuci. Ali ne zivim za svoj posao. On je samo tu da mogu da zivim koliko - toliko pristojno.

[alokin74]

Ž I V E T I !!!

Razmišljam da se kandidujem na predsedničkim izborima. Imam odličan program. Obrati pozornost ... 'vamo ... sad ...

Naterati mlade da završe školu, obavezno srednju, a fakultet ko hoće. Naravno za sve odrediti rokove, tako da u osnovnoj i srednjoj nemaju pravo da ponove ni jednu godinu, a za fakultete da mogu "samo" jednom. Nakon toga PENZIJA, 12 godina. Da mogu da proputuju i prožive malo. E, kada završe sa penzijom, koja mu dođe kao neki kredit, na posao ... do smrti ... da sve odrade i vrate što su potrošili kao penzioneri, a i da nešto zarade za MENE.

U svakom slučaju manje rada, a više života.

Živeo život!!!

[DBlica]

neko je rekao: "radi ono sto volis, ne voli ono sto radis"...

primorani smo da radimo da bismo ziveli, odnosno preziveli...

zivimo u materijalnom svetu gde bez novca nema zivota, realno, dok opet neki drugi sustinu mogu ostvariti begom u divljinu gde ce jesti sto uberu ili ulove i ziveti u onome sto sagrade, ali ni to nije nikakvo resenje, svaka cast onima koji u tome uspeju.... gledao sam reportaze o ljudima koji su otisli na neki salas, ili planinu, gde skoro da nemaju kontakta sa "spoljnim svetom", srecni su, mirni, takodje usamljeni, onda opet ljudi koji se takodje odreknu materijalnog, zamonase i ceo svoj zivot i sebe posvete veri, ili umetnici koji se isto tako odreknu svega zarad svog stvaranja, ali to su retki primeri i sebe kao i vecinu nikako ne ubrajam medju njih, vec u one koji rade da bi ziveli....
Tesko je danas naci pravu formulu, koliko raditi i kada ziveti, kada sam poceo da radim, secam se tog prvobitnog entuzijazma, zelje za znanjem, zelje za napredovanjem, zelje za dokazivanjem, da bi relativno brzo posle nekoliko godina uvideo da se takav zivot pretvara i svodi na posao, a zivot kao takav ne postoji, a u nekim slucajevima postaje i smetnja.... vremenom, "ispekao" sam zanat i nemam vise bojazni sta cu raditi i gde, i dalje mi sa infostuda nedeljno stize po nekoliko konkursa na koje bih odmah mogao da se prijavim sa 99% sigurnosti da bih bio primljen, ali poenta je da sad gledam da radim posao koji ce sto manje da me trosi, za vecu kintu, i to je otprilike neki balans, sigurno je da bih i sad mogao da nadjem posao za vecu platu, ali znam da bi to onda znacilo svakodnevno ostajanje prekovremeno, rad subotom, pritisak, rokovi i slicno, a to je ono sto ne zelim...
Takodje, osetio sam i onaj, negde sam cuo da ga nazivaju, "nemacki sindrom", dakle preko nedelje radis, docekas petak i do nedelje popodne se ne treznis, u nedelju popodne malko padnes u depresijicu a u ponedeljak ujutro si opet obrijan i "skockan" na poslu na vreme .... faaaak, jel to zivot?

Trenutno mi se cini najbolja varijanta, iskljuciti se u 8 a 16 ponovo ukljuciti a svako poslepodne preko nedelje osmisliti i ispuniti, provesti vreme s nekim, prosetati, spremiti nesto po stanu.... jedno vreme dok sam furao s slusalicama mp3 plejera u usima (iz nekih razloga to vise ne radim) imao sam skroz dobar trip, pri ulasku u zgradu u 8 ujutro ga iskjucim, a u 16 cim izladjem nastavljam onu pesmu tacno tamo gde sam je prekinuo i kao da nigde nisam bio i nista nisam radio, zivot se nastavlja....

[CHichaGlisha]

Srećom, život mi je (profesionalno) išao u dva (dijametralno različita) pravca:
- Jedan sa "uzemljenjem" ... konkretan, realan, siguran
("socijalno,zdravstveno i redovna plata "...al' nisam mogla bez RokEnRola) ... u kome sam volela samo formu,
- Drugi totalno u "vazduhu" ... u kome sam volela apsolutno sve.čak i kada nema dovoljno vazduha

Sada vidim da sam se izgleda "malo" zaletela, kad sam onom "formalnom" dala otkaz.

Jeste da:
ovaj posao volim 100put' više,
mogu u jednom poslu zaraditi deset onih plata,
mogu da spavam kad hoću,
da ne radim kad neću,
da radim šta 'oću i danju i noću
da sama sebi "krojim kapu"
da ... bla bla ...

ali,
i onaj prvi mi ... (po)nekad ... (po)malo fali ...



Mada ... glasala sam, glasam (i talasam) uvek za: živeti !
i tada
i sada.