Sira porodica

[katie]

Molim sve za pomoc!
Ako vas ne mrzi molim vas odgovorite mi da li smatrate da su ljudi rodjeni oko1950 cesce ziveli sa bakom i dekom, nego dec rodjena oko 1990. I da li je bilo vise posecivanja rodbine, pa cak i da su postojali bolji komsijski odnosi? DA li je bilo prisustvo sire porodice ili nedostatak rodbinskih veza bilo kako uticao na vas?
BIlo koja informacija mi je od znacaja!
Naravno, ne nameravam da navodim konkretne primere, prosto razmisljam o istrazivanju pa bih volela da vidim da li sam ja nesto umislila ili ne.

Hvala puno svima koji bilo sta odgovore!

[morrib]

Osetih se prozvan, naime ja sam rođen 1950, i moje lično iskustvo je:
Da bih mogao da budem jasan, morao bih i par reči okolo. Rođen sam u jednom šumadiskom selu između Kg-a i Jagodine, i tu sam odrastao. Ova priča nije idila povezana sa nostalgijom za prošlim vremenima, ili otišlim životom, već jedna realna slika tog doba. Život u porodici sa roditeljima, bratom, babom i dedom, pa čak sa pra-babom i pra-dedom. To su šezdesete godine, neopterećene sa medijima, neopterećene sa pomodarstvom, stalno opterećeni sa materijalnim kako preživeti, doba najlon košulja, šuškavaca iz Italije i ponegde retkim farmerkama "levis", ali to je bilo kao Amrerika. Jasna je bila realnost mogućnosti, tako da su svi potrošački izazovi, bili daleko.Kako smo živeli i družili se? Jednom rečju lepo, iako deluje nestvarno. Roditelji angažovani, pa i mi deca često na seoskim poslovima u toku sezone poljskih radova, a kod kuće babe i dede. Sređeno šta se ima srediti po kući i oko kuće, sa spremljenim obrocima i posle umornog dana lepa večernja sedeljka uz razne priče dok san ne počne da napada. Tu su i komšije, uz čašicu pića ili na brzinu ispečena gibanica. Dok su roditelji bili angažovani na polju, mi deca školarci smo bili pod brigom baba i deda.Zimski meseci su se bitnije razlikovali po druženju, sedeljakama i raznim zabavama, jer je to trajalo duže, a i imalo se više vremena uz neke sitne kućne zanimacije. Posebno je to bilo kada su se klale svinje, kada se slavilo itd. Sve je to ostavilo traga na osećaj privrženosti i širinu shvatanja porodice, uže i šire, kao i kasnije često vraćanje rodnoj kući, bez obzira na udaljenost.
Razvojem potrošačkog društva dolazi i do raslojavanja porodice, jer bolji materijalni položaj nije pratio i razvoj i jačanje porodice kao osnovne ćelije ljudskog društva, tako da se osnovni osećaji prema porodici polako zanemaruju, a traži se popuna te praznine u stalnoj jurnjavi prema pomodarstvu, što je dobrim delom i doprineo nagli razvoj nauke i tehnologije, pa pretočeno prema pojedincu i želja da se sve vidi i okusi. a to što smo zanemarili roditelje, babu, dedu, pa čak i decu popunjavali smo kupovinom "novih igračaka" za odrasle. Zaboravljamo na korene, stalno jurimo za još, a gubimo ono osnovno što je u ljudsko biti: dušu!
Ovaj drugi deo je moje gledanje na trenutnu poziciju porodice i odnosa unutar nje.
I samo na kraju još jedna crtica ali vrlo važna; sve velike imerije, sistemi, carstva su propala onog momenta kada se zanemarila porodica i došlo do njenog raslojavanja.

[Andjelika]

Bez obzira na sve nesuglasice i shto me pojedini chlanovi shire famile nerviraju, zaista se trudim da sa svima odrzavam kontakte.
Moji roditelji su jedinci, pa nemam te bash rodjene tetke, stricheve.... Ali njihovi roditelji nisu jedinci te imamo relativno veliku familiju.
Neki zive blizu i njih vidjamo skoro svakodnevno ( kad sam kutji naravno), neki opet zive u inostranstvu, ali to ne znachi da smo manje bliski.
Ja lichno sam chak bliza sa ovima u inostranstv nego sa ovima kutji....
Msn i ostala tehnika radi punom parom.
A i oni prilichno cesto dolaze, provodimo mnogo vremena zajedno...

U svakom sluchaju, meni prvoj mnogo znachi shira porodica i dobri odnosi izmedju chlanova porodice.
Iskreno, lepo je znati da uvek mozesh da odesh kod njih, da se i tamo osetjash kao kod svoje kutje...
Leti se najcheshtje samo selimo od jednih do drugih.
Danas ruchak kod nas, sutra kod strica, prekosuta kod tetke, pa naksutra kod druge tetke, pa kod strininog brata.... ma haos smile.gif Deca se druze, svima zabavno.....

Kazem ima pojedinaca s kojima se pokachim, ali to uopshte ne znachi da tjemo se mi posvadjati i da netjemo govoriti, ne, sve cool.

U svakom sluchaju, truditju se da i moja deca odrastu sa tom pripadnoshtju velikoj porodici/familiji. Uopshte to nije beznachajno za samopouzdanje deteta. I nije zanemarivo kad znash, da ma shta se desilo, ma kakvo njesra da napravish, uvek ce se natji neko iz familije spreman da te chupa.

Setjam se kad smo otishli na svadbu, familija moje prababe.... Ja nisam mogla da verujem koliko nas ima!
Recimo, sa njima se vidjamo uglavnom po svadbama i sahranama, ali to ne znachi da jedni drugima necemo pomoci kad nekom pomoc zatreba.
I zaista ne znam da je neko nekom odbio uslugu ili bilo shta slichno.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~ ~~~~~~~

S druge strane, veliki broj ljudi koje poznajem ima zaista velike familije, tipa, baba i deda imali 6 dece.... Deca ne poznaju rodjene tetke i stricheve! Meni je to nepojmljivo!
Stvarno ne mogu da shvatim da se oni nikad ne okupe, recimo kod babe i dede ili bilo gde drugde.....

Ja kao najstarija u nekoj "najblizoj siroj familiji" pa uvek okupljam klince oko sebe, uvek mi puno dvorishte, leti narochito...

Ne znam ja sve svoje dalje rodjake, ali znam bar one "najblize"......

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~ ~~~~~~

Meni bi bez mojih bilo dosadno, i zaista ne vidim ni jednu negativnu stranu dobrih rodjachkih odnosa.

Smatram da nas iz ovog suludog vremena samo okretanje porodici i familiji moze spasiti.