Dete u pubertetu

[fiona]

Svi koji imamo decu, kada stignu u period puberteta setimo se i sami svojih teskoca u tom periodu.
Ja sam imala bas tezak period- posle drugog razreda gimnazije i nafrljanih keceva, zbrisala sam od kuce...otac je pobesneo i zavrsilo se teskim batinama, al bas teskim...

Iz tog iskustva sam izvukla najvaznije: dobra komunikacija sa detetom je od velikog znacaja!

Ne mogu se pohvaliti da sam to imala...razlog sada vise i nije vazan.

Mnogo je vaznije da sam iz toga naucila bas tu izuzetno vaznu stranu odnosa u porodici - stalna komunikacija sa decom.

Elem, moj sin je sada u 11-oj. I prve male bubuljice se pojavile na obrascicu...sunce majkino, ali ne znam kako se to uklanja?
Znam samo da je to najmanje i najbezazlenije od onog sto nas ceka...

Volela bih da cujemo iskustva , savete ...

Ps. moderatori, ako vec ima tema, prebacite me..ja nisam nasla ..

[Andjelika]

Ja se secam kad sam gledala "Mi nismo andjeli 3"......

Bila sam prestravljena!

Inache imam sestru od tetke i wsestru od strica koje sada imaju po 11 godina... I vec sam bila u panici kako ce proci taj pubertet, da ne pocnu da prave gluposti... Haos......

U sustini, bitno je da deca imaju osobu od poverenja kojoj ce sve da govore i koja ce da ih dobronamerno usmerava na pravi put.
Zato ja koristim svaku prriliku da pricam sa njima ( sad preko msn-a poshto zive u Bechu) , da ih uputim, edukujem, objasnim sve shto ih zanima, odgovorim od nekih ludosti.....

Slusati, pricati, slusati, pricati..........

[kissigirl]

Po meni, prvo i najvaznije je da dete stekne poverenje u svoje roditelje, da zna da moze da im kaze sve, bilo dobro ili lose, i da moze da dobije savet kada zatreba. Ako nema poverenja, muke su duplo vece, znam po sebi. Ja u moje roditelje i macehu i ocuha nemam poverenja, tj., vrlo malo, i ne mogu da im se poveravam.

Kada vam se dete obrati za pomoc, ne treba ga ismevati, vec pazljivo saslusati, i naravno pomoci. Ako se smejete i zadirkujete, mogao/mogla bi da se zatvori za vas, i ubuduce necete znati nista, ili vrlo malo, a to naravno ne zelite.

Ovo znam po sebi, jer ja to nisam imala, i mislim da bi ovako trebalo da se postupa sa detetom. Dakle, biti i prijatelj i roditelj.

[simke]

Kada god čujem pominjanje Puberteta uvek se setim stare i dobre fore.

Jedna majka povela svoju đecu na selo u brda, kod svojijeh ...
tamo je lijepo dočekali, k'o što se valja ...
baba i đed oduševljeni gostima nisu postizali da im udovolje,
no jednog dana njena majka je priupita:

• Boga ti dijete, što su ti ova đeca 'vaka?
Onaj mali čas jede, čas ne jede ... stalno je nešto nervozan i bijesan.
Ona mala se smije ne zatvara usta pa već u drugom momentu plače i nešto zanovijeta.
A onaj najmladji stalno ćuti, riječ mu ni kliještima ne moreš izvuć iz usta.

• Znaš majko oni su ti sada u Pubertetu pa su zato taki, to je sad normalno za njihov uzrast.

• Eee, moje dijete, ja sam Vas podigla sedmoro ali tada nije bilo tog Puberteta pa ste mi porasli bez ikakijeh problema.


Mnogo zavisi od nas i našeg dobrog odnosa ka deci, ne treba preterati ni u jednom smeru. Najvažnija je kao i u svemu ostalom ravnoteža, ljubav, pažnja, poverenje itd.

Gledao sam ravnodušne i nezainteresovane roditelje koji dopuštaju najraznoraznija nevaspitana ponašanja, divljanja i raznorazne bubice svoje dece, podvodeći sve to pod Pubertet.