Naporni roditelji ili sam ja prolupala?

[Andjelika]

Pre par vecheri nam dodju gosti, mladi brachni parovi...
Dva para povedu decu...
Jedni imaju dve devojchice ( 5 i 2 godine)
Ovi drugi imaju dechaka od 3 godine.

Moja dnavna soba ima ogromnu terasu koja je ogradjena i ograda visoka toliko da ne postoje shanse niti da deca padnu niti da je preskoche.

Ja lepo deci iznesem tjebad i igrachke i stavim to na terasu, da se igraju, poshto unutra i onako vrutjina, pushi se....

Deca ko deca, jure se, trche, igraju se, nishta alarmantno, chak sasvim normalno.
Medjutim, roditelji su neprestalno izvirivali na terasu, dernjali se iz sobe na decu ( bez razloga) bukvalno smetali deci da se lepo zaigraju.
Ovi od dechaka i ne toliko, koliko ovi od devojchica. To je bilo toliko urlikanje da mi malo falilo da ih zamolim da sledetji put ne vode decu kad ne zele da ih puste da se mirno igraju. A deca zaista nisu bila ni shtetna ni mnogo nemirna.

Jednostavno su ovi bili dosadni.

Samo shto nisu rekli da sam trebala da angazujem animatora za troje dece.

Znachi, ja zaista nisam protiv da se deca svuda vode, da sve vide, da probaju....
Ali mrzim kad neko neprestalno smara u fazonu : "Nemoj tri koraka tamo, nego dva ovamo..."

Meni zaista nikad nije bio problem da izadjem na kraj sa vetjim brojem dece i da nam svima bude lepo, ali kazem, problem su roditelji.
Chak se i deca razmazenije i bezobraznije ponashaju kad su im tu roditelji.
Smatram da roditelji ne treba da se meshaju u dechije igre. Narochito ako su bezopasne a deca ipak relativno razumna.



Zaista mi nije jasno zashto se roditelji tako ponashaju..
Preterano brizno su delovali.
Vishe foliranje i pokushaji privlachenja paznje nego stvarna briga.
Da su stvarno brinuli, ne bi vrishtali iz sobe nego bi nekad i ustali da stvarno vide shta deca rade.


Ili mozda ja nisam u pravu?


Mada zaista nikad nisam imala neku nepredvidjenu situaciju sa decom, a nije da ne provodim vreme sa njima.
I sushtina je da vetj detetu od tri godine mozesh neshto razumno i razlozno da objasnish, da te ono shvati, i da ne radi ono shto ne valja. Smireni i blagim glasom.....
A ne arlaukanjem. To niko ne zarezuje. Oguglaju deca.
Ne prekidati ih u igri bez ikakvog razloga.
Ili sam ja navikla na bolje vaspitane i roditelje i decu....?


Hajde roditelji, da chujem vashe mishljenje. Da li se i vi ponashate kao opisani?

[Lady S]

Andjelika kaže: Medjutim, roditelji su neprestalno izvirivali na terasu, dernjali se iz sobe na decu ( bez razloga) bukvalno smetali deci da se lepo zaigraju.

Da su stvarno brinuli, ne bi vrishtali iz sobe nego bi nekad i ustali da stvarno vide shta deca rade.

Pa dobro, jesu li ustajali i izvirivali ili nisu?



Ok, nisam roditelj i zato se neću dugo zadržavati na ovoj temi. Ostaviću onima koji jesu da kažu svoje mišljenje i obrazlože svoj stav.

Meni je, iskreno, lakše svarljiva varijanta kada su roditelji preterano brižni, od one kada povedu nemirno dete sa sobom, a dete k'o dete u igri okrene kuću naopačke, a roditelj se pri tome samo smeška kako je to simpatično. Možda i ja odlazim u krajnost sa svojim stavom, ali ne volim razmaženu nemirnu decu, i ne volim nemarne roditelje. Treba pustiti decu da se igraju, ali treba i poštovati onoga u čiju si ih kuću poveo, ako si ih već poveo... a uvek sam za to da decu treba voditi sa sobom i što manje ih ostavljati sa bakama, dekama, tetama i ostalom rodbinom.

[dndr]

I pored toga što ih jako dugo poznajemo, roditelje upoznajemo skoro svaki dan.
Oni se prema nama ponašaju pokroviteljski i u našim zrelim godinama. Jedino rješenje je stvaranje svoje porodice. Mi imamo problem stvaranja ili iznajmljivanja vlastitog stambenog prostora, zbog finansijske i stambene zavisnosti. Naše priče o roditeljima su , u principu iste i imaju istu dužinu trajanja...

[Goga]

Sva su deca nemirna, tako da je pitanje momenta kada će da naprave nešto manje ili više ''simpatično'' ... takođe i načini da se povrede su bezbrojni... tako da i kada smo kod kuće ili kod prijatelja, moje dete je pod budnim okom njegove ''mama guske'' , pila ja kafu, pričala sa komšinicom... kako god...
Kiki je još uvek realtivno mali, tako da je uves uz mene - što baš i nije najbolje za njega, ali ''radimo'' na tome da se navikne na kolektiv - koliko on to želi i može ...
Ništa na silu... polagano sa mnogo priče, čak i kada idemo negde (gde idemo, kako, zašto... )
Mislim da nema nemarnih roditelja, već samo onih koji se ne opterećuju nebitnim stvarima ( opet njihov stav i naravno njihova stvar )...
U svakom slučaju, oni koji se drže sa bračnim parovima koji imaju decu, moraju u najgorem slučaju biti spremni na ''mini cunami''... ili drugu krajnost... da deca čak i srede ''haos'' koji su napravila...
to je već stvar kućnog vaspitanja...

[Neuhvatljiva_]

Lady S kaže: Meni je, iskreno, lakše svarljiva varijanta kada su roditelji preterano brižni, od one kada povedu nemirno dete sa sobom, a dete k'o dete u igri okrene kuću naopačke, a roditelj se pri tome samo smeška kako je to simpatično.

Otprilike ovakav je i moj stav...
Mada ima zaista roditelja koji su preterano bojažljivi...neki bi najradije dete stavili u kavez pa da ne misle hoce li se nešto desiti njihovom detetu...
Recimo od jednog mog brata žena, inače radi na infektivnom a on je ginekolog, oboje medicinari...pa to je užas...Iznošenje tepiha posle slave odmah u 2 sata ujutru da se tresu, u ponoc kupovina pampers pelena jer samo te nosi...pazi na dete svaki put kad silazi niz stepenice (a dete je sad prvi razred), praktično ne da mu da sam sidje...svaki dan mu donosi užinu u školu (dok joj dete nje reklo da ga je sramota i da više ne dolazi), napolje isključivo sa njom, ne jede ništa što joj neko pošalje jer to možda ima bakcile...i milion drugih primera...

[Andjelika]

Lady_S kaže: Pa dobro, jesu li ustajali i izvirivali ili nisu?

Pa ono, podignu glavu malo vishe, prostreljaju ochima i onda krenu da se dernjaju.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~ ~~

Sve je lichilo na opis koji je dala Neuhvatljiva.

Zaboga, dete od 5 godina ne sme samo da se penje uz stepenice!?

Ludilo bre!

[SQUAW]

Pošto sam i sama bila dete, ja ću da krenem odatle. Ko pročita sve, izgleda da nije imao ništa pametnije danas da radi

Sedim kod nana Dane, ni haljinica ne sme da mi se pomeri centimetar levo ili desno, a ne da pomislim da pipnem sve ono što joj se nalazilo po komodama, a što sam tako pogledom gutala. Tada sam mislila da je ona sigurno izašla iz neke knjige braće Grim (a nije bila Snežana sigurna sam, ta je bila ljupka), i mora biti da je zato tako hladna. Nije volela nikoga. Uvek sam se pitala što li me moja baka i vodila kod nje uopšte. Toliko mi je bilo dosadno da sam sedela na tom rustičnom trosedu i onu lizalicu koju mi utrapi (valjda da ćutim) lomila zubima, samo da bi mi se nešto zanimljivo dešavalo dok one ne popiju kafu. Kada sam rekla da ću sledeći put da joj se upiškim na trosed bude li me odvela kod nje (iako to ne priliči devojčici u lakovanim cipelicama (uvek su žuljale i mrzela sam ih)), baka je to shvatila vrlo ozbiljno pa je na dalje išla na kafu sama. A što sam volela da idem kod mamine Suzeeeee istovari mi Suza sav njen nakit pa se ja štipam minđušama na klipsu do mile volje i okačim sveee ogrlice od porcelana i sve broševe od majolike natovarim na sebe

I nekako sam tu već znala da nikada neću biti drkadžija kao nana Dana.

Imala sam tu sreću da me na ovaj svet donesu ljudi kojima nikada nije bilo najvažnije da me prvo nauče da kažem "dobro jutro" i "hvala". To je nekako dolazilo prirodno. Bilo im je najvažnije da volim ljude. Ko ih ne voli džaba mu što zna da kaže "hvala" i svo "vaspitanje" koje misli da poseduje. Teško je takve naučiti lepim manirima kako treba. Uspeju da ih nabubaju nekako

Ja ću da odlutam od teme

Dakle, ja sam ta nemarna majka (rekoh već na nekoliko tema) koja ne riba okvir od vrata alkoholom kako bi dezinfikovala sobu gde treba dete da spava (možda ne verujete, ali ima i ovakvih primeraka), čije dete skače po barama i mesi blato u parku jer mislim da će to obogatiti njegov duh. Biće topliji i više će voleti život. Krš napravi, ali ga i raspremi. Kod drkadžija ga ne vodim, dosadno mu tamo kaže (ne znam na koga je ), idem sama... retko.

A ima u kraju jedan mali Velja koga su naučili da ne sme da uprlja bermude. I pati Velja, pati i plaši se da se ne uprlja u isto vreme. Strese se kad naiđe na blato. Porašće veliki ali se neće razviti, biće oprezan ceo život. Šteta.

Deca koja su meni dolazila u goste bila su svakakva. I nemirna i razmažena i ćutolozi i autistična i hiperaktivna i mirna. Roditelji isto. Ali ja ih nikada nisam posmatrala kao neke satelite koje ovi vuku sa sobom. I dok nisam imala svoje dete imala sam kupljenu nošu koja je u kući stajala samo za njih Nikada ih nisam terala da mi sa vrata kažu kako se zovu ili da mi pokažu rukom koliko imaju godina. Ja sam bila jedan veliki stranac koji im je leti iznosio lavor pun vode na terasu i skidao ih u pelene da se prskaju do mile volje tamo gde nema ni parketa ni umetničkih slika. Zimi u kuhinji uz malo brašna i vode znalo se napraviti takvo remek delo od testa da to nije za priču. Nekako je tako komunikacija između nas u startu bila olakšana. Deca su mi sama pričala sve što znaju, nekako su bili tu, ni ubačeni nasilno u razgovor (kaži teti bla bla bla) ni izbačeni nasilno iz njega (idi tamo igraj se, vidiš da pričam) i stizalo se da se popije ta kafa. Nikada mi nijedno dete nije okrenulo kuću naopačke.

Oni koji mi u kuću ulaze znaju kakva sam. Kod mene nema napornih roditelja. I to naporni roditelji znaju. Vaspitavaj dete kod kuće, a ne u gostima, a svu svoju napornost ostavi na otiraču pre nego mi pređeš prag.

Meni je, iskreno, lakše svarljiva varijanta kada su roditelji preterano brižni, od one kada povedu nemirno dete sa sobom, a dete k'o dete u igri okrene kuću naopačke, a roditelj se pri tome samo smeška kako je to simpatično.

To su u 90% slučajeva roditelji koji su odrastali sa konjskim povezom na očima, pod pritiskom da moraju da se ponašaju dobro, kojima je drago na neki način što njihova deca rade sve ono što oni nisu mogli i najčešće će opravdanje nalaziti u nekoj savremenoj teoriji po kojoj se deca odgajaju, praveći se da ne vide šta se događa. Da, to je baš simpatično

[Pera Mitic]

Moja majka je taj problem sa terasom resila tako sto smo se preselili u podrum. I nista nam nefali.