Malo dete - mali problemi, veliko dete - veliki problemi!

[memento]

Malo dete je mali problem, a veliko dete veliki problem. Ima li istine u ovoj popularnoj tvrdnji?

[misti]

Moji roditelji tvrde da je to živa istina

Sklona sam da im poverujem

[jovuk]

Milsim da uvek ima problema kad su deca u pitanju.Dok su mali,kad placu ne znas sta im je,...mislis samo da porastu pa da mogu bar da kazu.
Primetila sam da ovo uglavnom govore roditelji odrasle dece.U tom slucaju,moram da dodam da i kad im se pomene da ponovo imaju malo dete ne zele ni da cuju uz obrazlozenje da konacno lepo spavaju,ne moraju da trce za decom,posvecuju vise paznju sebi i suprugu ,vise se druze,...ali opet naglasavaju kako je njima teze jer imaju vece probleme obzirom da su im deca velika.
To me je podsetilo na ono da se sve zaboravi od ranije i da je svaka nova muka najteza.

[CHichaGlisha]

Isto kao kada bi se reklo :
Malo dete je malo zadovoljstvo ... Veliko dete je veliko zadovoljstvo.

Naravno da nije tako.

Problemi su (bilo dete malo ili veliko) isto kao i Zadovoljstvo (bilo dete malo ili veliko) - Nemerljivi .

Bar ja na svoje malo i veliko dete tako gledam

[Savannah]

Mislim da svako vrijeme nosi svoje. Naravno da mi je lakse u neku ruku sada nositi se sa nekim problemima medjutim nije to do njegovih godina vec do mojeg iskustva. Kao cura od 21 godine koliko sam imala kada sam ga rodila do sada deset godina kasnije i ja sam se prvenstveno promijenila i na probleme reagiram sabrano, smirenije nego sto sam tada. Ne izbaci me sve iz takta. Roditelji sa vise djece koji su kroz neke stvari vec prosli barem jednom cesto to vise ni ne vide kao problem.

[memento]

Dete je uvek predmet roditeljske brige, bilo da se radi o novorođenčetu, ili osobi srednjih godina koja već strepi (finansijski) od svadbe svoje dece. To nije sporno.

Međutim, razlike ipak postoje. Kada su im deca mala, i roditelji su, što je prirodno, mlađi i zdraviji i njihovo ongažovanje oko dece, iako složeno i odgovorno, na neki način lakše pada. Ja se sećam da sam uživao u mojim mališanima i njihovim nestašlucima i bezbrojnim pitanjima kojima su me gnjavili. Bolesti, vakcine, trka kod doktora na svaku promenu njihove temperature, ili i najblaže začepljenje nosa i bezbroj drugih muka nisu me mimoišle. Pa vrtići, đaci prvaci, prilagođavanja razredu, učiteljicama itd, itd.

Ali, kada se nekako približe srednjoj školi, sve to postaje drugačije. Iako je briga sada tehnički puno lakša, ona dobija na tažini, jer se ulazi u ključni period dečijeg života. Izbor zanimanja, kao prva stepenica. Izuzetno odgovorna odluka. Kandidate za srednje škole (bar su moji sinovi bili takvi, a i ja nisam bio bolji) boli ona stvar, jer, ruku na srce, još su balavi. Zatim, problemi u srednjoj. Korupcija. Plaćeni časovi kod profesora koji im i predaju te predmete. Ponosno izjavljujem da mi deca nisu pohodila ni jedan sat kod istih, a moj mlađi sin, sada je drugi gimnazije, jedini je đak u razredu i jedan od retkih u generaciji koji ne ide na plaćene časove. Nekako, paralelno počinju i devojke, izlasci, pivo, cigare, alkoholi raznih vrsta. Retko zaspim pre nego što čujem ključ u bravi. Povremeno ih ohrabrujem, kada vidim da su u dilemama, ali sve vreme pokušavam da pospešim bjihovu samostalnost i sposobnost samostalnog odlučivanja. Uskačem samo u kritičnim situacijama, ko američka konjica...

Zatim fakultet. Prilika da se dodatno osamostale i akumuliraju potrebnu energiju za prvi samostalan skok, odlazak od kuće. Ispiti. Uspesi, ali i padovi. Sumnja u sebe, opet tata povremeno, ali sve ređe i ređe uskače kao katalizator čvrstine karaktera...

A tek me čekaju njihove ozbiljne ljubavi, devojke, ženidbe, nadam se i unučići...

Sve u svemu, pu mi ih je kofer, ali šta ću kada su moji. I konačno sam shvatio, a vi mislite šta god hoćete:

Malo dete mali problemi, veliko dete veliki problemi! I nikako drugačije...

[lado]

pa ja bih to rekla ovako kao majka jednog skoro punoletnog i jednog maloletnog deteta......malo dete i veliko dete velika odgovornost i briga i naravno sve to pomesano sa bezuslovnom ljubavlju i neznoscu.....

[Sokica]

Slažem se sa konstatacijom Savannah da svako vreme nosi svoje brige, a da nam u tom dobu baš te brige izgledaju najveće i da jedva čekamo da porastu, da ih to prođe...
Samo kad se setim kada su bili mali, pa plaču, pa ne umeju da kažu šta im to nedostaje ili treba, ja sam samo mislila ''samo da porastu, pa da kažu šta ih muči...'' Mislim da sam tada mislila da će sve biti lakše... Onda zubići, prvi koraci, odvajanje od mene i polazak u vrtić... a sad već brigam brigu sa momcima oko devojčica, koje su ipak malo zrelije i lukavije, pa ih zavrću...
Znam da ono što meni izgleda sada kao neka velika briga, vremenom prođe, pa naiđe nešto novo i onda to izgleda tako...
Najbitnije je posvetiti dovoljno vremena svojoj deci, saslušati ih i pomoći im da budu srećni i bezbrižni u svom odrastanju...

[robert ns]

kad su bili mali i slatki mogao sam i garderobu koju kupujem da bude bas po mom izboru pa su uvek bili zadovoljni a kako rastu traze i boju i ma sve po njihovom. A opet nisu mi bile nikad ni mali ni veliki problem a kako je sa velikom decom to me tek ceka.

[papula]

Malo dete ti neda da spavaš, a veliko ti neda da živiš!