Porodica VS karijera

[Lady S]

Opšte je poznato koliko je teško balansirati između složne porodice u kojoj imamo vremena i volje jedni za druge i karijere koja nam oduzima to vreme na štetu harmoničnih porodičnih odnosa... Teško je poverovati da čovek može posedovati toliko snage da i jedno i drugo izgura i u jednom i u drugom bude jednako uspešan... Retki su oni kojima to polazi za rukom. Mnogo je češći slučaj da jureći za karijerom malo po malo potpuno zapostavimo one kojima je naše vreme potrebno.
U koji tip ljudi vi spadate? Da li biste jurili karijeru, na štetu neke porodične idile, ili biste pre voleli skladne i jake veze sa svojim bračnim partnerom i dečicom, i nekim prosečnim radnim mestom koje će vas ispuniti, ali opet neće biti vrhunac onoga što vi možete...
Verujete li da čovek može imati toliko snage da i u jednom i u drugom bude jednako uspešan?

[Mish]

Lady S kaže: Da li biste jurili karijeru, na štetu neke porodične idile, ili biste pre voleli skladne i jake veze sa svojim bračnim partnerom i dečicom, i nekim prosečnim radnim mestom koje će vas ispuniti, ali opet neće biti vrhunac onoga što vi možete...

Sebe nikad nisam svrstavala u preambiciozne osobe i grozim se klasičnih laktaša, ali daleko od toga da sam neambiciozna. Ipak, posao mi je po najpre izvor egzistencije i svaki trud u poslu mi je u najvećoj meri okrenut ka tome da svoju egzistenciju osiguram na duže staze. Nije mi nebitan kvalitet vremena koji provedem na poslu, ali mi je bitniji kvalitet slobodnog vremena.
Međutim, nekad prosto upadneš u mašinu i posao te samelje. Nedavno je bilo strašno mnogo posla, pa sam radila 12-14 sati, radnim danima i vikendom. Naravno, to je donelo i tapšanje po ramenu, razne hvale (i sažaljive poglede onih koji te gledaju kako ostaješ da radiš kada se oni posle svojih 8 sati pakuju kući) i proricanja sjajne budućnosti. O, pa zna to da prija. Ali, pored posla jedino mi je još ostajalo vremena da dođem do kuće i bacim se u krevet. Samo nauštrb svog sna sam ipak utekla par večeri da se vidim sa prijateljima.
U početku nisam ni razmišljala u svrsi tako provedenog vremena. I onda, sa prvim slobodnim danom, sa opuštanjem, samo odjednom me je zapljusnuo teški bedak i besmisao svega.
Tad sam obavila jedan krajnje iskren razgovor sama sa sobom. Da li neka stvarna pozicija koju zauzimam u hijerarhiji ili neka potencijalna koja mi se smeši, da li novac koji primam za svoj rad ili neki veći koji mogu uzeti ako se "dovoljno" angažujem vredi žrtve lične slobode, ličnog života?
Šta da iza sebe imam decu? Da li bi mi donelo osmeh na lice da ih po povratku sa posla posmatram dok spavaju i da mi to bude jedini kontakt sa njima? Da od drugih saznajem šta su radili, šta im se desilo taj dan? Da li bi mi bila dovoljna sitisfakcija da im obezbeđujem jaču materijalnu bazu za život u kojem slabo učestvujem?
Ne, ono što me zapravo čini zadovoljnom je kvalitet porodičnog života, života sa meni bliskim ljudima, života kojeg sama kreiram. Posao je samo nešto što mi u manjoj ili većoj meri može dati da taj kvalitet poboljšam. Naravno, mora postojati i dovoljno zadovoljstva samim poslom, ali ono nikako ne može biti bitnije. Lakše ću prihvatiti činjenicu da me "gaze" gori od mene nego da ja "gazim" sebe i svoje bližnje da me gori od mene ne bi pregazili.
Stoga je moj stav: nikad karijera ispred porodice.

Lady S kaže: Verujete li da čovek može imati toliko snage da i u jednom i u drugom bude jednako uspešan?

Uh, ovo je više stvar lične percepcije uspešnosti. Ali sigurno da se neke vrhunske karijere teško mogu ostvariti a da porodica ne trpi.

[sladoledzija]

Jako je teško uporedo stvarati i porodicu i karijeru, jer i jedno i drugo zahteva potpunu posvećenost. Treba zaista mnogo energije i volje da bi jedno i drugo uzajamno fukcionisalo, što opet ne može dugo da traje jer iscrpi čoveka. Kad neko radi po 12 -14 sati dnevno i kad doda neki minimum potrebnog sna od 6 h ostaje mu samo 4-6 sati za porodicu što nikako nije dovoljno.
Lično sebe smatram ambicioznom osobom.
Takođe mislim da ako neka osoba želi da gradi karijeru to treba da krene pre stvaranja porodice, jer će u početnoj fazi moći da karijeri posveti više vremena a svakako tad ima i više elana za rad, tek nakon toga da polako karijeru stavlja u drugi plan na račun porodice.

[Mish]

sladoledzija kaže: Takođe mislim da ako neka osoba želi da gradi karijeru to treba da krene pre stvaranja porodice, jer će u početnoj fazi moći da karijeri posveti više vremena a svakako tad ima i više elana za rad, tek nakon toga da polako karijeru stavlja u drugi plan na račun porodice.

Mogu se složiti. Samo i tu treba imati čvrstu volju da te karijera ne ponese i da ne zaboraviš da te čeka još jedno, po meni važnije životno polje.

[sladoledzija]

Mish kaže: Mogu se složiti. Samo i tu treba imati čvrstu volju da te karijera ne ponese i da ne zaboraviš da te čeka još jedno, po meni važnije životno polje.

Slažem se sa tobom

[psssst]

Jedno bez drugog nisu kompletni.Sta vredi karijera kada je to sve sto imas u zivotu,a opet lakse i lepse ces porodicu voditi kroz zivot kada se bavis poslom koji volis
Balansira svako kako najbolje ume.......

"Mala" sam ja jos za takva pitanja

[DrinChe]

Ne poznajem nikoga ko ima uspesnu karijeru,a da nema skladnu porodicu.
I da nije toga,porodica uvek na prvom mestu.
ovde cu se vratiti...

[Savannah]

ja godinama vec pokusavam prodati samoj sebi pricu kako to vrlo uspijesno obavljam, kako balansiram izmedju obaveza i obitelji. ipak ponekad kad pogledam unazad i vidim da npr. zadnje cetri godine nisam bila na godisnjem sa svojom porodicom priznajem da pretjerujem. postavila sam sebi neki cilj kojeg vise manje sledim, ali sve mi vise postaje jasno kako mi nikakve pare nece nadoknaditi trenutke koje ne provedem uz svog sina gledajuci ga kako odrasta. svaka cast onima koji to umiju bolje, tesko je to zaista.

[pero_M]

Dok god ne dodjemo u "stare dane", tj kad svodimo racune, nismo ni svesni sta smo propustili. Tek kad budemo odgajali unuke, shvaticemo koliko smo propustili u odgajanju nase sopstvene dece. No tada je vec kasno.
A opet, ako smo svu paznju posvetili deci, u starosti cemo govoriti "e, sta sam ja mogao biti, koji sam ja bio potencijal" i sl.
Komsija, penzioner, vlasnik jedne ugledne firmice mi je "otvorio srce" i rekao bas prethodno. Sad se igra sa svojim unucima, podetinjio (mi bi to tako okarakterisali) ali on se sada kaje i zali za svakim trenutkom koji nije proveo sa svojom decom.

Sta da se radi? To je samo jos jedno zivotno iskusenje. Ne treba nikoga osudjivati (dovoljno ce se on sam osudjivati).
Mislim da cu ja mozda malo zaliti sto nisam vise radio na karijeri ali ...

[veljko yaric]

ja koliko znam porodica mora da bude uvijek na prvom mjestu a od karijere ti zavisi visina dohodaka od kojeg zivi ta porodica pa ti onda skontaj tu nedoumicu