Mešanje roditelja

[Mish]

Sada sam razgovarala sa drugaricom, pa da čujem i vaše mišljenje.
Na koji način se izboriti da ti roditelj ostane najiskreniji prijatelj, savetodavac kada ti je to potrebno, zaštitnik, onaj koji će ti uvek pomoći kad ti zatreba, a ipak ga dovoljno udaljiti da ti se suviše ne petlja u život?
Čini mi se da retko koji roditelj kad mu dete odraste postane posmatrač njegovog života. Uglavnom oni nastavljaju da nam prekrajaju i organizuju naše živote. Pa, ko im koliko dopusti.
Prva moja mama je ta koja će mi i danas prokomentarisati društvo u kom se nalazim, garderoba koju nosim, način na koji komuniciram. Ako ne odreagujem blagovremeno i zaustavim je, naredno će biti njeno očekivanje da korigujem sebe u tom domenu koji se njoj ne sviđa.
Upravo mi je drugarica rekla da je bila sa svojom porodicom i roditeljima deset dana na odmoru i da joj je preselo. Roditelji su joj se mešali u to da li je dovoljno kvalitetan doručak dala deci, kako ih je obukla, da li je na njih podviknula, koje je pravo vreme da se deca uspavaju, ....
A da i ne pomenem temu mešanja roditelja u odnos svog deteta i njegovog partnera.
Da vas čujem.

[Goga]

Mish kaže: Na koji način se izboriti da ti roditelj ostane najiskreniji prijatelj, savetodavac kada ti je to potrebno, zaštitnik, onaj koji će ti uvek pomoći kad ti zatreba, a ipak ga dovoljno udaljiti da ti se suviše ne petlja u život? Čini mi se da retko koji roditelj kad mu dete odraste postane posmatrač njegovog života. Uglavnom oni nastavljaju da nam prekrajaju i organizuju naše živote. Pa, ko im koliko dopusti.

Ok, možda sam ja specifičan slučaj (odrasla sa ocem i bratom, majka umrla).. Kada sam počela da izlazim, otac mi je samo rekao ''Radi šta hoćeš, ja ne želim ništa da znam'' Njegovo poverenje, da ga tako nazovem, nisam izigrala, ali upravo to što tebi, Mišu moj, smeta, možda meni i danas kada sam ja majka, nedostaje..
Kada sam počela da živim sa Milim, bilo mu je naravno i teško i lepo, ali ipak drago, što je udaljen (fizički) od nas, tako da, ukoliko mu mi nešto ne ispričamo, on neće ni znati, biće mirniji (po dobroj staroj ''ono što ne znam, to i ne boli..'').. Na tome često potencira:''Živite vi, deco, svoj život i ne brinite..'' Dakle, ako ne može da nam pomogne, sigurno nam neće ni odmagati..
Sličan slučaj je i sa ''njegovima - mojima''

Ko im koliko dopusti - to su ključne reči i večita borba..
Mi ćemo za njih uvek biti deca, to znamo i sami, ali opet ko koliko dopusti..

[SansRomantic]

Silom prilika, i ja sam odrastala sa jednim roditeljem - majkom.
Koja je imala jako sličnu filozofiju kao i Gogin tata: Radi šta hoćeš, samo budi svesna da se sve kad-tad sazna, a ne bih volela da moram da crvenim zbog tebe.
Osetila sam se izuzetno privilegovana, ukazala mi je poverenje koje skoro ni jedan moj prijatelj nije imao od svojih roditelja...i svim silama sam se trudila da je ne dovedem u nezgodnu situaciju. U nekim trenucima imale smo krize, posebno kada je shvatila da imam prvog dečka i da to već postaje ozbiljna veza (svi znamo šta to podrazumeva). Tada se rodio sasvim opravdan strah da se ne zeznem, pa prođem kao ona - udala se za prvog dečka sa 19 godina jer je ostala u drugom stanju . Ta priča se vrlo neslavno završila 16 godina kasnije...
Sve zatim počinje da se menja kada sam sa nepunih 20 rešila da živim sama.
Teško je to podnela, ali obzirom da je prvi dobio slobodno...nekako se pomirila sa tom činjenicom. Pristup mom životu uveliko joj je bio uskraćen, radila sam, studirala i živela van njene kuće. Međutim, uz dosta truda i gomilu kompromisa, uspela sam da vremenom izgradim sa njom odnos najbolje drugarice. Zaista najbolje drugarice - bolju nemam, samo poznanice.
Neki njeni saveti i komentari na moj život me prosto oduševe, čak i kada se ne slažem, nateraju me da razmislim...
Nema pristupa u banalne delove mog svakodnevnog života, ali one bitne (one koje delim sa njom) zna i tu je nezamenljiva.
Mislim da ću se potruditi da i ja budem takva jednog dana kada budem bila majka. Da dozvolim puno slobodnog prostora svom detetu, a opet da se potrudim da nenametljivo ipak budem tu, kao prijatelj...

[makilli]

I ja sam odrastala samo sa jednim roditeljem,majkom(otac je umro),ali nikad nisam na svu srecu osetila bilo kakav pritisak od nje.Trudila se svih ovih godina,pa cak i sada se trudi da napravi od mene dobrog coveka.Uskace da mi pomogne kad god mi zatreba i jednostavno ne prelazi neke nevidljive granice kada su u pitanju stvari u koje se ne zalazi.Smatra da je uspela da od mene napravi zdravu,normalnu i odgovornu osobu i ne sumnja u moj izbor i odluke koje se ticu mog zivota.Veoma sam joj zahvalna na tome!

[nattydread]

pošto su moji razvedeni, a sa ćaletom sam se redovno viđala, on mi je nekako više bio kao drugarčina, čak mi je i previše popuštao, ali to je više dio njegovog karaktera jer ga boli uvo za sve osim za njega samog. znači, mogla sam obrijati glavu, istetovirati se na čelu ili tako neku glupost, on bi vjerojatno samo slegnuo ramenima. budući da sam odrasla sa mamom i očuhom, naravno da su se petljali, gunđali, iznosili svoje mišljenje, ali ja bi na kraju uvijek uradila po svome, a oni to nikad ne bi poslije osuđivali, i za to im hvala. međutim, mene kod moje mame najviše nervira što mi se petlja oko nekih sitnica (joj, pa nemoj ovo suđe ovako, nego onako, pa što ne usisaš prvo ovo, pa onda ono). međutim, oko nekih krupnijih stvari se apsolutno ne miješa, tako da ova sitna gunđanja više ni ne primjećujem.

[Najgora]

I moji roditelji su bili razvedeni, razveli su se kad sam imala tri godine tako da ja ustvari i ne znam šta znači muški autoritet u kući. Obzirom da sam odlazila kod ćaleta preko raspusta, na par dana u suštini bilo mi je dozvoljeno sve i naravno uz rečenicu:.."još malo kad porasteš bićeš svoj čovek...". E kad sam to malo još porasla onda je rečenica glasila: "...sad si svoj čovek, radiš imaćeš svoju porodicu uskoro...". U suštini, nije mnogo učestvovao u mom životu ali bar se trudio da budemo drugari
Mama je bila veoma lik. Normalno do nekih godina branila mi je neke stvari ali u suštini ja to nisam nikada osetila da je to u nekom strogom fazonu. Više je moja baba potencirala neko spartansko vaspitanje, i mnogo više se mešala (i sada to radi) u moj život. Sa mamom nisam bila baš najbolja drugarica, bilo me je blam da joj poveravam neke moje ljubavne jade. Kada je smatrala da u nečemu grešim uvek je (za razliku od babe) pokušavala na neki miroljubiv i kompromisan način da mi ukaže na grešku a i nekad da me navede na pravi put a da toga nisam bila ni svesna.Sve u svemu, uglavnom je prihvatala i podržavala moje odluke.
Sada kada ih više nemam žalim što se više nismo družili i što mi se nisu mnogo više mešali u život.
Takav je život, postaneš svestan šta si imao tek kada to izgubiš.

[la femme]

moji roditelji su bili, a i danas su, uvek uz mene da me pre svega podrze i pomognu mi. nekad mislim da su me cak i previse stitili. naravno da je dobro kad su roditelji uz tebe, ali ume da ima i kontra-efekat, jer tesko je kad te zivot baci u neku priliku kad sve moras sam, bez mame i tate.
sad, imam svoj zivot, ali sam ostala bliska sa njima, narocito sa mamom. u stanju smo da pricamo satima... naravno da gundja, da joj se ne svidjaju neke stvari koje radim, ali ja je pustim da kaze sta ima, ako je kritika u redu, prihvatim je, ako nije ja teram po svom ... na kraju se i ona pomiri sa tim, i opet zivimo u ljubavi!
u svakom slucaju, lepo je biti blizak sa roditeljima, ali treba se izboriti za izvesnu samostalnost! narocito ih spreciti da se mesaju u intiman zivot, tj. u odnos sa decom ili partnerom, jer iako namera moze biti plemenita, rezultat je cesto porazavajuci!

[lav71]

...ja sam odrastao sa oba roditelja...a mama je bila mnogo "strožija" od tate, posebno što se tiče škole i obaveza koje smo imali brat i ja....ali sad kad gledam unazad i vraćam film...ona mi je mnogo više pomogla u životu jer me je naučila da radim i da se borim...

...a sada...ne mešaju se ništa...samo pomognu kad mogu i kad treba....

ps...inače smatram da je pogubno kad si u braku živeti sa roditeljima...bilo kojim...

[Neuhvatljiva_]

Odrasla sam uz oba roditelja, ali otac mi je bio daleko strožiji od mame, i nekako kad se prisetim svih nekih "pravila ponašanja" ona se automatski vezuju za oca...Majka je nekako uvek tu bila...
Sad sam malo dalje od njih, ali i dalje kad se vidimo ponašaju se kao da sam mala... Predpostavljam da je to više neki strah kod njih...Oni stare i potrebna im je pažnja...Hoce da osete onu sigurnost...da ih necu ostaviti...