Mešanje roditelja

[DanijElla]

Ne mogu baš reći da sam odrasla sa roditeljima, jer veći deo mog detinjstva sam provela kod bake i dede (viša sila), tako da su mi oni bili ti sa kojima sam o svemu razgovarala (više sa bakom, naravno). Ona me je podržavala u svemu, jer sam joj sve pričala, nije bila preterano stroga i u mnogo čemu me je razumela (još uvek je tako ).

A nešto kasnije živela sam sa roditeljima, mogu reći da su i oni bili tolerantni, mada je mama ponekad bila stroga, ali sada kada vratim film, bila je u pravu, jer naravno nije mislila ništa loše. Tada nisam tako razmišljala, a ipak sam bila poslušna ''devojčica''

Sada kada sam svoj čovek, mogu reći da me je baka (koju obožavam) svemu naučila, da radim, da se borim, jednostavno da budem samostalna...

[JasnaBGD]

Mene je odgajala i vaspitavala baka. Tata je umro kada sam bila mala, mama je još uvek studirala i ja sam najveći - i najlepši deo svog detinjstva provela sa njom. Njenu blagost, dobrotu, ljudskost - ponela sam kao najlepši dar u svoj život.
Sa mamom nikada nisam imala blizak odnos. Ona je - za moj ukus - hladna žena. Moguće da ima nekih emocija, ali ne ume, ili ne želi da ih pokaže.
Nikada se nije petljala u moj život, osim savetodavno, a i to sa visine i onako, oholo.
Ni danas nemamo neki prisniji odnos.
Njegovi roditelji su daleko drugačiji. Imaju tu toplinu i vole se medjusobno. Mene su odavno "usvojili" i nemamo nekih problema sa tim mešanjima... Ljudi su dobronamerni i to je sve.

[Andjelika]

Mene su "vaspitavali" svi komplet...
2 babe, dvojica deda otac, majka malo stric, tetke....

sushtina je da nam roditelji nishta nisu branili ali su nas uchili kako da se ponashamo.
Ja sam bila oduvek vishe privrzena mushkim chlanovima porodice a brat zenskim.
Ja sam vishe fajter, opasnica, prznica, a brat maza, ochekuje da drugi sve urade za njega, da mu drugi reshavaju probleme...

Vechito su me otac deda i stric vukli sa sobom, nikad me nisu utjutkivali ( za razliku od majke i baba) podsticali su me da govorim, da se borim, da trchim, da se ludiram....
Poshto se otac jedno vreme aktivno bavio politikom, 'ladno je i mene vukao sa sobom na sastanke.....
Sa njim sam i danas mnogo bliza nego sa majkom, mnogo me bolje on razume i nikad nije pokushavao da od mene pravi neshto shto nisam. Uvek je poshtovao moje zelje i odluke ali je znao da ja za sve prihvatam odgovornost na sebe u potpunosti.
Deda je i dalje neko ko se trudi da mi ispuni sve zelje i znam da mogu uvek da rachunam na njega.

Ne meshaju se u moj zivot ali se trude da mi pomognu i omogutje da izvedem sve svoje zamisli.


Ne mogu da kazem da me majka sputava ili neshto slichno, ali ja jednostavno nisam bila tjerka kakvu je ona ochekivala... Nisam bila damica, niti se nesto prenemazem, niti sam htelau medicinsku shkolu... Ma vechito sam joj se suprotstavljala.
Vrlo teshko je prihvatila da ja sama znam shta mi odgovara i shta je dobro za mene. Sretjom da je konachno i to prihvatila
Desi joj se da i sad pokusha da "progura" neshto svoje, ali ja to reshavam po kratkom postupku tako da se vrlo brzo primiri

U sushtini, stvarno su super. Ne smaraju me, ne zapitkuju previshe, kad se vidimo ok je...

[Aca1983]

Na pitanje „Na koji način se izboriti da ti roditelj ostane najiskreniji prijatelj” tesko je dati uopšteni odgovor –jer ta borba treba biti otpoceta jos od najranijeg detinjstva I morate izgraditi vlastiti stav ka njima koji ce oni uvek prepoznati kao vaš brend. Opisacu ukratko moju situaciju sa roditeljima. Živa su mi oba roditelja -zivim sa njima, i moram reći da se prilično slažemo (da kucnem o drvo - mala ne slaganja ipak su samo rezultat razlika u generacijama-jer razlika izmedju nas nije 25godina, vec razlicitih 25 generacija), (narocito se slažem s’ „Laf-om”-tako zovem ćaleta , ma da ih oboje jednako volim). Tokom odrastanja postavljao sam se ka njima kao ka najboljim ortacima, i tako ih i dozivljavam. Jednostavno-moja otvorenost (naravno ima i onog sto ne pricam, ma da sa Lafom bih mogao da pricam o svemu od onih najobicnijih, pa do onih najškakljivijih tema) , tacnost i osecaj moralnosti i samosvesti izazvao je kod njih poverenje u mene (koje ja nisam izigrao), tako da me nikad nisu davili nicim-uvek su znali da znam sta radim, i da sam dovoljno bistar da neke stvari i sam mogu zakljuciti , i doneti svoju odluku (a ako promasim-nek se malo i opečem). Ne mogu da kazem da nije bilo pokusaja dok sam jos bio klinac, do 14-15godina, da mi oni donesu neke odluke, smatrajuci da sam jos uvek nezreo (pre 13-14te godine, uglavnom su se oni pitali). Medjutim, sam sam im objasnio, jos tad da je ruzno da mi sufliraju i sve na gotovs daju (jer sam zeleo da i ja donosim odluke sam kao i starija rodjena sestra), i da ako vec hoce da mi pomognu samo iznesu svoje misljenje, a ja cu sam videti dali i hocu li ga usvojiti, korigovati ili odbaciti, i doneti neku svoju odluku. Tako je i bilo, a tako jeste i dan danas. Ako imam neki problem za koji zatrazim savet (ma da retko trazim pomoc), oni daju svoje misljenje, a ja imam svoje. Zatim preispitam misljenja i ako osetim da njihovo resenje ima elemente bolje od mojih, uskorigujem te elemente sa svojom celinom. A za mesanje u odnose mene i moje buduce izabranice, ma to nema sanse-Laf bi bio potpuno neutralan-ako bi mogao pomoci pomogao bi bez soljenja pameti ikome, ako ne nebi ni odmagao-znam coveka, a i mama slicne naravi(vidim i kakvi su ka sestri i zetu). Na kraju da zakljucimo: Dosta toga ima u postavci ka roditelju, ali dosta ima i u samoj genetici roditelja- takavi su po prirodi i to je to.

[zillertal]

Kao novi clan pronadjoh ovu vecnu temu i pozdravljam razgovor o njoj.Idealnih roditelja,kao i idealne dece nema,ali zar nam zivot ne bio dosadan kada bi sve islo glatko i uhodano? Roditeljima ne treba dozvoliti da nas sputavaju i vezuju za sebe.Time stvaraju invalidne licnosti sto docnije tesko pronalaze sopstveni put u zivotu. Dete sam razvedenih roditelja,gde je majka odgajala decu,brata i mene,i - trudila se na sve nacine da oca istisne iz nasih srca i veze nas za sebe. Shvatam to danas kada je nema i dok sama korigujem svoj odnos prema sopstvenom detetu ciji sam i otac i majka,nazalost. Moja majka nije mogla da zamisli muskarca pokraj mene i svi oni ruzni komentari vazeci za oca su se ponavljali prema mome suprugu.Nesrecom,niti on nije bio nekakav mudar,sirokog srca covek.Nasao je drugu i otperjao. Ipak,mozda je moglo biti drugacije. Da smo bili sami sa svojim zivotima i odlukama...No,sve se zavrsilo,i ja sam podizala kcerkicu.Sada je to zena od 30 godina,umna,vredna i stamena u htenjima. Zna sta zeli od zivota i ja je podrzavam. Kada rodimo potomke mi ne radjamoi sebi sluge,niti bica koja treba da zavise od nas. Ja u sali kazem: podmetnucu ti ledja da poletis bilo kuda pozelis,ali te necu nositi na njima. Ako je potrebno imaces uvek rame za tesenje i pomoc u zivotu,naravno,dok i ja mogu to da ti pruzim. Covek se radja sam i treba da zivi sa drugim covekom u zajednici. Nikako sa decom,jer tada se i nehotice mesa u njihove zivote. Moja kcer i ja smo drugarice,prijateljice u pravom smislu reci. Sve joj tolerisem i - ucim od nje savremeni odnos prema zivotu.

[kissigirl]

Moji roditelji su se razveli kada sam imala 1 godinu. Zivela sam sa tatom i njegovim roditeljima. Ali vise su se baba i deda brinuli za mene nego tata. On se par puta zenio, ali bi se to raspalo posle par meseci, tako da te zene me nisu bas nesto vaspitavale, ali nisu ni prolazile pored mene kao da ne postojim.
Ali kada se ozenio zenom koja mi je rodila polubrata... Katastrofa. Mesala se u sve, ali bas u sve. Zabranjivali su mi izlaske, citali mi dnevnik... Pocele smo da se svadjamo, a kod tate bi uvek ja ispala kriva. Nisam bas pricala sa tatom o problemima i tako tim, nismo bili bas bliski. Tek kada sam otisla, shvatio je sve. Tek sada smo onako, ok. Trudim se da izgradim neku tata-cerka vezu, nikada nije kasno. Postao je popustljiv, ne ogranicava mi izlaske, niti kod koga odlazim. Trudim se da ne izigram to malo poverenja.

Keva... Keva je druga prica. Nismo zivele zajedno 14 godina. Da je neka druga na njenom mestu, potrudila bi se da zadobije moje poverenje, da bude bar malo strpljiva. Ne. Ona to ne radi. Puca za sitnice. Misli da je onako kako ona kaze ispravno, a ono sto ja kazem pogresno. Ako je ona sa 16 godina pravila gluposti, ne znaci da cu i ja to isto raditi.
Pre par meseci priznala sam joj jednu tajnu. Ne biste verovali kako je reagovala. Poludela je, nije htela da razgovara sa mnom, "razocarala sam je, kako sam mogla to da uradim". Ne razume me nimalo. Nije bas lako kada ne mozes majci da se poveris. Ali... Ja nju ni ne gledam kao na majku. Ne mogu. Ne znam zasto. Vise mi je kao neka poznanica, sa kojom igrom slucaja zivim.
Mesa se u sve. Kako se oblacim, koje boje su mi nokti (crni), kako se sminkam (opet crno), kako se ponasam i govorim... Stvarno je naporno.
Mrzim to sto mi se mesa u zivot previse. Ne shvata da, ako sama ne naucim iz sopstvenih gresaka, nikada ni necu nauciti.

Eto, ni sa jednim od roditelja nemam bas neku vezu, tipa roditelj-dete. Jbg.

[Mish]

nattydread kaže: međutim, mene kod moje mame najviše nervira što mi se petlja oko nekih sitnica (joj, pa nemoj ovo suđe ovako, nego onako, pa što ne usisaš prvo ovo, pa onda ono).

Tu te potpuno razmem. Uvek bolje od mene zna kako treba raširiti veš, oprati sudove, spremati stan, pa čak i kako knjige poređati u biblioteci.
A komentare koje prosto ne propušta: "Kad misliš da skratiš tu kosurdaču?" (u slučaju kada imam dugu kosu), "Bože, jesi li se to kod berbera šišala?" (u slučaju da imam kratku kosu) i "Jel', kada si kupovala cipele (a ono moje omiljene cipeliške), nije bilo ženskih?".

[starsica]

ja imam tu srecu da imam neponovljive roditelje
cale je lik za sebe, autoritativan, neverovatno pametan (na njega sam i povukla pamet ), i savrseno dobar otac uvek mi je bio tu, saslusao, pomogao.. ne mogu njemu da kazem neke zenske stvari, ali je moj cale jedan od onih osoba sa kojima mozes toliko da pricas, da te posel grlo boli 5 dana ukratko, boljeg nisam mogla dobiti
mama.. e ta zena nije normalna.. keva je skroz lik, koja i pored toga sto mi bude divan frend, bude i neverovatan oslonac za mnooogo stvari... npr. mojoj kevi niko od mog drustva ne kaze "Vi" iz razloga sto je ona sa svim mojim drugarima extra ponekad mi se cini i bolja od mene.. mama je.. jedna osoba kojo se ja divim, i ono sto je ona preturila preko pleca, retko ko je.. zajedno sa mojim caletom je pre par godina zbacila Sizifov kamen sa srca.. keva je opicena naskroz mogu da joj se poverim, mogu da joj odgovorim, pljunuta sam na nju.. kratko receno, bolju nisam mogla dobiti