Ja vragolan, i moj deda

[dane]

Osnovni razlog sto se unuci i bake i deke tako dobro slazu je zato sto imaju zajednickog neprijatelja.

Kad sam ovo procitala odmah sam se pronasla u toj konstataciji(naravno ne negativno)

[Neuhvatljiva_]

Iako sam odrasla uz tatine roditelje uvek su mi bili draži oni sa mamine strane...Mogla sam po mesec dana bez roditelja biti kod njih u Bosni...A tamooo velika familija, puno dece, a baba i deda samo oko nas i sve za nas...
Zaista, mnogo puta mi prodje kroz glavu, eh kad bih ponovo...

[psssst]

JasnaBGD kaže: Ja još uvek imam baku koju obožavam, kod koje sam odrastala i koja mi je značila - i znači mnogo. I danas, kada je pogledam, onako sićušnu i bolešljivu, setim se svih onih lepih trenutaka bezbrižnosti koje sam pored nje provela.

Ja jos uvek,na moju srecu, imam dve bake s kojima mogu da podelim predivne trenutke.One,ali i deke kojih vise nema,su me naucile brojnim stvarima u zivotu,s njima sam do sad provela neke od neopisivih slobodnih dana.........s njima sam odrasla,a da nikada nisam bukvalno zivela s njima.
Kad bih krenula da pisem o svemu sto smo zajedno prosli u detinjstvu prica ne bi imala kraj .
Umeli su svi oni da budu i strogi,ali pravedni.Sada,posle izvesnog vremena, kada se kockice sloze shvatim da je sve to bilo za moje dobro.Ne kaze se dzabe stariji iskusniji

Jedino sto mi pada tesko je to sto sam svesna da oni(sada vec samo one) tu nece biti zauvek,bar ne fizicki

[DrinChe]

JasnaBGD kaže: Bake i deke imaju ogromnu ulogu u životima svojih unuka i sreća je kada imamo jedni druge... Roditelji su uvek prezauzeti, prestrogi, preokupirani... A bake i deke su tu da pruže nežnost, strpljenje, toplinu.

da,jedna od jako bitnih crtica i ovoga sto sam/smo sada...
Jedan od najdrazih pecata mog detinjstva je moj deda(drugi je poginuo na kraju rata,kada su ih neki Prle & Tihi jurili-nije docekao jos 1 mesec da vidi sina-mog oca.
Pri kraju osnovne skole bila je tema na pismenom,mislim da smo je svi imali,"Licnost kojoj se divim" ili tako nesto).I ja sam napisala ovo,a i sacuvala.


Opet su sazrele kupine i opet jedno lepo secanje.On je znao gde su najlepse,najzrelije i lako ih je dohvatao, a da se ne ogrebe.Znao je kuku da nacini i da mi dovuce granu da mogu i ja da uzivam u radosti branja.Bojio mi je obraze tim crvenim sokom da budem lepa i rumena.Smejali smo se, radovali.Govorio je da sam dedin ponos i svuda me vodio sa sobom.On me je upoznao sa rekom,livadom i sumom, hvatao bubamare, znao svako gnezdo u obliznjoj sumi, ucio me kako da prepoznam zrelu lubenicu, slusali smo pre spavanja kako raste trava.Pekli smo palacinke, a kada se moja zalepila za plafon, smejao se toliko da sam ga posmatrala sa cudjenjem, jer sam ocekivala grdnju. I prvo jagnje je u kucu unosio da me obraduje.
Nisam ja tada shvatala da me uvodi u svet i zivot.Mislila sam da je sve to samo igra.A sada znam kad ucim lekciju iz biologije, koliko sam vise i lakse ucila od njega nego iz knjiga. I sada znam gde mi je pokazao kako pile prokljucava ljusku, i da ce kisa ako je " crven od sunca uvece" i da ce nevreme kad njega "kosti bole".
Prva slova pisao mi je u prasini, stapom, dok smo se odmarali u povratku iz prodavnice ili sa njive. I zauske kada sam imala ( sva sreca bila je zima pa je mogao) dosao je iz sela da me cuva da mama ne ide na bolovanje. "Sramota je",govorio je, "da tridesetoro dece sedi bez uciteljice". Kuvao mi je zito sa orasima hranio sa mnom ove nase gradske vrapce, za koje mi nemamo vremena.Dogovarali smo se da sve vrapce iz grada preselimo u selo,jer tamo ima zita.Dogovarali smo se,imali nase tajne.
Pricao mi je o ratu, o bombardovanju Beograda,o izbeglicama koje je on prihvatio.Pricao,pricao, i nikad mi nije bilo suvisno.Sad znam da je bio i filozof, i pedagog, i istoricar...taj covek koji je imao samo cetiri razreda skole.Nikada nije vikao, mamu i ujake nije tukao.Sve je bilo dogovor.
Nije on heroj iz rata,ali za mene on je velika licnost.I sada kada vidim coveka u sumadijskoj nosnji,pomislim:Evo moga dede.Ali za kratko.Otputovao je moj deda,tiho,bez jauka, "da ne smeta drugim bolesnicima koji mogu da spavaju" , pricao je doktor s divljenjem mojoj mami.Govorio mi je : "Kada deda umre,nemoj da places.Zasadi dedi na grob cvece i slusaj kako raste. "
Slusala sam i ovog leta.Nisam cula cvece, ali sve sto mi je pricao i cinio rojilo se pred mojim ocima zajedno sa suzama koje nisam znala isplakati kad je umro, ali sada same teku kad se setim svega.

[robi]

Moj deda je ,.........sad kad ga nema ,vidim koliko nedostaje, posto su se moji roditelji rastali jos dok sam bio mali, on mi je bila zamena za oca, vodio me svugde ,bio je muzicar ,svirao je violinu ,i dan danas kad cujem violinu ja se sav najezim, mada dok sam bio mali ucio me cak da sviram violinu ,a mene je interesovao fudbal ,a sada cuvam njegovu violinu kao uspomenu , a mozda ce moju decu i interesovati. Inace i postoji odgovor zasto se deca vise vezuji za bake i deke ,pa jednostavno nemamo vremena preko dana da se druzimo sa decom od silnog posla ,a i kad bi imali ,onda decu opet guramo kod bake i deke ,kao boze moj da se malo odmorimo ili da negde odemo da se iskljucimo!!!!!!!!!!!

[la femme]

Ja sam odrasla sa ocevim roditeljima, ziveli smo u istoj kuci. Posto su mama i tata radili, dobar deo vremena sam provodila sa njima i mogu reci da su me oni dobrim delom podigli i vaspitali! Bili su malo strogi (posebno baba), ali sada kad gledam na to vreme, imalo je to neki smisao i svrhu! U svakom slucaju, mama i tata su uvek davali poslednju rec!

Deda je bio lik nevidjeni i bas, bas sam ga volela! Umro je pre sest godina, ali mi i danas nedostaje i bas ga se cesto setim! To je bila osoba prema kojoj sam gajila ogromno postovanje ali i ljubav jer je znao da se nasali, da nas podrzi... a tek kad nas dvoje pijemo kafu pa mi on prepricava sta su mu komsnice pricale - umiranje od smeha!

Majcini roditelji su i danas zivi! Oni su nas od malena "mazili" (sve sto nije smelo kod nas u kuci, kod njih je smelo, davali pare za cokoladu... klasika)! I danas kad odem, smejemo se tim desavanjima... Divni su... obicni, topli ljudi puni ljubavi i jako ponosni na svoju unucad..

Imala sam srece - puno ljubavi i paznje x 4!

[Goga]

Upravo sam to i uradila Kada se '' skupe '' Kiki i moj otac, imam utisak da imaju isti broj godina , toliko se ''izgube'' u toj njihovoj igri, da na kraju svi plačemo od smeha.. Naravno, sve ima svoje granice, tako da kada i deda ''pretera'' biva zamoljen da zakoči malo ..ali džaba ..
Kao što je Kikiju deda i napisao kao posvetu u jednoj divnoj dečjoj knjizi ''...ti si moj verni drugar kog sam čekao čitavog života...''

Prelepa je tema..

[Goga]

Ukoliko nam se desi da se ne vidimo sa dedom i po nedelju ili dve, redovno se čujemo telefonom.

Kiki i deda pričaju o vrtiću, o traktorima, kombajnima, o svemu što je Kikiju zanimljivo.


Kada uspem da se dočepam telefonske slušalice, prepričavam dedi šta je sve Kiki rekao, uradio.

Sa druge strane čujem samo smeh .

( koji mi govori ''tek ćeš da vidiš šta te sve čeka, i šta si ti nama priređivala kada si bila u tom uzrastu )