Koliki su stvarni dometi vaspitanja?

[memento]

Koliki su stvarni dometi vaspitanja? Moj drugar ima šestoro dece i među njima i bliznakinje. Mislim da ne treba posebno da pominjem da su, i pored evidentne sličnosti, svi oni pojedinačno priča za sebe. A tek bliznakinje! Potpuna različitost. Starija je, recimo, dugo bila najjači lik u svom razredu dok su išle u osnovnu školu. A mlađa, obrazac ženstvenosti i mirnoće. Napominjem da su sva deca od istih roditelja i svi su rasli, ako ne u istim, a ono u vrlo sličnim uslovima.

Da li je genetsko nasleđe neuporedivi snažniji faktor u nekom stabilnim uslovima kod formiranja ličnosti, od vaspitanja, koje ja, doduše kao potpuni laik, smatram tek kozmetičkim faktorom bez kojeg se naravno ne može ma koliko bilo ograničenog dometa?

[ZOE]

Slazem se sa mementom da su dometi vasitanja ograniceni, ali i neophodni za nasu decu. Dete se vaspitava od malih nogu, ne mogu reci od rodjenja. Od rodjenja, detetu namecemo izvesne navike, kao sto su vreme obroka, spavanja itd.
U ovoj temi, navescu par primera iz svog roditeljskog iskustva.
Kada se rodila moja cerka, navikavana je da spava bez upaljenog svetla u sobi, nisam je uspavljivala ljuskanjem, nosenjem na rukama ili pesmicama i pricama. Takodje je nisam navikavala na cuclu. Flasica sa cuclom, takodje se nije dugo koristila, vec je navikavana da pije iz solje.
Mislim da decu treba poceti vaspitavati kada mentalno dostignu tacku shvatanja: dobrog, loseg, ruznog, lepog.
Vaspitavanjem deteda mozemo da postignemo samo uspeh njegovog ponasanja, kao sto vaspitanjem ne mozemo da izmenimo karakter deteta, jer u ovom smislu preovladava genetika.
Karakter deteta pocinje da se formira po samom rodjenju, a da se ispoljava u periodu od, odprilike 3. godine zivota pa do nekih 18-19 godina.
Znaci karakterne osobine naseg deteta se ne doticu vaspitavanja, ma koliko mi to zeleli.

[jovuk]

ZOE kaže: Od rodjenja, detetu namecemo izvesne navike, kao sto su vreme obroka, spavanja itd.

Sramota me je da priznam,ali ni to nisam mogla da im nametnem.
Imam dvoje dece,i dan danas nisam prespavala celu noć(znate ono-legnete uveče a otvorite oči ujutru).Čim se rode,oni već imaju svoje JA.

Vaspitanje nije univerzalno,i ono što upali kod jednog deteta,ne mora da znači da će i kod drugog.Tu sve zavisi od karaktera.
Vaspitanje je umetnost koju učimo osluškujući dečije potrebe i njihovu ličnost.Samo kao takvo ono može imati stvarne domete.

[NSdjanka]

Geni su čudna i divna stvar... Od njih zavisi sve ono što dete donese na ovaj svet svojim rođenjem... Od boje očiju do karaktera... Teško će se vaspitanjem postići da neki kolerik odreaguje flegmatično na iznenadne situacije ili obrnuto... Ok, ekstrema je uvek bilo ali to već spada u izuzetke koji potvrđuju pravilo... Znači, vaspitanje ne deluje bitno na nečiji karakter, na nečiju narav... Ono što vaspitanjem možemo da dobijemo je usvajanje civilizacijskih tekovina... Mislim da je to termin koji bi obuhvatio sve, i manire pri ophođenju, i navike bilo kulturne bilo higijenske, i odnos prema svemu i svima... Moje lično mišljenje...

[believer]

mene je moj sin vaspitavao od kad je bio u stanju da razgovetno prica...
nema recepta,bar ga ja ne znam
trudim se da ne budem jedan od onih roditelja koji svojoj deci uvezuju krila i ne mislim da je slepa poslusnost slika dobrog vaspitanja
nek bude sretan u zivotu,i ja cu smatrati da sam odradila dobar posao
svejedno je ako njegova sreca nije nalik onoj koju sam sanjala za njega

[jeti]

Imam ćerku i sina. Sada imaju 27 (ćerka) i 21 (sin) godina. Dobra su deca (to ne kažem samo ja, kao roditelj).
Dok su bili mali, još kao bebe, trudila sam se da im stvorim navike u pogledu jela, spavanja, a kasnije i ponašanja. Uspela sam u tome, mada sam se dosta sukobljavala sa mužem koji je uvek bio dosta popustljiv i želeo da udovoljava dečijim željama i prohtevima.
Uspeh je vidljiv, ali sada, kad su deca odrasla i "svoja", žalim zbog mnogo propuštenih trenutaka prisnosti. Sve iz straha da se deca ne razmaze i ne steknu pogrešne navike, nisam ih, kao bebe, uzimala u ruke, niti sam dala da to drugi čine. Bili su uz mene samo dok ih hranim, a onda, nazad u krevetac, a kasnije u "tor" (tako smo zvali ogradicu). Doduše, uvek sam bila blizu njih, pričala sa njima, smejali smo se, ali su bili retki trenuci kada smo razmenjivali nežnosti. Ipak, nadoknadili smo dosta toga kada su malo odrasli, ali, ipak, volela bih da možemo da se vratimo u "bebasto" vreme, pa da ih grlim i mazim do besvesti. Makar se i razmazili. Ali, ono što je prošlo, ne vraća se. Šteta.

[Aiko]

Vaspitanje..uh, najteži zadatak roditeljstva..

to oko spavanja, jela, to su navike i neka vrsta dresure(jeste ružan izraz, ali ne postoji bolji), a vaspitanje je nešto drugo..
vaspitanje je aktivno učestvovanje u izgradnji jedne ličnosti i stvarno jedan težak zadatak koji zahteva mnogo vremena, strpljenja, mudrosti.. tačno je da mnogo toga ima u genima, ali mnogo toga može i da se koriguje ili bar nauči da se neke osobine kontrolišu..

i tu nema ključa..svako je dete priča za sebe i svako dete treba vaspitavati spram njegovih osobina..ono što je najvažnije na relaciji roditelj-dete je poverenje, obostrano poverenje..
dakako da postoje i stvari koje idu po ključu-poštovanje drugih ljudi, kultura ponašanja, čuvanje životne sredine i tome slično , ali većina tih stvari se uči pružanjem ličnog primera..i tu zaista treba biti dosledan, u pružanju dobrog primera deci..

a pored ličnog primera, jako je važno i razgovarati i razgovarati i razgovarati sa decom..ali ne da razgovor bude nametanje našeg mišljenja, već razgovor sa uvažavanjem ličnosti deteta i kroz razgovor mu dati smernice i ukazati na moguće greške..

kroz razgovor sa mojim sinom sam uvidela i neke svoje greške i priznala mu ih, priznala sam da je on u pravu..da, da i to je moguće..sa decom je sve moguće..
treba naučiti decu da misle svojom glavom i da znaju da odbrane svoj stav..ne svadjom, već argumentima..

[valter]

memento kaže: Da li je genetsko nasleđe neuporedivi snažniji faktor u nekom stabilnim uslovima kod formiranja ličnosti, od vaspitanja, koje ja, doduše kao potpuni laik, smatram tek kozmetičkim faktorom bez kojeg se naravno ne može ma koliko bilo ograničenog dometa?

Ja sam pak blizi stanovistu tabule rasa i, mada kao skoro pa potpuni laik, mislim da nazivati socijalizaciju i vaspitanje pojedinca "kozmetickim faktorom" u najmanju ruku brzopleto i neukusno. Verujem da bi se moglo ustanoviti u kojim se trenucima (pomenute bliznakinje) pocele razlikovati u ponasanju *mozda je jednu od njih napao pas, videla kako mama jase tatu bila ljubomorna na sestru kada je dobijala svu paznju nakon loma noge, gledala horor film na pinku i jos tezi beskonacno potencijalnih razloga i uzroka.
Socijalizacija (u daljem tekstu bez vaspitanja) pocinje od boje nose / geni uticu na boju ociju (sto je vec pomenuto kao primer) i u nekom stepenu na inteligenciju / pa i za talenat kazu da je samo 5% uspeha a sve ostalo rad.
Nije vazna para nego casovi rada - Kako peva (tj. repuje) Shkabo
Ili je memento mislio na gene kao kozmeticki fatkor, sto pa opet ne stoji. Kako da se sa 1,5m i 110kg (bio je suv i debeo - kontraverzna licnost (ako je dozvoljeno da se nasalim)) uklopis u drustvo, osim da stvoris neki svoj svet.