Ziveti sa roditeljima?

[Mish]

Ne živim sa svojim roditeljima godinama. Volim ih, dragi su mi, ali kako mi je prijatan trenutak kada zakoračimo jedni drugima u kuću, jednako mi je prijatan i kada nakon par sati iskoračimo. Ne mogu sebe da zamislim pod istim krovom ni sa svojima, kamoli sa tuđim roditeljima.
Imam prijatelje koji su svoju porodicu formirali pod roditeljskim krovom. Znam koliko to traži odricanja, ali u razgovorima oni iskreniji su mi ukazali kako na mane ovog načina života i na neke prednosti koje takav život nosi. Njihov izbor (nekom izbor, a neki su u toj situaciji silom prilika ili bar to tako kažu).
Što se mene tiče, odbijam sve mane i sve prednosti života sa roditeljima.

[SQUAW]

Ko ne može da živi u harmoniji sa samim sobom ne može da živi ni u kakvoj zajednici. A svako od nas najbolje poznaje upravo - sebe. Ako nisi u stanju da budeš tolerantan, da ukazuješ poštovanje i da u svakoj situaciji imaš duha, onda ne treba da živiš u zajednici, bio ti otac, sin, tašta, baba ili zet.

Ako možeš sve to, ali ne želiš, opet super, ostaviš drugima prostor da dišu.

Ja sam odrasla u velikoj porodici. Sa babom i dedom. Bolje reći sa babama i dedama. Jedno vreme je čak i prababa živela sa nama. I ne samo to, u ulici do nas je bila još jedna baba, pa onda tetka u narednoj ulici, pa smo svi imali više kuća. Ponekad nas je u kući bilo između 10 i 160. Specijalno vikendima, to su bili rituali ispijanja kafe pre i posle pijaca. Pre - da se dogovorimo šta kupujemo, a posle - da se dogovorimo šta pravimo, jedemo i ko je za šta zadužen. Kao. A uvek je sve ispadalo naopako. Ovaj jede rezance, ovaj ne jede, ja hoću ribu, ja neću šargarepu, pa na kraju tri ručka i baba koja gine kraj šporeta uz osmeh. Navikla sam da se kupam skoro (da ne kažem hladnom) hladnom vodom. Još jedna od prednosti života u zajednici. Itekako koristi, ispostavilo se kasnije, ako te bombarduju ili uvode restrikcije. Nikada nisam pitala svoje roditelje da li su hteli da žive sami. Nikada raspoloženje u kući nije bilo takvo da bi usledilo takvo moje pitanje i pored toliko nas. A imali su mogućnosti da se odvoje kad hoće i gde hoće. Znam samo da bi mi bilo jako krivo sada, sa ove distance, da nisam provela onoliko trenutaka sa mojom bakom koliko sam provela. Bila bih hendikepirana za čitav jedan svemir trenutaka. Sa dekom isto. Može to neko nazivati nezrelošću ili produženim detinjstvom ili šta ti ja znam, jednostavno, kod nas je tako. I jako mi je drago, ako tako mogu da kažem, da su moji roditelji odlučili da žive u zajednici.

Od kad sam u braku, živela sam i sa mojima, živeli smo i sami. Imam tu sreću da mogu da biram gde ću da živim. Ostao nam je jedan deda. Moj. Više volim da brinem o njemu i da znam da je on ručao nego hiljadu puta da budem sama. Tako je on sada sa nama. Ponekad je kod mame, ali uglavnom je ovde. Mogla bih o njemu da brinem na daljinu, ili da ne brinem uopšte, brinula bi mama, ali ja sam želela da on sada bude sa mnom. Takođe imam tu sreću da svoj život delim sa osobom sa kojom sam se uklopila odmah, i sa osobom koja se uklopila odmah u ovu našu ludnicu iako nije morao. I jako nam je zanimljivo. Da nije, svako bi na svoju stranu. Imamo gde i još jedna bitna stvar - svako je sposoban da plaća svoje račune. Ali jednostavno, ili smo navikli ili volimo ovako.

Iako smo sada u okrnjenom sastavu, ponekad se svi skupimo opet kod mojih na starom i glavnom porodičnom mestu, pa dođu i devojka od bate I i devojka od bate II, pa se opet ne zna gde ko i sa kim ko spava. Nekad dođe i poglavicina keva, pa i ona prespava kod moje keve. Nekako smo se svi uklopili. Ako negde važi ona "Gde čeljad nije besna, kuća nije tesna" to je u našem slučaju. Jebote, pa mi nikad nismo imali goste na slavi Nisu imali gde da stanu od familije. A i slavili smo je samo u krugu porodice, tako je i ostalo.

Slažem se i sa njegovim roditeljima. Samo, tamo još nismo stigli da živimo A da se tašta i zet toliko vole, k'o ovi moji dvoje, ja to još nisam videla ustvari, možda su se toliko voleli mamina mama i moj tata

Niko nikome ne smeta i nismo ugroženi ni u jednom pogledu

Svesna sam da ovakvih primera kao što je moj malo ima, pa tako i ja savetujem svakome... ako možeš da se odvojiš - odvoji se.

[Lady in red]

Da li ste za zivot u dvoje pa makar malo i sacekali da se osamostalite ili u zajednici odmah?

Makar i puno sacekali!!! Znam da mnogi nemaju uslova da zive sami, ali cu se svim silama potruditi da zapocnem zivot u dvoje. Moji roditelji su ziveli u zajednici dok baba nije umrla i bilo im je o.k., mama i baba su se super slagale, ali oni nisu ni mogli drugacije. Ipak mislim da mladi treba da imaju svoj prostor i slobodu, da rade sta god hoce i kad hoce, da niko ne slusa njihove prepirke i svadje, da im ne gleda u tanjir i u spavacu sobu. Drugaciji je zivot totalno. Cekacu koliko god je potrebno samo da od starta zivimo sami

[okianer]

i ja imam jako veliku porodicu ali isto mislim da bracni par treba da ima svoju slobodu i teritoriju,i da svadje i pomirenja budu samo njihova stvar jer kad se ukljuce "pomagaci" sa strane,to nikad ne izadje na dobro,ja sa suprugom i dvoje djece zivim u 30 kvadrata dok njegovi imaju kucu od 300,i drazi mi je moj mir nego sav njihov komfor

[rasdej]

Kada danas kažemo: "Zajednica - nikako!!!", nameće se pitanje kako su to naši stari živeli u zajednicama po nekoliko generacija, a mi eto ne možemo ni dve da skrpimo.
Mislim da je odgovor jasan. Znalo se ko je gazda u kući, gde je čije mesto i ko šta sme i treba da radi.
Danas je dosta drugačije. Patrijarhalno društvo je prošlost. U današnjim uslovima je jako teško (rekao bih i nemoguće) da zajednički život dve generacije bude uspešan.
Moje lično iskustvo govori da mladi bračni par treba da se izgradi samostalno, bez upliva sa strane, pa tek kada se izgradi može (ako nema boljih rešenja) da živi u zajednici. Drugim rećima, kada se venčate gledajte da bar godinu dana živite sami, bez mama, tata, tetaka... pa kada naučite da živite jedno s drugim, kada prihvatite svog partnera u potpunosti sa svim njegovim manama, e onda možete i kod mama i tata - pre nikako.
Zašto? Zajednički život znači da treba naviknuti na tudje mane i živeti sa njima. Ako živite u zajednici uvek će se naći neko ko će vam ukazati na mane vašeg partnera koje vi nećete ni primetiti, pa će i vama početi da smeta ono što vam u normalnim okolnostima ne bi smetalo. Što vam više toga smeta kod vašeg partnera (i obrnuto) to je manja verovatnoća da će vam brak uspeti.

[Savannah]

evo jedno sasvim suprotno iskustvo. ja se sa svojom svekrvom i svekrom odlicno slazem. do prije godinu i po zivjeli smo cijelo vrijeme u istoj kuci sa njima. sve je pitanje respekta.od pocetka smo sa svime bili iskreni i direktni pa nije dolazilo do nikakvih konflikta.sedamgodina pod istim krovom.sada smo na drugom kraju svijeta u svojoj kuci.fale nam jako...pogotovo mom sinu.sreca je uci u takvu obitelj i jasno mi je da su takvi odnosinazalost rijetki.ipak nebih generalizirala i htjedoh vam dati primjer da i takav zajednicki zivot moze bit sretan!

[Lillith]

Pa poznajem sebe dovoljno dobro da u zajednicu ne bih ni u ludilu

[Neuhvatljiva_]

Svakako da je mnogo lepše ako partneri imaju priliku da budu nezavisni i žive samostalno a ne sa roditeljima... Jer kad roditelji počnu da se mešaju u život "omladinaca" onda nastaju i svadjice, staje se na "nečije" strane...

[JasnaBGD]

Nisam baš savetodavna po prirodi, ali ću ovog puta napraviti izuzetak, jer kapiram da ovde ima mnogo omladine, a da ja spadam u starije. Dakle, bez obzira na prednosti zajedničkog života sa roditeljima - savetujem svim parovima koji započinju svoj život - da žive sami. Razloge neću navoditi, jer rizikujem da ponovim ono što su drugi već rekli ... dosta toga je rečeno i "za" i "protiv".
Roditelje bi trebalo poštovati, posećivati - ali živeti sa njima, ne.

[Tigerlily]

Svaka čast svima koji su sposobni za život u zajednici, ali kod mene to nije opcija . Sa obzirom da je moja svekrva žena koja voli da se pita za sve, a ja, opet, ne volim da pitam nikoga ni za šta, sumnjam da bismo nas dve mogle da se složimo duže od jednog produženog vikenda. Thanks, but no thanks .