Странке & избори

[marconicyss]

maleni kaže: sigurno da se vise moze zaraditi postenim radom nego 90-ih.

Da se moze vise, da, slazem se, ili mozda su nam "cenu dinara povecali", oni koji danas kroje globalnu politiku. U svakom slucaju mislim da je bolje nego devedesetih.

Vracam se na citat i pitam te, gde se to danas, sa stanovista obicnog coveka, moze vise zaraditi postenim radom? Mozda mi jednom preuzmemo stvar u svoje ruke pa da pokazemo ljudima kad svi ovi ne umeju da armiju ljuidi zaposle.

To je problem. Slazem se da moramo raspolagati sa onim sto imamo, ali, da li to podrazumeva da obican covek, mora da trpi teror, ukoliko aktuelnu politiku tako smatra, samo zato sto mislimo da nema boljeg?

[maleni]

marconicyss kaže: Vracam se na citat i pitam te, gde se to danas, sa stanovista obicnog coveka, moze vise zaraditi postenim radom? Mozda mi jednom preuzmemo stvar u svoje ruke pa da pokazemo ljudima kad svi ovi ne umeju da armiju ljuidi zaposle.

Ali ti nasi obicni ljudi nerade nista vec 10-15 godina.
Nisu shvatili da vreme curi i da samo licnom inicijativom i nadogradnjom mogu pokusati ziveti dalje.
Lepo je bilo 90-ih, nista ne raditi i primati platu, a firma propada. I sada nakon unistenja ekonomije treba neki politicar da udari carobnim stapicem i zaposli sve njih. Cena mora da se plati i placa se jos uvek.
Pa nas premijer i sada zrtvuje ekonomiju zarad Kosova na koje ionako ide sa pasosem vec 8. godina.
A narod ga podrzava (tj. njegovu politiku) i propada...

[marconicyss]

Da, upravo tako. Narod placa cenu rezima!
Narod vec dugo placa cene mnogih rezima, i za to vreme gladuje. Slozili smo se da zabranimo rad na crno, i uspesno se borimo protiv toga, a sta sa onima bez posla. Nije narod kriv za greske rezima, pa samim tim nesme ni da ih placa.

Bojim se da kroz par godina necemo imati od koga da trazimo podrsku, ako narod bude jos malo gladovao. Ni ovo nije resenje. Takodje, bojim se da je skupa cena tranzicije za Srbiju, barem u ovom trenutku.

[maleni]

marconicyss kaže: Da, upravo tako. Narod placa cenu rezima! Narod vec dugo placa cene mnogih rezima, i za to vreme gladuje. Slozili smo se da zabranimo rad na crno, i uspesno se borimo protiv toga, a sta sa onima bez posla. Nije narod kriv za greske rezima, pa samim tim nesme ni da ih placa.

Vrlo jednostavno, neka ne glasa za njega.

[NIKNIK]

Александар Димитријевић

СРБИЈА ЈЕ САМУ СЕБЕ ПОБЕДИЛА

После боја копља у трње!



Србија је занимљива и по многочему јединствена земља. То је место многих чуда. Највеће од свих је немогуће могуће. Срби су народ познат по свом гостопримству. И поред страдања, то је народ склон праштању. Ретко као у Србији, странци се осећају као код своје куће. Што је најчудније и припадници оних нација који су Србима наносили најбруталније и најподлије ударце у рату и миру се осећају као код своје куће у Србији.

У Србији преко 40% становништва не припада српском етницитету. Око 20% територије Србије, и то оне која се рачуна као света српска земља, на којој су почеци прве српске државе формирани пре дванаест векова, спремно се отписује једној етничкој групи. На простору Србије снаге НАТО-а извршиле су агресију како би подржале сепаратистичко-терористички покрет против уставног поретка. На делу територије Србије администрација Организације Уједињених Нација узела је активно учешће у окупацији.

Ту се српска чуда не завршавају. У Србији партија која три пута добије већину на демократским изборима, није у стању да себи избори ни место ни председника републике, ни функцију председника владе, нити иоле значајнији министарски ресор у влади. Чак је немогуће да та партије добије и мање значајно место председника скупштине. У прошлости Србија је била та која се одрекла своје круне и државности, преносећи своје надлежности вештачкој државној наднационалној творевини. На тај начин Србија се нашла међу туђинцима, али је изгубила себе.

У тражењу објашњења за овај сложен и замршен сплет догађаја, долазимо до феномена спорог памћења и брзог заборављања као могућег одговора. Када ова мањкавост појединачног духа постаје карактеристика колективног понашања, разумемо понашање “странаца” међу нама, који немају осећај ни културне ни емоционалне идентификације са државом и народом међу којем живе, па сходно овоме немају ни осећај одговорности приликом обављања послова од државног интереса. У овој чињеници налазимо део одговора зашто је Србија често маћеха своме народу.
Разматрајући проблем лутања у унутрашњој и спољној политици Србије, неочекиваних тешкоћа и судбоносних одлука, чији терет носе многе генерације, откривамо да није све записано само у етнологији народа и у његовим генетско-психолошким кодовима. Наиме, евидентно је и настојање спољашњих фактора да спрече национално јединство Србије и да се по сваку цену онемогуће постојање јаке српске државе. У том контексту поборници слабе, разједињене и у политичку конфузију утонуле Србије, када је потребно прибегавају пропаганди као средству за произвођење обмана и лажи. Последице оваквих деловања су сејање страха и ширење мржње, који се увек показују као ефикасно средство за разбијање националне кохезије и онеспособљавање ефикасног функционисања државе. Буђење апокалиптичких страхова нарочито је лако и постаје делотворно политичко средство у нестабилним политичким тренуцима.

То је управо био моменат у Србији пред други круг председничких избора. Тада народ који је издиференцирани по социјалној, политичкој и етничкој структури и има политички турбулентно и психички трауматско искуство, постаје лаки плен агилне пропагандне машине.

Предизборна кампања за председничке изборе 2008. годину у Србији постала је прилика за тестирање овога. Понудити просечном гласачу у једноставној форми само оно што звучи примамљиво, што он сам жели да чује и може да разуме. У понуђеној корпи треба да буде само оно што изгледа на дохват руке. Свака неизвесност, понављање трауматичних „деведесетих“ као евидентно тешких времена постају обичном грађанину тешко подношљиви и разумљиво неприхватљиви. Изједначавајући српска национална осећања са негативним делима појединаца и отуда наметнутој колективној кривици, поставило је питање одбацивањем тога националног идентитета као питање части, односно питање прогреса.

Осудом српског националног осећања изгубљен је кохезивни елемент потенцијалне државне и духовне обнове. Под тим притиском није изненадило кад су гласачи одлучили да се приволе страним културним вредностима и материјалним обећањима као њиховим залогом. На тај начин приступило се онима који су омогућили и подржали разбијање државног и територијалног интегритета Србије. Гласачи су тако пали у загрљај истим онима који су их изложили политичким, економским, културним и другим санкцијама без преседана у светској историји. Гласачи су тако пригрлили оне који су их недавно „селективно“ бомбардовали да би постигли „колатералне жртве“ ради застрашивања и материјална разарања, изазивајући истовремено еколошку катастрофу великих размера и дуготрајних последица. Па и поред свега овога, воља гласача треба да буде поштована.

Ова чињеница не зауставља потребу тражења објашњења како би унутрашњи мир био сачуван и пронађен смисао будућих догађаја. Претпоставка да су Срби народ склон мазохизму, не може тако лако да издржи научну проверу. Претерана склоност страдању и саможртвовању по сваку цену, нема упориште у разумном односу према животу. На овим полазиштима ни један народ, ни једна култура, не могу да обезбеде своје трајање. Можда су Срби као народ у крајњој линији добри хришћани (чак и када тога нису свесни) који, кад га ударе по једном образу он окрене и свој други. То јесте хришћанска врлина која олакшава пут спасења. Истовремено та врлина једва гарантује опстанак. Само активизам, самосталност и спремност да се прихвати изазов, су истински предзнаци постојања и напретка.

Данас је мало оних који верују да процес глобализације може да буде заустављен или да чак треба да буде онемогућен. Вероватно има још мање оних који су против идеје “европске уније” као пута економског и културног повезивања нарада на релативно малом простору. И онај први пут као и овај други, су незаустављиви процеси развоја модерног друштва.

Зато став по тим питањима није “за” односно “против” Европе (ма шта она неком значила). Реч је о покушају спречавања политичке нестабилности и наметања економских мера које могу да доведу до нежељених последица услед неадекватних политичких одлука. Свака држава треба да одреди свој стратешки интерес тако да заштити своје виталне националне интересе на првом месту. Онда долази све друго па и процес интеграције у једну над државну творевину каква је ЕУ. Какве су то интеграције које дезинтегришу наше друштво и државу. То нису интеграције већ дезинтеграције. Када сама није консолидована као држава Србија може мало тога да очекује од Европске Заједнице осим наметања диктата и продубљивања опасних унутрашњих подела и раскола. Партнерски односи дефинисани су економском снагом и значајем сваке од страна. Заједница било која два неравноправна партнера увек иде на штету слабијег.

Одлуком на последњим председничким изборима Србија није показала само свој став према Косову и Метохији, који су већ давно били запуштени на њеном политичком дневном реду. Пре свега Србија је тиме одлучила да падне у загрљај неолиберализма и покорно прихвати западне диктате. Иако је победа била тесна и извојевана уз помоћ мањина и прљаве кампање изазивања апокалиптичног страха од радикалске победе, она ипак показује да је Србија у председничким изборима у ствари рекла “да” евроинтеграцијама, глобализацији и светском корпоративном духу. На тај начин чини нам се да је изгубио њен национални дух, да је изгубила српска традиција и национални интерес, а истински хуманизам је задобио још један тешки ударац. То је самим тим још један пораз и за човека као појединца и за народ као целину вишег реда.

извор: http://www.vidovdan.org/article978.html

[HLEBmaster]

Evo malo pastovanja koje stvarno vredi prochitati i razmisliti. Ovo lepo govori kako se ovde nikada nishta ne menja.



Radoje Domanović
RAZMIŠLjANjE JEDNOG OBIČNOG SRPSKOG VOLA

Raznih čuda biva u svetu, a naša je zemlja, kao što mnogi vele, plodna čudima u tolikoj meri da već više i čuda nisu čuda. Kod nas ima ljudi sa vrlo velikim položajima koji ništa ne misle, a u naknadu za to, ili možda iz drugih razloga, počeo je razmišljati jedan običan seljački vo, koji se ništa ne razlikuje od ostalih srpskih volova. Bog će znati šta je bilo da se taj genijalni brav odvaži na tako drsko preduzeće - mišljenje, jer se dosad dokazalo da se od tog nesrećnog zanata u Srbiji samo moglo imati štete. Hajde, recimo, da on jadnik, u svojoj naivnosti, i ne zna da se u njegovoj postojbini ne rentira taj zanat, te mu to nećemo pripisivati u naročitu građansku kuraž, ali, ipak, ostaje zagonetno što baš vo da misli, kad on niti je birač, ni odbornik, ni kmet, niti ga je ko izabrao u kakvoj volujskoj skupštini za poslanika, ili čak (ako je u godinama) za senatora, a ako je grešnik sanjao da u kakvoj volujskoj zemlji bude ministar, onda bi, naprotiv, trebalo da se vežba kako će što manje misliti, kao što to čine odlični ministri u nekim srećnim zemljama, mada naša zemlja i tu nema sreće. Na kraju krajeva, šta se nas tiče što je vo u Srbiji preduzeo napušten zanat od ljudi, a može biti da je baš počeo misliti po nekom prirodnom nagonu.


Pa kakav je to vo? Običan vo koji ima, što rekla zoologija, glavu, trup i udove, sve kao ostali volovi; vuče kola, pase travu, liže so, preživa i riče. Zove se Sivonja.


Evo kad je počeo misliti. Jednog dana njegov gazda ukoška u kola njega i njegovog druga Galonju, natovari na kola neke pokradene vrljike i otera u grad da proda. Prodao gazda vrljike još čim je naišao na prve gradske kuće, uzeo pare, iskoška Sivonju i njegovog druga, zakači lanac kojim su vezani za jarmenjaču, baci pred njih razdrešen snop šaše, pa veseo uđe u jednu malu me'anicu da se potkrepi, kao čovek, s kojom rakijom. U varoši je bila neka svečanost, pa ljudi, žene, deca, prolaze sa sviju strana. Galonja, koji je i inače među volovima poznat kao priglup, nije posmatrao ništa, već sa svom ozbiljnošću pristupi ručku, najede se dobro, muknu malo od zadovoljstva, pa onda prileže, i uz slatko dremanje poče preživati. Ništa ga se ne tiču raznovrsni ljudi koji mimo njega vrve na sve strane. On mirno drema i preživa. (Šteta te nije čovek, kako ima dispozicije za visoku karijeru.) Ali Sivonja ni da okusi. Njegov sanjalački pogled i tužan izraz lica govorili su na prvi pogled da je to mislilac i nežna, upečatljiva duša. Prolaze mimo njega ljudi, Srbi, ponosni na svoju svetlu prošlost, svoje ime, na narodnost, a taj ponos se oličava na njihovom krutom držanju i hodu. Sivonja je to posmatrao, pa mu, tek, dušu obuze tuga, bol silne nepravde, i on ne mogaše podleći tako jakom, iznenadnom i silnom osećanju, već riknu tužno, bolno, a u očima mu se zavrteše suze. I Sivonja od silnog bola poče misliti:


- Čime se ponosi moj gazda i ostali njegovi sugrađani, Srbi? Zašto toliko dižu glave i s naduvenom gordošću i irezrenjem gledaju na moj rod?...
Ponose se otadžbinom, ponose se time što im je milostiva sudbina dodelila da se rode ovde u Srbiji. Pa i mene je majka otelila ovde u Srbiji, i ne samo da je ovo otadžbina moja i oca moga, već su i moji stari kao i njihovi, svi zajedno, prešli u ove krajeve još iz stare slovenske postojbine. Pa niko od nas volova ne osećaše ponos zbog toga, već smo se mi uvek ponosili time koji više tereta uzbrdo može povući, a nijedan vo do danas ne reče nekom švapskom volu: „Šta ti hoćeš, ja sam srpski vo, moja je otadžbina ponosna zemlja Srbija, tu su se otelili svi moji stari, tu su, u ovoj zemlji, i grobovi predaka mojih.“ Bože sačuvaj, time se mi nikad nismo ponosili, to nam ni na um nije padalo, a eto se oni i time ponose. Čudni ljudi!
Pri takvim mislima vo tužno zavrte glavom, zazvoni medenica o njegovom vratu i krcnu jaram. Galonja otvori oči, pogleda druga, pa muknu:


- Ti se opet tvojski ludiraš! Jedi, budalo, te se goj, vidiš da ti se rebra broje; da je dobro misliti, to ljudi ne bi ostavili nama volovima. Ta nas sreća ne bi snašla!


Sivonja pogleda svoga druga sa sažaljenjem, okrete glavu od njega i udubi se dalje u svoje misli.


- Ponose se svetlom prošlošću. Imaju Kosovo polje, Kosovsku bitku. Čudna čuda, pa zar i moji stari nisu još i tada vukli vojsci 'ranu i ratne potrebe; da nas nije bilo, taj bi posao morali raditi sami ljudi. Imaju ustanak na Turke. To je velika, plemenita stvar, ali ko je tu bio. Zar su dizali ustanak ovi naduveni šupljoglavci što se ovako ne radeći ništa šepure pored mene s ponosom, kao da je to njihova zasluga. Eto, da uzmem za primer samo