Prljavi medijski rat!!

[Petar II]

,,Morrib,,

Imenjače, trenutno je situacija takva, ponavljam trenutno, i neće još
dugo da traje, uskoro će doći vrijeme kada će Srbi njima da kroje kapu.

Svrha postiranja ove materije je prvenstveno ta da narod upozna sa
činjenicama, da narod zna ko im je činio loše a ko dobro, da narod
rastereti odgovornosti nametnute medijskom propagandom, da sutra
određene akcije Srba imaju podršku naroda.
Ovo je jedan mali doprinos neutralizaciji medijska satanizacije Srba.

Na stranim sajtovima se sve više postiraju podaci sločnog karaktera, kao
i podaci o počinjenim stravičnim zločinima nad Srbima.

U naslovu teme stoji riječ ,,rat,, , problem je u tome što rat još uvijek
traje, samo se vodi na drugi način.
On se tiče svih Srba, jer se vodi protiv svih Srba, zbog toga Srbi treba
da na njega odgovore što masovnije i agilnije, ne samo u okviru Srbije
i RS-a, to trba da se radi na stranim sajtovima postavljajući tekstove
na njihovom jeziku, slične sadržine ili tekstove koji govore o zločinima
nad Srbima.

Neki dan čitam tekst u kojem stoji: Francuskinja se udala za Srbina,
u Bosnu je došla da se vjenčaju, posjetili su njegovo rodno mjesto
koje je sada u ruševinama, na stotine kuća popaljeno, žena se
šokirala i evo šta kaže:

Citat:
,,Vidjela sam srpska sela. Ustvari, samo sam vidjela stratišta, porušene
kuće, sve što je srpsko. Prvi put sam saznala istinu. Nisam znala da su
Srbi stradali, ginuli, da su ostali bez ičega.
NAŠA DRŽAVA NAS NIJE O TOME UOPŠTE OBAVJEŠTAVALA.
Ona je samo nudila informacije kako su Bošnjaci žrtve. Obećavam vam
da ću moj narod obavijestiti šta se ustvari ovdje dešavalo, kaže
Kamille. ,,

[Petar II]

Prljavi medijski rat (55)

Misija u Bosni (9)

Majkl Rouz (Michael Rose) ,,Misija u Bosni,,

(Fragmenti iz knjige Fighting for Peace, u izdanju The Harvill Press,
London, 1998, srpsko izdanje Misija u Bosni, Beograd 2001)

Istovremeno Robert Foks i Patrik Bišop, pišući za Dejli telegraf, komentarisali su neke vesti koje su stizale od neimenovanih zvaničnika Ujedinjenih nacija koji su radili u UNPROFOR-u, što je značilo da je neko od zvaničnih ljudi iz našeg sastava želeo da saopšti vest sa kojom se ostali nisu saglasili ili da podmetne svoje informacije kao istinite. Mnogo opasnije od toga – pisali su – bile su prljave igre pripremane s druge strane Atlantika, odakle su ohrabrivali bosanske muslimane da istraju na bojnom polju, jer će im u tome pomoći NATO svojom avijacijom i bombardovanjem protivnika. Najveće zlo u velikom broju tih besmislenih informacija bilo je u neistinitim tvrdnjama da ja kao mirovnjak držim stranu Srbima i da sam najodgovorniji za jednostranost UNPROFOR-a, budući da se nalazim na komandnom položaju. Moj zadatak kao mirovnjaka – isticali su oni – jeste da se borim za bolje uslove koji pogoduju uspostavljanju mira, što znači da moram da otkrijem sve koji rade protiv mira, makar za to morao da optužim i bosansko rukovodstvo. (str. 229.)

Ubrzo sam primio telegram od Forin ofisa, u kojem su me obaveštavali da je Muhamed Šaćirbej, bosanski predstavnik u Ujedinjenim nacijama u Njujorku, uručio protest protiv mog zahteva da se muslimanska vojska povuče iz demilitarizovane zone na planini Igman. Tvrdio je, da je moj zahtev u suprotnosti s odredbama Rezolucije Saveta bezbednosti broj 836, prema kojoj se muslimanima dozvoljava da ostanu unutar demilitarizovane zone na Igmanu. Njegov protest je bio čista besmislica i ja sam se odmah javio Kofi Ananu u Njujork da ga podsetim kako je avgusta 1993. godine postignut sporazum koji je važio za obe strane u sukobu. Demilitarizovana zona nije isto što i zaštićena zona, i bila je predmet drugog ultimatuma NATO. Ali, uprkos tome, Ganić je u Sarajevu uporno ponavljao tu izjavu, očigledno se služeći starim propagandnim iskustvom da često ponavljana laž s vremenom postaje istina.

Nedugo potom pozvali smo jednog prijatelja iz muslimanske vojske, majora Sisaka, da večera sa nama. Taj inteligentni oficir bio je Delićev pomoćnik i odavao je utisak čoveka koji razume napore Ujedinjenih nacija da, uz dobro organizovane aktivnosti, pomognu stanovništvu u Bosni. Nedavno je završio vojno štabno usavršavanje u Americi. Sada je bio zadužen kao oficir za vezu s američkom ambasadom, pa smo se ređe viđali. Sa žaljenjem je odbio poziv rekavši da nije u mogućnosti da nas poseti bez pratnje jednog američkog zvaničnog lica iz ambasade. Dakle, nije više bio slobodan špijun. Džejmi
Daniel je to prokomentarisao rečima kako je on sada pod zaštitom ambasade velike zemlje kakva je Amerika, koja je sazdana na principima slobode govora i pojedinačnih prava čoveka, što se očigledno vidi na ovom primeru.

Te noći je Erve Gobijar odlučio da istera sve muslimanske vojnike iz demilitarizovane zone na planini Igman, pa makar morao sam da predvodi napad svojih vojnika. Francuska jedinica je krenula prema položajima muslimanske vojske sa oklopnim buldožerima u nameri da sruši njihove rovove. Muslimani su bacili bombe na Francuze, a ovi su odgovorili vatrom iz raketnih bacača sa svojih vozila, na svu sreću bez težih posledica. Do zore je Gobijar izbacio muslimanske vojnike iz zone, osim jedne male izolovane i dobro utvrđene grupe.

Sledećeg dana je Gobijar mirno došao kod predsednika Izetbegovića i objasnio njemu i njegovom vojnom komandantu detalje operacije. General Delić je bio ljut i namrgođen, a Izetbegović je samo ćutao. Gobijar je uvek išao napred i bio je izvanredan primer svojim vojnicima. Uvek pun duha, ispunjavao je vedrinom ljude oko sebe.

Muslimani su žestoko reagovali na tu akciju UNPROFOR-a i potegli su sve svoje veze kako bi me smenili i na moje mesto doveli nekog drugog, sa kim bi mogli da rade šta hoće. Akaši je bio izvan sebe, a kada sam mu rekao da ću kopiju knjige službenih objava iz XIV veka, koju sam od njih dobio na poklon, okačiti u svom klozetu, on me je zaustavio pokretom ruke i šeretski rekao: „Ne, Majkl. Pre nego što dođe do toga, iskoristi, pa povuci vodu!”

Narednog dana je major Inđić, oficir za vezu srpske vojske i jedan od Mladićevih obaveštajaca, upitao Majka Stenlija šta će se desiti ako me muslimani ubiju. Kada sam to rekao svom pratiocu Gusu, on me je čudno pogledao. Od kada smo zajedno prvi put sam ga video zamišljenog i zabrinutog. (str. 241-242.)

[morrib]

Voleo bih da nas ima više ovakvih kao što je PetarII, ali bojim se da nas je sve manje i da se gubimo u tempu "preživeti sa malom platom, pred velikim izazovima".

[Petar II]

Prljavi medijski rat (56)

Misija u Bosni (10)

Majkl Rouz (Michael Rose) ,,Misija u Bosni,,

(Fragmenti iz knjige Fighting for Peace, u izdanju The Harvill Press,
London, 1998, srpsko izdanje Misija u Bosni, Beograd 2001)

Da li je Dejtonski sporazum mogao da bude postignut još 1994. godine. Prema mom mišljenju, bilo je moguće da se to tada učini, da su Amerikanci ranije shvatili političku stvarnost u Bosni. Međutim, postavlja se pitanje da li je bilo moralno da američka administracija u 1994. godini objavi da „agresor mora biti kažnjen”, iako to nije vodilo jačanju političkih odnosa na kojima bi se gradio sporazum, već je podrazumevalo samo i jedino vojnu akciju. Da bi se postigao politički sporazum, i volja tog „agresora koji mora biti kažnjen” trebalo je da se usmerava na razmišljanje o mirovnom i političkom rešenju. Prva prilika za mir je stvorena Vens-Ovenovim planom 1993. godine i nastojanjima UNPROFOR-a da se mir postigne. Nažalost, sve je to bilo potisnuto u drugi plan stalnim smicalicama bosanske vlade, iza koje su stajale SAD, da bi se stiglo do plana Kontakt-grupe, koji je bio uperen protiv Srba, jer je počivao na principu „uzmi ili ostavi”. Kada je takav prilaz rešenju sukoba 1995. godine napušten, razmena teritorija koja je prihvaćena u Dejtonu nije se bitno razlikovala od onog što je Karadžić predlagao 1994. godine, što su čak i muslimani prihvatili tokom leta te iste godine. (str. 300.)

Kontakt-grupa, nespretna družina

Početkom novembra pridružio sam se Akašiju i De Laprelu radi sastanka sa Kontakt-
grupom. To je bilo prvi put da ih predstavnik UNPROFOR-a formalno susreće od kada su javnosti izložili svoj plan „uzmi ili ostavi” sa mapama. To je bila nespretna družina. Američki ambasador Čarls Tomas ličio je na junaka iz nekog komada Tenesi Vilijemsa, sa bledim plavim očima, sivkastom kosom i nekom neodređenom grimasom stalno prisutnom na licu, što mu je davalo polunamrgođen i polunasmejan izraz. Kasnije sam primetio da je bio izuzetno zabavan. Nemački ambasador Mihael Štajner bio je razapet između želje NATO da bombarduje Srbe, čak i za vreme pregovora, i uzdržanosti Francuza. Bio je najiskusniji u grupi i imao je veliki uticaj na ostale.

Zotov, ruski član Kontakt-grupe, bio je stari sovjetski diplomata staljinističkog tipa. Govorio je malo o situaciji u Bosni, ali je stalno skretao pažnju na to da se nova demokratska Rusija protivi namerama NATO da bombarduje Srbe. Pošto sam često bio na meti američke i muslimanske štampe kao pobornik ideje da bi NATO samo pogoršao situaciju i smetao mirovnoj misiji ako bi intenzivirao bombardovanja, smatrao je da smo saveznici i često mi je upućivao ohrabrujuće osmehe. Pozicija francuskog i britanskog ambasadora bila je nešto između ruskih i američkih stavova. Oni su shvatili potrebu da se podrži mirovna misija Ujedinjenih nacija, ali su se zalagali i za čvršću povezanost u okviru Kontakt grupe, iako ne i na strani Amerikanaca. Zbog toga je Kontakt grupa pretrpela neuspeh, najpre zato što se nije konsultovala s Akašijem u vezi sa svojim planom i mapama, što je, naravno, izazvalo ledenu atmosferu od početka sastanka.

Akaši je počeo sastanak ljubaznim govorom i izvinjenjem da nije „previše raspoložen” za razgovor, jer ga u toku rada niko iz Kontakt-grupe nije ni o čemu pitao, a naročito uoči predstavljanja Srbima njihovog plana „uzmi ili ostavi”. Postojanje nekog drugog međunarodnog tela u pregovaračkom procesu, u kojem učestvuju Ujedinjene nacije, ne bi smelo da prođe bez razgovora sa predstavnicima Ujedinjenih nacija, niti da prouzrokuje teškoće pregovaračima mirovnih snaga, što se događalo poslednjih šest meseci. Ni Ujedinjene nacije, ni Kontakt-grupa, nisu učinili nikakav napredak, jer je očigledno, da su zaraćene strane izabrale rat kao „najbolje rešenje” da završe sukob.

Nije bilo baš diplomatski, ali me je Akaši pozvao da predstavim stanje u Bosni. Objasnio sam Kontakt-grupi, da njihova politika izolacije Srba nema izgleda na uspeh, jer se oni u takvim situacijama još više povlače u sebe. Njihovi predlozi bi trebalo da budu neka vrsta psihološkog pritiska na Srbe, u okviru posebnih taktičkih postupaka koji mogu da daju rezultate samo ako se i sa srpskom stranom održava veza. Strategija Kontakt-grupe je samo još više izolovala Srbe, što je moglo da ima mnogo teže posledice. Mirovna misija bi u takvom stanju zapala u ćorsokak, jer bi borci, pošto nema izgleda na mir, potegli oružje.

Objasnio sam da bi mnogi politički i vojni sporazumi koje su Ujedinjene nacije sklopile sa Srbima i muslimanima – koji su doprineli da se položaj stanovništva poboljša – bili poštovani da bosanska vlada nije negirala i potcenjivala postignute uspehe i da se nije opredelila za rat. Ako bi se vojna situacija i dalje pogoršavala, preporučio bih da nacije koje daju jedinice za mirovne snage povuku svoje ljudstvo iz Bosne. Nije bilo svrhe dalje rizikovati život vojnika, ako nije bilo nade da se postigne mir. Povlačenje misije Ujedinjenih nacija iz Bosne moglo bi da dovede do vojnog poraza muslimanske vojske i
do kraha bosanske države, osim ako NATO ne bi rasporedio svoje snage. Posle mog izlaganja je nastao tajac. (str. 246-248.)

[Petar II]

Prljavi medijski rat (57)

Misija u Bosni (11)

Majkl Rouz (Michael Rose) ,,Misija u Bosni,,

(Fragmenti iz knjige Fighting for Peace, u izdanju The Harvill Press,
London, 1998, srpsko izdanje Misija u Bosni, Beograd 2001)

„Zaštićene zone”

Zaštićene zone su prostor na koji se sklanja stanovništvo da bi izbeglo ratna dejstva, i taj koncept je star koliko i sam rat, a može se primeniti jedino ako sve zaraćene strane poštuju dogovor. Kada su muslimanske snage počele da koriste zaštićene zone kao baze iz kojih su preduzimale napade na protivnike, i kada su Srbi odgovorili na napade iz tih zona, UNPROFOR je mogao malo šta da učini kako bi zaštitio stanovništvo. U maju 1994. godine UNPROFOR je generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija podneo dokument u kojem je opisao nedostatke rezolucije 836 i izveštavao da se ona ne primenjuje na terenu, a Savet bezbednosti nije ništa preduzeo povodom toga. (str. 306.)

Nedoumice oko zaštićenih zona su dale ogroman propagandni materijal bosanskoj vladi i njenim prijateljima u inostranstvu protiv mirovne misije Ujedinjenih nacija. Tokom prethodne tri godine krvavog građanskog rata sve zaštićene zone, uključujući i Sarajevo, opstale su, i Srbi ih nisu osvajali, iako su mogli. Da su Srbi hteli da ih zauzmu, država Bosna bi prestala da postoji. Ni vazduhoplovna sila NATO to ne bi mogla da spreči. (str. 307.)

„Zaštićena zona” Bihać

U međuvremenu je Silajdžić, koji je samo dva dana ranije izjavljivao da je muslimanska vojska u tom času sposobna da porazi Srbe, uporno tražio vazdušne napade NATO protiv njihovih snaga koje okružuju Bihać. Na severu te zone Fikret Abdić ponovno je zauzeo Veliku Kladušu, što je pojačalo pritisak na Peti muslimanski korpus kojem je pretilo potpuno uništenje. Samo su međunarodni pritisak na Srbe i akcija Ujedinjenih nacija mogli da spreče potpuno osvajanje Bihaća. U tom slučaju bi najmanje 180.000 muslimana, koji su živeli u toj zoni, bilo stavljeno pred strašan izbor – ili da se sele na neko drugo mesto, ili da umru. Bez obzira na ograničene mogućnosti mirovnih snaga Ujedinjenih nacija u Bihaću, muslimani su bili sigurni da će UNPROFOR biti okrivljen za moguću katastrofu. Oni nikada ne bi prihvatili, da je gubitak Bihaća direktna posledica nemoći njihove sopstvene politike i poraza njihove vojske. (str. 251.)

Mirovna misija Džimija Karatera

Džimi Karter je sa suprugom doleteo u Bosnu 18. decembra 1994. Posle susreta sa rukovodiocima bosanskih Srba, uspeo je da ubedi Karadžića da prihvati momentalni prekid vatre i da nastavi prekinute pregovore o miru „na osnovu plana Kontakt-grupe”. Sa svoje strane je bosanska vlada izjavila kako je spremna da prihvati potpuni prekid vatre i neprijateljstva u Bosni za period od tri meseca, ali da se o planu Kontakt-grupe ponovno ne pregovara. Tih nedelju dana, koje su Džimi Karter i njegova supruga proveli u Sarajevu, bilo je dovoljno da oni postanu deo misije Ujedinjenih nacija. Stanovali smo pod istim krovom, često koristili iste prostorije za rad i negodovali što sve ne ide kako treba. (...) Pošto sam neko vreme bio izvan Bosne, Karter je koristio moju kancelariju i spavaću sobu, a Džejmi Daniel mu je bio neka vrsta pomoćnika za vojne poslove. Jednom je zatekao bivšeg predsednika u pižami gde svojoj supruzi sprema čaj. Džimi Karter je bio oduševljen ulogom člana misije Ujedinjenih nacija i uljudno je odbijao sve
ponude za bolji i udobniji smeštaj.

Mnogi novinari su ga optuživali za naivnost u njegovom nastupu i odnosu prema Srbima, naročito posle izjave, da se bosanski Srbi „zalažu za mir”. Lično sam mislio da je Karterov božićni dolazak u Sarajevo novi momenat u mirovnom procesu, mada je Noel Malkolm u Dejli telegrafu njegovo nastojanje da se postigne prekid vatre omalovažio naslovom „Karterov prekid vatre”. Napisao je da će to biti samo jedan od mnogobrojnih kratkih predaha. A taj predah je trajao, ipak, više od četiri meseca.

Daleko od toga da je bio slab i naivan, Karter je izvršio ogroman pritisak na obe strane govoreći im da, ako se ne saglase sa njegovim predlozima, nema načina da se oni koji odbacuju plan ne kazne zbog zalaganja za nastavak rata. Svi smo osećali i videli da bivši predsednik SAD deluje veoma ozbiljno i da sa njim nema šale. Bosanci nisu mogli da se upuste u rizik da izgube podršku SAD, dok je Karadžić u Karteru video jedinu osobu od uticaja u SAD, koja je htela da sasluša i srpsku stranu. Karterova misija je, bez sumnje, dala još jednu šansu miru. (...)

[Petar II]

Prljavi medijski rat (58)

Misija u Bosni (12)

Majkl Rouz (Michael Rose) ,,Misija u Bosni,,

(Fragmenti iz knjige Fighting for Peace, u izdanju The Harvill Press,
London, 1998, srpsko izdanje Misija u Bosni, Beograd 2001)

Posle dugog razgovora na Palama, Karadžić i Mladić su potpisali dokument kojim se potvrđuje dogovor o primirju u celoj Bosni za period od četiri meseca. Vratili smo se u Sarajevo sa nadom da je najznačajniji korak za mir u ovoj zemlji već učinjen. Po našem dolasku u Predsedništvo, na moje iznenađenje, Akaši je umesto kopije koju je trebalo da potpiše Ganić, ovome pružio kopiju na kojoj su bili potpisi srpskih lidera. Bez obzira na to što je Ganić prvobitno prihvatio sve što je dogovoreno, pre nego što je potpisao, tražio je da Akaši izbriše napomenu da će se Međunarodni komitet Crvenog krsta angažovati pri razmeni zarobljenika. U Ganićevim očima je ta napomena bila veoma značajna, a potvrđena prethodnim potpisima Karadžića i Mladića, predstavljala je dokument srpske strane. On se ljutito obratio Akašiju, da ga je stavio pred svršen čin time što mu je pokazao da su Srbi već potpisali dokument i da neće biti prekida vatre. Sugerisao sam Akašiju da ide do Izetbegovića sa nepotpisanom kopijom kako bi je on potpisao i tako završio ovo šegačenje. U međuvremenu sam hteo da odem do američke ambasade i zamolim Džona Menzisa da pozove Vašington kako bi Amerika izvršila pritisak na bosansku vladu da prihvati dokument. Nikako nismo smeli da nasednemo Ganićevim smicalicama i da ponovno narušimo mirovni proces.

Sa namerom da Izetbegoviću da dokument na potpisivanje, Akaši je pristao da izbriše spornu napomenu iz teksta dokumenta, bez obzira na to što je pre odlaska sa Pala, zajedno sa Karadžićem, dao izjavu za štampu u kojoj je to najavio kao događaj koji označava „početak kraja rata”. Sada je imao dva različita dokumenta kojima je mogao da izazove sumnju u sposobnosti Ujedinjenih nacija i u njihove časne namere, kada se za to bude saznalo, jer nije bilo izvesno da će se obe strane saglasiti sa takvim tumačenjem dogovora. Rekao sam De Laprelu da sam zadovoljan što sam na dokumentu video njegov potpis, a ne svoj. Nije mi odgovorio, ali se nervozno i usiljeno osmehnuo.

Akaši se izgleda nije mnogo uzbuđivao pri pomisli da bi Ujedinjene nacije mogle da izgube od svog ugleda zbog toga što postoje dva dokumenta o istom predmetu. Posle druge konferencije za štampu u Sarajevu, na kojoj je trijumfalno podigao oba papira u
vazduh da bi ih svima pokazao, on je otišao na aerodrom. Pre nego što je odleteo, rekao je Viktoru i meni da prenesemo Karadžiću da je sporni paragraf uklonjen i iz srpske verzije dokumenta. Kao ni mi, nije prihvatao postojanje dva dokumenta različitog sadržaja, ali je brisanje spornog paragrafa bio jedini način da se iznudi Izetbegovićev potpis. Verovao je da će se sve bolje završiti nego što mislimo. Uostalom, bolje dobiti bilo šta, nego ostati kratkih rukava. Zatim nam je poželeo srećne božićne praznike i otišao. Zgledali smo se bez reči, nemi od iznenađenja. Ta tišina je trajala nekoliko minuta, a potom je Viktor promucao: „Pokušao sam, da ga opomenem.” Nisam ništa rekao. Bio sam upravo očevidac podmetanja stvari i bilo mi je veoma teško da to ne poistovetim sa nekim brodvejskim spektaklom, očekujući sa strahom posledice.

Pokazaće se da mi ipak nismo umeli da pročitamo podsvesne misli srpskog rukovodstva kao što je to znao Akaši. Na naše iznenađenje, Karadžić je prihvatio brisanje paragrafa bez ljutnje, i već sledećeg dana topovi se nisu čuli, što se desilo prvi put od 1993. godine. Jedino su još trajale borbe oko Bihaća. U međusobnom sukobu su bili muslimani i pristalice Fikreta Abdića, ali to nije bio deo sporazuma o prekidu vatre. (...)

Te večeri sam srpskom rukovodstvu na Palama i bosanskom Predsedništvu poslao tekst sporazuma o četvoromesečnom prekidu neprijateljstava. Najpre sam tekst slao na odobrenje u Zagreb, ali kad god bih ga poslao, oni su menjali po neku reč ili tražili da ubacim nešto novo. Na kraju sam stisnuo zube i zaraćenim stranama poslao tekst koji smo sami zamislili i sastavili. Prestanak neprijateljstava je, u stvari, već počeo pre skoro sedam dana. To je bio prvi i veoma važan korak ka uspostavljanju stalnog mira.

Viktor i ja smo tek na Palama, na Badnje veče, otkrili da je reakcija Karadžića i Mladića na naš papir pozitivna. Oni su smatrali da je prestanak neprijateljstava više nego dobra veza između primirja i opšteg mira i želeli su da iskoriste nastalu situaciju, jer su bili uvereni da je ona rezultat posete Džimija Kartera. Sve dok se plan Kontakt-grupe posmatra kao „osnova za pregovore”, a ne kao obaveza, oni su spremni da se pridržavaju sporazuma o prekidu neprijateljstava. Karadžić je takođe rekao da su Srbi verovali da će neki kvalitativni faktori biti uzeti u obzir pri bilo kakvoj podeli Bosne i da će se o njima raspravljati, što se planom Kontakt-grupe nije predviđalo. Očigledno, Srbi su najzad pristali na kompromis. (...)

[Petar II]

Prljavi medijski rat (59)

Misija u Bosni (13)

Majkl Rouz (Michael Rose) ,,Misija u Bosni,,

(Fragmenti iz knjige Fighting for Peace, u izdanju The Harvill Press,
London, 1998, srpsko izdanje Misija u Bosni, Beograd 2001)

Tokom 30. decembra pozvao sam Akašija i De Laprela ponovno u Sarajevo da prisustvuju zaključenju „pogodbe”. Kada su čuli koliko smo se približili miru, i da su i Srbi i muslimani u poslednjem minutu pokušali da postignu neke prednosti koje su mogle da komplikuju stvar, shvatili su,koliki smo posao uradili. Karadžić je hteo da se iz završnog dokumenta ukloni izraz „u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti”, jer Republika Srpska uopšte nije bila međunarodno priznata, ali je na kraju stavio potpis na dokument. S druge strane, Ganić je insistirao da te reči ostanu u tekstu očekujući da Srbi odbiju takav dokument.

U 13 časova i 30 minuta, 31. decembra, Akaši je stigao u bosansko Predsedništvo noseći informaciju da Karadžić i dalje odbija da potpiše saglasnost na bilo kom dokumentu u kojem se spominju Ujedinjene nacije. To je izazvalo pravi izliv gneva kod Ganića i
Hasana Muratovića, koji su odmah optužili Akašija da Srbima drži stranu. Oni su, sa svoje strane, odbili da potpišu bilo koji dokument u kojem se ne spominje posebna uloga Ujedinjenih nacija i precizirali su reči koje žele da vide u tekstu. Dobujući prstima po stolu, Ganić je ustao i objavio da neće biti nikakvog dogovora o prekidu vatre i neprijateljstava. Hteo je odmah da obavesti štampu o propasti pregovora o miru i da iznese da su za to krive Ujedinjene nacije koje su ponudile „nedovršeni dokument”.

Sve je to moglo da bude prevara ili maskarada, ali je nažalost bilo suviše ozbiljno. Pre nego što je Ganić napustio prostoriju, šapnuo sam Akašiju kako bi on mogao da zahteva da se vidi s Izetbegovićem. Bili smo suviše blizu rešenja da bismo dozvolili da nas Ganić vuče za nos. Akaši je rekao Ganiću da on neće prihvatiti prekid razgovora dok se ne vidi sa predsednikom. Ganić je mlatarajući rukama odgovorio kako nam to neće dozvoliti. Njega je predsednik ovlastio da vodi sve mirovne pregovore. Izetbegovića su očekivali na novogodišnjem prijemu na drugom mestu i do njega se nije moglo doći.

Preko Majka Stenlija poslao sam Karadžiću obaveštenje u kojem sam mu predložio novu formu dokumenta koju je Akaši sročio uz pomoć Džona Menzisa i Dejvida Harlanda. Majk je taj modifikovani dokument uručio Karadžiću, koji je bio u stalnom zasedanju sa svojim kolegijumom na Palama. (...) Da bi prekinuo dalju diskusiju, Majk je pozvao Karadžića da direktno razgovara s Akašijem preko američkog satelitskog telefonskog sistema. Pre nego što je to učinio, morao je da pokaže Karadžiću kako se rukuje tim uređajem. Shvativši službenu proceduru Ujedinjenih nacija pri uspostavljanju veze, i pod pritiskom Majka i Akašija, Karadžić je najzad prihvatio novu formu dokumenta.

Naš sledeći problem je bio šta učiniti da Ganić ne upropasti pregovore u poslednjem trenutku. U sastav misije Ujedinjenih nacija nedavno je došao rečiti Irac, Kolom Marfi – novi predstavnik za štampu u Sarajevu. On nije bio uključen u naše prethodne prepirke i nesporazume sa Ganićem, a izjavio je da bi hteo da se dohvati sa njim u raspravu oči u oči. Imao je neodoljiv galski šarm, volju da se konfrontira i nepopustljivu odlučnost da postigne ono za šta se zalaže. Jednom mi je rekao da upotreba aviona i bombardovanje Goražda zasigurno predstavljaju kršenje Povelje Ujedinjenih nacija. Akaši ga je poslao u Predsedništvo s uputstvom, da „sravni Ganića sa zemljom” i da se vrati sa potpisanim dokumentom. Kolom je posle pričao da je Ganić bio veoma uzdrman i na ivici nerava kada je čuo da su Srbi prihvatili sporazum prema zahtevu bosanske vlade, pa je zamolio da se posavetuje sa predsednikom pre nego što potpiše dokument.

U predsednikovoj kancelariji naišao je na Džona Menzisa koji je upoznavao Izetbegovića sa dosadašnjim tokom pregovora koje je Vašington apsolutno podržavao. Tako je i ovoga puta Ganić naveden na popuštanje. Ipak je zatražio da razgovara sa predsednikom nasamo. Džon mi je kasnije rekao da je čak izvan kancelarije predsednika mogao da čuje Ganića kako viče na Izetbegovića koji mu je odgovarao mirno, ali odlučno. Izetbegović je pozvao Džona u kancelariju i rekao mu da prihvata četvoromesečni prekid neprijateljstava u Bosni. Prekid vatre je trebalo da stupi na snagu u ponoć 31. decembra 1994. godine. (str. 275-287.)

[Petar II]

Prljavi medijski rat (60)

Misija u Bosni (14)

Majkl Rouz (Michael Rose) ,,Misija u Bosni,,

(Fragmenti iz knjige Fighting for Peace, u izdanju The Harvill Press,
London, 1998, srpsko izdanje Misija u Bosni, Beograd 2001)

O zapadnim izveštačima

Posebno sam bio ljut na novinare zbog njihovog pristrasnog, neobjektivnog i navijačkog izveštavanja o prilikama u Bosni. Najveći broj komentatora s istočne obale SAD tokom borbi u Goraždu 1994. godine nije pisao o nesreći i teškoj ekonomskoj situaciji stanovništva, nego o porušenim i opljačkanim kućama. Istina je, međutim, bila drugačija. Te kuće, koje su snimali američki izviđački avioni prilikom vazdušnih napada na Srbe, srušene su u najvećem broju još 1992. godine, kada su se Srbi i muslimani borili za prevlast u gradu, i kada su muslimani potisli Srbe. To su bile srpske kuće bez krovova, prozorskih okvira i vrata, koje su muslimani potpuno opljačkali i ispraznili. Bilo je više nego očigledno da nisu porušene te godine, niti u borbama koje su se vodile u Goraždu. Uprkos takvim činjenicama, Ujedinjene nacije su i dalje bile pod optužbom, jer su tobože dozvolile da te kuće poruše Srbi prilikom napada na Goražde. (str. 304.)

Nije bilo teško uočiti razlike između izveštaja novinara koji su koristili materijale i informacije dobijene od bosanske vlade i njene propagandne mašinerije, i onih koji su se trudili da što realnije predstave situaciju na terenu. Mnogo toga je zavisilo od ličnosti novinara, ali i od odnosa koje su reporteri uspeli da uspostave sa ženama prevodiocima koje je bosanska vlada ustupila novinarima. Nisu svi novinari bili tog soja, ali ja sam upoznao mnoge koji su hrabro i istinoljubivo iznosili svoja zapažanja, prikupljali informacije na mestu događaja, izlažući život opasnosti da bi objektivno izveštavali. Kurt Šork, Amerikanac, koji je studirao na Oksfordu sa predsednikom Klintonom, radio je za Rojters, i Remi Urdan, Bretonac, reporter Monda, bili su takvi ljudi. Televizijske novosti su jednom prikazale snimak Kurta, kako juri pod kišom minobacačkih mina da pruži pomoć nekoj ženi. Često je oštro kritikovao odgovore Zapada Bosni, ali je uvek bio raspoložen da čuje i snimi izjave predstavnika mirovne misije Ujedinjenih nacija. Remi Urdan je sam sebe učinio nepopularnim, jer je pisao, između ostalog, i o islamizaciji Bosne, što je prouzrokovalo da ga proteraju iz Sarajeva. S vremena na vreme imao sam prilike da o situaciji u Bosni razgovaram sa posetiocima poput Miše Glenija, čija je knjiga Pad Jugoslavije izazvala veliku zbrku u vezi sa Balkanom. (str. 73.)

Veliki broj novinara u Sarajevu je takođe podržavao ratno opredeljenje, ali je bilo i onih koji su verovali da je „sveti rat” protiv Srba neka vrsta moralne obaveze, odnosno onih drugih koji su smatrali da prizori rata u novinskim tiražima prolaze bolje od slika mira. (str. 92.)

Nikada nam nije uspelo da oslobodimo bilo kog Srbina iz onog silosa u Tarčinu, ali nam je Crveni krst omogućio da ih jedanput posetimo. Bila je to prilika da se međunarodni mediji proslave. Nažalost, izgleda da nehumani postupci prema zatvorenim Srbima za njih nisu bile naročite novosti. (str. 103.)