Prljavi medijski rat!!

[Petar II]

Prlavi medijski rat (46)

Da li je priča o Srebrenici izmišljena

Piše: Sava Vidanović

Srebrenica kao i mnoge medijske podvale svetu je isfabrikovana i tretira se na Zapadu kao najvece posleratno masovno ubistvo 8.000 muslimana. Srebrenica jos uvek okupira svetske mocnike i sam Haski tribunal u nameri da se dokaze istinitost o zlocinu nad muslimanskim zivljem. Mnogobrojni kontradiktorni izvori i izvestaji svetskih medija pobudili su paznju svetskih analiticara i strucnjaka da se pozabave tragom izvestaja o masakru u Srebrenici. Na osnovu svih tih analiza se zakljucuje da je Srebrenica izmisljena sa ciljem da se okrivi srpski narod kao genocidan narod i podigne optuznica protiv srpskih lidera i generala.

Izvestaji CIA bazirani su na osnovu napisa iz stampe i kao takvi su prezentirani Pentagonu i Klintonu. Svi pokusaji da se masakri iz Srebrenice dokazu kao stvarnost padaju u vodu.

Sudija Tribunala Goldston trazio je zvanicne izvestaje od Pentagona i UN i odgovor na pitanje na osnovu cega se temelji zlocin u Srebrenici. Izvestaj ni sa koje strane nije dostavljen Goldstonu. Trazio je i konskript Mladica i Milosevica o slucaju Srebrenice. Trazio je i snimke spijunskih aviona o masovnim grobnicama i navodnim svezim humkama, blizu stadiona u Srebrenici, u koje su Srbi premestili zrtve.

Savet bezbednosti, portparol Goldmen, izvestava sudiju Haskog tribunala Goldstona da podaci o Srebrenici kojima Pentagon raspolaze predstavljaju vojnu tajnu i ne mogu se obnarodovati pre isteka roka od 30-50 godina. Na osnovu cega se onda moze temeljiti optuznica za masakr muslimana u Srebrenici ako americka administracija insistira na pokretanju optuznice bez konkretnih dokaza?!

Vest o masakru muslimana u Srebrenici lansirala je Olbrajtova na osnovu snimaka spijunskih aviona i satelita da je u masovnim grobnicama Srebrenice pokopano 7.500 civila i vojnika muslimanske nacionalnosti. Ta cifra je iz dana u dan rasla u medijama i dostize cifru od 10.000.

Na osnovu tih spijunskih snimaka o masovnim grobnicama, pristupilo se prekopavanju terena kako bi se otkrile te grobnice i identifikovali lesevi. Lokacije grobnica su oznacene zutim zastavicama. Kada su se ekipe americkih i svetskih istrazivaca pojavile na terenu, zastavica vise nije bilo. Pustena je u javnost vest da su Srbi premestili leseve kraj stadiona u Srebrenici. Vest je temeljena na osnovu friskih humki koje su otkrile spijunske letilice. Ni ovom prilikom leseva u tim humkama nije bilo. Nikakvi tragovi leseva nisu pronadjeni.Cini se nova medijska podvala. Objavljena je nova famozna vest da su Srbi poprskali leseve kerozinom i drugim hemikalijama kojima su unisteni svi tragovi leseva.

Tek 1996, detaljnim pretrazivanjem terena Srebrenice otkriveno je svega 460 leseva bez ikakvih tragova masakriranja ni identifikovaniih nacionalnosti. Ako ih je prema ranijim izvestajima u masovnim grobnicama sahranjeno 7.500, ili 8.000 ili cak i 10.000 sta je sa njima, gde su nestali lesevi, ako su vec nestali ili pobijeni u osvajanju Srebrenice od strane vojske Republike Srpske?

Neistine o Srebrenici su i dalje sirene u svetskim medijima. Sta je od svega tacno? Nije tesko zakljuciti da su to sve fabrikacije i lazi podmetane svetskoj javnosti.

Cinjenice su da su se mnogi naoruzani muslimani probili i prikljucili se odredu pod komandom Nasera Orica u Tuzli. Mnogi su napustili Srebrenicu pre ulaska Srba. Mnogi su stigli do Sarajeva i nastavili dalje borbe protiv Srba. U odbrani Zepe bivsi borci Srebrenice, po njihovim izjavama, su se prikljucili muslimanskim formacijama… Neki su dospeli u zarobljenistvo i nakon oslobadjanja po Dejtonskom sporazumu, prihvaceni su kao izbeglice od strane evropskih drzava, Kanade, Amerike i Australije. Ranjeni su, po srpskim izvorima, prebaceni u bolnicu na Kosevu.

Tragom tih informacija, svetska stampa i TV kuce su manipulisale na svoj nacin kako njma odgovara.

Podjimo tragom tih izvestaja:

Novinar Dzonatan Hardli izvestava da je 30.000 muslimanskih zena iz Srebrenice evakuisano autobusima. Na tu vest, profesor Cikaskog univerziteta, Peter Maher, javno pita Dzonatana, ciji su autobusi i koliko je njih ucestvovalo u evakuaciji zena. Dzonatan zatecen pitanjem odgovara da je u evakuaciji ucestvovalo 30 autobusa. Vlasnik autobusa nije poznat. Maher ide dalje i pita koliko je zena trpano u autobuse ili koliko tura je napravljeno da se 30.000 zena evakuise iz Srebrenice. Odgovor je izostao, a Maher ce na to reci: "Znaci da je u svaki autobus trpano po 1.000 zena, ili napravljeno 500 tura." Da li je to moguce?

Na Australiskoj Televiziji Ricard Karlston izjavljuje da je bilo 20.000 zena. Gde je nestalo 10.000 zena?

Internacionalni komitet Crvenog krsta u izvestaju kaze da je 3.000 muslimanskih vojnika zarobljeno. Tragom tih informacija pronadjeno je 8.200 zarobljenika i ni jedan mrtav.

Na pitanje sta je sa 5.000 zena koje su napustile Srebrenicu i, po ranijem izvestaju, dospele u centralnu Bosnu - odgovora nije bilo.

Nujork Tajms 15. septembra objavljuje da je 8.000 muslimana nestalo u Srebrenici. Crveni krst konstantuje da je 10.000 nestalo u Srebrenici a da je 5.000 muslimana napustilo Srebrenicu pre ulaska Srba.
Sredinom septembra Crveni krst potvrdjuje da su tih 5.000 muslimana stigli u centralnu Bosnu, da bi se nakon tri godine jos uvek vodili kao nestali.

Po izvestaju UN, 3.000-4.000 muslimana probilo je obruc i dospelo u centralnu Bosnu.

London Tajms 2. avgusta 1995. godine pise da su prvobitno pobijeni muslimani srecno stigli u Severnu Irsku, u Dablin.

Crveni krst Zenice izvestava da je 2.000 vojnika iz Srebrenice prislo bosanskoj armiji. Bosanski autoriti nisu dozvolili proveru ovih navoda. Znaci da su tih 2.000 i potvrdjenih od UN 3.000-4.000 vojnika i 5.000 nestalih, prikljuceni bosanskoj armiji.

Njujork Tajms izvestava da su nestali borci iz Srebrenice ucestvovali u odbrani Zepe.

Bivsi borci Srebrenice u Zepi izjavljuju da su svoje porodice ostavili u Srebrenici. Ranjeni su prebaceni u bolnicu na Kosevo a mnogi koji su vodjeni kao nestali vratili se svojim kucama.

Mancester Gardijan 17. januara 1996. donosi vest da su muslimani zarobljenici iz Zepe stigli u Dablin. Oni izjavljuju da je u srpskom zarobljenistvo jos 800 boraca koji ce biti po Dejtonskom dogovoru vrlo brzo oslobodjeni.

U svom izvestaju u UN, Olbrajt na trazenje konkretnih dokaza o masakru u Srebrenici, jednostavno je ponovila da su Srbi sakrili sve tragove leseva premestanjem na druge lokacije, a da su dobar deo unistili hemikalijama i korazinom. "Ja pratim redovno sta se tamo desava i o svemu cete biti izvesteni", kazala je ona.

Kako je bilo moguce da prelociranje masovnih grobnica, ili unistavanje tragova, nije registrovano spijunskim satelitima i letilicama? To je pitanje na koje Olbrajt duguje odgovor javnosti.

Svi navedeni izvestaji o masovnim grobnicama u Srebrenici ostaju bez zvanicnih odgovora onih koji su ih fabrikovali.

Opsti je zakljucak da masakra u Srebrenici nije bilo. Masakra srpskog zivlja u okolini Srebrenice je svakako bilo, ali o tome se ne govori. Javnost i zapadni mediji to ne zele da znaju. To je istina koju treba svetu pokazati. Milici, Kravice i druga mesta su zrtve muslimanskog terora. Kako je general Morion, u izjavi kao svedok protiv Milosevica, rekao- Srebrenica je iznudjena. Srbi su krenuli da zastite srpski zivalj.

Napomena: Sava Vidanovic je doktor prava. Zivi i radi u Kanadi.

[Petar II]

Prljavi medijski rat (47)

Misija u Bosni (1)

Majkl Rouz (Michael Rose) ,,Misija u Bosni,,

(Fragmenti iz knjige Fighting for Peace, u izdanju The Harvill Press,
London, 1998, srpsko izdanje Misija u Bosni, Beograd 2001)

Građanski rat

Muslimani su često isticali, da je koalicija s Amerikom na čelu preduzela vojnu akciju protiv Iraka kada je on okupirao Kuvajt, ali da međunarodna zajednica nije učinila ništa da pomogne Bosni da se odupre sličnoj agresiji. Ipak, situacija u Bosni nije bila tako jednostavna, jer u ovom delu sveta nije bila u pitanju invazija jedne zemlje na drugu. Tu je buktao građanski rat oko teritorija. (str. 11.)

Kada se pogleda unazad, mnogi odgovori međunarodne zajednice na rat u Bosni su nerazumljivi. Mogao se sprečiti rat, da je sačuvana jedinstvena bivša Jugoslavija. Kada je politika omanula, moglo se delovati na ograničavanje sukoba zabranom uvoza oružja, ali i upućivanjem odabrane i odmerene humanitarne pomoći. (str. 313.)

Muslimanska taktika, na startu

Pošto smo prešli liniju razdvajanja, jedna muslimanska baterija minobacača od 120 milimetara, razmeštena blizu puta sa leve strane, otvorila je vatru. Gađali su srpske položaje, koji su se nalazili u brdima oko grada. Nervozno sam upitao, šta se dešava. Viktor Andrejev, ruski civilni savetnik Ujedinjenih nacija u Sarajevu, koji je došao da me dočeka na aerodromu i koji je kasnije postao moj dobar i nerazdvojni prijatelj i kolega, rekao mi da se ne uznemiravam zbog toga. To nema veze sa politikom bosanske vlade – dodao je odsečno. U pitanju su čisto vojne aktivnosti. Ovde se vodi računa samo o političkim posledicama. Oni uvek na taj način pozdravljaju pridošlice, a Srbi im odgovaraju artiljerijskom vatrom po gradskim četvrtima. Posetiocima se tako na praktičan način demonstrira agresivnost Srba prema državi Bosni. Bosanska vlada se nadala da će takvom taktikom ubediti Zapad da uđe u rat na njenoj strani. Kada sam upitao, šta se dešava sa civilnim žrtvama, Viktor mi je odgovorio da je to za bosansku vladu najmanji problem. Mnogo su im važnije slike patnji, koje se svakodnevno šalju u svet. Tu taktiku bosanske vlade sam u Njujorku pomenuo Madlen Olbrajt. Potvrdila mi je, da američkoj administraciji to nije nepoznato, ali da malo može da učini da se ta pojava spreči. (...) Jedna od mojih prvih obaveza je bila, da posetim predsednika Aliju Izetbegovića. Njegova strategija je već bila poznata: koristiti sve moguće oblike stradanja sopstvenog naroda da bi se postigao uspeh u međunarodnim krugovima, što mi je i poslužilo da upotrebim sav svoj ugled i da ubedim Ujedinjene nacije da se ne upuštaju u rat u Bosni kao strana u sukobu. (str. 28.)

Potpuna demilitarizacija Sarajeva je podrazumevala i povlačenje svih bosanskih vojnih jedinica iz grada. Za bosansku vladu je to bio previše rizičan potez, koji bi, kako su isticali, doveo u pitanje suverenitet njihove prestonice. Ukoliko bi se snagama Ujedinjenih nacija poverila kontrola grada, vlada bi izgubila izvore finansiranja koji su dolazili iz naplate taksi za prolaz konvoja preko teritorije grada, a morala bi da premesti i
sedišta svih političkih partija i vođa sa te teritorije na druge udaljene lokacije. Posebno su se tome protivile neke ekstremnije vođe iz SDA, kojima je malo značilo što granate padaju na glave njihovog naroda, jer su to koristili da bi nagovorili SAD da stupi u rat na njihovoj strani, što je bio deo njihove nehumane strategije koja se sastojala u ubeđivanju sveta da je reč o „polaganom genocidu”, koji se sprovodi u njihovoj zemlji. (str. 62.)

Francuski bataljon, koji je čuvao aerodrom, uspeo je da uništi jedno vatreno gnezdo u muslimanskom naselju Butmir, koje se nalazilo u neposrednoj blizini linije razdvajanja. Francuski vojnik je jednom prilikom uočio momenat otvaranja vatre minobacača iz sredine Butmira na avion koji je čekao odobrenje da istovari robu. Bosanske snage su očigledno htele da pred svetom održe sliku Sarajeva pod opsadom. (str. 207.)

Srbi nikada nisu toliko drsko i proračunato ometali i sprečavali konvoje, da bi bio neizbežan vojni odgovor UNPROFOR-a. Čak ni 1994. godine, u vreme kada su Srbi optuživani da „dave Sarajevo”, magacini hrane u gradu nisu do kraja ispražnjeni. Gas i voda su dostavljani, doduše u mnogo manjim količinama, a i električne energije je bilo dovoljno. (str. 307.)

[Petar II]

Prljavi medijski rat (48)

Misija u Bosni (2)

Majkl Rouz (Michael Rose) ,,Misija u Bosni,,

(Fragmenti iz knjige Fighting for Peace, u izdanju The Harvill Press,
London, 1998, srpsko izdanje Misija u Bosni, Beograd 2001)

Zločin na sarajevskoj pijaci „Markale”

Iako su Srbi prividno pristali na sve što su muslimani tražili, muslimanski general Divjak nije prihvatio da potpiše sporazum o prekidu vatre i još jedanput je ponovio da predlog Ujedinjenih nacija nije povezan ni sa kakvim dugoročnim rešenjem problema. Rekao sam mu da bi narod u Sarajevu bio zadovoljan čak i manjim od toga, samo da živi u miru. Međutim, on i dalje nije pristajao na potpis. U tom trenutku sam izrekao nešto što ga je neprijatno iznenadilo. Rekao sam mu da je prvo ispitivanje kratera bombe koja je eksplodirala na pijaci „Markale” pokazalo da je ona ispaljena sa bosanske strane. U sobi je zavladao muk, a Sefer Hajrulahović me je gledao neprijateljski. Hladno je zatražio, da svoju izjavu objasnim. Dodao sam da ugao putanje mine očigledno dokazuje da je ona ispaljena sa veoma male daljine, ili da je čak podmetnuta na licu mesta i aktivirana. Bilo je teško – rekao sam – biti toliko precizan da se samo jednom minom postigne pogodak. Zatim sam ga upitao zbog čega su sklonili neke delove rasprsnute mine, pre nego što su snage Ujedinjenih nacija stigle na mesto događaja. (str. 66.)

O zlostavljanju sopstvenog naroda

Mnogo su ozbiljniji bili izveštaji koje smo primali od Francuza, da su muslimanske trupe u gradu otvarale vatru na sopstvene građane. Jedan od takvih slučajeva se zbio kada je gađan tramvaj sa zgrade na muslimanskoj strani linije razdvajanja, koju je držala neka paravojna policija. U drugom slučaju, zbog posledica minobacačkog napada u blizini Rezidencije, ubijeno je dvoje dece, a dve mine su pale na istu lokaciju kada je francuski tim istraživao prvi slučaj. To ponovljeno gađanje su mogli da izvedu samo muslimani sa vatrene linije. Na drugoj strani grada su u više navrata avione s oznakama Ujedinjenih nacija i NATO, prilikom sletanja na aerodorom, gađali vojnici iz muslimanskog naselja Butmir. Bosanska vlada je uvek negirala, da njene snage otvaraju vatru na sopstveni narod i na pripadnike misije Ujedinjenih nacija. Čak su postavljali pitanje da li su
Ujedinjene nacije u stanju da u uslovima građanskog rata tačno utvrde ko je gađao u nekom posebnom slučaju i da li je moguće tačno utvrditi mesto odakle je gađano. Nismo isključivali mogućnost da bosanska vlada ne učestvuje u tom poslu i da nije izdavala naređenja da se otvara vatra. Lično sam bio ubeđen da muslimanska vojska otvara vatru nasumice kako bi izazvala Srbe da dejstvuju protiv civila, a i kada su gađali civile, činili su to s namerom da optuže Srbe. (str. 249.)

Sporazumi o prekidu vatre

Mada je prekid vatre bio na snazi, ponekad su granate doletale sa strane i padale na Sarajevo, najčešće danju i mahom sa muslimanskih položaja. Kada sam uputio protestnu notu muslimanskom generalu Divjaku, odgovorio je da bi hteo sa mnom da obavi duži razgovor o mom ponašanju prema njemu prethodnog dana. (...) U to vreme sam gledao dramatičnu reportažu Pitera Arneta iz CNN, snimljenu sa krova „Holidej ina”, u kojoj je rekao da je prekid vatre skoro narušen i da se Sarajevo opet nalazi pod teškom artiljerijskom vatrom srpske vojske, mada se nama činilo da su ispaljene granate dolazile sa muslimanskih, a ne sa srpskih položaja. Neko je rekao da će to izazvati konfuziju i da je namerno sliku Sarajeva zamenio slikom Beograda. Odmah sam pozvao CNN, i nije mi bilo žao kada sam video Arneta da napušta Bosnu posle te reportaže. (str. 72.)

Sutradan, na početku primirja, pozvao sam Sju Makgregor iz dnevnih vesti BBC da ponovi izjavu koju je dao Muhamed Šaćirbej, bosanski predstavnik u Ujedinjenim nacijama. Govoreći iz Majamija, gde je bio na advokatskoj praksi, Šaćirbej je izjavio, da je prekid sporazuma o primirju bruka i da Srbi nastavljaju da gađaju Sarajevo, koje je i dalje pod opsadom. Ništa se nije ipromenilo – rekao je on. Dok je govorio, gledao sam kroz prozor. Lepo je bilo videti ljude kako mirno šetaju ulicama sa svojom decom pod blagim suncem, što nisu činili mesecima, pa i godinama. Opisao sam Sju Makgregori scenu koju upravo gledam i sugerisao joj da dođe u Sarajevo i sama se uveri, a ne da pita Šaćirbeja koji „iz svoje ležaljke za sunčanje u Majamiju” opisuje situaciju u Sarajevu. Kad god smo se kasnije sreli u Sarajevu, Šaćirbej me je ubeđivao da je bio u svojoj kancelariji kada je davao intervju, a ne u ležaljci za sunčanje na plaži, dodajući da je moj komentar njegove izjave naškodio njegovom ugledu. Bilo je interesantno da je kao advokat uočio značaj propagande koja može da deluje u dva suprotna pravca. (str. 74.)

[Petar II]

Prljavi medijski rat (49)

Misija u Bosni (3)

Majkl Rouz (Michael Rose) ,,Misija u Bosni,,

(Fragmenti iz knjige Fighting for Peace, u izdanju The Harvill Press,
London, 1998, srpsko izdanje Misija u Bosni, Beograd 2001)

Na mestu događaja se našao i ambasador Čarls Redman, Klintonov specijalni izaslanik za Bosnu, iako njegovo prisustvo nije bilo neophodno. Za ljude koji su ga poznavali, Redman je važio za mirnog, sigurnog diplomatu, koji je malo pažnje obraćao na ruševine i haos u Sarajevu. Bio je okružen pratiocima specijalnih tajnih službi SAD, koji su odavali utisak nervoznih i nabusitih ljudi. Uvek u toku mnogih zbivanja na terenu, i na prvom sastanku je zahtevao da preduzmemo sve što je u našoj moći kako bismo sprečili Srbe da se sa nama igraju mačke i miša. Objasnio sam mu da se stiče utisak da su Srbi srećni što je uspostavljen prekid vatre, a da muslimani pokušavaju da izvrdaju obaveze preuzete sporazumom s aerodroma. Redman je ponovio da se Srbima ne sme dozvoliti da izvuku korist iz ove situacije, jer su oni izazivači rata, i da Ameriku neće ništa zaustaviti da do kraja ostvari ideju o stvaranju unitarne Bosne. Očigledno je bilo da je došao u Sarajevo sa posebnim zadacima, postavljenim u skladu sa Klintonovom potrebom da postigne uspeh pred izbore za Kongres. (str. 80.)

U Vašingtonu je krajem februara muslimanski prvi ministar Silajdžić prihvatio sporazum o otvaranju Tuzlanskog aerodroma, ali je na sastanku 6. marta Izetbegović taj sporazum odbacio. U isto vreme je Ejup Ganić opovrgao svoj pristanak na sporazum koji smo postigli o korišćenju mosta „Bratstvo-jedinstvo”, koji je povezivao muslimanski deo grada sa srpskim predgrađem Grbavicom. (...) Ganić, koji je bio odgovoran za pitanja upotrebe muslimanske vojske i rukovodio nekim poluvojnim formacijama, imao je potpunu vlast. On je bio blizak Izetbegoviću i krajem 1994. godine je bio glavni čovek za odnose između Ujedinjenih nacija i bosanske vlade. Pošto je bio i šef kabineta predsednika, kontrolisao je štampu, radio i televiziju. (str. 104.)

Već 8. juna 1994. bilo je jasno, da razgovori u Ženevi neće doneti značajnije rezultate. Bez obzira na to što su Srbi hteli da prihvate četvoromesečno primirje, što je bio maksimum s njihove strane, i to samo pod uslovom da se nastave politički pregovori. Muslimani su prihvatili samo povratak na status quo u Goraždu, kao osnovni uslov za nastavak razgovora. Na kraju, da bi spasao obraz, Akaši je naredio četvoronedeljno primirje. Međutim, dan pošto je Ganić potpisao sporazum, muslimanska vojska je počela napad na Srbe na planini Ozren, severozapadno od Tuzle. (str. 176.)

Jedan muslimanski tenk „T-55” je 10. avgusta 1994. napustio tunel ispod naše Rezidencije. Odatle je bosanska vojska često svojim topovima i minobacačima kalibra 120 milimetara tukla po srpskim položajima na Jevrejskom groblju, naročito sa terena koji je bio u krugu Koševske bolnice, ali je to bilo prvi put da se pojavio jedan njihov tenk. Odmah sam tražio da avion američkog vazduhoplovstva „AC-130” prokrstari iznad Sarajeva, da uoči taj tenk i da ga gađa. Iako je avion imao izvanredan nišanski sistem, sposoban da pogodi zeca sa kilometar i po visine i da na njega upravi granatu kalibra 105 milimetara, oni su tvrdili, da nisu u stanju da nađu taj muslimanski tenk koji se krio u senkama zgrada i tesnim ulicama Sarajeva. (str. 206.)

Sredinom avgusta 1994. muslimanska je vojska artiljerijom gađala srpski grad Ilijaš na prilazima Sarajevu. Ilijaš je bio unutar zone od 20 kilometara zabranjene zone oko Sarajeva, što je značilo, da su muslimani još jednom prekršili ultimatum NATO. U tom napadu je pogođena škola i ubijeni su neke žene i deca. (str. 208.)

Pomoćnik državnog sekretara SAD, Ričard Holbruk 4. septembra 1994. posetio je Bosnu kako bi se lično uverio u napredak koji su načinile Ujedinjene nacije. Holbruk je bio čovek oluja. Rekao je komandantu Ujedinjenih nacija Endrju Ridžveju da ne voli sastanke i da će odmah pristupiti postavljanju pitanja u vezi sa situacijom u centralnoj Bosni, kao i o eventualnim posledicama ukidanja zabrane na uvoz oružja za potrebe novoformirane Muslimansko-hrvatske federacije. Endrju mu je objasnio da je muslimanska vojska odgovorna za najveći broj prekršaja primirja u jugozapadnoj Bosni i da bi ukidanje zabrane na uvoz oružja ponovno rasplamsalo rat i pocepalo Federaciju. Međutim, jedan zvaničnik ambasade SAD u Sarajevu rekao je Viktoru Jakoviču, američkom ambasadoru: „To je strašno. To nije ono što smo hteli da Holbruk čuje!” To je ohrabrilo Edrjua da nastavi u istom tonu, pošto je zaključio da izveštaji američke ambasade Vašingtonu verovatno daju sasvim pogrešnu sliku događaja od one koju je on
sada predstavljao Holbruku. (str. 213-214.)

Amrički Admiral Lejton Smit je 11. septembra 1994. napisao pismo De Laprelu, u kojem ga upozorava da prekid vatre narušavaju srpske snage, što u velikoj meri šteti ugledu NATO i Ujedinjenih nacija, pa sugeriše mogućnost da NATO preduzme značajne vazdušne napade tokom sledećih 48 časova. Na kraju pisma koje je uputio De Laprelu on je podvukao kako su „instrukcije koje je primio jasne”. Admiralovo pismo je izazvalo iznenađenje i šok u Zagrebu i Briselu, budući da je u Bosni tokom leta bilo veoma malo vojnih sukoba, i da je, po svemu sudeći, međunarodna zajednica bila spremna da miru omogući još jednu šansu. Od tada se činilo da admiral Lejton Smit uopšte ne shvata ono što predstavlja pažljivo izvedenu ravnotežu između povremene potrebe za upotrebom sile i dostavu humanitarne pomoći. Na kraju krajeva, više od milion ljudi je preživelo samo zahvaljujući humanitarnoj pomoći koju su dobijali posredstvom Ujedinjenih nacija, a UNHCR je upozoren da zima koja dolazi može znatno da uveća broj ljudi koji će zavisiti od te pomoći. Bacanje bombi na Srbe ni u kom slučaju ne bi popravilo humanitarnu situaciju.

[Petar II]

Prljavi medijski rat (50)

Misija u Bosni (4)

Majkl Rouz (Michael Rose) ,,Misija u Bosni,,

(Fragmenti iz knjige Fighting for Peace, u izdanju The Harvill Press,
London, 1998, srpsko izdanje Misija u Bosni, Beograd 2001)

De Laprelu i meni je izgledalo da je pismo napisano na mnogo višem komandnom nivou. Možda ga je sročio čak i sam Džordž Džulvan, čija je glavna preokupacija bila da očuva „ugled” NATO-a, a da ga je Smit samo prosledio, bez ličnog mišljenja. U svakom slučaju, De Laprel je odgovorio da se sila može primeniti samo u slučaju kada postoji dokaz o narušavanju primirja i da sila mora da bude srazmerna prekršaju. To se podudaralo sa njegovim „shvatanjem poziva oficira”, budući da su trupe pod njegovom komandom poslane u Bosnu kao mirovne snage, a ne kao borbene jedinice. Zahtevao je bezrezevnu podršku politici koju sprovodi komandant mirovnih snaga u Bosni, general Rouz. U toku te kratke posete Briselu Džulvan nas je napadno obasipao pažnjom i ljubaznošću. Kasnije sam čuo da su taj preterano prijateljski gest prema predstavnicima Ujedinjenih nacija u Vašingtonu loše ocenili, pa je u sledećim susretima morao da se prilagođava situaciji.

Na sastanku sam sasvim odbacio tvrdnju da se UNPROFOR ponaša blagonaklono prema Srbima i rekao sam da je ponovno zatvaranje obruča oko Sarajeva besmislica. Srbi nisu sprečili dostavu humanitarne pomoći Sarajevu, a nedavne ofanzive muslimanske vojske bile su uzrok što su Srbi sprečavali ostale transporte. Sve komunalne službe u gradu rade, a tramvaji ponovno saobraćaju, mada se povremeno na njih otvara vatra. Antisnajperski sporazum se uglavnom poštuje, a cene robe i artikala široke potrošnje stalno padaju. Ponovno su otvoreni restorani i kafići, a građani su živeli spokojnije, mirnije, normalnije.

Narod je polako zaboravljao da je zemlja u ratu zahvaljujući, pre svega, naporima koje je uložila mirovna misija Ujedinjenih nacija, trudeći se da ograniči borbena dejstva i pored smetnji koje joj je stvarala Kontakt-grupa. Veliki broj nacija iz NATO, koje su imale svoje vojne snage u Bosni, upozorile su me da neće prihvatiti veći stepen primene sile. Te zemlje su poslale vojnike u mirovnu misiju, a ne u borbene jedinice u Bosni. Svoje izlaganje sam završio rečima predsednika Kenedija: „Put mira je spor i težak. Morate ići korak po korak. Nema momentalnih rešenja.”

Već 18. septembra 1994. svi naši napori da se uspostavi poverenje u nastavak mirovnog procesa bili su srušeni. Uz podršku minobacača muslimanska vojska se upustila u veliki pešadijski napad na srpske položaje u istočnom delu Sarajeva. Vratio sam se iz Brisela dva dana ranije i zajedno sa Viktorom Andrejevom proveo deo dana na Palama. Nameravali smo da dokažemo Karadžiću kako stav, koji je zauzela Kontakt-grupa u vezi sa srpskim pitanjem, ne znači da je međunarodna zajednica objavila rat Srbima. Objasnili smo Karadžiću da nije pouzdano da će zabrana na uvoz oružja biti ukinuta i da Srbi moraju da se pridruže razgovorima o miru. Gledao me je odsutno i nezainteresovano, ruku prekrštenih preko grudi. General Mladić nije bio prisutan. Na kraju sastanka nas je Karadžić zamolio da uputimo privatnu poruku Kontakt-grupi sa željom za susretom, jer oni i dalje odbijaju da se sretnu sa njim. Pokazujući na mapu, okačenu o zid, rekao je da ne može prihvatiti predlog Kontakt-grupe, ali da nije spreman da prihvati ni manje od 50 odsto teritorije u slučaju podele Bosne. Može se razgovarati o podeli tačno po linijama razdvajanja i na tome će Srbi istrajavati, a ako se to ne dogodi, spremni su da uđu u Sarajevo. Linije na njegovoj mapi su jasno pokazivale predloženu podelu teritorije Bosne, koja je veoma ličila na mapu podele prema Vens-Ovenovom planu. Svoje izlaganje je završio preterano samouvereno: sagradiće se nova prestonica Republike Srpske pored sarajevskog aerodroma. To bi mogao da bude evropski Hong-Kong. Rekao sam mu da ću njegovu poruku preneti britanskom Ministarstvu za inostrane poslove, što sam i učinio. Nikada nije dobio odgovor.

Vratili smo se u Sarajevo tog popodneva uvereni da smo postigli neku vrstu saglasnosti sa Srbima i da je moguć njihov dogovor sa muslimanima. Posebno nas je ohrabrilo naređenje generala Milovanovića, čiju smo kopiju dobili, kojim je on nalagao svim srpskim snagama da iz zone od 20 kilometara povuku sve teško artiljerijsko oružje. Bilo je 17 časova i 30 minuta kada sam u svojoj kancelariji čitao taj tekst. U tom trenutku se sa okolnih brda sručila uraganska artiljerijska vatra na prostor istočnije od naše Rezidencije. Zgrada se tresla od detonacija, malter sa zidova je padao, a gusta prašina se dizala u oblacima. Sa prozora se moglo videti kako narod, koji je do pre nekoliko trenutaka bio na ulicama jer je bila nedelja, beži na sve strane, sa decom u naručju, tražeći sklonište, kako su činili pre više meseci. Džejmi Daniel i ja smo uskočili u „Rendž rover”, a Gus je vratolomnom brzinom krenuo na mesto gde su pale granate. Ljudi su se sklanjali u dovracima pitajući se u šoku šta se događa. Jedna žena je stiskala u naručju dete, šćućurena bespomoćno pored oronulog zida. Lice joj se iskrivilo od užasa, a oči bludele uokolo bez nade. Izgledalo je da se ceo njen svet survao u tamu.

[Petar II]

Prljavi medijski rat (51)

Misija u Bosni (5)

Majkl Rouz (Michael Rose) ,,Misija u Bosni,,

(Fragmenti iz knjige Fighting for Peace, u izdanju The Harvill Press,
London, 1998, srpsko izdanje Misija u Bosni, Beograd 2001)

Morali smo da odemo do istočnog kraja Sarajeva, do stare turske tvrđave, da bismo utvrdili uzrok paljbe i narušavanja prekida vatre. Dok smo se približavali mestu događaja, mogli smo da vidimo tragove metaka i šrapnela po zidovima zgrada i na potpornom zidu na obali reke. Odmah posle potpisivanja sporazuma na sarajevskom aerodromu, 9. februara, rasporedio sam jedan broj britanskih radara „imbelin” za otkrivanje položaja minobacača, sposobnih da prate minu ili granatu od momenta ispaljivanja do mesta eksplozije. Rekao sam i muslimanima i Srbima da ćemo zahvaljujući toj opremi tačno i sigurno utvrditi ko je odgovoran za narušavanje prekida vatre. U stvari, oprema je bila zastarela i trebalo je mnogo vremena i rezervnih delova da se održi u ispravnom stanju.
Bilo je moguće radare uključiti da stalno rade na minimumu, ali je čak i tada mogućnost da se utvrdi tačna lokacija oruđa bila problematična. U najvećem broju slučajeva radar se uključivao samo kada bi se čula paljba iz minobacača. Putanja prve granate ili mine, u tom slučaju, ne može da se odredi. Posle 45 godina hladnog rata, to je bilo najbolje što je britanska armija mogla da ponudi svojim vojnicima. Jordanci i Pakistanci su imali bolje radare, ali oni nisu mogli da budu raspoređeni u centralnoj Bosni, jer Srbi nisu dozvoljavali jedinicama Ujedinjenih nacija iz muslimanskih zemalja da prolaze preko njihove teritorije.

Kada smo stigli do tvrđave videli smo da su britanski poslužioci na radarima ipak obavili svoj deo posla. Oni su uključili radare kada su čuli prvi pucanj minobacača, tako da su mogli da prate let svih mina iz prvog plotuna, što je bilo dovoljno da ustanove da je muslimanska vojska ispalila prve mine. Iza nas, na brdu, mogli smo da uočimo streljački stroj muslimanske pešadije kako nastupa ka srpskim položajima. Srbi su odgovorili vatrom iz teških mitraljeza i raketnih bacača. Pucnjava je bila stravična, a položaj britanskih vojnika, s vremena na vreme, bio je pod teškom vatrom. Na svu sreću, radare smo montirali na oklopne transportere, a poslužioci su mogli da na vreme ojačaju svoje položaje džakovima sa peskom, što su oni i učinili. Čim sam izašao iz „Rendž rovera”, uputio sam se u zaklon napravljen od džakova s peskom, dok se Džejmi Daniel sklonio iza zastora koji je štitio od pogleda i bio načinjen od plastičnih folija koje su ličile na džakove sa peskom. Imao je sreće što nije pogođen, jer je baš u tom momentu ošinuo rafal iz teškog mitraljeza, tačno iznad mesta gde se sakrio. On je hitro pretrčao brisani prostor i sklonio se kod nas iza džakova sa peskom s izrazom uplašene i izgubljene ovce na licu.

U unutrašnjosti radarskog vozila, pod komandom veoma iskusnog artiljerijskog narednika, operateri su mirno pratili granate koje su preletale preko naših glava. Posmatrali smo uživo bitku skoro dva sata, a potom je vatra naglo prestala. Srbi, koje smo jasno mogli da vidimo u njihovim rovovima na padini obrasloj borovim drvećem, potpuno su zaustavili muslimanski napad. Tada su i upotrebili svoju artiljeriju i minobacače da bi odgovorili na vatru muslimana, čiji su minobacači bili razmešteni po gradu, a jedan od njih i u samom krugu bolnice na Koševu (o čemu je govorio još moj prethodnik general Brikmon). Muslimani su otvarali vatru na Srbe u nadi da će oni odgovoriti udarima po naseljenoj četvrti, što bi bio novi povod da međunarodna zajednica osudi Srbe, a njih prigrli.

Istorija će biti najbolji sudija muslimanskim vođama zbog primene takve nehumane taktike. „Istorija će nam suditi, to je jasno” – rekao je jednom Vinston Čerčil – „ali ne zaboravite da ću ja biti jedan od istoričara.” U ovom slučaju je artiljerijski protivminobacački radar „simbelin” igrao ulogu istoričara.

Čim sam se vratio u Rezidenciju, odmah sam poslao protestna pisma vojnim komandantima obeju zaraćenih strana, preteći im vazdušnim napadima NATO, ako se borbe nastave i sutradan. Sledećeg jutra sam primio odgovor od generala Gvera, Mladićevog zamenika, kojim me je obaveštavao da su muslimanske snage napale Srbe duž cele linije fronta, a naročito na dva mesta – u rejonu Trebevića i kod sela Faletići i
Lapišnica. Njegova procena je bila da je muslimanska vojska imala nameru da preseče dva najvažnija puta, severno i južno od Sarajeva, koje su koristili Srbi. General Gvero je izveštaj završio napomenom da Srbi nisu preuzeli oružje smešteno u skladištima pod kontrolom mirovnih snaga Ujedinjenih nacija i da su zbog toga pretrpeli velike gubitke. U podrugljivom tonu, Gvero je završio da veruje kako su „napadi bili slučajni”. Muslimani, međutim, nisu ni odgovorili na moje pismo.

Sledećeg dana su još trajale borbe, ali ograničenog intenziteta. Viktor i ja smo otišli na sastanak s Izetbegovićem, kojem je prisustvovao i general Rasim Delić. Pokazao sam Izetbegoviću evidenciju ispaljenih mina i granata koja je dobijena zahvaljujući radaru „simbelin”, prema kojoj je bilo očigledno da je muslimanska vojska prva počela napad gađajući Srbe sa položaja oko bolnice, Predsedništva, čak i iz blizime mog komandnog mesta.

[Petar II]

Prljavi medijski rat (52)

Misija u Bosni (6)

Majkl Rouz (Michael Rose) ,,Misija u Bosni,,

(Fragmenti iz knjige Fighting for Peace, u izdanju The Harvill Press,
London, 1998, srpsko izdanje Misija u Bosni, Beograd 2001)

Možda prvi put od kada sam se sreo sa njima, muslimani su nepobitno uhvaćeni na delu. Evidencija je bila tačna i van svake sumnje bilo je moguće da se muslimanski potez okvalifikuje kao ratni zločin, a u najmanju ruku kao narušavanje ultimatuma NATO, da i ne govorim o Ženevskom protokolu i zloupotrebi civilnog stanovništva u ratu. Skrenuo sam pažnju Izetbegoviću da Ujedinjene nacije, iako treba da budu neutralni posmatrači, ne mogu da se ponašaju nezainteresovano prema mukama civilnog stanovništva u Bosni, koje sve više trpi. Ujedinjene nacije nisu očekivale takvu akciju muslimanske vojske. Hteo sam da znam da li je reč o politici bosanske vlade koja želi da se vrati na ratnu stazu. Ako je tako, Ujedinjene nacije nemaju drugu mogućnost, nego da se povuku iz Bosne. Rekao sam i da sam u stalnom kontaktu sa NATO, u vezi sa zahtevom za izvršenje vazdušnih napada, i da ću tražiti takve napade protiv muslimanskih tenkova i minobacača. Objasnio sam kako je tragičan kraj doživela devojčica, čija je majka onako beznadežno pokušavala da je dovuče do skloništa. Pokazao sam mu skice koje je napravio kompjuter radara, na kojima su se jasno videle putanje mina i vatreni položaji minobacača. Te skice mogu da dam i novinarima – dodao sam na kraju.

Izetbegović je na početku mog izlaganja delovao mirno, a zatim se sve više preznojavao i bledeo u licu. Ako se štampa dokopa skica sa putanjama mina, to bi moglo potpuno da sroza političku i moralnu podršku koju je očekivao od posete Vašingtonu sledeće nedelje. Nagnuo se nad skice pitajući gde su Koševo i Bolnica u odnosu na vatrene položaje minobacača, dok je Delić dahtao i šmrkao oko nas kao stari pas koji trčkara po plaži. Na kraju sastanka Izetbegović je, ne smislivši ništa bolje, zaključio da je njegova vojska odgovorila na povećan broj snajperskih napada, a da su iz minobacača gađali „pijani vojnici minobacačke baterije”. Kada je osetio da mu ne verujemo, jer je takvo objašnjenje neosnovano, naivno i neubedljivo, dodao je kako želi da Ujedinjene nacije ostanu u Bosni i da poštuje njihovu jedinstvenost. Zatim je izdao naređenje o momentalnom prekidu vatre. Viktor Andrejev je tada saopštio svoj predlog o demilitarizaciji Sarajeva. Očigledno u defanzivi, Izetbegović je rekao da podržava ideju u principu, ali da sumnja da će je Srbi prihvatiti. Viktor mu je na to odgovorio da veruje kako će oni podržati svaki plan koji će doprineti da se ubrza mirovni proces i da će biti zadovoljni ako ga prihvate obe strane. Bilo bi nemoguće da Ujedinjene nacije izvrše svoj zadatak, ako se obe strane ne opredele za mir, umesto za rat.

I tu se završavala naša čvrsta linija, koju smo mogli da držimo prema bosanskoj vladi. Oni su znali, da Amerikanci neskriveno žele da povećaju uticaj NATO i svoju vazdušnu moć, ali da je nikada neće upotrebiti protiv muslimanske vojske, čak i u slučaju da ona prekrši ultimatum NATO, a da se i ne govori o ekonomskim sankcijama. Mogli su muslimani da prekrše sve rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, ali im međunarodna zajednica ne bi uvela sankcije. U takvim uslovima UNPROFOR nije bio sposoban da deluje, niti da izvršava zadatke koji proističu iz uloge mirovnih snaga.

Rezultat svega je bio to što su odnosi između Ujedinjenih nacija i bosanskih Srba postali zategnuti, naročito posle muslimanske ofanzive. Na sastanku na Palama 20. septembra opomenuo sam Srbe zbog prekida dovoda električne struje, gasa i vode u Sarajevo, što su oni učinili u znak odgovora na muslimanski napad, a Karadžić se meni i Viktoru obratio pun srdžbe: „Kako možete da mi govorite o uspostavljanju normalnog snabdevanja muslimana u Sarajevu, kada su nas oni upravo napali teškim artiljerijskim oružjem, uprkos sporazumu na aerodromu i ultimatumu NATO? Kako možete da mi govorite o bilo čemu, kada oni sistematski odbijaju da razgovaraju o miru i prestanku neprijateljstava i kada je cela međunarodna zajednica uvela ekonomske sankcije mom narodu, koji živi u gorim uslovima nego stanovnici Sarajeva? Kako se usuđujete da mi govorite u ime rukovodstva koje tako malo brine o sopstvenom stanovništvu?” Viktor, sa kojim su se Srbi ophodili nešto blaže nego sa mnom, bio je očigledno zgranut Karadžićevim nastupom. Spomenuli smo činjenicu, da smo javno osudili akciju muslimanske vlade, ali i da je srpski odgovor na muslimanski napad ponovno u novinskim stupcima oživeo slike grada pod opsadom, što neće pomoći Srbima. Karadžić se onda smirio i rekao, da će odobriti da se ponovo uspostavi snabdevanje Sarajeva životnim potrebama, ali da za uzvrat traži da bosanska vlada osposobi dalekovodne linije koje prelaze preko muslimanske teritorije, radi prenosa električne struje za Banju Luku. To je bila prihvatljiva pogodba. Civilni potkomitet Ujedinjenih nacija bio bi zadužen za uspostavljanje te linije i uopšte za snabdevanje stanovništva životnim potrebama, ali su
razgovori koje je on počeo bili na mrtvoj tački. Kada sam, odmah sutradan, saopštio Izetbegoviću taj novi predlog, njegov stav je već bio izmenjen i on se čak ponašao prijateljski prema meni. Mislim da je počeo da ceni ono što smo uradili da se zaustave borbe bez velikih civilnih žrtava, i da je najzad shvatio kakvu štetu bosanskoj vladi može da nanese njegovo opiranje novim predlozima. Uostalom, on je radi očuvanja svog ugleda zloupotrebljavao i Ujedinjene nacije. Rekao je Viktoru da želi da razvije bliske odnose s Ujedinjenim nacijama i da odobrava sve što Srbi traže da bi se popravili dalekovodi koji idu preko muslimanske teritorije. Takvo ponašanje je obećavalo da će stvari krenuti nabolje, pa smo Viktor i ja završili sastanak u vedrijem raspoloženju. Međutim, bilo je naivno od nas da verujemo, kako će osnovni stavovi zaraćenih strana biti za tako kratko vreme promenjeni nabolje. To popuštanje je bilo samo dobar manevar uoči sastanka u Vašingtonu, da se ne bi narušila slika o muslimanskoj vladi. Izetbegović se prevario kada je mislio da će napad koji su muslimani izveli 18. septembra izazvati utiske koji će mu pomoći. Suočen s onim što smo znali, prisilio je sebe na dramatičan zaokret. Skoro svim muslimanima je bilo jasno da postoji tesna veza između vojnih i civilnih rukovodstava i njihovih aktivnosti. Jedino mi to nismo blagovremeno shvatili. (str. 216-222.)

[Petar II]

Prljavi medijski rat (53)

Misija u Bosni (7)

Majkl Rouz (Michael Rose) ,,Misija u Bosni,,

(Fragmenti iz knjige Fighting for Peace, u izdanju The Harvill Press,
London, 1998, srpsko izdanje Misija u Bosni, Beograd 2001)

Karadžić je 22. septembra rekao Serđu de Melju da dvojnu politiku Ujedinjenih nacija Srbi neće dugo trpeti... Dodao je da je demilitarizacija Sarajeva primamljiva ideja, koja bi se mogla sprovesti, ali da sve zavisi od muslimanske strane i njene spremnosti da uspostavi prekid vatre na celoj teritoriji Bosne. (str. 228.)

Posle povratka u Sarajevo toplo smo dočekali Glin Evans. Još ranije smo ugovorili tu posetu, jer su joj bile potrebne sveže informacije sa lica mesta. Ona nikada nije pridavala veliki značaj pričama o pogoršanju odnosa između SAD i Velike Britanije zbog Bosne. Ipak, htela je da se uveri da mi ne vodimo misiju prema „mogadiškoj liniji”, odnosno liniji koja razdvaja mirovnu od borbene misije, jer bi to išlo u prilog stavu Alijanse koja je htela da sprovodi ratne metode, a da se ne uvuče u rat, koji bi doveo do mnogo ozbiljnijih podela među saveznicima.

Posle svakog susreta pisala je zanimljiva pisma i izveštaje, pune osećanja za pravdu i istinu. Njeno poslednje pismo s naslovom „Davljenje Sarajeva?” počinjalo je rečima: „Ma ne, nikako ne!” A potom: „Sarajevo je sada mirnije, nego ikada ranije. Kasno noću jedini zvuk koji se čuje je lavež pasa. Grad je osvetljen uličnim osvetljenjem. Građani imaju električnu struju. Sedam od devet pumpi za vodu radi. Išla sam u restoran na večeru: paradajz salata sa belim sirom, uz teleće šnicle sa krompirom, sa mnogo hleba i sve zaliveno vinom. Otvoreni su skoro svi restorani i kafići. Posle nedeljne mise u katedrali, na kojoj sam bila sa generalom Rouzom, prošli smo centrom grada prepunim ljudi. Buketi cveća, sveža jaja, povrće, sportske patike, moderne naočare za sunce, džins Levi Štraus... Tramvaji, koji su nekoliko godina bili u depou, puni su putnika. Snežnobeli mercedes sa sarajevskim registarskim tablicama prošao je pored nas. Sarajlije su žive i zdrave.”

To sigurno nije bilo ono što su ratni huškači u Bosni ili bilo gde u svetu voleli da čuju. Nijedne novine nisu pisale o poboljšanju uslova života u Sarajevu. Bilo je interesantnije govoriti o stradanju grada ili se skoncentrisati na opis sporadičnih borbi između Srba i ostalih negde u drugim mestima u Bosni. Mir nije bio nikakva vest za novine, ali je bosanska vlada davala štampi ono što ona traži.

Na planini Igman je utvrđena demilitarizovana zona u avgustu 1993. godine, kada su se muslimanske snage u rasulu povukle pred navalom srpske vojske. U to vreme su Srbi držali i sam vrh planine i pretili da potpuno zatvore obruč oko grada. Posledice toga bi bile strašne, pad Sarajeva neminovan, a ujedno i pad i propast bosanske države. U beznađu, Izetbegović je zakukao pred celim svetom da mu pomogne, a postupajući po ultimatumu NATO, Srbi su se povukli sa planine Igman, što je potvrđeno i dogovorom između generala Mladića i Rasima Delića 14. avgusta 1993. godine, dok je general Brikmon nadgledao povlačenje srpske vojske. Brigadir Ver Hajers, Brikmonov načelnik štaba, izradio je kartu na kojoj su jasno označene granice te novostvorene demilitarizovane zone. Nikakve snage zaraćenih strana nisu smele da ulaze u zonu pod pretnjom izvršenja vazdušnih napada avijacijom NATO.

Od proleća 1994. godine muslimanske jedinice su počele pokrete prema bivšim srpskim
položajima na planini Igman, što su uočile francuske i švedske snage koje su kontrolisale taj prostor. Bilo je jasno da bosanska vlada ima nameru, doduše računajući na to da će međunarodna zajednica zažmuriti na njihovu provokaciju, da ponovno uspostavi svoje vojne položaje na toj planini. Prirodno pravo i simpatije bi tada mogli da im posluže kao izgovor i opravdanje pred međunarodnom zajednicom za kršenje postignutog sporazuma. Bilo je nezamislivo da NATO preduzme bilo kakvu akciju bombardovanja „države-žrtve”. (...)