Prljavi medijski rat!!

[Petar II]

Vladimir Volkov, Operacija ,,Bosna,, (4)

,,Prljavi medijski rat,, (35)

TEMA

Tema operacije se sastojala, kako smo videli, u poistovećivanju Srba sa nacistima. Neumesnost takve teme nije imala nikakav značaj: Srbi su narod, a ne partija, oni su se borili protiv nacista bolje nego iko drugi, imali su, srazmerno uzeto, više gubitaka nego bilo ko drugi, oni jesu komunisti ili jesu pravoslavni, ali sasvim sigurno nisu nacisti, bili su na strani Jevreja za vreme rata, nisu vodili osvajački rat već su ratovali da bi zaštitili svoje nasleđe, svoju baštinu, borili su se protiv muslimana koji su tradicionalni saveznici Nemaca: sve to nije imalo - niti još ima - bilo kakav značaj. Poistovećenje su izvršili mediji koji su se na tu temu bacili kao pirane na ćuftu. Izvedeno poistovećenje postalo je nepovratno. Dva elementa su igrala značajnu ulogu u korist te teme. S jedne strane, opravdan užas koji su u svesti izazivali nacistički logori za istrebljenje. S druge strane, posledice marksizma, čak i raskrinkanog. Ta ideologija je prodrla u krugove nadri-mislilaca tako duboko da svako poistovećenje sa nacizmom dovodi do gubitka zdravog razuma, iz razloga koji imaju veze i sa neoprostivim paktom Molotov-Ribentrop, i sa "konačnim rešenjem". Tema je, dakle, bila savršeno izabrana. Morala je da bude dobro primljena u nekoliko uticajnih grupa:

- kod izraelitskih grupa zbog njihove sasvim razumljive osetljivosti na temu istrebljenja manjine;

- kod postmarksističkih grupa zbog njihove mržnje prema rivalu koji bi mogao još biti i srećan;

- kod humanitarnih grupa svih boja koje pate od viktimofilije (ljubavi prema žrtvi), uvek spremnih da priskoče u pomoć žrtvi i pokazuju večitu težnju da imaju simpatije samo prema prvoj žrtvi, prema onome koji je prvi proglašen za žrtvu, dok ih žrtva koja stiže sa zakašnjenjem zanima manje ili se čak isključuje iz vidokruga;

- kod grupa intelektualaca nostalgičnih za boljševizmom i privrženih, u naknadu za izgubljenim, snažnoj slici koju projektuje militantni islam.

Ostatak javnog mnjenja sledio je dezinformaciju iz dva glavna razloga:

- odlučujućeg uticaja koji su na medije imale upravo navedene grupe;

- neprikosnovenog prava koje usvaja prva žrtva, onaj koji prvi kaže "stradam!".


U uprošćenom mentalitetu koji nameće televizija, ako je B prvi izjavio da pati i strada, A nema više pravo da pati i strada. Tema "Srbi = nacisti" bila je tako često ponavljana, ponekad sa stvarno profesionalnom elegancijom, da je relativno lako obezbeđivala prodor dezinformacije. Primer: dva plakata. Na jednome su se videle dve fotografije, jedna Adolfa Hitlera, druga Slobodana Miloševića sa pitanjem: "Zar vas priče o etničkom čišćenju ni na šta ne podsećaju?" Na drugom plakatu su takode predstavljene dve fotografije, dva koncentraciona logora: jedan je poticao iz Drugog svetskog rata, a drugi je nedavno snimljen u Hrvatskoj. I ispod njih pitanje: "Zar vas logor u kojem se provodi čišćenje pripadnika etničkih grupa ne podseća ni na šta?" Divne li uštede sredstava!

Iz knjige: ,,Dezinformacija- od trojanskog konja do interneta,, glava XVI.
Izdavač: ,,Naš dom,,

[Petar II]

Vladimir Volkov, Operacija ,,Bosna,, (5)

,,Prljavi medijski rat,, (36)


OBRADA TEME, DRUGE POTPORE

Sedam glavnih vrsta potpora korišćeno je u operaciji dezinformisanja "Bosna" na temu "Srbi=nacisti": razaranja, etničko cišcenje, logori, silovanja, gasovi, masovne grobnice, sarajevski pokolji.

a. Razaranja

Tako je "Pari mač" (Paris Match) 28. novembra 1991. u naslovu pisao: "Dubrovnik grad mučenik - srednjovekovni dragulj Hrvatske razoren vatrom jugoslovenske armije". U stvari, drevni Dubrovnik nikad nije razaran vatrom jugoslovenske vojske i ostao je maltene netaknut.

Ali čak i oni koji kao turisti budu išli na lice mesta zaboraviće da uporede ono što vide sa onim što im je kao dezinformacija pruženo. "Aktiel" (Actuel) je u decembru 1993. objavio fotografiju mosta sa
sledećim tekstom: "Strateški most koji su srušili Srbi, most u Vukovaru bejaše prekrasan primerak arhitektonske i istorijske baštine ovog hrvatskog grada. Od početka rata srpska artiljerija je srušila skoro 500 crkava, utvrdenja, muzeja i drugih istorijskih spomenika bivše Jugoslavije ili ih je ostavila u jadnom stanju". I, čitalac će zaplakati nad prelepim vukovarskim mostom, ne sumnjajući uopšte u to da je on srušen i uništen, kako to sugeriše u tekstu pogrešan imperfekt "bejaše". Međutim, taj most u Vukovaru uopšte ne postoji. Most sa slike nalazio se u Mostaru i jeste uništen... ali su ga uništili Hrvati!

Časopis "Aktiel" je priznao grešku i izvinio se zbog toga što je pomešao dva grada, ali šta je ostalo u svesti čitaolaca? Srpski rušilački bes. Nedeljnik "Evenman di žedi" ("L'Evenement du jeudi", 12. septembar 1991) preneo je iz "Glasa Slavonije" opis zločina koji su počinili Srbi u selu Ćetekovac - isečeni nosevi, iščupane uši, ranjenici živi spaljeni, tela raskomadana sa odsečenim glavama - i, na kraju svega, selo sravnjeno sa zemljom. Selo Ćetekovac međutim i dan-danas stoji uspravno, ali ko će to proveravati? To sve ne znači, naravno, da nije bilo uništavanja, niti da Srbi nisu razarali i uništavali, već znači da u operaciji dezinformisanja nije potrebna stvarna destrukcija da bi se ideja o destruktivnosti usadila u svest javnog mnjenja.

b. Etničko čišćenje

U ovom slučaju "etničko čišćenje"je reč kojoj se pribegava više u borbi rečima (logomahija) nego u stvarnosti pošto su svi Jugosloveni etnički slični ili istovetni. Trebalo bi pre govoriti o teškoj deobi teritorija izmedu verski i kulturno različitih grupa. "Čišćenje" su obilno provodile sve tri prisutne grupe, ali pošto je jednačina "Srbi = nacisti" vec bila nametnuta i raširena, bilo je lako ubediti narod da su jedino Srbi za to krivi.

c. Logori

Časni izuzeci u štampi pokušali su da pokažu da reč "logor" sama po sebi nema ničeg zastrašujućeg i da, čak i ne govoreći o tome da postoje i logori za gorane, treba praviti razliku između logora za istrebljenje, koncentracionih logora, zarobljeničkih logora, logora za razabiranje i izbegličkih logora. Međutim, košmar hitlerovskih logora je takav da tu ništa ne pomaže: vešto usmeravan čitalac vidi svuda samo logore smrti, uprkos svedočenjima i tako obaveštenih osoba kakvi su Simon Vejl (Simone Weit), Eli Vizel (Elie Wiesel) i Simon Vizental (Wiesenthal), koji su naglašavali da (zarobljenički) srpski logori nemaju nikakve veze sa nacističkim (koncentracionim)
logorima.

Uostalom, drugi listovi su išli mnogo dalje. Ima svakako čitalaca koji se sećaju fotografije izmršavelog muškarca koji stoji iza bodljikave žice, slike koja je obišla svet i veoma doprinela jačanju kampanje satanizacije Srba. Na sreću, zahvaljujući budnom oko jedne dobronamerne Nemice, koja je zapazila da su ekseri na bodljikavoj žici naopako prikovani za kočiće, njen muž, prilježni novinar-istraživač, uputio se na lice mesta, detaljno istražio celu stvar i na osnovu tih istraživanja utvrdio:

- da je na originalnom snimku žgoljavi čovek okružen drugim ljudima koji nisu mršavi;

- da taj čovek, po imenu Fikret Alić, nije bio zarobljenik vec izbeglica;

- da su se izbeglice nalazile izvan bodljikave žice, a fotograf unutar nje;

- da bodljikava žica nije bila oko logora, već oko livade koja je u stvari bila pašnjak!

Novinar Tomas Dajhman (Thomas Deichmann) došao je, dakle, do zaključka da se slikama, koje su načinjene uz dozvolu organa vlasti Republike Srpske, svesno manipulisalo da bi se stvorila iluzija o tome da je reč o koncentracionom logoru. Usledile su polemike i iz toga se izrodio sudski proces, u kojem su bile umešane tako različite publikacije kao što su "Novo", "Die Weltwoche", "The Guardian" i "Living marxism", da navedemo samo neke od njih. Ako se ne uzmu u obzir okolnosti u apsolutnom smislu, istina je utvrđena, ali ko to zna? Lažan utisak stvoren pomoću slike žgoljavog čoveka iza bodljikave žice svakako je snažniji od svih i najdetaljnijih demantija.

Iz knjige: ,,Dezinformacija- od trojanskog konja do interneta,, glava XVI.
Izdavač: ,,Naš dom,,

[Petar II]

Vladimir Volkov, Operacija ,,Bosna,, (6)

,,Prljavi medijski rat,, (37)


d. Silovanja

Ideja o "logorima za silovanje" - još jedan riskantan pokušaj - takođe pun pogodak, kako bi verovatno rekao Džejms Harf - bila je sjajna. Publika je navedena da poveruje da su Srbi imali "plan za sistematsko silovanje". "Slobodna Belgija" (La Libre Belgique) objavila je 22. januara 1993: "Silovanje žena u arsenalu srpskog terora".

Nedeljnik "Nuvel observater" (Le Nouvel Obserbateur) u broju 1471 u januaru 1993. piše: "Nema više nikakve sumnje u sistematski karakter takve prakse u okviru plana "etničkog čišćenja"".

List "La Goš" (La Gauche) 10.februara 1993. pisao je: "Izgleda da su srpski ekstremisti koristili silovanje kao ratno oružje u svojoj politici etničkog čišćenja".

Užas je sveopšti.

Listovi u naslovu pišu "Rape by order" (Silovanje po naređenju), "Rape horror" (Užas silovanja), Rape camps (Logori za silovanje), "A Pattern of Rape" (Sistematsko silovanje), "Silovanja u Bosni", "Evropa suočena sa jezivim užasima".

Niko ne sumnja da su muslimanske, hrvatske, srpske žene katkad zaista i silovane, ali svakako postoji sumnja u to da je za to bilo potrebno naređenje.

Nameće se i pitanje kako bi takva fiziološka mešavina kulturnih grupa mogla da posluži njihovom "pročišćavanju". Ipak, nije stvar u tome. I sami statistički podaci su više nego sumnjivi.

Žak Merlino, na primer, priča da se na 50 kilometara od logora u Tuzli govorilo o 4.000 silovanih žena; na 20 kilometara nije ih bilo više od 400. Na deset kilometara ostalo je samo 40, mada je i to previše, mora se priznati. Ukupno uzevši, nemarno se govorilo o dvadeset ili čak šezdeset hiljada silovanih muslimanki. Komisija UN je iznela procenu od 2.400 žrtava (iz sve tri zajednice zajedno), na osnovu 119 poznatih slučajeva, a komisija Saveta bezbednosti je ispitala 223 žrtve koje su po sećanju navele oko 4.500 slučajeva (i ovog puta takođe, zajedno iz sve tri zajednice). Međutim, šta je ostalo u sećanju publike? Da su Srbi sistematski - a ne povremeno - silovali muslimanke u velikom broju. Sve to ilustrovano je sa minimumom fotografija, "L'Express" i "Paris Match" objavili su jednu te istu. Istina je da je takođe postojalo pismo Lucije Vetruse, bosanske kaluđerice, koju su, navodno, silovali srpski vojnici zajedno sa druge dve sestre. Ona je svojoj nadređenoj pisala da joj saopšti da je doživela "užasno iskustvo, koje se ne može iskazati" moleći je da joj pomogne "da prihvati neželjeno materinstvo". Pismo je objavljeno u magazinu "Notizie dei gesudi d'Italia" i preneto u raznim drugim listovima među kojima i "La Libre Belgique " i "La Croix", koji su dokument objavili na prvoj strani. "La Libre Belgique" je pošteno 14. januara 1996. demantovao: "Nadležni su saznali - na nesreću, sa zakašnjenjem - da je pismo falsifikat, da ga je napisao (možda polazeci od stvarnih činjenica) jedan sveštenik iz Bosne da bi uzbunio međunarodnu zajednicu."

e. Gas

Jedan od načina da se protivnik posebno ocrni jeste, kako smo već videli, da se tvrdi da koristi oružje koje nije korektno, niti dozvoljeno. Gas je na naročito lošem glasu, s jedne strane zbog toga što su ga Nemci koristili za vreme Prvog svetskog rata, a s druge, zbog gasnih komora u Drugom svetskom ratu. Naravno, i taj postupak je korišćen protiv Srba. List "Vece" ("Le Soir"), 10. april 1995: "Srbi su izgleda koristili gas. Iz bosanskih i zapadnih krugova Srbi se optužuju da su koristili gas". "Istina je", precizira malo dalje "Le Soir", "da je u pitanju "suzavac" (ona vrsta koja se koristi za održavanje reda i mira)". Međutim, nemački list "Di Velt" ("Die Welt") istog 10. aprila 1995. otvoreno javlja: "Srbi su koristili gas". A, "NBC Handelsblad" 28. jula 1995: "Američki potparoli su utvrdili da su Srbi kod Žepe koristili hemijsko oružje".

f. Masovne grobnice

Mnogo je korišćena reč masovna grobnica (kosturnica) koja u sebi ima nečeg zastrašujućeg, iako samo označava zajedničku grobnicu. Nije od važnosti to što su se na kraju te masovne grobnice pokazale kao baznačajne, što nikad, ni do danas, nisu pronađene ni žene, ni deca, bačena u navodne masovne grobnice, jer je rat pre svega ubijanje i za posledicu ima leševe koje svakako treba ukopati. Ništa ne znači ni to što je tri hiljade muslimana koji, smatralo se, leže na dnu "masovne grobnice" u Srebrenici, naprasno "oživelo" kad je trebalo da izađu na izbore septembra 1996. Ono što je važno jeste da je dovoljno pokazati na televiziji komadić sveže ispreturane zemlje i objaviti da se možda ispod toga nalazi X leševa, broj je naravno proizvoljno određen, i ono što ostaje u svesti televizijskog gledaoca nije "možda", već broj X koji će uostalom gledalac i sam uvećavati kad bude o gledanoj emisiji razgovarao sa prijateljima.

Iz knjige: ,,Dezinformacija- od trojanskog konja do interneta,, glava XVI.
Izdavač: ,,Naš dom,,

[Petar II]

Vladimir Volkov, Operacija ,,Bosna,, (7)

,,Prljavi medijski rat,, (3

g. Pokolji u Sarajevu

Podsetimo se činjenica: 27. maja 1992, 5. februara 1994. i 28. avgusta 1995, Srbi su navodno bombardovali civilno (muslimansko) stanovništvo u Sarajevu. Gubici su bili ogromni, prvi masakr se dogodio ispred pekare, druga dva na tržnici. Srbi su poricali da su oni pucali. Istraživanja u tri navrata pokazuju da pretpostavka da je srpska strana pucala nije verovatna. Balistička istraživanja pokazuju da srpski minobacaci nisu mogli dosegnuti do mesta na kojima su pokolji izvršeni. Čas nije bilo kratera na zemlji kakve granate izbačene iz minobacača uvek prave, čas žrtve nisu imale rane po glavi i na grudima, već samo u donjim delovima tela kao nakon eksplozije prizemne bombe. Vojni posmatrači OUN, koji su proveli istragu neposredno posle (poslednje) katastrofe, ukazuju da su "granate verovatno lansirali muslimani" ("Telemoustique", 30. novembar 1995).

List "De Standard" je 3. avgusta 1995. javio da je, prema svedočenju francuskih vojnika pripadnika OUN, izvestan broj muslimanskih snajperista bio aktivan i "namerno pucao na svoje vlastite civile". Značajne vojne licnosti, a da ne spominjemo takve publikacije kao što su "Die Weltwoche", "Foreign policy", "The Nation", "Defense and Foreign Affairs Strategic Policy", "The Times", "The Sunday Times", "The Independent", "The Toronto Star", snažno su dovele u sumnju optužbu da su Srbi ti koji su izvršili napade, a lord Oven je lično 30. oktobra 1995. izjavio za BBC da masakr od 4. februara 1994. nije mogao biti delo Srba. Sve to neće, međutim, sprečiti histeriju koja se rasplamsala u ostalim medijima. "Krv je danas potocima tekla u glavnoj sarajevskoj ulici... Granate su pljuštale kao kiša po civilima u glavnom gradu Bosne" (SV8, 27. maj 1992). "Srpsko ludilo je opet ubijalo. Pokolj u Sarajevu" (La Derniere Heure, 29. maj 1992). Ili, sasvim jednostavno: "Srbija je agresor" (De Standard, 30. maj 1992). Sva ova lažna gnušanja, tako slabo i malo dokumentovana, završiće razumljivo apelima na odmazdu, represiju i osvetu. "Zločini koje su neposredno počinili Srbi iziskuju stranu pomoć za one koji su bez ikakve nade u Bosni" (CBS, 27. maj 1992). "Bile su očigledno potrebne dramatične slike srpskog bombardovanja centra Sarajeva da bi međunarodna zajednica povisila glas" (Le Monde, 29. maj 1992). (Obratite pažnju na važnost slike.) "Užas u Sarajevu konačno je prodrmao svet. Beograd je najzad kažnjen" (Le Soir, 30. maj 1992). "Najnoviji masakr je učinio neizbežnom reakciju velikih sila" (Le Nouvel Observateur, 10. februar 1994). U stvari, reakcije međunarodne zajednice bile su sve brutalnije i brutalnije.

Počeće pretnjama srpskoj strani i isporukama američkog oružja muslimanima, a završiće se sa 3.000 poletanja aviona NATO koji su bombardovali srpske vojne i civilne ciljeve, iako nijedna od zemalja članica NATO nije bila u ratu sa Srbijom. Neki su optuženi za ratne zločine zbog mnogo sitnijih stvari. Posebno je zanimljiv, sa stanovišta dezinformacije, stav Žana Danijela (Jean Daniel) koji u "Nuvel Observateru" od 31. avgusta 1995. prenosi razgovor koji je vodio sa tadašnjim francuskim premijerom Žipeom (Juppe). Oni su se složili da je, po svemu sudeći, pokolj u Sarajevu, prema svim znacima, muslimanska provokacija: "Izazvali su pokolj nad svojim narodom! - primetih uzbuđeno", piše Danijel. Ali će se odmah zatim saglasiti da odobravaju i takvu provokaciju i njen ishod: "Na taj način su prekinuli odugovlačenje NATO", primetio je premijer".

"Što se mene tiče, to mi neće nimalo kompromitovati bosansku stvar", zaključio je novinar koji se inače razmeće svojom osetljivom dušom. Povezanost namera ovde posebno privlaci pažnju:

- Cilj je da se kazni određena strana;

- zbog toga je potrebno da se javno mnjenje preoblikuje tako da traži da se udari po toj strani;

- zbog toga treba učiniti tu stranu što antipatičnijom javnom mnjenju;

- zbog toga treba da se ta strana navede da izvrši što spektakularnije zločine; ako ih ne počini, lako se mogu snimiti i podmetnuti;

- s jedne strane, izmisliće se takvi zlocini;

- s druge strane, izvešće ih neko drugi, a zatim će se dotična strana optužiti da ih je počinila.

Drukčije rečeno, potpora za operaciju dezinformisanja biće u ovom slučaju potpuno izmišljena:

- strana na nišanu je, dakle, kažnjena;

- medutim, naknadno treba opravdati tu kaznu (vazdušne napade) koji odskaču od uobičajenog ponašanja tzv. civilizovanih zemalja: zato se dezinformacija dodatno pojačava; - i tako dalje...

Iz knjige: ,,Dezinformacija- od trojanskog konja do interneta,, glava XVI.
Izdavač: ,,Naš dom,,

[Petar II]

Vladimir Volkov, Operacija ,,Bosna,, (

,,Prljavi medijski rat,, (39)

FALSIFIKOVANJA

Dezinformaciji je, kad je o Bosni reč, pušteno na volju, a ono što treba zapamtiti jeste da činjenica da je mnogo puta uhvaćena na delu (in flagranti) ne menja ništa u stavu koji je nametnut javnom mnjenju. Navedimo samo nekoliko primera pozajmljenih iz različitih publikacija:

- Fotografija majke predstavljene kao Hrvatice u podnožju krsta na grobu svog sina. Na krstu je ime sina ispisano ćiriličnim slovima. Reč je, dakle, o Srbinu;

- Fotografija pogubljenika. Reč je, kažu nam, o muslimanu kome su odsekli tri prsta da ne može da načini slovo V -znak za pobedu. Međutim, on nosi burmu na desnoj ruci: reč je, dakle, o pravoslavcu;

- srpske seljanke snimljene kao da se klanjaju pred klozetom. Klozet je, medutim, izgrađen na mestu na kojem je srušena crkva;

- seljanka sa puškom u ruci, a za njom ide malo dete. Kažu nam da su to muslimani u bekstvu, ali dete nosi na glavi šajkaču koja je tipična za Srbe;

- naoružani vojnici zlikovačkog izgleda predstavljeni su nam kao Srbi. Oznaka koju nose, međutim, je hrvatska šahovnica (o tome je "Nuvel Observater" objavio ispravke u brojevima 1470 i 1473);

- niz drugih listova objavljuje otkrića male Anise koja je videla Srbe kako u Tuzli seku noseve i uši. Međutim, Tuzla nikada nije pala u ruke Srbima;

- Amnesti internešnel pripisuje Srbima da su držali korpu punu iskopanih očiju, što je Malaparte već pripisivao Anti Paveliću za vreme Drugog svetskog rata;

- agencija Rojters je 20. jula 1998. javila da je Crna Gora mala jugoslovenska republika, "naseljena većinskim muslimanskim življem", iako je muslimana samo 18%;

- scene sa ulica razorenog Vukovara korišćene su kao dekor za ulicne okršaje u Dubrovniku u kojem nije bilo nikakvih uličnih okršaja;

- muslimanski zatvorenik u srpskom koncentracionom logoru koji je snimila televizija BBS 1992. u stvari je Branko Veleć, srpski oficir, zarobljenik u muslimanskom logoru;

- deca ubijena u jednom autobusu predstavljena su kao muslimani, iako prikazana sahrana pokazuje da je reč o pravoslavnima;

- na jednoj fotografiji je prikazana Hrvatica kako oplakuje sina ubijenog u Posušju u srpskom napadu. Srbi, međutim, nikada nisu napali Posušje, hrvatsko selo u kojem su pak muslimani ubili 34 lica.

Ležernost sa kojom su prenošene informacije iz Bosne verovatno dostiže kulminaciju u reakciji jednog američkog karikaturiste koji je 19. aprila 1993. odbio da glavnom uredniku pošalje karikaturu vezanu za presudu izrečenu u aferi Rodni King (američki Crnac koga su pretukli policajci);

"S obzirom na rasne i pravne složenosti u tom sudskom procesu, odlučili smo da bi bilo bolje ne dirati u taj problem nejasnim jezikom kakvim se govori u aktuelnoj karikaturi. Poslaću vam umesto toga karikaturu o ratu u Bosni" (naveo Peter Brook, Foreign Policy, zima 1993/1994). I Srbi su se bavili fabrikovanjem laži

Doveden do očajanja zbog preterivanja sa srpskim silovanjima i potrage za srpskim silovateljima, pisac Nebojša Jevrić je naveo američke istražitelje da poveruju da je najveći silovatelj od svih bio izvesni Gruban Malić. Međutim, Gruban Malić je lik iz romana Miodraga Bulatovića. Međunarodni sud za ratne zločine je požurio da okrivi i optuži najgoreg od svih siledžija... sve dok podvala nije razotkrivena.

Treba da se vratimo, ako želimo ozbiljno da proučavamo problem dezinformisanja, na duboku intuiciju velikih preteča Lenjina i Gebelsa: u psihokratiji istina se ne računa, u krajnjoj liniji ona zapravo i ne postoji, postoji samo ono što se nametne ljudima da veruju da je istina ili, još bolje, ono u šta su navedeni da veruju da veruju.

Iz knjige: ,,Dezinformacija- od trojanskog konja do interneta,, glava XVI.
Izdavač: ,,Naš dom,,

[Petar II]

Vladimir Volkov, Operacija ,,Bosna,, (9)

,,Prljavi medijski rat,, (40)


BORBA REČIMA (LOGOMAHIJA)

Rat u Bosni je izrodio prigodnu borbu rečima, logomahiju. Već smo ukazali na reči "logor, masovna grobnica, etničko čišćenje". Reči "osloboditi" i "okupirati" takođe su mnogo korišćene. Čuli smo mnogo puta da su Krajinu "oslobodili" Hrvati, a Bosnu "okupirali" Srbi, na šta bi se svako ko poznaje istoriju grohotom nasmejao: međutim javnost je ne poznaje, a neznanje odabrane ciljne grupe predstavlja jednu od velikih prednosti dezinformatora. Loša igra reči "serboljševik" (serbolchevique) zasluga je novinara koji ju je izmislio i smatra je smešnom. Postoji i "serbo-valets" (srbo-sluge) koja bar nema pretenzije da bude smešna.

Nalazim da je mnogo zanimljiviji izraz "samoproglašen" koji se koristi u tonu neodobravanja za Republiku Srpsku, kao da se sve republike u svetu, počev od francuske i američke, nisu same proglasile. Značajna je takode i sistematska upotreba izraza "ratni zločinac" za osobe koje su okrivljene kao ratni zločinci, ali nisu ni optužene, niti osuđene i stoga se moraju smatrati nevinim dok se ne dokaže drukcije. Svi su čuli na radiju da su Srbi, za vreme borbe sa hrvatskim ili muslimanskim protivnicima, uvek bili samo "ubijeni", dok su njihovi protivnici uvek "mučki masakrirani ili pobijeni", što svakako ima veću težinu u eri viktimofilije.

POMOĆNA SREDSTVA

Školski priručnici i rečnici su se takođe svrstali u satanizaciji jedne strane, pripisujući operacije takozvanog etničkog čišćenja samo Srbima, iako su ih praktikovali isto tako i Hrvati i muslimani. Želimo da kao primer navedemo in extenso tekst objavljen u nedeljniku "Infos junior" od 23. do 29. septembra 1995. Ta publikacija namenjena omladini objavljuje kao legendu na omotu "Bosna - svedočanstvo jedne Fatime". "Kako je počeo rat?

Posle pada komunizma, Jugoslavija se raspala.Hrvatska 1991, a zatim Bosna 1992. "putem referenduma" izjasnile su se za nezavisnost. Srbi nisu priznali te dve republike u kojima su manjina. Oni su želeli da dominiraju ovim područjem sveta tako što će zadržati maksimum teritorije. Napali su, dakle, obe ove zemlje." (Imajući u vidu istorijske činjenice, to su laži. Ako je referendum bio prihvatljiv na teritorijama Hrvatske i Bosne, zašto nije i u srpskom delu Bosne? Činjenica da su Srbi u Bosni odbili da učestvuju u bosanskom referendumu nije uzeta u obzir, niti saopštena. Zbrka oko Srba iz Republike Srbije i Srba iz Republike Srpske namerno se održava.)

Da kao primer navedemo in extenso tekst objavljen u nedeljniku "Infos junior" od 23. do 29. septembra 1995. Ta publikacija namenjena omladini objavljuje kao legendu na omotu "Bosna - svedočanstvo jedne Fatime". "Kako je počeo rat?

Posle pada komunizma, Jugoslavija se raspala.Hrvatska 1991, a zatim Bosna 1992. "putem referenduma" izjasnile su se za nezavisnost. Srbi nisu priznali te dve republike u kojima su manjina. Oni su želeli da dominiraju ovim područjem sveta tako što će zadržati maksimum teritorije. Napali su, dakle, obe ove zemlje." (Imajući u vidu istorijske činjenice, to su laži. Ako je referendum bio prihvatljiv na teritorijama Hrvatske i Bosne, zašto nije i u srpskom delu Bosne? Činjenica da su Srbi u Bosni odbili da učestvuju u bosanskom referendumu nije uzeta u obzir, niti saopštena. Zbrka oko Srba iz Republike Srbije i Srba iz Republike Srpske namerno se održava.)

"Šta se dogada u Sarajevu? U aprilu 1992. Srbi počinju sa opsadom i bombardovanjem glavnog grada Bosne. Sarajevo je simbol onoga što "ultranacionalistički" Srbi mrze: to je grad u kojem žive zajedno muslimani, Hrvati i čak Srbi. Oni optužuju muslimane iz Bosne da žele da uspostave "islamsku republiku" po uzoru na Iran. To je pogrešno, jer su oni Evropljani čiji su način života i kultura slični našem životu i kulturi". (Izraz "glavni grad Bosne" podrazumeva da je u pitanju nezavisna država koju su napali stranci, Iako su Srbi koji su napali Sarajevo isto tako Bosanci i "Sarajlije" kao i muslimani. Nije jasno kako mogu da mrze grad koji smatraju svojim glavnim gradom. A, pored toga, dovoljno nam je poznato da postoji "Islamska deklaracija" Alije Izetbegovića, znamo da ono što on zaista želi jeste uspostavljanje "islamske republike". Dovoljno je otputovati u muslimanske krajeve Jugoslavije da bi se utvrdilo da način života i kultura stanovnika, zabarikadiranih iza svojih ograda, ne liči na zapadnjački način života i kulturu.)

"Kako živi dete iz Sarajeva? Vec tri godine male Sarajlije žive u ogromnom zatvoru. Ne mogu ni izići iz grada koji okružuju Srbi. Ne mogu napustiti kvart u kojem stanuju, jer je svako kretanje opasno zbog granata. Vode i električne struje najčešće nema, a škole si zatvorene. O čemu oni sanjaju? O miru, svakako, i o tome da ponovo vide more." ("Ovaj sentimentalni odeljak sračunat je na to da namami suze u oko školske dece. U redu. Međutim, izostavljeno je da se pomene da u Sarajevu isto tako ima Srba kao i da postoji tunel, u rukama muslimana, koji povezuje grad sa spoljnim svetom.

Videti ponovo more?... Sentimentalna vizija jednog grada koji je dugo i nemilosrdno opsednut. Međutim ključni detalj tek dolazi: huškanje na krvoproliće, karakteristično za intelektualce koji nikada nisu bili u ratu.) "Šta treba učiniti da bi se mir vratio? Bombardovanje iz aviona NATO i Snage za brzo reagovanje koji napadaju srpske pozicije oko Sarajeva, Goražda i Tuzle, mogu svakako dovesti do napretka ka miru. Ustvari, Srbi su prvi put "kažnjeni" i nesumnjivo će morati da sednu za pregovarački sto ukoliko ne žele da se izlože novim odmazdama." Od jednog teksta namenjenog da pouči i vaspita omladinu mogli bismo očekivati više nepristrasnosti ili bar umerenosti, ali tu bismo se prevarili. Dezinformacija prodire do svih slojeva, zahvata sve oblasti, ona nije ništa ako nije sveopšta.

Iz knjige: ,,Dezinformacija- od trojanskog konja do interneta,, glava XVI.
Izdavač: ,,Naš dom,,

[Petar II]

Vladimir Volkov, Operacija ,,Bosna,, (10)

,,Prljavi medijski rat,, (41)

RAT POMOĆU SLIKA

Slika se mnogo koristila za vreme operacije "Bosna". Ako su se na fotografiji ili na televiziji videli vojnici kako pucaju, bilo je gotovo sigurno da su to Srbi ili će bar biti predstavljeni kao Srbi. Ako su se videla deca kako plaču ili porodice u žalosti, bilo je sigurno da su to hrvatska ili muslimanska deca i porodice. Ako bi se i pokazala srpska deca, ona bi se pokazala kako se igraju rata, "dok im starija braća vec zasipaju vatrom muslimanske i hrvatske delove grada" - preciziralo bi se u tekstu uz sliku. Neke fotografije su bile nameštene, druge bukvalno falsifikovane: na primer, dodavanjem osmatračnica nad logorom sa Fikretom Alićem. Karikaturisti su se isto tako inspirisali na račun Srba. Reč Serbia pisala se sa S u obliku kukastog krsta. Radovan Karadžić je prikazivan sa repom i trozupcem. Srbi su uvek otvoreno predstavljani kao majmuni.

Pošto je trebalo navesti javno mnjenje da poveruje da su Srbi započeli rat i izbrisati, dakle, sve što je prethodilo najnovijim događajima, na jednoj karikaturi je predstavljeno troje Srba krvoločnog izgleda od kojih je jedno bilo dete, a ispod karikature su stajale reči: "Vojnik koji sveti svog šuraka ubijenog 1917; vojnik koji sveti svoju malu rođaku silovanu 1944; beba koja razmišlja kako da osveti svog oca 2023." Kada se dovede do krajnosti, kampanja dezinformisanja nužno poprima oblik ludila, o čemu svedoči jedna druga karikatura koja prikazuje "Božić u Sarajevu". Dva srpska vojnika su upravo razapela jedno dete i jedan drugome kaže: "Nismo čak ni morali čekati čak 33 godine da bismo obavili posao." Situaciju na jezgrovit način odslikava karikatura koja pokazuje specijalistu za odnose sa javnošću koji na telefonu kaže: "I can do zou a dead baby on a cross or I've got some nice gouged eyes!" ("Mogu da vam upriličim mrtvu bebu na krstu, al'imam i zgodne iskopane oči!") Kako bi ih nabavio? Našli bismo već načina. Ako ih ne bi pronašao, dao bi da se naprave. Ako se ne bi nikako snašli, napravili bismo foto-montaže. U najgorem slučaju, rasturili bismo glasine koje bi nekoga svakako ubedile. Ne zaboravimo: ako je tržište povoljno, nije uopšte potrebno da potpora bude realna.

PSIHOZA

Evo nekih izraza koji će svakako predočiti psihozu u koju su mediji uslužno tonuli kad je o Bosni bilo rec."Svakodnevni užas... Zločinacko ludilo srpskih vođa... Zverstva, zločini, koji nemaju premca u Evropi već više od pola stoleća... Silovanja sa posebnom bestijalnošću... Na srpskoj strani ima ratnih zločinaca... Užasna ispovest o krvavim zločinima koje je počinio jedan mladi Srbin... Tamna strana koja postoji u svakom ljudskom biću (...) tu je, u punom krvavom užasu... Silovanje je svakako zločin protiv čovečnosti... Sramota Bosne... Kamen na srcu, beba u trbuhu, pričaju pojedine jecajući... Sve pokazuje da je postojala otvorena namera i volja za ponižavanjem, za uništenjem bića, u čemu su Srbi bili glavni protagonisti... Srbi su stvorili pravi pakao... Običan četnik: stalna silovanja i ubijanja... Srbi su prekoračili novi stepen ratnih užasa... Prokletnici Evrope... Do dna mržnje... Tišina, ubija se... Povratak u pakao... Logori srama... Mladićevi kasapi... Ludi psihijatar... Srpska soldateska... Najužasnija akcija u kojoj su ikada Ujedinjene nacije učestvovale... Najveća izdaja za koju su OUN odgovorne... Najviši, poslednji stadijum sulude, bezumne politike koju proždire njena vlastita logika... Sam đavo ne bi mogao zamisliti tako okrutno nasilje... Monstrum iz filma jeze i strave za koga se verovalo da je mrtav i raskomadan, a svaki njegov pipak je narastao i počeo samostalno da živi." Atmosfera postaje takva da se šire najbesmislenije priče i, što je još gore, u njih se veruje.

Primeri:

- Srpski specijalci dobijaju po tri centa za svako ubijeno dete.

- "Pripadnici srpske zajednice iz Švajcarske optuženi su da provode plaćeni odmor učestvujući u pokoljima bivših sunarodnika u Bosni, pucajući, ubijajući, koljući, silujući. Ti ljudi radosno se pridružuju krvavoj mitologiji Plavobradog, Landrija i drugih Džek-Trboseka" (24 Heures de Lausanne, La Tribune de Geneve, 12. jun 1993. u tekstu sa lepim naslovom "Užas u papucama...").

- "Jedno lice je svedočilo pred bosanskom komisijom za ratne zločine u Brčkom da je videlo kamione kako odvoze ljudska tela prema fabrici mesa u tom gradu. Jedan drugi svedok, izbeglica u Hrvatskoj, pričao je da je video u unutrašnjosti fabrike kako su se Srbi oslobađali izmrcvarenih tela koja su im smetala." (Obratiti pažnju da "Mond" od 11. maja 1994. ne formuliše svoju optužbu: on je samo citira.)

- Vrhunac u toj aferi dostiže, čini mi se, kanadski list "Weekly World News" koji je javio pod naslovom "Vampire hunted as war criminal in Bosnia" ("Lovili vampira u Bosni kao ratnog zločinaca"), u stvari, bila je to potraga za Srbinom iz Bosne po imenu Stanislav Bajić koji je navodno sisao krv 5.000 svojih žrtava. Kao izvor informacije navode se funkcioneri OUN, a tekst je ilustrovan divnim foto-robotom "demona koji siše krv" sa vampirskim očnjacima.

- I laka literatura sa kioska našla je tu sebi mesta. Nedavno smo pročitali roman čija se radnja odvija u Bosni i u kojem su svi mučitelji, stručni za odsecanje ženskih dojki, imali oko vrata veliki pravoslavni krst. Istovremeno se u jednom stripu otvoreno hvali "nova čvrsta politika izolacije koja će konačno naterati Srbe da poštuju sporazume o prekidu vatre koje već dugo gaze izvrgavajući ih ruglu".

Iz knjige: ,,Dezinformacija- od trojanskog konja do interneta,, glava XVI.
Izdavač: ,,Naš dom,,

[Petar II]

Vladimir Volkov, Operacija ,,Bosna,, (11)

,,Prljavi medijski rat,, (42)

POZIV NA KRVOPROLIĆE

Psihoza, naravno, izaziva poziv na krvoproliće. Može se pretpostaviti da je to upravo i bio traženi cilj. Mediji prebacuju NATO-u što "pušku drži k nozi". Američki listovi u naslovu ističu da je "Vreme da se upotrebi sila" ("Time to use force"), a zatim sami sebi čestitaju: "Najzad postaju odlučni" ("Getting tough at last"). U nedeljniku "Poen" (Le Point) neko piskaralo prebacuje zapadnjacima što Srbe samo "napadaju umesto da ih unište". U nedeljniku "Evenman di žedi" ("L'Evenement du jeudi") grme: "Krajnje je vreme da se Srbiji zada serija vazdušnih udara". U istom listu neki treći ističe da su Srbi "gomila zlikovaca, podlaca i kukavica, pijanaca i soldateska" i dosledno tome treba "uništiti zemlju (sic), bombardovati i Pale, i Beograd". Vrlo hrišćanski "Prezan" (Present) razmišlja o staljinističkom rešenju: "Srbi bi trebalo da hvataju maglu, treba im dati ćušku i pljusku koju je bagra i zaslužila." I "Mond" je takode uzbuđen: "Šta činiti, do urlati od besa?... Nije se čak pokušalo ni sa jednim jedinim malim bombardovanjem." U takvoj atmosferi nije iznenadujuće što je ministar unutrašnjih poslova u vreme napada na pariški metro pokušao da uveri publiku da je postojao "srpski trag" u izvršenim masakrima i da, uprkos mišljenju vojnih stručnjaka najvišeg ranga koji su se nalazili na licu mesta i neprestano ponavljali da ne postoji vojno rešenje za bosanski problem, ispitivanja javnog mnjenja otkrivaju ("Le Monde", 1. januar 1993) da je 76% Francuza za upotrebu oružane sile u Bosni. Bilo je to, istina, "radi humanitarne zaštite", ali se dobro zna da upotreba sile ne može biti usko ograničena. Kad se udara, udara se. I, kada je konačno sila upotrebljena, to ni u kom slučaju nije bilo radi "humanitarne zaštite", već protiv Srba sa Pala, a to je naišlo, što je posebno zanimljivo, na opšte zadovoljstvo.

NEKOLIKO PROMAŠAJA

Sjajno izvedena operacija dezinformacije "Bosna", ma kako zadivljujuće usklađena bila, imala je ipak nekoliko "kikseva". Nadležni vojni stručnjaci, koji su zapovedali na licu mesta, priznali su nekoliko promašaja. Licnosti kao što su Žan Ditur (Jean Dutourd), iz francuske Akademije, Žak Loran (Jacques Laurent), takođe iz francuske Akademije, zatim general Pjer-Mari Galoa (Pierre-Marie Gallois), otac francuskih nuklearnih snaga, Alen Griotre (Alain Griotteray), odbili su da u horu duvaju u istu tikvu sa "jastrebovima". Listovi "Le point", "Le Canard enchaine", "L'Evenement du jeudi" nalazili su, tu i tamo, ponekad nepristrasne reči. "Le Courrier international" je povodom "tragedije u Goraždu" isticao da su "bosanske vlasti držale u Goraždu fabriku oružja, kršeći tako sam pojam zone bezbednosti" kao i da su "brojke o gubicima u Goraždu svesno preterivane, namerno naduvavane, u izveštajima radio amatera, koji su, kako se verovalo, emitovani iz samog grada, iako su, ustvari, dolazili spolja".

Neki razboritiji bili su bar delimično svesni da su podvrgnuti operaciji dezinformisanja.Takav je bio "Nju Stejtsmen" ("New Statesman", 31. jul 1992), koji, razotkrivajući primanja agencije Ruder Fin (18.000 dolara mesečno, što je sasvim razumno, s obzirom na ostvarene rezultate), ističe da to što Hrvatskoj, čak i kada joj je isporučeno oružje, nije zaveden nikakav embargo koji je ranije Srbima uveden, verovatno bio rezultat delovanja "bolje agencije za odnose sa javnošću" ("Due to better PR").

List "Poen" (Le Point) nije 13. marta 1993. bio daleko od istine kada je zabeležio: "Sve se dešava kao da je medijima - posebno televiziji - potrebno da imaju što teži bilans kako bi sa sigurnošću dostigli prag buđenja emocija i razbuktali strasti televizijskih gledalaca ili čitalaca." I Maks Klo (Max Clos) u dnevniku "Figaro" 30. aprila 1994. zaključuje bez okolišenja: "Opšte uzevši, zapadni mediji su pasivno dozvolili da budu zatrovani i zatruju korisnike ne pitajući se nikada, ni u jednom trenutku, da li je verzija događaja koja im je dostavljena bila bar verovatna ako ne istinita. Zbog čega? Zbog toga što je u ovom sukobu "politički korektno" svrstati se na stranu bosanskih muslimana, a protiv pravoslavnih Srba." Savršeno sročeno. Međutim, trebalo je mnogo više da bi se otvorile oči dezinformisanima koji su postali i sami postali dezinformatori. Za njih je sve što je bilo suprotno ljušturi koju su sebi nametnuli, predstavljalo "srpsku dezinformaciju", iako su se Srbi pokazali nesposobnim ne samo da dezinformišu već i da ikoga informišu. Kada je general Morijon (Morillon) davao izjave koje su bile protiv vladajuće struje mišljenja, govorilo se o "čudnoj predusretljivosti i čudnim simpatijama generala Moriona"; kada ni general Rouz(Rose) nije više sledio opštevažeće mišljenje, proglašen je za "naivnog (ili glupavog) poput jagnjeta koje se tek priprema da dode na svet". Šta? On se usudio da prizna da "Srbi iz Bosne imaju dobru volju" koju su dokazali u svakodnevnim susretima koje je imao sa Radovanom Karadžićem? "S pravom su se uznemirili duhovi, komentariše na fin način jedan novinar. Dobra volja psihopate Karadžića? Čak je i dobri general Morion na kraju shvatio". I tako dalje: ako Srbi raspravljaju o ultimatumu, oni su zločinci, ako su ga prihvatili, oni su kukavice i podlaci, a ako lord Karington načini kakav pomirljiv gest, "on opet počinje maskaradu sa prekidima vatre i primirjima koja se krše čim se potpišu." Javnost je prihvatala tu manihejsku simfoniju uprkos falš notama. Može se dakle reći da je, ukupno uzevši, operacija "Bosna" izvedena majstorski. Svaka čast.

Iz knjige: ,,Dezinformacija- od trojanskog konja do interneta,, glava XVI.
Izdavač: ,,Naš dom,,