Da li smo spremni za EU?

[felix]

Sunny kaže: A misliš da će u EU da kreiraju aparat i prevode sve na ova 4 jezika. Hoće... Proglasiće jezik onog prvog za standard, ili će jednostavno da zaposle prevodioce iz zemlje koja prva stigne na cilj i kraj. I zvaće ga BCHS ili tako nekako, bez obzira na naše komplekse.

Pa sta si ti prorok?...pa da znas sta ce EU da radi?...Ljubisa Trgovcevic...javlja mi se...da li se cujemo....

[NIKNIK]

Ево једне новости из ЕУ тј Немачке. Па коме се свиђа нек тражи еу мени нетреба.

ДЕЦА СУ СЕКСУАЛНА БИЋА

“Ослобођење од предрасуда” довело је “најнапредније” државе ЕУ до крајњег моралног релативизма. У Немачкој, на пример, “Федерални центар за здравствено васпитање” објавио је брошуру за родитеље деце до три године, у којој се, под насловом “Љубав, тело и играње доктора”, каже:

“Очеви не поклањају довољно пажње клиторису и вагини својих ћерки […] мада је то једини начин да девојчице развију осећање поноса на своју полну припадност:’ Мајке су криве зато што полним органима дечака не дају имена од миља, док се то не чини с девојцицама, па оне имају комплекс ниже вредности. О именовању вагине треба да се постарају очеви, смишљајући “нежне називе” типа “посудица с медом”. Родитељи се подстичу да децу не спутавају у “неограниченој мастурбацији”, осим ако им прети физичка повреда: “Тада девојчици треба рећи да се убудуће не повређује, објашњавајући јој да је стимулација гениталија у реду”.

Федерални центар за здравствено васпитање, под непосредним надзором Министарства за породицу, објавио је и приручник за родитеље деце у вртићу, понудивши им и збирку поучних песмица, у којима се, између осталог, налазе и овакви “наравоучитељни” стихови: “Кад додирујем своје тело, откривам шта имам. Имам вагину, јер сам девојчица. Вагина није само за пишкење. Кад је додирнем осетим задовољство”.

Ове брошуре су обавезне у девет савезних држава Немачке. Користе се за обуку васпитачица и учитеља. Новинарка пољске “Жечпосполите”, Ана Рибинска, која је чланак о овоме објавила у свом листу 7. јула 2007, питала је за мишљење Екхарта Сефера, званичника немачког Федералног центра за здравствено васпитање. Он јој је одговорио: “Деца су сексуална бића и све време настоје да задовоље своје потребе. Родитељи који им то омогућују нису лоши, него су лоши они који то сматрају погрдним:’

ХОМОСЕКСУАЛНОСТ У ВРТИЋИМА

Србија која, на путу ка Европској унији тоне у беду и безнађе, могла би да усвоји “најнапредније” европске моделе за разарање свих традиционалних, за разарање свих , традиционалних пре свега, породицних вредности,сасвим на трагу немачких “брижника” здравственог васпитања, само да би се додворила онима који је не желе, а ка којима је њена власт води.

Посто се у Србији непрестано прича о “европским стандардима”, Предраг Аздејковић, један од челника домаћег хомосексуалног “Квирија центра” упутио је Министарству за људска и мањинска права захтев да се лекције о хомосексуалности као “нормалном” животном стилу уврсте у средњошколске уџбенике. У свему га је до сада подржавао само Чеда Јовановић и његов ЛДП, док су према његовом мишљењу остали политичари Србије “хомофобични”.

Посто је министар за људска и мањинска права, Светозар Чиплић, најавио антидискриминациони закон, који ће ститити не само етничке, него и “остале” мањине, Аздејковић је, у интервјуу датом “Стандарду” 15. августа 2008, најавио да се нада да ће српски уџбеници бити као холандски, у којима су “породице представљене сликама два мушкарца или две жене са њиховом децом различите боје коже”. Аздејковић оцекује да ће “гејови” и “гејице” моћи да иду по школама и пропагирају (“објашњавају”) свој “life style”.

Што да не? У САД-у је процес већ одавно одмакао, па су деца изложена хомосексуалној пропаганди још од вртића.

У америчком прируцнику за наставнике “Како предавати о безбедном сексу”, ђацима ради “безбедности”, треба понудити “некоитални секс”, масажу тела, заједничко купање, мастурбацију, узајамну мастурбацију, сензуално храњење, фантазирање, гледање еротских филмова, читање еротских књига и часописа. У приручнику се и хомосексуални односи називају сасвим нормалним, а постоји и радни лист “Како бити хомосексуалац”. Стављање кондома се вежба навлачењем истог на банану, краставац или плави парадајз. Критичар америчког државног школства, др Семјуел Блуменфелд, навео је последице сексуалног образовања у америчким школама: “Резултати су огроман пораст предбрачног секса међу ученицима праћен нежељеним трудноћама, абортусом, гајењем деце без једног родитеља, сексуално преносивим болестима, силовањем и чак убиствима сексуалних партнера, порастом перверзног понашања, дечијим животом у беди, без очинског старања, емоционалним кризама, дрогирањем, депресијом, поплавом порнографије”.

ВАШ ПРИЈАТЕЉ ПРЕЗЕРВАТИВ

Сличне ствари десиле су се и у Јељциновој “леволибералној Русији. Чувени руски писац, Валентин Распутин, уочио је: Нема сумње да се демократске слободе у Русији нису оствариле. Добиле су наопак вид, претвориле у сведопуштеност и самовољу, отео их је криминал и капитал, постале су оруђе моралног и духовног насиља над човеком, сахраниле су заштитну функцију државе према грађанину. У оном виду у којем су се у Русији појавиле слободе, оне су постале моћно средство моралног и физичког разарања нарада и државе, уништења основа које их држе. Русија је претворена у земљу изокренутих вредности економија, сталешко устројство, култура, морал: све ниско је на врху, а све узвишено на дну”.

Руска Асоцијација за планирање породице имала је снажну подршку јељциноваца. За децу од 7 до 9 година издавани су приручници, дељени по школама, с темама: “Ваш пријатељ презерватив”, “Безбедан секс”, “Онанизам”, “Хомосексуалност”. Министарство просвете Русије одобрило је, често без знања родитеља, употребу таквих приручника у школи. Асоцијација за планирање породице, раширена у 140 земаља света, тако је наставила да испуњава Хитлерове русофобске планове. Сабор руских педагога је 1997. упутио писмо депутатима Државне думе, подсецајући их на то: “Сличне погубне експерименте, као што се зна, спроводили су нацисти на окупираним територијама Источне Европе”. Ево шта је писало у декрету донетом после окупације Пољске 1939: “Све мере, које имају тенденцију да огранице рађање, треба допуштати и подстицати. Абортусе […] треба ослободити од забране. Средства за абортусе и контрацепцију треба јавно нудити, без икаквих ограничења. Хомосексуалност треба легализовати. Установама и лицима које се професионално “баве абортусима […] не сметати”. Године 1941. Хитлер је декретом ту политику ширио и на друге земље Источне Европе.

СЕКСУАЛНИ ЛИБЕРАЛИЗАМ

Србија је земља која огромном брзином нестаје. Сваке године умире тридесет хиљада људи више но што их се роди. У нашим медијима и школама очито је потребно више породичних вредности, више сведочења о љубави и жртви као основи породичног живота.

Ако кренемо путем немачког “здравственог просвећивања” и америчког “сексуалног либерализма”, треба да знамо да нас ускоро неће бити. Биолошки, наравно, о моралу већ одавно и не говоримо.

[yossarian]

http://www.nspm.rs/prikazi/od-ljulja...-devojaka.html

Од љуљања држава до љуљања девојака
Слободан Антонић
понедељак, 20. октобар 2008.
(Фернандо Ђентилини, Недокучиви Балкан: сентиментално путовање од Приштине до Брисела (наслов оригинала: Fernando Gentilini, Infiniti Balcani, Viaggio sentimenatle da Pristina a Bruxelles, Bologna 2007) Београд, «HESPERIAedu», 2008, превела Невена Цековић).



Ако неко жели1 да упозна дух једног просвећеног и самосвеног бриселског службеника и његова размишљања о Србији, идеална прилика за то је књига Фернанда Ђентилинија Недокучиви Балкан.

Ђентилини (1962) је дипломата од каријере. Завршио је права у Риму и врло брзо се запослио у италијанској дипломатији. После службе у Етиопији, постао је први секретар сталног представништва Италије при ЕУ, у Бриселу (1996). Ту је ушао у европске структуре. Као европски представник боравио је шест година на Балкану (2000-2006). Био је лични дипломатски заступник Хавијера Солане у Приштини (2004-6). Пре и после тога дуже време је провео на дипломатским задацима у Београду и Скопљу. Путовао је по целом региону и добро га упознао. Данас је цивилни заступник НАТО у Авганистану.

Ђентилини спада у оне дипломате који нису пуки службеници и не желе само каријеру. Као неко ко је образован и начитан, он је желео да разуме средину у којој ради. Зато је пуно путовао и разговарао. А као неко ко воли књижевност, он је решио да остави трага са тих путовања. Тако је настала ова књига.

Ђентилини је искрен и добронамеран писац. Самим насловом књиге, он признаје да Балкан, и поред свег труда, европским службеницима и даље остаје неразумљив и ирационалан. «Овде више него игде», упозорава он, «истина има више лица, компликована је и тешко ју је реконструисати. Овде се, више него икад, треба чувати претерано једноставних објашњења, која често скривају неистину» (69).

Али, такав какав јесте, Балкан се Ђентилинију допада. У њему он налази много духа, осећања и животности – све супротно Европи какву познаје. Он и у нелепим балканским градовима, какви су Београд, Приштина или Тирана, налази известан шарм. Ђентилини је благонаклон према Балканцима. Он их види као трагичне жртве историје. Не сумња да је и Балкан део Европе и критичан је према ниподаштавању Балкана које показују еврократе. «Брисел сматра», сведочи Ђентилини, «да се на Балкану историја зауставила или да се вратила уназад, да је ова регија нека врста индијанског резервата» (47). Зато се, у својој књизи, Ђентилини непрестано залаже да све балканске земље што пре буду примљене у ЕУ.

Овакав образован и добронамеран дипломата требало би да буде идеалан за «српску ствар». Ипак, српски читалац са жалошћу увиђа да Ђентилини, и поред све истанчаности, безрезервно верује у сваку црту политике ЕУ на Балкану. А та политика се, у неколико последњих година, некако пречесто завршавала на српску штету. Тако, и код Ђентилинија налазимо на много разумевања за независност Црне Горе, за независност Косова, за смањење надлежности Републике Српске и за све друго што наша јавност види као поразе.

Овакво становиште Ђентилинија вероватно долази од његове импресионираности ауторитетом који ЕУ има на Балкану. Ђентилини је задивљен колику моћ овде има ЕУ. Он је задивљен колико су овдашњи политичари послушни према бриселској елити. Он описује и хвали главну «командну палицу» ЕУ у балканској политици, а то је «Европа у замену за реформе» (56). Балканцима се једноставно обећава да ће, једнога дана, у некој будућности, ући у ЕУ. Заузврат се од њих тражи да одмах сада нешто ураде. Ђентилини се диви моћи које, захваљујући том условљавању, европске дипломате имају на Балкану. «За једног `свесног` европског дипломату, могућност располагања таквим оружјем представља невероватно искуство. Бити у прилици да дајеш предлоге знајући да те локално руководство при том слуша, исувише се ретко дешава у билатералним односима(...): Управо је емотивно стање које је произашло из ове необичне улоге тутора било то које је оставило трага у мом искуству» (56-7).

Моћ заиста даје људима осећај да су у праву. Зато није ни чудо да вашингтонски и бриселски службеници не преиспитују оновне поставке политике коју спроводе према Србији. Неразумевање српске позиције, код Ђентилинија, можда долази и отуда што је он највећи део времена провео у Приштини. Ту је, дружећи се са дипломатама и локалним «информаторима» покупио свакакве, заиста најнеобичније приче. Већина од њих потпуно је погрешна. Ђентилинијева књига је врло корисна да се види у шта све верују европске и америчке дипломате које службују по Балкану.

Тако је «још почетком 20. века», пише Ђентилини, «у Београду било оних који су тврдили да Албанци с планина имају репове» (69). Да ли можете поверовати у ово? Да су Београђани тврдили да су Албанци репати?! Али, неко ко је у стању такву ствар да верује лако ће поверовати и у друге приче. Тако Ђенитлини пише да је у Приштини и, уопште, на Косову, током деведесетих, «владала расна дискриминација», а «људи (Албанци – А. С) су се тада плашили чак и да излазе» (из својих кућа – А. С; 80). Ђентилини нам не каже шта се Албнацима тада дешавало. Сигурно су их српски полицајци убијали по улицама, чим би чули да говоре албански? Но, то је вероватно било само зато што су неки полицајци били из Београда. А тамо је, као што нам је већ објашњено, «било оних који су тврдили да Албанци с планина имају репове».

Такође, Ђентилини са поверењем понавља причу о томе да су Албанци заправо насељавали Косово далеко пре Срба. Они су ту живели још од праисторије, па све до 7. века. А онда су дошли зли Срби и «протерали их» (8. Стога је ваљда сасвим разумљиво да се Албанци, од 16. века па до данас, «враћају» на своју земљу (8, узимајући оно што је њихово. Ето, баш недавно, 2004. године, комшије Албанци су пронашли затурене тапије из 7. века. Из њих су видели да је српско село Бело поље заправо њихово. Зато су, 17. марта, у складу са власничким листом, лепо спалили све српске куће и тако исправили вековну историјску неправду.

Ђентилини нам, такође, приповеда још једну невероватну причу. Наводно је неки Србин (чије се име не зна), из неког села из околине Сарајева (чије се такође име не зна) годинама у инвалидским колицима шетао свог најбољег пријатеља, муслимана (чије име се, исто тако, не зна). А онда га је, 1993, током шетње, без икаквог разлога, гурнуо у излог неке радње и тако убио (193). Ђентилини ово приповеда немајући никакве сумње у причу коју је чуо од неког италијанског «миротворца». А што би је и имао? Ако су Срби зарољеним муслимакама усађивали ембрионе паса, што не би убијали и своје пријатеље инвалиде чим открију да су друге вере?

И док у ову причу Ђентилини уопште не сумња, дотле је, за њега, понашање српских «православних монаха» током ратних сукоба у БиХ и на Косову «обавијено велом сумњи» (100-101). Каквих сумњи? То нам Ђентилини не каже. Али, њему је за те сумње довољна успутна опаска једног «америчког професора историје који је &#