Zoran Đinđić, četiri godine posle

[Sirijus]

U ponedeljak, 12-og marta, navršava se četiri godine od ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. Ubili su ga zlikovci, kriminalci, ratni zločinci, jednom rečju svi koji su shvatili da će izgubiti svo bogastvo koje su stekli na nezakonit način i mislili da će za svoja nedela proći nekažnjeno. Nada je naišla u liku Zorana Đinđića. Tužna je činjenica da se još mnogo toga ne zna u vezi ovog zločina.
Kakvo je Vaše cenjeno mišljenje o svemu tome?

[Cezar]

Jedini normalan politicar. Oni koji su ga ubili gorece u paklu.

[euridika]

Čudno je to kod mene, nisam se slagala sa njim u mnogim stavovima, ali me je obarala inteligencija, odlučnost, živost, snaga kojom je rušio sve pred sobom, energija koja se videla iz njega, imidž kakav je izgradio za Srbiju za jako kratko vreme posle najtežih godina u kojima se nalazila, i kada je valjalo podizati iz pepela, podizao je na najbolji mogući način. Sećam ga se po mnogim metaforama kojima je pokušavo da običnom narodu pojednostavi stvari, sećam ga se po tome da jeste pokušavao sve da nam kaže, nekada me je nerviralo koliko nam je sve govorio, sećam ga se po osmehu, po osvojenim poenima na milioneru, kada nas je još jednom zadivio znanjem, po prijateljima koje je doveo u Srbiju, po optimizmu koji se širio na sve strane. Jedan prijatelj je radio sa njim, neko kratko vreme, i otpušten je, Zoranovo objašnjenje je bilo da ga je posmatrao kako se penje uz stepenište i kako je to radio tromo, kako Srbija nije imala vremena za sporo hodanje, već je trebalo trčati uz te stepenice preskačući bar dva odjednom kako bi se imalo šanse za hvatanje priključka... Sećam se i 12. marta, snimka sa CNN -a, mislila sam da se snima film, zvala sam drugaricu telefonom i plakala, tresla se u nekom bunilu, zar smo opet ubili reformatora, šta sada, kako dalje, hiljadu najrazličitijih misli, gledala sam snimak iznova, danima, sećam se sahrane, na koju nisam otišla, baš zato što se nisam slagala sa nekim stavovima, nisam htela da budem takav hipokrata, gledala sam od kuće, naježila se od besa i bola kada sam čula govor nekih njegovih najbližih saradnika, i bila malo ponosna kada sam videla ko je sve došao u Srbiju da se pozdravi sa njim i time i nama kao narodu ukaže čast, čini mi se poslednji put. O tome ko ga je ubio, imam neke lične teorije kojima ne želim da zamaram svet oko sebe, ali taj neko je unazadio i unesrećio nas užasno mogo, ne samo zato što je ubijen čovek, što je samo po sebi neoprostivo, već zato što je ugašena jedna trka, posle mnogih izgubljenih, u kojoj smo imali neke šanse da malo vratimo ka normalnim tokovima.

[BaneK]

Jedan veliki čovek je kukavički ubijen. Srbija ne prašta sposobnost i odlučnost.

[gerbes]

no comment futher

[nattydread]

prošle su 4 godine, a još uvijek ne vjerujem. taj dan ne bih ni da opisujem. ne ponovilo se.

[makilli]

Nisam sigurna jesam li više tužna ili ljuta kada se setim tog dana,...zaista smo smrću tog čoveka izgubili previše,i ja sam ga kao i mnogi videla kao slamku spasa,kao čoveka koji je mogao da nas izvede iz ovog ludila,nekog ko je nazirao svetlo na kraju tunela...nažalost njega je samog progutao mrak,pojedini gradjani zemlje Srbije očigledno ne želi ljude poput njega,nikada nama sa ubicama kao što su njegove neće biti bolje,lepo je njima u mišjoj rupi,a šta je sa nama...

[Bishop]

Za mene je to bio covek koji je predstavljao simbol srpske inteligencije, odlucnosti i zelje da se stvari menjaju iz korena i postavljaju na novim osnovama. Zracio je energijom koja je plenila oko njega i prosto bila zarazna za sve.
To je covek koji je postavio temelje moderne Srbije u 21. veku i postavio je viziju zemlje kakva treba da budemo. Zalim sto mnoga svoja nastojanja nije uspeo da sprovede u delo..... Zaustavljen u koraku i snu ......

[**princess**]

BaneK kaže: Srbija ne prašta sposobnost i odlučnost.

Nazalost, to je nasha stvarnost....
proshle su chetiri godine a mi tapkamo u mestu... ustvari, idemo unazad....

[Sirijus]

Ne mogu da se načudim ovako slaboj reakciji javnosti na ovu temu. Shvatam da ljudi imaju različita mišljenja i da imaju pravo da odluče hoće li reagovati na nešto ili ne. U redu je imati potpuno suprotna shvatanja. Samo mi nije jasno da su neki ljudi toliko lenji da ne koriste svoje pravo da se izjasne na bilo koji način. Shvatam da je u narodu prisutna apatija, mišljenje da je situacija maltene beznadežna, da smo propali, da su su nam životi prošli tek tako , ali sve to treba da u čoveku, kao delu celine, društva isprovocira reakciju. Lakše je kada se vrši razmena mišljenja, kada se čuju iskustva drugih, i iz poraza se može izvući neka korist.
Siguran sam da se Zoran Đinđić ne bi složio sa ovakvim defetističkim stavom. U stvari, da je on živ, mi bismo bili u daleko boljoj situaciji, imali bismo pozitivniji pogled na život i ne bi nam perspektiva bila crna, kao što jeste, na žalost. Zoran Đinđić će živeti u nama dok god budemo imali nade, optimizma, vere u sebe, jer je on bio oličenje svega toga, i dinamičnosti, vizije koja možda nije uvek bila zasnovana na realnosti ali daleko od toga da je to bila utopija.