Kosmet - oteta zemlja

[Necromancer]

KNjIGA "Oteta zemlja" Mirka Čupića, u izdanju "Nolita", sadrži potresna svedočenja o srpskom egzodusu sa Kosova i Metohije, na 430 strana, i pojaviće se u knjižarama krajem septembra, po ceni od 400 dinara.

Svakog dana ćemo objavljivati odlomke iz knjige.

KOSMET - OTETA ZEMLJA (1)

Avetni let "anđela"
24. avgust 2006

Piše: Mirko Čupić

EVROPSKA i svetska sredstva informisanja, koja često prenose i domaći mediji, uveliko najavljuju agresiju na Srbiju i Crnu Goru, tada Saveznu Republiku Jugoslaviju. Najgrlatiji su američki, engleski i nemački zvaničnici koji "mašu" nekakvim dokazima o nevaljalim srpskim momcima, ali ne zaostaju ni njihovi saveznici iz preostalog dela Evrope. Tu su i međunarodni verifikatori koji neometano i po svojoj volji šetaju čitavom teritorijom Pokrajine. Uvek se nađu tamo gde se "mogu" sakupiti dokazi protiv Srba, a to su, pre svega, šiptarska politička rukovodstva i komandanti terorističke OVK.
Verifikatori, predvođeni Vilijemom Vokerom, prave se da ne vide i ne čuju vapaje unesrećenih srpskih porodica, čiji nedužni i mirni članovi ginu od terorista, bivaju otimani i maltretirani. Svakodnevne pogibije policajaca, a potom i vojnika, verifikatori najčešće tumače kao odgovor Šiptara na "teror srpskih snaga". Kakva ironija. Njihovo ponašanje kosi se sa svim pravnim i moralnim kodeksima o poštovanju jednog naroda i suvereniteta zemlje u koju su oni stigli silom u goste. To je i bio povod za nameru Beograda da protera Vokera i njegovu družinu, o tome se naveliko pričalo i pisalo, ali se na kraju nije dogodilo. Analitičari kosmetskih zbivanja su ubeđeni, to i ne kriju, da su međunarodni verifikatori na čelu sa ponzionisanim američkim generalom, zapravo obeležili ciljeve koji u eventualnom napadu treba da budu bombardovani. Taj posao su besprekorno uradili, pokazaće se kasnije.

PRIPREMAJUĆI se za "završni čin" odigrana je predigra o progonu Šiptara sa svojih ognjišta. U duboku jesen, ali po danu neobično toplom i vedrom za to doba godine, stigla je u Prištinu visoki komesar Ujedinjenih nacija za ljudska prava Sagata Ogati. Dok su je šiptarski čelnici gostili na zajedničkoj večeri, njihovi ceremonijal-majstori su preko noći sakupili oko pedeset hiljada šiptarskih žena, dece i staraca i ulogorili ih na ledinama u Resniku kod Vučitrna. Bio je to jedan od najvećih zbegova koji je ikada viđen. Preko noći su na brzinu sklepane kolibice od trske i pruća, postavljeni primitivni šatori, ćebad su prostrta na ledinu. Na tek zapaljenim ognjištima postavljeni su lonci s oskudnijom hranom, svi su obučeni u iznošenu odeću, u izlizanim gumenim opancima i starim cipelama, neki su samo u papučama… Sve je spremno za doček velikog i značajnog gosta. Pre podne, praćena stotinama stranih i domaćih novinara, raznim humanitarcima i "mirovnjacima", dakako i šiptarskim čelnicima, stigla je Sagata Ogati, pošto je prethodno razgovarala sa načelnikom okruga Veljkom Odalovićem.
Dočekali su je uplakane žene, musava deca i zabrinuti starci.
Vremešna dama, dok su zujale kamere i škljocali fotoaparati, delila je zabrinutost i savete. A kada su slike otišle u svet, otišla je i simpatična japanska bakica. Za njom su otišli i "glavni glumci i statisti", a za njima je ostala gomila smeća, na širokim livadama koje su do pre trideset godina pripadale Srbima.
Posle odlaska visokog komesara Ujedinjenih nacija za ljudska prava oniske Sagate Ogati u Peć i Podgoricu, snimljen je kraći film o farsi koja se zbila na livadama u Resniku. Film je već sutradan bio u Podgorici. Sagata Ogati odbila je da ga primi, ali i da ga pogleda.
Svet je tako dobro upakovanu laž u "filovanim oblandama" progutao u slast, a uzvratio velikom gorčinom.

MESEC dana posle Račka, u francuskom dvorcu Rambujeu, održani su poznati razgovori, bez razgovora. Dve strane, srpska i šiptarska, bile su u odvojenim prostorijama, a posrednici su trčkarali od jednih do drugih. Srbima su diktirani uslovi, praktično o bezuslovnoj kapitulaciji, i sačinjen je pismeni dogovor koji je potpuno bio na štetu Srba. Naša delegacija nije prihvatila takav dokument; i odbila je da ga potpiše. Pokušavajući da se ubede Srbi da prihvate tako nepovoljna rešenja, potezao se i Račak kao argument o krivici Srba koji nemaju drugog rešenja. Šiptari su, razume se, potpisali sporazum, koji je predstavljao veliki podstrek za dalje pretnje Srbiji, ali istovremeno značio i veliki doprinos ostvarivanju ideje o Kosovu kao državi u državi.
Tako se polako sklapao mozaik od nekoliko različitih događaja, kojima će se pripremiti svetska javnost za kažnjavanje Srbije i srpskog naroda u tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji.
Najsnažnija slika iz tog mozaika, kojoj je prethodio onaj "probni balon" koji je "naduvala" Sagata Ogati i Vokerov Račak - režirana je pre stvarnog početka agresija na Srbiju.
Poučeni svojim moćnim zaštitnicima, koji traže alibi za svoje pretnje srpskom narodu, čelnici šiptarske nacionalne zajednice i pripadnici takozvane Oslobodilačke vojske Kosova, pokrenuli su velike mase Šiptara na dobrovoljno iseljavanje, čitave reke ljudi, manje iz gradova, krenule su na "put" s oskudnim prtljagom, ostavljajući u svojim selima imovinu i stoku… Slike o tobožnjem bežanju Šiptara od srpskog režima, filovane verbalnim "činjenicama" o sto hiljada ubijenih ljudi, žena i dece, stavljene su na uvid svetskoj javnosti. Oni pošteni poslenici slike i reči, ali malobrojniji, nisu se ni čuli ni videli od zaglušujuće buke koja je stizala iz dela Evrope i Amerike.
KAKVI bi to bili majstori za publikovanje laži da nisu vešto "poturili kukavičje jaje" srpskom režimu. Ne bi ni taj režim dozvolio da mu se - podmetne nešto što nije učinio, da nije naivno poverovao da Šiptari odlaze jednom za svagda! Tako su se barem prema tome odnosili lokalni pokrajinski čelnici. Pojedini provincijski liderčići, ostrašćeni partijskom pripadnošću, takmičili su se u pohvalama ko je od njih "uknjižio više poena" doprinosu stranke "proterivanju" Šiptara. Neki samovoljnici, pa i pojedinci u uniformama rezervne policije, mahali su kalašnjikovima iznad glava ljudi u kolonama. Neki su im dobacivali i pretili, ali je bilo i onih koji su ih hvalili, nudili se da im pomognu, ubeđivali ih da nemaju razloga za odlazak.
Najveći broj Šiptara govorio je da beži od najavljenog bombardovanja, ali je bilo i takvih koji su se šalili na prisilu. A, u stvari, Šiptari su sami sebe "oterali". Ko zna po čijoj zapovesti, ali iz najboljih namera, u Prištini je formirano desetak železničkih kompozicija, kojima su prevezeni Šiptari do granice sa Makedonijom i hiljade autobusa i vozila, kojima su prevezeni do granice sa Albanijom i Crnom Gorom. Bilo je i onih koji su na tome profitirali. Redovno su u vozovima i autobusima dežurale lekarske ekipe.
Kada se svemu doda činjenica da su pojedini policajci na granici cepali karte i slična dokumenta, eto dovoljno elemenata od kojih bi se mogla sklopiti slika o organizovanom progonu Šiptara. Takva slika je za kratko vreme obišla svet.
Sve je bilo spremno i "milosrdni anđeo" je poleteo. Dvadeset četvrtog marta hiljadu devetsto devedeset devete godine, u večernjim časovima, stigao je prvi "dar" s neba i razorio praznu vojničku kasarnu. Potom je razorena zgrada SUP-a. Svi drugi objekti, na koje su kidisale Amerika i sedamnaest najbogatijih zemalja Evrope, bili su civilni i privredni objekti - "Crveni krst", Pošta, izbegličko naselje, pravoslavno groblje, "Jugopetrol", "Plastika", zatvor i ko bi ih sve nabrojao. Bilo je i poginulih, ali nikada nije rečeno koliko.


UBIJENA ISTINA

VEĆ prvom bombom ubijena je i istina o Kosovu i Metohiji. To je najveća žrtva minulog rata. Šiptari su ponovo u velikim kolonama krenuli u Albaniju, odnosno u bežaniju. Dve takve povorke, u Koriši kod Prizrena i na lokalnom putu između đakovačkih sela i Našeca, na Belom Drimu, "Milosrdni anđeo" je poslao svoje "darove". Ubijeno je i sprženo oko 160 ljudi, žena i dece, čitave porodice.

ISTO SVIMA

ŠIPTARI koji su ostali u gradu, što se tiče Prištine, bili su slobodni isto onoliko koliko i Srbi.
Slučajno, u jednoj od starih ulica i u starom delu grada, Miško Brkljač i autor ove knjige slučajno su sreli Adema Demaćija, u društvu svoje sestre. Mahinalno su zastali i upitali ga kako je i dira li ga ko?
- Bogu hvala, dobro sam, fali mi sloboda, niko me ne dira. Oni što su isterani, vratiće se u svoju državu.
Manje policijske jedinice ostale su u gradovima i selima kako bi sačuvale javni red i mir. Veći deo snaga bio je u Metohiji, naspram mnogobrojnih terorističkih bandi u uniformama OVK.
Vojska se nalazila na širem prostoru, prema granici, oko granice i duž granične linije. U očekivanju kopnene invazije, koju je najavljivao NATO, vodile su se žestoke borbe između naše vojske, terorističkih jedinica i velikih vojnih formacija iz Albanije, koje su pokušavale da uđu na našu teritoriju. Na strani terorista učestvovali su i mnogobrojni dobrovoljci iz nekih evropskih zemalja, ali su najbrojniji bili dobrovoljci iz islamskog sveta.

Večernje novosti


(Nastaviće se)

[Necromancer]

KOSMET - OTETA ZEMLJA (2)

Kolone iza vojske
25. avgust 2006

KORISTEĆI proređenost policijskih jedinica, u zaleđini oružanih sukoba, srpske lopuže, najčešće u uniformama rezervnog sastava milicije i vojske, kidisale su na napuštene šiptarske kuće i stanove. Pljačkali su belu tehniku i druge vrednije stvari, a potom su pojedine kuće popalili, a stanove demolirali.
Pojedini Srbi, samovoljno i neodgovorno katkad su presretali na ulicama Šiptare i nepristojno im dobacivali. Provaljivalo se u šiptarske prodavnice i radionice i krala razna roba, od koje je deo završavao na pijacama izvan Pokrajine. Pljačke nisu bile pošteđene ni društvene prodavnice, posebno prehrambene, obuće i odeće i bele tehnike. Zabeležena su i dva silovanja Šiptarki, ali su njihovi počinitelji kasnije stradali, jedan je poginuo u pljački, drugog su šiptarski teroristi ubili na kućnim vratima.
Čulo se i za ubistva šiptarskih civila. Gnusan zločin dogodio se u Podujevu, marta 1999. godine, kada je ubijeno devetnaestoro dece i žena iz porodice braće Safeta i Seljatina Bogujevcija, te porodice Lugoli i Durići. Bezobziran zločin nad civilima dogodio se i u Suvoj Reci i tom prilikom ubijena je šesnaestočlana porodica Veselja Beriše i osmočlana porodica Murata Suke. Pretpostavlja se da su ove zločine počinili pripadnici takozvanih paravojnih formacija.
PROFESOR Univerziteta u Prištini Fatimi Agani, jedan od najbližih saradnika Ibrahima Rugove, izveden je iz voza koji se kretao prema Skoplju, a potom ubijen! Ne zna se ko je počinio zločin.
Pod nejasnim okolnostima likvidiran je u vreme bombardovanja i poznati advokat Bajram Keljmendi sa dvojicom sinova. Pričalo se da je Keljmendija streljala srpska policija, drugi su govorili da je u pitanju osveta Šiptara, njegovih klijenata iz vremena suđenja separatističkim grupama, od kojih je Keljmendi debelo naplaćivao odbranu, ali i da je zločin počinila mešovita srpsko-šiptarska lopovska družina, zbog navodno velikog iznosa gotovine koju su Keljmendijevi posedovali. Šiptarski kriminalci su navodno "tipovali" poznatog advokata, a srpski kriminalci su odradili ostali deo posla. Keljmendi i njegovi sinovi sahranjeni su pod obeležjima Albanije i OVK.
Srpska policija nije to posmatrala skrštenih ruku, već je privodila i hapsila dostupne joj počinioce tih nedela. Samo u Prištini policija je podnela prekršajne i krivične prijave protiv više od 300 Srba. Povlačenjem vojske i policije sa Kosova i Metohije, ali i svih pravosudnih institucija, najveći broj nevaljalaca izbegao je zaslužene kazne.
I pojedini šiptarski lopovi pljačkali su kuće i stanove svojih sunarodnika, neki su te "podvige" činili udruženi sa srpskim lupežima.

Mora se priznati da je bilo pojava srpskog nacionalizma, koji se ispoljavao u obliku verbalnih pretnji i poziva na osvetu, poistovećivanja čitave narodnosti sa zločincima, zahteva za ukidanje stečenih prava i slično.
POJEDINI srpski policajci ponekad su "trenirali strogoću" i na nevinim ljudima. Bilo je slučajeva da su pojedini Šiptari, bez ozbiljnih povoda privođeni na "razgovore", hapšeni i prekršajno kažnjavani.
Prilikom kontrole pijaca, na kojima se krčmila droga, preprodavale su se devize, švercovane cigarete i druga krijumčarena roba, događalo se da oduzete devize završe u džepovima policajaca, a šverceri dobiju pokoji pendrek kao nadoknadu, koliko da ćute. Bilo je i onih "sitnih brukanja" i za sitnan novac da bi se "zažmurilo na jedno oko" ili, kada je dobit bila veća "žmurilo se na oba oka".
Neznatnom broju Šiptara poništena su rešenja o dodeli stanova, koji su bili u toku izgradnje, zbog poznatog bojkota radnih obaveza. Rešenja za te stanove dobili su Srbi, a da prethodno nisu povučena prva, niti je rečeno da je jednom već bila izvršena raspodela tih stanova. I jedni i drugi našli su se u neugodnoj situaciji, s prevagom na štetu Šiptara.
Dolazak Srba na čelne funkicije u privrednim, kulturnim, zdravstvenim i drugim ustanovama, kao i na najodgovornijim funkcijama u opštinskim i pokrajinskim organima, u policiji i pravosuđu uopšte, i slično, nije bio u mnogim slučajevima u skladu sa neophodnim kriterijumima.
Posebno se nisu poštovali školska sprema i iskustvo. Stručnost je bila sporedna za veći deo novopečenih kadrova, a pojedinci su shvatali da je najjače zanimanje biti Srbin. Takvi pojedinci su "kaljali obraz" i onoj većini poštenih i čestitih funkcionera i rukovodilaca, koji su se i ponašali i radili u skladu s ustavnim, etičkim i moralnim zakonitostima duboko ugrađenim u nacionalno biće srpskog naroda. Ali, eto, nisu svi bili takvi.
DAVNO je rekao onaj italijanski filozof: "Kada na vlast dođu nevaljalci i neznalice, tada čast i ostale ljudske vrline gube svaku cenu, jar prvi to ne vole, a drugi ne razumeju."
Kako su ti pojedinci shvatili svoje funkcije u vreme "srpske vlasti" govori i činjenica da su izvestan broj Šiptara smenili s rukovodećih mesta, mada oni to nisu zasluživali, tim pre što su ostali na svojim mestima u vreme poznatog bojkota radnih obaveza.


Oduševljenje zbog dolaska Rusa - potisle su u drugi plan nepregledne kolone vojske i policije koje su se iz pravca Prizrena, Uroševca i Peći slivale u Prištinu, a potom nastavljale put prema Nišu i Beogradu. Srbi su zabrinuti, jer se još prisećaju Knina i Srpske Krajine. Bio sam ubeđen do neće biti tako, ali su me događaji demantovali. Ispred zgrada u komšiluku tovarili su se kamioni i šleperi. Sve su to porodice vojnih lica i policajaca. Mnogo je i civila. Kamioni su gotovo zagušili izlaz na nadvožnjak preko kojeg vodi put prema Kosovskoj Mitrovici i Podujevu.
Nepregledne kolone kamiona, traktora, motokultivatora i luksuznih automobila pristižu iz pravca Prizrena i Kline. Vozila su pretrpana ljudima, a za volanima ima i dece. Neki su na zapregama ili su ih zakačili za traktorske prikolice. Unezvereni i pobledeli ljudi, žene i deca, oskudno su obučeni i sa osrednjim zavežljajima. Većinom su to srpske porodice iz suvorečke opštine, Štimlja i okoline. Nesrećni ljudi, bez zastajkivanja pričaju da su doživeli pravu klanicu. Šiptarske bande su istog časa kidisale na nezaštićeni srpski narod. Mnogi su odvedeni bez traga, a mnogo ih je zauvek ostalo na kosovskoj zemlji.
Teroristi su opljačkali i spalili sve srpske kuće, uzgred pričaju seljaci iz suvorečkih sela. Kažu da je mnogo mrtvih i ranjenih i da je prava sreća da je iko preživeo. Spasla ih je grabežljivost šiptarskih terorista OVK, koji su se takmičili ko će više opljačkati i spaliti - pa su se oko plena zabavili i tako su mnogi Srbi izmakli njihovim kamama.
Šiptarske bande, koje su se samo bile pritajile u Prištini, ponovo su izašle iz svojih rupa i seju smrt. Osokoljeni su povlačenjem srpske vojske i policije, pa oni ostaju jedini gospodari u gradu. Strašna vest je brzo prostrujala i uznemirila sve Srbe. U naselju Vranjevo, na izlasku iz grada prema Podujevu teroristi su zarobili dvanaest vojnika i dva oficira. Bez traga je nestao i mladi Branko Marković, posle povratka iz predgrađa Prištine, gde je ekipa TV Prištine koju je on vozio, snimala povlačenje srpske vojske. Istovetne vesti stižu iz čitavog Kosova i Metohije.

TONE BOMBI

TOKOM sukoba na kopnu, avioni NATO alijanse svakodnevno su i uporno bombardovali položaje srpske vojske, osobito na karauli "Košare" kada su neprijateljske i terorističke šiptarske jedinice uspele da prođu i naprave tzv. klin u našoj teritoriji. Bili su neophodni velika hrabrost i samopožrtvovanje, a napose veliki osećaj rodoljublja, da se desetkovane tuđe vojske i domaći teroristi isteraju i vrate tamo odakle su došli.
Bombe i bombe… Tone bombi su bačene na položaje vojnih jedinica (SRJ), od kojih su, od početka sukoba, hrabro položili svoje živote 351 mladi vojnik i oficir i 230 pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. Verovatno je broj poginulih i nestalih veći, ali je povlačenjem vojske i policije sa Kosova i Metohije, uskraćena mogućnost potpunog istraživanja.

Večernje novosti

(Nastaviće se)

[Necromancer]

KOSMET - OTETA ZEMLJA (3)

Crna noć belog polja
26. avgust 2006

GRAĐANI Kosova i Metohije šiptarske narodnosti priređuju snagama KFOR-a feštu za pamćenje, u svim mastima kroz koja prolaze. Vijorile su se zastavo evropskih zemalja i Amerike, klicalo Klintonu i velikoj Albaniji, pevale balističke pesme. Takve ovacije, prema istorijskom pamćenju, jedino su doživele Hitlerove i Musolinijeve fašističke horde, kada su 1941. godine ušle u nebranjeno Kosovo i Metohiju.
Kakva ironija, posle 58 godina, oni koji su se borili protiv tih hordi, na svojim krilima dovode one koji su verno služili tim fašističkim hordama, zaogrnute firerovim i Dučeovim crnim odorama. Isti su to soldati, iste su im namere i ciljevi, samo su promenili odore i stranu, i sve se ponavlja. Ratne 1941. godine, te horde su očistile čitavu Metohiju i deo Kosova, opljačkali su i spalili srpske svetinje, ubili oko tri hiljade mirnih domaćina, proterali više od sto hiljada ljudi. Razlike, zaista, nema. Jedino što su im 1999. godine drugi "zaštitnici". Pomažu im još…
Bojovnici takozvane oslobodilačke vojske Kosova ponašaju se kao pobednici i oslobodioci. U uniformama su i pod oružjem. Njihovu bahatost i razvrat, njihovu zversku surovost prvo su okusili građani Prizrena i okoline. Samo u toku jednog dana ova drevna srpska prestonica doživela je egzodus Srba.
DOK su snage KFOR-a, pripadnici nemačke vojske u kojoj je bilo i Šiptara, ravnodušno posmatrali, razulareni šiptarski teroristi, prebijali su i ubijali nemoćne Srbe, opljačkali i palili njihove domove, orušili crkve i manastire i druge kulturno-istorijske spomenike. Razbili su spomenik cara Dušana Silnog, zapalili su Bogorodicu Ljevišku, dragulj svetske kulturne baštine, pored čijih je ulaznih vrata znatiželjni putopisac uklesao u kamenu svoje divljenje: "Zenica oka mog, gnezdo je lepoti tvojoj." Vizantijska princeza Simonida dovedena je kao sedmogodišnja devojčica i čuvana je u ovoj svetinji, potom u Gračanici sve do punoletstva, kada je postala žena kralja Milutina. Srušen je spomenik ruskom konzulu Jastrebovu, uništena je čuvena Koriška pećina, isposnica svetog Petra Koriškog, jedinog sveca sa ovih prostora o kojem je napisana i hagiografija. Porušen je i spomenik znamenitog Prizrenca i dobrotvora Sime Andrejevića Igumanova.

I svuda, po čitavom Kosovu i Metohiji, šiptarski teroristi ruše svetu srpsku zemlju i otimaju je uz prećutnost KFOR-a i UNMIK-a. Bande su se uselile u sve preostale srpske kuće i stanove, progone, otimaju i bez traga odvode Srbe - ubijaju… Metode egzodusa srpskog naroda svuda su isti, različita su samo imena nastradalih nesrećnika…
I sve isto iz dana u dan.
Metohija je već opustela. Preostali Srbi oko Peći i Dečana, kako su zabeležili sveštenici Srpske pravoslavne crkve, napustili su svoje domove. Sva velika sela, poput Vitomirice i Belog Polja, izbegla su u pravcu Crne Gore, pošto su 19. juna nađena tela trojice zaklanih Srba, koje su šiptarski teroristi zatekli u njihovim kućama u Belom Polju. Selo su potpuno opljačkali i spalili, znatno su oštetili i staru seosku crkvu.
Pećka Patrijaršija postala je jedini siguran zaklon u čitavoj Metohiji, pa je u ovom drevnom manastiru našlo utočište više stotina ljudi, koji su u zadnji čas izbegli ispred šiptarskih terorista.

PODRUČJE opštine Dečane potpuno je očišćeno od Srba, dok je nekoliko preostalih srpskih i jedna goranska porodica, kao i 50 Roma, našlo spas u manastiru Visoki Dečani. Razgrabljena je sva srpska imovina i spaljene su sve srpske i romske kuće.
Prvih dana posle ulaska KFOR-a svi Srbi su izbegli iz Đakovice, dok su sela već bila očišćena. Ostalo je još svega šest hrabrih i odvažnih žena, sa učiteljicom Poleksijom Kastratović, koje u malenoj crkvi Uspenja presvete Bogorodice opstaju i troše svoje živote u molitvama za spas svete srpske zemlje. Zaštitu im pružaju italijanski vojnici iz sastava KFOR-a. Veliki je broj Srba koji su iz Đakovice nestali bez traga i glasa.

U manastiru Devič - polupane su ikone, na jednoj su nožem upisali svoj znak smrti OVK, oskrnavili su i grob svetog Joanikija Devičkog. Ko zna šta bi bilo sa monahinjama i ocem Serafimom da nisu stigli sveštenik Radivoje Pantić i igumanija sokolička Makarija, koji su doveli francuske vojnike. Predstavnici Raško-prizrenske i Kosovsko-metohijske eparhije, uz oružanu pratnju KFOR-a, obišli su krajem juna, neka područja u Pokrajini i na licu mesta se uverili u organizovano uništavanje srpskih svetinja i zatiranje svih tragova srpskog življenja na prostorima Stare Srbije. Šiptarski teroristi zapalili su manastir Svete trojice u Mušutištu i drevnu crkvu presvete Bogorodice, izgrađenu u vreme manastira Gračanice, 1315. godine, jedno od najlepših i najstarijih zdanja te vrste na svetu. Ali, šta znaju šiptarski vandali šta je staro i šta je lepo. Oni znaju šta je srpsko.
Zapaljen je i manascir Svetih vrača u Zojčištu, posvećen Kuzmi i Damjanu, pred čijim su ikonama klečale i molile isceljenje mnogobrojne šiptarske porodice.
Srbi iz Orahovca, njih 3.200, napustili su grad, 24. juna, praćeni snagama KFOR-a, dok je njih oko dve hiljade ostalo u srpskom delu varoši. Ostali su i stanovnici Velike Hoče, oko hiljadu duša, za čiju bezbednost, kakvu-takvu, brinu nemački vojnici.
Koliko su se moćnim i silnim osećali šiptarski teroristi pod okriljem KFOR-a i UNMIK-a govori primer koji je Srbe rozočarao i uverio ih da je njihova zaštita od "papirnih paravana". Šiptari iz Orahovca, uprkos dogovoru s komandom KFOR-a, nisu dozvolili ruskim vojnicima da uđu u ovu metohijsku varoš, iako su i oni u sastavu snaga KFOR-a.
Severni deo Kosovske Mitrovice, sa daleko većinskim srpskim stanovništvom, organizovano istrajava u sprečavanju Šiptara i njihovih bandi koje nadiru iz južnog dela grada i pokušavaju preko mosta na Ibru da prodru u severni deo. Hrabri i samoorganizovani građani Kosovske Mitrovice danonoćno su na barikadama i ne daju da budu pokoreni, uprkos pojedinačnim pogibijama i ranjavanjima.


PLjAČKE U SLAVU SAVEZNIKA

ŠESNAESTI jun je bio dan koji se iščekivao s velikom radoznalošću, s mnogo nade, ali i s mnogo strepnje. Dok su poslednje kolone izbeglih Srba iz Metohije grabile prema slobodi, tragove su im "gazile" mirovno snage NATO. U istoj koloni i pod njihovom zaštitom stigle su mnogobrojne šiptarske bande iz Albanije, Makedonije i ko zna odakle sve. Na krilima krstaša i Amerike doleteli su i bojovnici takozvane OVK.
Terorističke bande u Prištini imaju im se čime "pohvaliti". Uoči njihovog dolaska otet je Ivan Čelić sa Sunčanog brega, a na izlasku iz Prištine nestao je Zoran Tomić. Vera Filipović je oteta na putu od naselja Ulpijana prema bolnici. Na obodu grada, u selu Matičane, spaljeno je dvanaest srpskih kuća. Svuda se puca. Šiptarski teroristi pljačkaju, pale, otimaju, ubijaju - sve u "čast i slavu svojih saveznika sa Zapada i iz Amerike

Večernje novosti

(Nastaviće se)

[bobby]

o t e t o-p r o k l e t o

[Necromancer]

KOSMET - OTETA ZEMLJA (4)

Teror pod zaštitom
27. avgust 2006

UBISTVA su svakodnevna pojava, otimanja ljudi takođe, pljačkama i paljenjima kuća i stanova nema broja. I nema ko da broji. Pale se knjige, ruše spomenici, dok kolone uplašenih Srba grabe prema slobodi. U gradu u kojem je živelo 40.000 Srba, preostalo je svega dve-tri stotine, koliko da šiptarski teroristi ne budu imali previše posla.
Naoružani teroristi OVK, a posebno takozvana vojna policija, u crnim uniformama, vrši racije, poput onih iz vremena progona Jevreja, hapse i odvode, ali i ubijaju Srbe u njihovim stanovima. Siluju i osamdesetogodišnje starice, pljačkaju ih i dave u kadama. Već prvog dana od povratka terorističkih bandi, pod zaštitom i Kfora, isterani su Srbi sa svih radnih mesta. Posle nasilnog odvođenja u nepoznatom pravcu - poznatog hirurga i univerzitetskog profesora Andrije Tomanovića, svi lekari i medicinsko osoblje srpske nacionalnosti napustili su Klinički centar u Prištini.
Isto se dogodilo i sa srpskim profesorima na Univerzitetu, nakon ubistva trojice Srba na Ekonomskom fakultetu, profesora Milenka Lekovića, Miodraga Mladenovića i Jovice Stamenkovića. Krajem juna, osim retkih pojedinaca, svi su profesori napustili Prištinu. Srpska sela u okolini Prištine i Kosova Polja - Čaglavica, Gračanica, Laplje Selo, Preoce, Ugljare, Batuse, izuzetno se drže i niko ne napušta svoja iskonska ognjišta. Kosovo Polje, Lipljan i Obilić, u početku su odolevali napadima šiptarskih terorista, ali se postepeno prazne, izloženi zločinima bezobzirnih šiptarskih bandi.
Na površinskom kopu Belaćevac nestalo je više radnika, a u selima kod Obilića, Crkvenoj Vodici i Prilužju manji broj Srba je napustio svoje domove. Prilužje je organizovalo nastavu na srpskom jeziku u osnovnim i srednjim školama, a u selu su našli utočište mnogi prognanici iz Obilića i okoline. Kosovsko pomoravlje, osim nekoliko sela kod Gnjilana i Kosovske Kamenice, ispražnjeno je od Srba i prepušteno na milost i nemilost uniformisanim bandama OVK. Sam grad Gnjilane, koji je imao gotovo 12.000 Srba, gotovo je etnički čist.

DELEGACIJA Srba koju je predvodio vladika Artemije, a u kojoj su bili Momčilo Trajković i Aco Rakočević, potpisala je u Prištini (2. jula) dogovor sa šiptarskim predstavnicima, koje je zastupao Hašim Tači, posredstvom Bernarda Kušnera, dogovor koji je podrazumevao prekid nasilja i vladavinu mira. Samo nekoliko sati posle toga, potpuno su polomljeni i uklonjeni spomenici Vuku i Njegošu i nastavljena hajka na preostale Srbe.
Međunarodna zajednica se napreže da zločine nad Srbima prikaže kao spontane reakcije revoltiranih Šiptara, a bilo je jasno da je to organizovani genocid nad Srbima, u prisustvu međunarodne zajednice. Neizbežan je utisak da se međunarodne snage i ne trude previše da spreče nasilje, osim ako su one neposredno ugrožene, a i ne pokušavaju da tragaju za počiniocima. Zločini se događaju ispred njihovih očiju a da nikada nije priveden makar jedan zločinac. Prema neometanim prelascima preko granica Albanije i Makedonije, može se zaključiti da Kfor nije uspostavio kontrolu na granicama. I otuda ulaze bande čiji je osnovni cilj pljačka, a jedino su u prilici da otimaju od malobrojnih preostalih Srba, koje prethodno ubijaju.
Kolone unesrećenih Srba neprestano taljigaju prema slobodi, dok im šiptarski teroristi pale kuće i zatiru tragove.

Uzaludan je apel Zorana Anđelkovića i generala Džonatana Bejlija preostalim Srbima u Prištini, Uroševcu, Štrpcu, Prizrenu, Orahovcu, Đakovici i Peći, gde su razgovarali sa srpskim stanovništvom, da ne napuštaju svoje kuće. General Bejli im je garantovao bezbednost. Jačim "argumentima su ih ubeđivali" naoružani šiptarski teroristi da ipak napuste svoje domove.
I Seržo de Melo, šef Civilne misije UN, apeluje na Srbe da ne napuštaju svoja ognjišta, mada je priznao: "Zabrinut sam zbog stanja u kojem se nalaze kosovski Srbi". Predsednik Komiteta za saradnju sa Misijom UN Nebojša Vujović zahteva da Kfor i Misija UN postupe prema obavezama koje su preuzeli Rezolucijom 1244.
GINU Srbi od terorističkih formacija OVK i nekakve policije u crnim odorama, koja se poziva na svog komandanta Agima Čekua, a sa svih strana stižu apeli Srbima da ostanu na svojim ognjištima.
Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Anan ukazuje na odgovornost međunarodnih snaga za bezbednost svih stanovnika na Kosovu i Metohiji. Kofi Anan, čini se, i ne zna da nisu svi ugroženi. Ugroženi su Srbi, muslimani, Goranci, Cigani, Romi, Turci i drugi nealbanci, ali ne i oni najbrojniji - Šiptari.
Najveći broj šiptarskih terorista bio je u civilnim odelima i oni su bili najopasniji, jer su se slobodno kretali u naseljenim mestima, prilazili objektima i pripadnicima policije i vojske, lakše ulazili u dvorišta, kuće i stanove Srba, skrivali se bez problema. Među muškim teroristima bilo je prilično i žena terorista, koje su, kao i pripadnici jačeg pola, bile neupadljive i lakše činile zločine na čitavom prostoru Kosova i Metohije. I deca su bila uključena u terorističku aktivnost, stražareći pored puteva, pored kasarni i policijskih stanica i javljajući o svemu što se dešavalo.. Šiptarski teroristi na Kosovu i Metohiji, kao i teroristi u čitavom svetu, trudili su se da što manje budu upadljivi, da se ne razlikuju od drugih civilnih lica i da uvek budu spremni da izvrše zločin, pojedinačno ili u manjim ili većim grupama. Kada su napadali iz kuća pored puteva kojima su se kretale policija i vojska, koristili su žene i decu kao živi štit. Čitava sela, koja su u početku u većini otkazivala poslušnost terorističkim vrhuškama, kasnije su se silom ili milom priklonila terorističkim gospodarima života i smrti.


TERORISTI takozvane Oslobodilačke vojske Kosova obukli su uniforme nakon što su poučeni od svojih instruktora iz inostranstva, kako bi bili prihvaćeni u svetu kao borci koji se takođe žrtvuju za oslobođenje svoga naroda. Zahvaljujući lažnom deklarisanju, koje su neki uticajni svetski mediji i državni zvaničnici kvalifikovali kao "oružane grupe protiv terora srpskog režima" koje se bore za "svoja ugnjetana prava", sticali su simpatije u takozvanom demokratskom svetu. Njihove jedinice su formirane po svim pravilima vojnog ustrojstva, pa su kao takve imale i svoje kasarne i poligone za obuku, ali i brojne sponzore iz Evrope i Amerike koji su ih snabdevali oružjem, odećom, hranom, sanitetskim materijalom... Te su jedinice, posle dolaska Kfora prigrabivši svu moć i vlast, počinile pravi masakr nad Srbima i nealbancima.
Kada su terorističke grupe ili pojedinci u civilnim odelima ginuli u sukobima sa vojskom i policijom, tada je šiptarska propaganda, koju su prihvatili i strani mediji, plasirala priče o "ubistvu civila". Iskopavala su se tela poginule dece i žena, mešala su se sa telima ubijenih terorista, i pravile slike "masakriranih" šiptarskih civila, koje su odlazile u svet i izazivale antisrpsko raspoloženje. Među slikama zločina koje su objavljivali strani mediji, bilo je i onih na kojima su masakrirani Kurdi u Iranu ili u Turskoj. Za jedan takav snimak zločina rečeno je da potiče iz sela Izbice, na tromeđi Kline, Srbice i Istoka.
Navodni masakri nad šiptarskim civilima obično su saopštavani sa zakašnjenjem od više sati, dan ili dva, kako bi se pripremila "pozornica" i ponudila javnom mnjenju što groznija slika navodnog zločina.

A U BEOGRADU - ORDENjE

DOK šiptarski teroristi pljačkaju, pale, otimaju i ubijaju Srbe, proganjaju i otimaju svetu zemlju, u Beogradu se slavi pobeda i dele odlikovanja. Izuzetno je veselo i u Prištini. Kordoni ubica, u uniformama takozvane Oslobodilačke vojske Kosova, postrojeni su u svečane defilee, slave pobedu, pod svojim i zastavama NATO pakta i Amerike. I Kfor slavi pobedu, diskretno, ali primetno.
Komandujući snaga Kfora, engleski general Majkl Džekson, obećava: "Mirovne snage Ujedinjenih nacija garantuju bezbednost svim stanovnicima Kosova. Kfor će vrlo brzo razoružati pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova. Srbima i Crnogorcima garantujemo bezbednost i pozivamo ih da ostanu na Kosovu. Na Kosovu će pod oružjem moći da budu samo snage Kfora i niko drugi, jer se jedino tako može ostvariti bolja budućnost stanovnika Kosova."
General Džekson je verovatno iskreno mislio da će zaštititi Srbe od pogroma, ali nije znao da je etničko čišćenje južne srpske pokrajine strateški cilj šiptarskih separatista u čija "jedra duva" i njegova domovina, svesno znajući da "taj brod" u krvi plovi ka nezavisnosti.

Večernje novosti

(Nastaviće se)

[euridika]

Meni ovo, za sada, izgleda malo nekompletno i pristrasno. Kosovski usud je mnogo stariji od 24. marta 1999 god, bar 25 god stariji (da ne idemo bas do Kosovskog boja). Nista nije napisno o tihom i temeljnom zastrasivanju i iskorenjivanju koje je prethodilo bombama. Bojim se da neutralni citalac, ili neko ko bi mozda zeleo da sazna nesto vise, moze da bude odbijen stilom i odbrambenim stavom koji je ovde prilicno izrazen. Mislim da se covek prihvatio veoma ozbiljnog posla. Videcemo, citam svaki dan...

[Necromancer]

KOSMET - OTETA ZEMLJA (5)

Apel generala Džeksona
28. avgust 2006

PRVIH dana posle dolaska KFOR-a oteto je pet Srba u prištinskom naselju Vranjevac čija imena nisu saopštena. Predstavnici savezne i republičke vlade zahtevaju od KFOR-a da interveniše kako bi se nesrećni građani oslobodili iz kandži šiptarskih terorista. Uzvraćeno je obraćanjem da će se preduzeti neophodne mere, ali se na obećanju sve završilo.
Komandant mirovnih trupa general Majkl Džekson obećava da će razoružati pripadnike OVK i primorati ih da se "odgovorno ponašaju". Taj poziv teroristi su drugačije shvatili, pa su još žešće i bezobzirnije kidisali na imovinu Srba, ubijali ih i silom odvodili neznano kuda.
Potpuno su opljačkana i spaljena sela u neposrednoj blizini Peći - Ljevuše, Siga i Brestovik. Sinovi i unuci nisu izneverili svoje očeve i dedove. Opet su u crnim košuljama kao daleke, ali po zbivanjima potpuno iste, 1943. godine. Balisti su kao i sada stigli oko ponoći, uvukli se u Ljevušu kao uljezi ispod plotova, presvučeni u crne odore Musolinijevih soldata. Njihov predvodnik je bio Šiptar komšija koji je pre rata navraćao u mnoge domove, pio kafu, jeo pečenjake, grejao se pored rakijskih kazana, pa je sada došao da im se "zahvali" na gostoprimstvu. Pokupili su sve odrasle muške glave, njih 26, vezali ih i odveli u zoru iznad kuća Lazovića. Tu su ih vezane pobili. Slučajno je preživeo jedan Odović, iako je bio teško ranjen. Ubijene nije imao ko da sahrani, došli su im u pomoć Vitomirčani. Bila je to najtužnija moba koju je ovaj kraj zapamtio. Ali nije i najveća tragedija. Savremeni balisti, u crnim odorama generala Agima Čekua, s reda ubijaju i otimaju. Sve je isto, istorija se ponavlja, samo su zaštitnici terorista drugi i još moćniji.

SELA u Metohiji "plivaju" u krvi Srba tih junskih dana, 1999. godine. Dan uoči dolaska KFOR-a otet je Miloš Jevrić, a ubijen Milorad Novićević. Rašo Marković je sam zapalio svoju kuću, a potom je izvršio samoubistvo.
Prava tragedija zadesila je srpski narod na Kosovu i Metohiji posle dolaska KFOR-a i UNMIK-a, možda i zato što su Srbi verovali da će bolje biti zaštićeni, pa su bivali i neoprezni.
General Majkl Džekson apeluje na Srbe da se ne sele, uz primedbu: "Ne mogu svakoga Srbina pojedinačno da zaštitim"… Džekson je obećao da KFOR neće tolerisati nasilje bez obzira na to ko ga čini. General je obećao do će na Kosmetu pod oružjem moći da budu samo snage KFOR-a i UNMIK-a i niko drugi, jer se "samo tako može ostvariti bolja budućnost stanovnika Kosova".
Šiptarski teroristi su rešili da uskrate budućnost svim Srbima koji im budu dostupni. U selu Nabrđu su ubili Stanka i Cvetka Novovića, a Olgu Novaković, ekonomistu iz Vitomirice, noževima su iskasapili u njenoj kući. Majku i sina Bojanu i Vojislava Jovanovića iz sela Drenovac oteli su i odveli u nepoznato.
Oteli su Maricu Mirić iz Belog Polja kod Peći, nervnog bolesnika, silovali je, a potom zaklali. Njenog komšiju Dragana Dragovića vezali su za stolicu, a potom zapalili, a Stevana i Radmilu Stošić i Filipa Kostića ubili su na njihovim kućnim pragovima. Kada su šiptarski teroristi ispalili 11 granata na selo Goraždevac, život je izgubila Milica Bukumirić. Iz Peći su iz njegovog stana silom odveli a potom ubili Branka Čupića, saobraćajnog inspektora, nakon što se povratio iz Crne Gore da bi izbavio svoju majku Milijanu i taštu Nenu iz kosmetskog pakla.

TERORISTI takozvane OVK zavili su u crno selo Belo Polje kod Peći. Samo u nekoliko dana likvidirali su: Radosava Samatovića, Branislava Dašića, Jovana Dašića, Kostadina Dašića, Radosava Dašića, Danicu Krstić, Ljubicu Krstić, Nataliju Maslar, Milorada Radovanovića, Zvonka Rajčića, Sašu Tomića, Radomira Stošića, Čeda Stošića…
Deset Srba je ubijeno u kući Kojića, u Peći, pronođena su dva spaljena tela, a dv