Kosmet - oteta zemlja

[Necromancer]

KOSMET - OTETA ZEMLJA (9)

Dezerter u tuđoj uniformi
1. septembar 2006

NIJE samo Nazmi Maljoku okrenuo ćurak naopako, već su to učinili i mnogi drugi oficiri JNA i policajci u trenutku kada su uživali poverenje, živeli u komfornim stanovima, bili dobro plaćeni. Pomenimo samo neke koji su svojim zločinima, protiv svojih bivših drugova u policiji i Jugoslovenskoj armiji, prednjačili u surovosti.
Šaban Dragaj (1948) iz Srbice, bio je oficir JNA, ali je dezertirao i borio se u paravojnim jedinicama u Hrvatskoj, potom je pristupio tzv. OVK.
Bislim Zurapis (41) iz Studenčana kod Suve Reke, bio je oficir JNA, a potom je odbegao i borio se u jedinicama muslimanske vojske u srednjoj Bosni. Sumnja se da je neposredno počinio 27 ubistava i 77 otmica i organizovao više logora smrti u orahovačkoj opštini. Veruje se da je rukovodio i učestvovao u pljačkama, paljenjima, ubistvima i otmicama Srba u selima Opteruša, Retimlje i Zočište.
Tahir Zemaj (52) iz Streoca kod Dečana bio je kapetan JNA, potom se borio za etnički čisto Kosovo. Bio je ključni svedok protiv Dauta Haradinaja, brata Ramuša Haradinaja, pa se pretpostavlja da je zbog toga likvidiran, trećeg januara 2003. godine.
Kadri i Ajet Kastrati iz Podujeva, oba bivši oficiri JNA, naročito su se istakli u podmuklim napadima na vojsku i policiju i uništavanju njihovih objekata.
Bivši oficir JNA Sali Beriša (50) iz Smonice kod Đakovice, posle dezertiranje bio je instruktor i obučavao je teroriste za smrtonosne pohode.
Nekadašnji oficir JNA Džemail Bajta (58), rodom iz Srebrenice, pristupio je tzv. OVK i postao komandant obuke šiptarskih terorista.
Dezerter iz JNA Agim Čeku, borio se u tzv. zengama u Hrvatskoj, gde je stekao čin pukovnika. Sumnja se da je počinio ratne zločine genocida protiv Srba u Medačkom Džepu, potom je pristupio OVK i komandovao jedinicama koje su na Kosovu i Metohiji počinile stravične zločine nad srpskim narodom.
Bivši policajac SUP Srbije u Prištini Jonuz Trstena (49), rodom iz Marevca, istakao se u zločinima prema svojim bivšim drugovima, ali i prema "neposlušnim Šiptarima i onim svojim sunarodnicima iz policije koji se odbili da mu se pridruže.
Nuredin Ibiši (48), iz Podujeva, bio je komandant specijalnih jedinica Pokrajinskog SUP-a u Prištini. Potom je bio komandant specijalcima tzv. OVK koji su sejali smrt među Srbima, ali i među "domaćim izdajnicima". Pod njegovom komandom bio je i Fadilj Ejupi (25), pripadnik MUP-a Srbije, koji je učestvovao, pored ostalog, u napadu i dizanju u vazduh autobusa "Niš-ekspresa" u Livadici kod Podujeva.
Načelnik u Pokrajinskom SUP-u Jusuf Karakuši, koji se godinama deklarisao kao lojalan građanin Srbije i odan službi u kojoj je radio, iznenada je napustio Prištinu i tokom sukoba preselio se u Hrvatsku.
General Ramiz Avdulji, komandant Vojno-tehničke akademije u Zagrebu, rodom iz Peći, imao je velikog uticaja na oficire i podoficire šiptarske narodnosti koji su dezertirala iz JNA, a potom prišli hrvatskim bojovnicima. Mnogi su posle rata u Hrvatskoj postali borci i instruktori terorističke OVK.
Mnogi su Šiptari napustili JNA, još 1990/91. godine, na poziv Ibrahima Rugove, potom i šiptarskih majki. Od tada Šiptari nisu služili vojni rok, niti ih je na to bilo ko primoravao. Poznato je da je Slovenija tada podržala šiptarske oficire, koji su poslušali apele separatista sa Kosmeta, pa je za takve bio formiran logor u Austriji, gde su se sklonili od navodne torture srpskih vlasti.
DVOJICA mladih ljudi Borko Filipović i Zlatko Senić poginuli su u svom kombiju, 15. juna 2000. godine, kada su naišli na postavljenu tenkovsku minu, na putu između dva srpska sela Preoce - Lepina. Šiptarski teroristi su eksploziv postavili ispred pružnog prelaza i tragedija je bila neizbežna. Unmik je reagovao kao da se dogodila obična saobraćajna nesreća, a ne zločin kakav se svuda u svetu, osim kada su Srbi na Kosovu i Metohiji u pitanju, ocenjuje kao akt terorizma.
Mnogo uzbuđenja kod preostalih Srba izazvalo je i tragično ubistvo uglednog domaćina iz sela Ljubožde kod Istoka Stojana Simića (1926) i njegovog sina Velimira(1956). Šiptarski teroristi pronašli su oca i sina na bačilima planine Ponor, kod Sjenice, 5. juna 2000. godine, gde su se sklonili od nastupajućeg zla. Teroristi su prvo oteli Velimira i poterali njihovih četrnaest krava muzara. Kada se nesretni otac uputio dublje u planinu da potraži sina Velimira pao je u ruke šiptarskih terorista koji su mu postavili zasedu. Obojica su dovedena kod njihove kuće u Ljubižde. U dvorištu su obesili oca i ubili sina.
Bila je to poruka šiptarskih terorista preostalim Srbima da "beže glavom bez obzira", zato su otac i sin dovedeni i pogubljeni u ovom starom srpskom selu.
Savezna vlada je sredinom maja, 2000. godine, izrekla opravdane kritike na račun Saveta bezbednosti UN, zbog nikakvog učinka snaga Kfora i Unmika na Kosovu i Metohiji, pre svega u zaštiti srpskog življa. Podaci koji su tom prilikom zvanično saopšteni, zaista su katastrofalni, a što je najgore ne i konačni. Samo od dolaska Kfora, proterano je oko 250.000 Srba, muslimana, Roma, Turaka, Hrvata i Šiptara. Istovremeno je bilo pet hiljada oružanih napada na srpski živalj i tom prilikom je ubijeno više od hiljadu, a oteto je i odvedeno više od 960 lica.
DRŽAVNE granice Srbije prema Albaniji i Makedoniji ostale su otvorene, pa je na Kosovo i Metohiju došlo oko 250.000 Albanaca iz Albanije i Makedonije, samo u periodu od dolaska Kfora do 13. maja 2000. godine.
Navršila se godina dana, a od Vlada Vulevića iz sela Zahaća kod Peći nikakve javke. U vreme kada su se među Šiptarima širile glasine da će ih sve poklati nekakve "paravojne srpske družine", u Vladovoj kući i kućama njegove braće, sklonilo se za svaki slučaj oko 300 ljudi, žena i dece. Vlado ih je čuvao kao svoje najrođenije. Žrtvovanje za svoje komšije, zbog lične časti i dostojanstva, svuda se na svetu ceni iznad svakih drugih interesa. Ali, šta znaju teroristi šta su čast i dostojanstvo, šta su humanost i solidarnost… Kada su horde ubica dojezdile na "krilima" krstaša i Amerike, pokupili su i Vlada Vulevića, iz kuće njegovog komšije Ujkana Kurtaja, gde ga je čuvala njegova porodica i porodica Beriša. Odveli su ga…
Tugovanje Vladovog sina jedinca Vula s majkom Nikoletom, suprugom Zoricom i maloletnom decom Majom i Jovanom, u iznajmljenom stanu u beogradskom naselju Mali Mokri Lug, prekinuo je telefonski poziv iz Prizrena. Javio se Sadri Tofaj, kojem je Vule Vulević kumovao na venčanju. Ne kaže se uzalud - kum pa sveti Jovan. Kako li ih je samo pronašao!?
- Šta želiš, kume moj dragi, da učinim za tebe? - pitao je kum Sadri Tofaj.
- Pronađi mi oca, živog ili mrtvog, biću ti zahvalan - zamolio ga je Vule.
- Sve ću učiniti za tebe, ti si me zadužio, daj samo bože da je živ - obećao je Sadri.

IZ ZATVORA U OVK

MEĐUNARODNA zajednica se u dva navrata snažno angažovala kako bi se iz srpskih zatvora oslobodili daljeg izdržavanja robije svi Šiptari. Prvi put, 1993. godine, neposrednim angažovanjem raznih kriznih grupa i kontakt grupa, pozivajući se na poštovanje zapadne demokratije, oslobođena je daljeg izdržavanja kazne velika grupa kriminalaca, terorista i političkih prestupnika. Svi su se iz zatvora direktno uključili u terorističke jedinice OVK i kidisali na živote Srba i nealbanaca na Kosovu i Metohiji.
Koristeći se iskustvom u saradnji oko oslobađanja zatvorenika, međunorodna zajednica je na isti način i istim metodama izvršila pritisak na nove srpske demokratske vlasti, koje nisu mogle da odole takvom pritisku, pa je 2001. godine oslobođeno iz srpskih zatvore ukupno 2.100 kriminalaca, ubica i palikuća, među kojima je bilo beznačajno malo onih čije krivice nisu bile dokazane ili presude nisu bile pravosnažne.

Večernje Novosti

(Nastaviće se)

[Necromancer]

KOSMET - OTETA ZEMLJA (10)

Zločin umesto razmene
2. septembar 2006

NEKOLIKO dana su se Vule Vulević i Sadri Tofaj naizmenično zvali, razgovarali, pitali se za junačko zdravlje, kako i dolikuje kumovima, koji su u ratnom vihoru morali svako na svoju stranu. Vulevići su proterani, Tofaji su morali uz progonitelje. Ali, eto, u nevolji su se ponovo pronašli, makar i telefonom.
Ponovo je zazvonilo u stanu Vulevića. Bio je to kum Sadri.
- Velika sreća kume, velika sreća, video sam kuma Vlada. Ne pitaj me gde i kako. Mogu ti reći da je dosta smršao, neobrijan je i nepodšišan, deluje izgladnelo. Dao sam mu sto maraka, toliko mi se našlo u džepu. Pogledaću šta mogu da učinim, ženin rođeni ujak je Ramuš Haradinaj, a on je, čuo si... - obećavao je kum Sadri Tofaj.
Vulevići su zanemeli od sreće. Otac je, znači, živ. Obavestili su čitavu rodbinu, pet sestara i mnogobrojne rođake i prijatelje. Isterani su iz trosobnog stana u Prizrenu, novog i dobro opremljenog, stigli su u slobodu s najlon kesama u rukama, ali su se za ovu priliku snašli i proslavili su vest koju im je kum Sadri Tofaj saopštio, jednog junskog dana 2000. godine. Bilo je i veselo i tužno…
Kum je posle nekoliko dana ponovo bio na vezi.
- Nema kume problema, kum Vlado će biti pušten, ali traže da se za njegovu slobodu plati petnaest hiljada maraka.
- Ti znaš kako sam izašao i svi moji, odakle mi toliko maraka, nemam ni dinara - požalio se Vule.
- Znam, potpuno te razumem. Evo, ovako, podelićemo otkup, ja ću dati sedam hiljada, a ti se postaraj za preostalih osam.
Dogovorili su se i ponovo se čuli.
Tada je Vule objasnio svom kumu da u Goraždevcu živi njegova sestra od strica Mirjana Srbljak, neka pođe kod nje i dobiće traženih osam hiljada maraka, jer je Vule u međuvremenu uspeo da se čuje sa Srbljacima.
Otišao je kum Sadri u Goraždevac. Dočekan je kao što se kum i dočekuje. Bio je sa maloletnim sinom. Dečko se ustručavao da ruča, ali kada su mu pomenuli kuma Vuleta, mali se nasmešio i oslobodio. Mirjana je izbrojala kumu osam hiljada nemačkih maraka, koje je delom skupila od muževe rodbine, predala ih kumu Sadriju Tofaju uz veliku zahvalnost što joj je pronašao strica.
Dani su se otegli kao godine, a godine kao večnost, Vulevići su čekali i čekali, ali od kuma ni traga ni glasa. Kako tada, tako i ostade…
VELIKO iznenađenje predstavljalo je puštanje na slobodu braće Mazreku iz Mališeva, koji su posle javnog priznanja da su silovali žene, devojke i devojčice, pa ih potom ubijali i spalili u krečani u selu Klečka, osuđeni na po dvadeset godina zatvora. Takvo ponižavanje i takvu uvredu srpski narod nikada do tada nije doživeo, a međunarodna zajednica je time utabala široku stazu za sve pritiske kojima će biti izloženi Srbija i srpski narod.
Prilikom isporučivanja tela otetih i ubijenih Srba na administrativnoj granici u Merdarima, posle identifikacije, počelo se "zuckati" da je prilikom isporuka ostataka pokojnika bilo i džakova u kojima su bila tela tek likvidiranih nesrećnih Srba. Takav zaključak izvlačili su prisutni pojedinci, koji su prenosili džakove s ostacima pokojnika, dok su većina tela bila celovita i odgovarala su normalnoj težini sveže ubijenih žrtava. Potom je krenula priča da su to leševi Srba koji su živi čuvani za razmenu, a zatim su svi poubijani kada su šiptarski teroristi pušteni na slobodu iz srpskih zatvora.
Sumnje nisu zvanično potvrđene, ali su nezvanično demantovane od pojedinih patologa, koji su obavili ekshumaciju i utvrdili identitet žrtava.
Pored ove dileme ostalo je i ono, još nerazjašnjeno, ko je, kada i zašto, otkopao već sahranjene Šiptare na Kosovu i Metohiji, a potom ih preneo i pokopao na dva-tri mesta u Srbiji. Poznato je, a to su uočili oni koji su se krajem 1999. godine zatekli na Kosovu i Metohiji, da su tada Šiptari otkopavali i selili svoje mrtve, ali je teško verovati da su ih selili izvan Pokrajine. Kada su u pitanju šiptarski ceremonijal-majstori, ništa se ne zna…
Strogoću zapadne demokratije umalo je životom platio poznati književnik Petar Sarić, koji ja jedva izbegao ispred šiptarskih terorista i našao utočište u Štrpcu, na Šar- planini. Njegovoj bolesnoj ženi Stani, tog 5. januara 2002. bio je neophodan lek, jer je svega nekoliko dana pre bila operisana. Bio je veliki sneg, a do prilično udaljene apoteke valjalo je što pre stići. Sarić se latio lopate, iako operisane kičme, i napravio poširoku stazu u snegu od garaže do izlaza na put. Tek što je krenuo, uvideo je da ne može proći od Unmikovog policijskog džipa, a njemu se žurilo. Izašao je iz automobila i zamolio devojku u uniformi da kaže dvojici kolega, koji su razgovarali preko puta, da malo pomere vozilo.
POLICAJCI se nisu osvrtali na Sarićeve molbe, već su nastavili da "čavrljaju", a on je bio nestrpljiv. Ponovo je reagovao, ali uzalud. Tek u neko doba, gorostasni policajac uputio se ka džipu, ali ga ja zaobišao i zašao duboko u Sarićevo dvorište. Taman što je iznervirani Petar izustio: "Šta to radiš, čoveče?", grdosija ga je ščepala i izvukla iz automobila, položila ga na stomak i kolenom mu zgazila na operisanu kičmu. Policajac ga je više puta udario pesnicom po glavi i licu. Bio je to hir američkog "mirovnjaka".
Gorostasni policajac, u službi zapadne demokratije, prestao je da ga udara kada je bio siguran da je srpski književnik "shvatio predavanje" o tome na šta sve jači imaju pravo. Mogao ga je i ubiti bez straha od kazne, jer ja naša administracija već bila potpisala onaj dokument da vojnici Kfora i policajci Unmika mogu i da biju Srbe, ali Srbi ne smeju da sa brane. A poznati književnik je pokušao da se brani rečima.
Povređeni Petar Sarić je dobio lekarsko uverenje, angažovao je advokata, pripremio krivičnu prijavu… U međuvremenu pozvao ga je sud iz Uroševca da se javi na saslušanje. Stigao je uz obezbeđenje, jer su na tom putu vrebali iz zasede šiptarski teroristi i već su ugasili nekoliko srpskih života.
Sudije, redom Šiptari, bili su začuđujuće korektni, ali im je optužba bila lažna: "zbog ometanja službenog lica"… i tako redom. Određen je Sariću pritvor od mesec dana i odveden je u zatvor u Gnjilanu. Zbog povreda i šoka koji je doživeo, lečenje mu je bilo neophodno. Ponudu da ode do gnjilanske bolnice odbio je, jer se pre toga iz te bolnice nisu vratili neki Srbi koji su imali lakše povrede. Drugu bolnicu nisu nudili, ali nisu ni prihvatili Sarićevu molbu da ga prebace u Gračanicu ili van Kosova i Metohije.
Društvo u gnjilanskom zatvoru pravili su mu samo Šiptari. Za divno čudo, nisu ga maltretirali…
Potom su krenuli protesti građana Štrpca i Srba preostalih na Kosovu i Metohiji, Udruženja književnika Srbije, Udruženja novinara Srbije, PEN kluba i nekih organizacija u inostranstvu… U Francuskoj 7 bili su najglasniji, a i njihov glas je najdalje dopirao. Jedanaestog dana književnik Petar Sarić je pušten na slobodu.
Onaj glomazni Amerikanac, koji je silom došao da trenira strogoću na Srbima, pod imenom Tomas Džonson, vraćen je u Ameriku. Tako je saopšteno.

MASAKR NA NjIVI

STARO Gracko, selo nečuvenog zločina u kojem su šiptarski teroristi ubili četrnaest žetelaca na njivi, nikada nije prestalo da bude meta zločinaca, posebno onih iz susednog sela Mali Alaš.
Pet godina kasnije, sredinom februara 2004. godine, Staro Gracko je ponovo zacvilelo od bola. Nedaleko od sela na putu prema Lipljanu ubijeni su u svom automobilu mlađana Milijana Marković i profesor Zlatomir Kostić.
Istovremeno kada su ubijeni dvoje mladih iz zasede, ispaljeni su mitraljeski rafali na selo Staro Gracko, iz pravca šiptarskog sela Mali Alaš. Sumnja se da su iz ovog sela iz kojeg su ovog puta došli samo rafali, stigli i zločinci koji su počinili masakr u vreme žetve pšenice.
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvojio je tih dana izveštaj o Kosovu i Metohiji u kome je konstatovano da je "bezbednost Srba znatno poboljšana".

Večernje Novosti

(Nastaviće se)

[Necromancer]

KOSMET - OTETA ZEMLJA (11)

A Dragan nije došao!
3. septembar 2006

IZMEĐU Prištine i sela Devet Jugovića nestao je bez traga sedamnaestogodišnji Ivan Majstorović, učenik trećeg razreda gimnazije u Kosovu Polju. Mlađani Ivan, koji je izvanredno govorio engleski jezik i prevodio irskim vojnicima, bio je talentovani karatista, ali i omladinski prvak Makedonije u plivanju, dok je tamo živeo sa roditeljima. Ivan je bio u automobilu Dragana Stevanovića, svog komšije, izuzetno milog i poštenog čoveka, kojeg su svi voleli i poštovali. Nestali su tog kobnog avgusta 1999. godine.
Jednog septembarskog dana javila se Ljilja Šalja, Srpkinja udata za Šiptara Bajrama Šalju. Pozvala je Slavicu, suprugu nestalog Dragana Stevanovića, a potom je ustupila slušalicu svom mužu.
Bajram Šalja je javio gotovo neverovatnu vest: "Dragan je živ i radi u elektrani u Obiliću". Ali, kako je on saznao iz pouzdanih izvora, "nalazi se pred likvidacijom".
Presrećna zbog saznanja da joj je suprug živ, ali šokirana Bajramovom tvrdnjom da je Dragan pred likvidacijom, Slavica je zahvalila i upitala: "Šta mogu da uradim za vas?"
Brzo su se dogovorili i našli se na administrativnoj granici u Merdaru. Ljilja Šalja je donela spisak stvari koje su joj, navodno, opljačkane i treba da ih pronađu Stevanovići u Srbiji i Crnoj Gori. Posebno je zahtevala da se pronađe njihov stari automobil marke "askona". Ljilja je uzela Draganovu sliku i obećala da će ga sigurno izvući iz Elektrane i zameniti u Merdaru. "Vi nama auto, mi vama Dragana", rekla je gospođa Šalja.
Slavica Stevanović, njeni rođaci i prijatelji rastrčali su se da bi udovoljili željama bračnog para Šalja. Jedan od prijatelja porodice Stevanović ponudio je Šaljama novu "askonu", ali nisu hteli ni da čuju, jer im je stara bila "kao amajlija". Potom je isti prijatelj iskoristio svoje veze u SUP-u Srbije i Crne Gore. Organizovana je potraga za starom "askonom" i auto je pronađen u severnom delu Crne Gore. Čovek kod koga je pronađen automobil imao je svedoke da je kupio auto na tamošnjoj pijaci za hiljadu nemačkih maraka i da će ga po toj ceni ustupiti. Tako je i bilo.
SLAVICA se ponovo čula sa Ljiljom Šaljom. Prema dogovoru u Merdaru joj je predata stara "askona", ali Dragana nije bilo. Ljilja Šalja je samo slegla ramenima i odvezla se u Prištinu. Kasnije je telefonom ubeđivala Slavicu Stevanović da joj je suprug odveden iz Elektrane i da je prebačen u Albaniju.
Telefon u domu Bajrama i Ljilje Šalje uzalud je zvonio. Umesto odgovora, čuo se smeh.
Naredne godine pojavio se Rahman Kastrati, vojni penzioner, koji je bio stalni pacijent u Vojnoj ambulanti u Prištini, gde je radila Slavica Stevanović kao zubni tehničar. Kastrati je tvrdio da raspolaže spiskom živih Srba, da je na tom spisku i Dragan Stevanović, ali mlađanog Ivana Majstorovića nema, jer je navodno likvidiran istog časa kada su ih teroristi iznenadili.
Majka Marija i supruga Slavica bile su van sebe od sreće. Ponudile su poznaniku Rahmanu Kastratiju kuću i zemlju u Kosovu Polju, stan u Prištini i celokupnu imovinu Slavičinih roditelja u Podujevu. Kastrati je sve to odbio. Ima samo jednu želju. Tražio je da mu u zamenu za Dragana oslobode sina Bekima Kastratija koji je izdržavao 15 godina robije u niškom zatvoru.
Stevanovići su posle mnogo "obijenih pragova" najviših rukovodilaca u Srbiji dobili obećanje da će sve učiniti. Čekajući da se "sve učini" Srbija je oslobodila sve šiptarske zatvorenike, a među njima i Bekima Kastratija.
Razgovori sa Kastratijem nisu prekidani. Tvrdio je da je bio u Albaniji i sreo se sa Draganom Stevanovićem. Majka Marija je dala Kastratiju tri hiljade evra u dva navrata, kako bi podmitio bandu u Albaniji koja drži zarobljenog Dragana. Dogovorili su se da Stevanovići isplate Kastratiju 25.000 evra kada dovede Dragana kući. U međuvremenu je tražio od Slavice di mu prepiše stan u Prištini. Rekla je da neće biti problema, sve će dobiti, samo da ispuni obavezu i dovede živog Dragana.
KASTRATI je obećao da će se to dogoditi 12. juna 2002. godine. Rekao je majci Mariji koja je ostala u Kosovu Polju, da te noći otvori kapiju i garažu, pogasi sva svatla, kako bi on neprimećeno doveo njenog sina.
Čekali su Stevanovići čitave noći otvorenih kapija i pogašenih svetla, čekali sve do jutra, ali se Dragan nije pojavio. Obuzela ih je čudna zebnja, sumnjali su da ih Kastrati vara zbog lične koristi, ali, opet, majka je majka, možda je živ, pojaviće se.
Rahman Kastrati je više puta dolazio u Niš, gde je Slavica Stevanović izbegla sa troje dece. Sretali su se posredstvom tašte njegovog sina Bekima, Nišlijke, koja je garantovala da je njen prijatelj pošten čovek i hoće da pomogne.
Rahman Kastrati je ponovo tvrdio da je sretao Dragana Stevanovića u Albaniji, ali pod imenom Daut Seferi i da prenosi oružje na magarcu preko granice sa Makedonijom. Kad god "skokne", stalno ga poseti. Porodica Stevanović se slikala i Kastrati je tobože odneo fotografiju Draganu, da makar i tako prigrli svoju decu, suprugu i majku. Svaki put su Stevanovići davali Kastratiju po 100 i 200 evra, za put, prenoćište i slične potrebe.
Priča je iznenada završena, kao što je iznenada i počela. Rahman Kastrati je prodao svoj stan u Prištini i odselio se u Bosnu.
Stevanovići i dalje čekaju i nadaju se.
Uporedo sa Kastratijem pojavila se izvesna Milijana Mitrović iz Prokuplja, koja je navodno radila u Državnoj bezbednosti. Tako se predstavljala. Tvrdila je da su oteti Srbi prebačeni u Makedoniju i da ih ona redovno obilazi, ali joj je ponestalo novca. Tražila je i dobila od Slavice Stevanović 200 evra, a ko zna koliko je druge koštala njena usluga. Nije ništa uradila. Pravdala se da nema podršku Vlade Srbije, inače bi "sve sredila da se oteti Srbi vrate".

SRPSKA SVETA GORA

DRENICA je bila najsnažnije uporište šiptarskih separatista i terorista, koje je nekada sa svojih pedeset osam sela slovilo kao Srpska sveta gora. Prema turskom popisu (1445), tu je bilo 13 manastira i pet crkava, u centru sa manastirom Devičem, moćnim i bogatim svetilištem pravoslavlja. Sva drenička sela, do polovine osamnaestog veka, isključivo su naseljavali Srbi, uostalom, kao i čitav prostor Kosova i Metohije. Međutim, nasilnim nametanjem islama, polovinom 18 veka, a potom arnaućenjem i iseljavanjem Srba u druge krajeve Pokrajine, u Toplicu i po Srbiji, sva drenička sela postaju čisto arnautska.
Malobrojne su arnautske porodice koje su se doselile iz Albanije ili iz drugih krajeva, dok su preci gotovo svih današnjih familija srpskog porekla, a poneka vlaškog. Upravo su ti potomci odrođenih Srba bili najkrvoločniji progonitelji potomaka svojih predaka.
Naučna istraživanja profesora Tatomira Vukanovića, sabrana u monografiji o Drenici, očigledan su dokaz kako je sveta srpska zemlja postala uporište islama. I terorista…
Jedan od prvih kolovođa organizovanih bandi u Drenici, koje su počele s napadima na miliciju, Adem Jašari iz Donjeg Prekaza, ima srpski koren. Posle prelaska u islam njegovi preci su se prezivali Jašarevići, a potom je prezime skraćeno u Jašari. Doselili su se u Donje Prkaze iz Zubinog Potoka.
Šiptari u selu Turućevac su poreklom od srpskog bratstva Martinovići. Sulejman Selimi zvani Sultan, i njegove komšije iz sela Lauše kod Srbice, Sabit i Jetula Geci, prvi su pohitali da poharaju obližnji manastir Devič. Iz Lauše su bili i vojvode manastira Devič, u vreme kada je morao da bude čuvan, i prezivali su se Vojvodići, a potom su se poarnautili i prišli fisu Gaši.

OTETI I UBIJENI

ŠIPTARSKI separatisti i teroristi su, od 1995. godine, do dolaska Kfora, oteli i ubili oko 916 Srba, 351 srpskog vojnika, s tim što je najveći broj poginuo od bombi NATO pakta na granici s Albanijom. Oteto je ili ubijeno oko 250 pripadnika MUP-a Srbije, ubijano je i oteto 26 muslimana i Bošnjaka, 18 Roma... Istovremeno su šiptarski teroristi likvidirali oko 260 svojih sunarodnika, za koje su verovali da su ostali lojalni građani Srbije i oko 30 nepoznatih lica.
Pravi pokolj počinili su šiptarski teroristi posle dolaska snaga Kfora. Koristeći se podacima Unmika od 12. juna 1999. godine do 19. juna 2004. godine, bilo je 6.397 oružanih napada na Srbe. Ubijeno je 1.197 Srba, odvedeno je u nepoznatom pravcu 1.138, a ranjeno 1.305 Srba. Istovremeno je ubijen i nestao 71 musliman i 31 Rom.
Sve spiskove, bez obzira na to iz kojih su izvora, treba prihvatiti s izvosnom rezervom, jer nisu kompletni i potpuni, jer se pretpostavlja da je broj otetih i ubijenih veći od saopštenog. Na to upućuju i nalazi poznatog patologa dr Saše Dobričanina da je u nekim masovnim grobnicama pronađen veći broj dečjih pelena, a samo u naselju Dragodan u Prištini otkopano je 40 dečjih ostataka o kojima se do tada ništa nije čulo. Neke otete i ubijene nije imao ko da prijavi Kforu, Centru za mir i toleranciju ili Koordinacionom centru, a potom vlastima u Srbiji i Crnoj Gori i udruženjima koja se bave njihovom sudbinom.

Večernje Novosti

(Nastaviće se)

[Necromancer]

KOSMET - OTETA ZEMLJA (12)

Iščupano iz srca
4. septembar 2006

PONAŠANjE Šiptara je istovetno prema Beogradu i Srbiji, kao da se nisu dogodile demokratske promene. Istini za volju, njima i nije do demokratije već do države po svaku cenu.
Svakodnevni pritisak šiptarskih čelnika na međunarodnu zajednicu da se reši što pre status Kosova i Metohije, jer "može svašta da se dogodi", pretočen je u frazu - "standardi pre statusa". Na tome je međunarodna zajednica neko vreme istrajavala, a kada se uverila da se nijedan standard ne ispunjava, krenula je od "kraja tanjega" - "status pa standardi". Na tome se, takođe, jedno vreme istrajavalo, a kada su uvideli da se na Kosmetu ne može ništa promeniti nabolje, kada su Srbi u pitanju, standardi su zaboravljeni i samo se razmišlja o statusu Kosova i Metohije.
Jedan od osnovnih zahteva iz Rezolucije 1244, koji se odnosi na povratak proterenih, i ne samo Srba, veoma je "stidljivo" načet. Umesto do se ljudima omogući povratak svuda na svoja ognjišta, međunarodna zajednica se zadovoljava povratkom pojedinaca u nekoliko srpskih sela kod Kline i Istoka. O povratku u gradske sredine, gde su Srbi većinom živeli, nema ni govora, jer im se, kako je zvanično saopšteno, ne može garantovati bezbednost. Kako je ta ista međunarodna zajednica vratila iz "dobrovoljnog progona" više stotina hiljada Šiptara i istog časa im pomogla da obnove oštećene i izgrade nove kuće?
Rezolucija 1244 predviđa da međunarodna zajednica može da koristi, ali ne i da raspolaže privrednim objektima, a postupa se sasvim suprotno. Pojedini kapaciteti, poput cementare u Đeneral Jankoviću, dati su pod zakup na 99 godina korišćenja. Srbija je potpuno isključena iz bilo kakvih mešanja u sudbinu strateških proizvodnih sistema u Pokrajini, iako ih je ona prvenstveno gradila vlastitim novcem i za neke još otplaćuje devizne dugove.
DOK se na Kosovu i Metohiji razgovaralo o ostvarivanju Rezolucije 1244 i statusu Pokrajine, terorističke snage OVK nisu mirovale. Pored zločina unutar Pokrajine, teroristi su pokušali da sukobe prebace u južni deo Srbije, u Bujanovac i Preševo, provocirajući svakodnevno srpsku vojsku i policiju na takozvanoj administrativnoj granici. Prolivena je krv i na jednoj i na drugoj strani, ali teroristi nisu uspeli u svojin mračnim namerama.
Šiptarski teroristi su uspeli da međunarodnoj zajednici nametnu da kopnena zona bezbednosti, pored Bujanovca, Prešava i Vranja, bude i Medveđa, koja zaista nema sa tim opštinama, koje pripadaju pčinjskom okrugu, mnogo veze, jer je Medveđa u jablaničkom okrugu. Mora se priznati da je to lukavo smišljeno. Zapravo, Jablanica i Medveđa se graniče sa prištinskom opštinom, a na tom području živi 75 odsto Srba, pa je planirano da to bude odbrambena zona prema Prištini i koridor prema Bujanovcu i Preševu, pa ako neko treba da strade, neko to budu Srbi.
Dok su šiptarski teroristi provokativno vršljali oko administrativne granice i zveckali oružjem, odvlačeći pažnju od zločina koji su se činili unutar Kosmeta, međunarodna zajednica se trudila da privoli Srbe da uđu u paralelne institucije vlasti, kako bi se lakše izborili za status Kosova i Metohije. Dogodilo se, međutim, nešto nepredviđeno.
Nedaleko od Kosovske Mitrovice, u selu Čabra (koje pripada regionu Zubinog Potoka, utopilo se u Ibru dvoje maloletne šiptarske dece. Žalost za dva života koja su tek u začetku ubrzo je prerasla u antisrpsku euforiju, jer je javnost obaveštena da su to nedelo počinili Srbi. Ispredana je priča da su neki srpski momci, koristeći pse, naterali u reku maloletne dečake u pokušaju da se spasu. Laž je ubrzo "provaljena" zahvaljujući šiptarskoj deci koja su bila prisutna kada su se dečaci utopili, a deca nisu na vreme "obrađena" da slažu, jer "režiseri" drame nisu očekivali da će Kfor prvo naleteti na decu.
Na drugu stranu reke, gde su se nalazila šiptarska deca, Srbin nije mogao prići neopaženo. Ispred njihovih kapija, na svega tridesetak metara teče reka Ibar, a najbliže srpsko selo Zupče je preko reke, koja se ne može preći bez mosta, a mosta tu nema.
ŠIPTARSKIM teroristima je svejedno šta je istina. Njima je važan povod, a kao povod im je poslužila tragedija dve šiptarske porodice iz sela Čabre.
Posle sahrane, koja je protekla po običajima koje Šiptari nikada nisu upražnjavali, niti su takvi običaji u duhu njihove vere i tradicije, otpočeo je organizovan pogrom Srba na čitavom Kosovu i Metohiji. Toga, 17. marta 2004. godine, naoružane šiptarske horde kidisale su na sve srpsko što je preostalo, dok su televizijske kamere vršile direktan prenos zločinačkog divljanja.
Snage Kfora su nespremno dočekale napad terorista, verovatno su bile iznenađene i uljuljkane sopstvenim izmišljotinama da su jedinice takozvane OVK razoružane, puno poverenje su poklanjale takozvanom Kosovskom zaštitnom korpusu. U ta tri dana ubijeno je 28 ljudi, lakše i teže je ranjeno 851 lice, razoreno 300 srpskih kuća i proterano više hiljada Srba, spaljeno je preostalih 35 pravoslavnih manastira i crkava.
Predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica, osvrćući se ne tragična zbivanja, rekao je da su međunarodna zajednica i NATO jasno poslali poruku ekstremistima da će se odlučno suprotstaviti nasilju. Moraju se vratiti u svoje domove i oni koji su ih napustili pre poslednjih dešavanja.
Iz sedišta NATO u Briselu poručili su da se na Kosovu dogodio "orkestrirani napad i da se posledice moraju hitno otkloniti". Ohrabrujuće je delovala izjava generalnog sekretara Jap de hop Shefera da se "sve porušene kuće moraju obnoviti i Srbi u njih vratiti".
Kuće nisu obnovljene, Srbi se nisu vratili na svoja iskonska ognjišta za kojima pate onako kako je to u svom pismenom zadatku izrazila Jovana Milosavljević: "Možda bi moja sećanja na Kosovo i Metohiju izbledela pred čarima prekrasnog Beograda, ali je u mom srcu i duši ostao dubok ožiljak zbog mnogo ubijene i proterane srpske dece. Došla sam uoči rata sa deset godina, ali taj ožiljak koji se zove Kosovo i Metohija ne da mi da ga predam zaboravu. Osećam ga kako me boli i budi tugu i strah da neću dugo videti Bogorodicu Ljevišku, Visoke Dečane, Gračanicu."
Šiptarski separatisti i teroristi, ispred očiju međunarodne javnosti i delimično uz njenu pomoć, otimaju komad po komad zemlje, zatiru tragove srpskog iskonskog življenja na svetoj srpskoj zemlji i misle da su je već oteli. Oni zaboravljaju da su na njoj plitko usađeni i da nemaju nijedan spomenik materijalne i duhovne kulture, do sredine minulog veka.
Sasvim su smeli s uma da su tapije u srpskim rukama i srpskom pamćenju, odakle ih niko ne može oteti.

UTRTI TRAGOVI

DONjA Klina kod Srbice, rodno mesto Hašima Tačija, čiji su preci srpsko-vlaškog porekla, je poarnaućena, pa je i porodica Tači promenila bivše prezime Čitaković. Iz sela Banje kod Mališeva, koje je iz pravoslavlja prešlo u islam, a potom se poarnautilo, potiče Fatmir Ljimaj. I sva druga drenička sela, poput Kruševca, Kućica, Likošana, Ludovića, Marina, Mikušnice, Nekovca, Poljanca, Srbice bila su naseljena srpskim življem, a potom su poarnaućena.
Profesor Vukanović svedoči da je primanje islama i arnaućenje teklo tiho i sporo. Prvo su glave porodica primale islam, a žene su ostajale u staroj veri. Očekivali su bolja vremena i nadali se povratku svojim običajima. Okolnosti su bile sve teže i teže, a život nesnošljiviji pa su se starešine porodica poarnaućivale i odrođavale se. Sama Drenica se brzo širila, pa je između dva rata imala 98 sela, i sva arnautska, osim srpskih doseljeničkih porodica, koje su iseljene pod direktnim ili indirektnim pritiskom.
Zanimljivo je da je car Dušan poklonio manastiru Hilandaru sela Izbicu i Sedlare, 1348. godine. Gospodar Drenice Vuk Branković bio je "lakše ruke", poklonio je Hilandaru sela Banjicu, Vrbovac, Trstenik, Tušile, Štiticu i Roman. A Dobroševce i Trnavu zaveštali su manastiru svetog Petra na Svetoj gori, Grgur Đurđe i Lazar Branković sa majkom Marom, 1413. godine.
Drenica je u vreme turskih popisa 1455. godine imala 58 sela u kojima su živeli Srbi, dok je bilo svega 13 arbanaških porodica, koje su govorile srpski i bile su pravoslavne vere. Pored srpskih i arbanaških porodica bilo je šest vlaških, tri grčke i dve jermenske porodice.
Smeštena u središnom delu Drenice, veoma privlačna planina Čičevica, ponovo je, kao u vreme balista, postala stecište terorističkih družina šiptarskih separatista. Bilo je to pravo i teško dostupno utvrđenje iz kojeg su napadali policiju i terorisali okolna šiptarska sela. Čak su prokopali i podzemne hodnike u kojima su sakrivali i čuvali oružje i hranu.
Čičevicu su obično zvali Srpska sveta planina, zbog mnogobrojnih bogomolja. Jedan putopisac, u neko daleko vreme pre Turaka, napisao je o Čičevici da je imala 77 potoka, 77 studenaca i 77 crkava. Svi toponimi u dreničkom kraju, koji danas ima oko 110 sela, slovenskog su porekla, a najviše je onih sa predznakom crkveno, popovsko, i pastirsko…
Naseljenička sela u Drenici: Srbica, Kraljica, Poljance, Čikatovo i još desetak, potpuno su iseljena, i u njima su, kao i u onim prethodno otetim od Srba, utrti svi tragovi srpskog življenja. Jedini svetionik, preostao iz četrnaestog veka, jeste manastir Devič, koji je opstajao, uprkos pljačkama i paljevinama, oduzetoj zemlji i nezaštićenim kaluđerima i kaluđericama. I opet, posle pljačke i paljevine, hrabre kaluđerice sve dižu iz pepela.


"OTETA ZEMLjA" Mirka Čupića, u izdanju "Nolita" sadrži potresna svedočenja o srpskom egzodusu sa Kosova i Metohije, na 430 strana, a u knjižarama će se pojaviti krajem septembra, po ceni od 400 dinara.


Večernje Novosti

(K r a j)

[euridika]

Strašni su ovi brojevi i imena, pita se čovek kako uopšte tamo ima žive duše...Nažalost većina konstatacija je stara, to da smo stradali i stradamo, da naše stradanje jeste naša lična odgovornost. Pojedinačne sudbine koje najviše bole, kako neki profitiraju dok durgi strepe, iščekuju, nadaju se, slepo veruju... Ljudska nesreća ima mnogo lica. Nesrećni su oni koji izgube najmilije, možda su nesrećniji oni koji ne znaju da li su im najmiliji živi ili ne, a najnesrećniji su, zasigurno, oni koji zarađuju na tuđoj muci! I ta naša, ili da da budem preciznija, srpska istorija i prokletstvo koje nosimo da smo na raskršću, vetrometini, i da moramo da se menjamo, prihvatamo druge vere, postajemo nešto drugo da bi opstali, a onda kada preživimo, tako promenjeni, počinje da kulja zla krv, savest, bes, tuga, sve pomešano, pretvara se u mržnju i potrebu za iskorenjem svega što podseća na poreklo. Kada bismo uspeli da izvučemo neki nauk za buduća pokolenja možda bismo bili u stanju da ovu celokupnu Kosovsku tragediju malo ublažimo, ali ako pogledamo nazad u isotriju vidimo da do sada nismo baš mnogo naučili, ili smo samo bili loše sreće...

[morrib]

Branicemo Kosovo, sa puskama od sase, nedamo Kosovo, ma uzmite ga slobodno,Kosovo srpska zemlja, sve manje i ode. Uvek iste price Kosovo odlazi out of Serbia, a mi podeljeni i nemocni. Ovo je kratka ilustracija, mislim istinita, ja nisam za nju, ja sam za Kosovo u Srbiji.

[AxeZ]

morrib kaže: