Srbija danas i sutra

[yossarian]

Ја за овакве о којима пише Ђорђе немам оправдања. То што је неко кретен, не размишља о узроцима и последицама и мрзи своју земљу, по мени је кривица а не оправдање.

http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=31892
Под лупом
СЛАТКА МАЛА ОКУПАЦИЈА
Треба се озбиљно замислити над чињеницом да неуобичајено велики број српске образоване популације гаји готово патолошку одбојност према својој земљи и мржњу према свему што носи српски национални предзнак

Имам пријатеља који у својој соби још увек чува малу америчку заставицу којом је намеравао да маше приликом уласка америчких трупа у Београд 1999. Није у питању никакав НВО барон, страни плаћеник, агент или морална наказа, већ обичан, добро, не баш сасвим обичан српски, тачније, београдски интелектуалац, добар стручњак, пристојан човек, чак не ни превише исполитизован у неком партијском и дневнополитичком смислу. Додуше, тамо, почетком 90-их, био је са студентима код Теразијске чесме, после је уредно шетао и дувао у пиштаљку протестујући због крађе локалних избора, лупао у шерпе за време ТВ Дневника, ишао по митинзима више или мање „удружене” и „демократске” опозиције… Касније је, углавном као статиста, учествовао у „демократским променама”, ламентирао над „спорим реформама” и „6. октобром” који никако да осване. Све у свему, мој пријатељ уопште није усамљен случај, иако можда нису сви тако радикални и не држе сви по кућама тако бизарне реквизите.

Он не прати много политику, спорадично се информише са једне ТВ станице и истоименог радија, али има став о већини питања. Зна да су Срби криви за ратове на простору бивше Југославије, сигуран је да је Милошевић одговоран за санкције, бомбардовање, турбо-фолк и свеопшту криминализацију друштва, подржавао је отцепљење Црне Горе, нема ништа против независног Косова, а има доста разумевања и за „оправдане захтеве Војвођана”. У сваком случају, Чанак му је баш „симпатичан” – а, богме, ни према Бојану Кострешу није сасвим равнодушан. Верује да је Република Српска геноцидна творевина, залаже се за лустрацију, по могућству, што јединственију БиХ, „безусловну сарадњу” са Хашким трибуналом и, ако не баш чисту окупацију – та је прилика, авај, вероватно пропуштена деведесeт девете – а оно барем један озбиљан протекторат којим би се овде коначно „увео ред” и мало дисциплиновала ова балканска крчма.

Можемо се спорити око тога да ли је овај политички кроки више комичан или жалостан. Али се у сваком случају озбиљно треба замислити над чињеницом да неуобичајено велики број српске образоване популације у доби између двадесет и четрдесет пет година има сличне ставове и гаји готово патолошку одбојност према својој земљи и мржњу према свему што носи српски национални предзнак. Свако од нас познаје бар неког таквог, а понеко ће се у горњем опису можда мало и препознати.

Узроци оваквог става су бројни и врло разнородни. Први фактор је свакако једна ментална и политичка инерција. Људи су током година просто навикли на једну црно-белу слику света и политичке стварности у којој је „Милошевићев режим” третиран као симбол и синoним за свe зло, па је онда, по принципу инверзије, све што се из овог или оног разлога том режиму супротстављало – од Алије Изетбеговића, до Ненада Чанка, Ричарда Холбрука, Џорџа Сороса и Џејмса Лајона – третирано и доживљавано као исправно, пожељно и добро.

(Не треба, наравно, превидети ни фактор новац, односно неку врсту пробитачности која је, директно или индиректно, могла произаћи из вере у ову црно-белу мантру, али као што рекосмо тај фактор није ни једини нити пресудан.)

Осим тога, хајде и то да кажемо, ни у светским релацијама ствари као што су „национални суверенитет” и „патриотизам” генерално више нису у моди. Нарочито у слабим и „транзицијским” постсоцијалистичким земљама. Српски случај је ту, опет, можда само још мало драстичнији, с обзиром на специфичност нашег више-мање аутономног социјалистичког пута. Стари национални осећај је деценијама у већој или мањој мери репресиран, сматран за нешто ретроградно, превазиђено и потенцијално чак „непријатељско”, а нови „социјалистички патриотизам” је брзо исхлапио и претворио се у зб(и)рку формалних соцсамоуправних фраза у које више нису веровали ни они који су их изговарали.

Уопште, чини се да је током последње деценије у Србији настала једна необична и по много чему бизарна антинационална коалиција у којој су се преживели остаци оне старе послератне реакције (они који Американце чекају још од 1945) нашли руку подруку (случај СПО) са национално одрођеном децом и унуцима комунистичких комесара и ударника. Плус непоправљиви југоносталгичари који никако не могу да се помире са чињеницом да Југославије више нема, који не могу да прежале шопинге по Трсту и „црвени пасош са којим си могао путовати по целом свету” и бес због тога ирационално и готово патолошки усмеравају према овом јаду од државе у којој су принуђени да живе. Плус, хиљаде оних слабо образованих који сматрају да им држава нешто „дугује” и који једва чекају да „запале напоље”, а у међувремену блеје по кафићима и сплавовима, живе од којекаквих „комбинација” или их углавном издржавају родитељи.

Најзад, али, што би се рекло, никако не и на последњем месту, не треба заборавити ни улогу „најбољих непријатеља” ове модернистичке коалиције, тј. све оне многобројне „националне раднике”, пацијенте и сецикесе који су крајем осамдесетих и деведесетих дефиловали медијима као наводне стегоноше патриотизма и српске националне идеје. Све у свему, уз такве промоторе и противнике заиста нема места чуђењу што се како „национална”, тако и „европска” ствар у Србији налазе у стању у којем јесу.
главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао”
Ђорђе Вукадиновић
[објављено: 19.06.2007.]

[euridika]

@yossarian

Meni samo nije jasno kakve veze ima ovaj tekst sa temom "Srbija danas i sutra"?

[yossarian]

euridika kaže: @yossarian Meni samo nije jasno kakve veze ima ovaj tekst sa temom "Srbija danas i sutra"?

Ово је више "каква је Србија данас".

[StOlA]

сутра, проистиче из данас, тачно после 23:59:59.

шта знајем ја.
ако се човек мало искључи из града и градског живота, свакодневних обавеза, може увидети врло брзо тачну позицију Србије данас, и уз мало ситне мељаве у сивим ћелијама, такође видети и Србију сутра, наши су људи вредни, лако примају нова знања, будућност је свакако у пољопривреди и прехрамбеној индустрији и некој врсти туризма (треба се нешто смислити једноставно, ко смисли нека јави ). Имамо простора, знања и вештине, само ове бештије из врха власти да мало бар почну да раде на економској добробити обичних људи, и биће све

[broj310]

сећам се цанета из брејкерса од пре пар година на егзиту, када је после прашења исконског рокенрола у три ујутру завапио:

србијо, не буди у ку..у, србијо !

[JasnaBGD]

... i onog čuvenog koncerta u Smederevskoj Palanci, kada je Cane, sav važan uzviknuo: "Palančani, jel ste došli sa oranje...?" ... na šta su Palančani potegli sve što su imali pri sebi i plasirali na binu, pogadjajući precizno, uglavnom Caneta...

Srbija danas.
Radim u sektoru koji se zove poljoprivreda. Često putujem diljem (?!) naše nam lepe zemlje... koju mo'š obići i bAciklom za dva dana, ako se baš zaukaš... Dakle, već sam negde pisala... Jagodina, Ćuprija, Paraćin, Bela Palanka, Pirot, Dimitrovgrad, Leskovac, Surdulica, Vranje... Pa to je potpuna žabokrečina. A tek Prokuplje, Kuršumlija, Blace, Lebane... Šta reći...? Privreda - nula bodova. Poljoprivreda... Mislim, sramota ljude da ostave neobradjene njive, pa se nešto natežu i sa njivama i sa dotrajalom mehanizacijom i sa niskim cenama proizvoda, a visokim cenama inputa, repromaterijala... Užas. O lepotama i prirodnim blagodetima i resursima ovde nije reč. Tako sam shvatila. Reč je o političkim momentima, privrednim kretanjima, ekonomskim savremenostima... Toga danas u Srbiji - skoro da nema. Novac je u većim centrima, a provansa je ostavljena po strani, da tavori i jedva preživljava. Sve ono što je privatizovano - kupljeno je za "dž", što od strane zaposlenih koji sada ne znaju kuda dalje, što od strane "inostranaca" koji jako dobro znaju i kuda dalje i kako dalje... Otpuštaju zaposlene, stežu omče oko vrata jadnom narodu... i prave fenomenalne izvozne cifre koje, na žalost, nemaju nikakve veze sa izvozom koji Srbija sebi beleži u bilanse uspeha... Oni proizvode za sebe i svoj interes i savršeno ih nije briga kako će Srbi knjižiti njihove proizvode koji odlaze u beli svet.
Dokle će tako biti - ptice znaju.
A što se budućnosti tiče, moj omiljeni pesnik, Branko Miljković, napisao je divan stih:
"Budućnost je tu
samo je treba prepoznati i izdvojiti"...