Srbija danas i sutra

[yossarian]

biterlemon kaže: Pa vidi, Srbija ti je kao neko problematicno dete medju drugom decom, recimo u obdanistu. Jedino je on u pravu, iako se svima vec popelo na glavu i svi zele imati strpljenje za njega, jer vise ni lepe reci a ni tuca ne pomaze. Ona ipak stalno izmislja neke fore u cilju sokiranja. Pri tome je spremna ponasati se nasilno, nekulturno, ma bilo kako samo da ne bude kao i svi drugi...

И опет ти нама овде просипаш антисрпску пропаганду.
Ето, Мађарску су Руси газили, али Србију не газе Американци, већ је Србија крива јер је непослушно дете. Опет наравно, ти што газе Србију јој желе најбоље, и имају стрпљења, али ето, попела им се Србија на главу.
Србија опет великим силама стално гура прст у око, дакле сама изазива то што јој се десило.
А цела та прича је голо срање да извинеш.
Србија је крива јер се нашла на путу интереса велике силе. Све остало су муда за бубреге које неогебелсовска пропаганда користи како би онога кога туче и уништава још додатно оцрнила.
Посебно је лицемерна ова твоја прича после 2000, јер се нове владе Србије труде максимално да испоштују све што запад тражи. Чиме је то Србија заслужила да јој се на овај начин отима Косово?
Ничим.
Теби није први пут да пљујеш по Србији и кривиш Србе за све, а правдаш све њене непријатеље.

Da bi se takvo dete uklopilo u sredinu, potrebno je jezivo puno strpljenja. Ono dete mora steci prvo samopouzdanje, pa mora nauciti i da postuje i druge (interese). Postupak uklapanja se naziva: socijalizacija. U slucaju Srbije ce trajati oko 20 do 30 godina, sto je sokantno mnogo sa obzirom da je 90-ih vec bila sasvim solidno socijalizovana.

Србија поштује интересе суседа максимално, зато не каки.

Moja napomena je bila da se malo osmehnemo, naime Srbija se nejednom zapitala, da je kojim slucajem katolicka zemlja, da li bi drugacije prosla u burnim vremenima? Isto tako se Madjarska ponekad zapita, da je tada, pre 1000 godina izabrao istocnu, ortodoksnu crkvu, da li bi je Rusi gazili redje...

Какви бре Руси и 1000 година, Руси су на Балкан дошли негде почетком 19. века.
Добар пример "непослушне деце" какво је Србија данас су ти Мађарска 1956, Чехословачка 1968 и Пољска чини ми се 1981. Земље које су хтеле слободу и мир, постојање у складу са интересима и добробити свог народа. А то великим силама није одговарало.

[biterlemon]

Josse na ovom sajtu samo ti kakis proglaseci svakoga protivdrzavnim elementom.
Srbija ima probleme i uspesno ga lecimo!
Videt ces posle izbora!


More pripitomit cemo ga jevropi, ne brini!

[yossarian]

biterlemon kaže: Josse na ovom sajtu samo ti kakis proglaseci svakoga protivdrzavnim elementom. Srbija ima probleme i uspesno ga lecimo! Videt ces posle izbora! More pripitomit cemo ga jevropi, ne brini!

За почетак припитоми себе, твој шовинизам и неваспитање су криминални.

[euridika]

Ja vas molim da se pripitomite, i vratite temi, bez vredjanja.

Hvala

[Gogi]

http://www.politika.co.yu/pogledi/DJ...I-SMRT.sr.html

ЕВРОПА ИЛИ СМРТ

Ни у ком случају није могуће у исту раван стављати државни интегритет и чланство у било којој регионалној или међународној организацији. То је апсолутно мешање лончића, неопростиво бркање баба и жаба

Ствар се згодно може представити и у епским категоријама, мада је, заправо, сасвим прозаична и рационална. Нећу чак да тврдим ни да је тако одувек било. Али Косово данас заиста јесте „судилиште”, тема на којој све и свако показује своје право лице и ћуд. Зато се на Косову, као на неком скенеру или унутрашњем огледалу, јасно разоткривају сјај и беда актуелне српске политике, а помало и карактера. И ко је „луд” и ко је „збуњен”, и ко је вера, ко невера – и све остало.

Да није било Косова, Слободан Милошевић се вероватно никада не би тако лако успео на српски политички трон – нити би, да није било деведесетдевете, са њега био тако нагло срушен. Да није Косова, Мартија Ахтисарија, Данијела Фрида, Френка Визнера и плејаде косовских „међународних представника”, Срби вероватно још не би били свесни размера бахатости и лицемерја светске политике и новог псеудолибералног тоталитаризма.

Борис Тадић је на неки начин у праву када каже да је избор „Косово или Европа” погрешна дилема и лажна алтернатива. Да, заиста јесте – али, нажалост, не из разлога које председник и његови сарадници непрестано понављају. Дилема је лажна не зато што су борба за Косово и приступање ЕУ, тобоже, „паралелни процеси”, независни један од другог, или због тога што ће се, као бајаги, „српски интерес на Косову моћи боље бранити из Европске уније”. Свако ко се мало замисли над овом мантром која је, не треба заборавити, Тадићу омогућила победу на председничким изборима, схватиће да су то напросто глупости, баш као што и сваки нижи службеник из Брисела зна да ће се, пре или касније, на „мапи пута” српских евроинтеграција као услов појавити одсуство пограничних спорова и успостављање добросуседских односа са земљама у региону. А то значи и са Косовом, о чијим европским и евро-атлантским перспективама се европски комесар за проширење Оли Рен до сада већ у неколико наврата изволео веома похвално изразити.

Знају то Европљани, знају то и у Тадићевом штабу, а знају и његови политички противници. Али не знају српски бирачи јер их, заправо, о томе слабо ко обавештава. А дилема Косово или Европа не само да је лажна – него, уз то, и потпуно срамна. Лажна је, поред осталог, и зато што нам одустајање од једне ствари уопште не гарантује да ћемо добити другу. А зашто срамна? Па, зато што те две ствари напросто нису упоредиве. Уосталом, замислите на тренутак каква би била реакција и какав би одговор стигао да је, којим случајем, слично питање „Европа или Крајина”, „Европа или Книн”, или „Европа или Барања” средином деведесетих било постављено пред хрватску државу и хрватску јавност? И шта би, на пример, било са „европским перспективама” једне Румуније да јој је као услов постављено мирење са независношћу Трансилваније? И колико би се дуго једна Велика Британија задржала унутар „европске породице” да јој је као услов постављено повлачење из Северне Ирске или Гибралтара? (А тешко да би се могло рећи да Гибралтар представља баш историјско и симболичко „срце” Велике Британије и њеног идентитета.)

Може се, у извесном смислу, поставити питање „ЕУ или Русија”, мада, заправо, ни то није сасвим прецизно нити праведно. Али ни у ком случају није могуће у исту раван стављати државни интегритет и чланство у било којој регионалној или међународној организацији. То је апсолутно мешање лончића, неопростиво бркање баба и жаба које се само делимично може правдати конфузијом услед свакодневне и бесомучне ЕУ пропаганде са дословно свих ТВ станица са националном покривеношћу. Кампања је имала успеха. Неке је убедила, неке поколебала, а неке збунила. Уосталом, ово је земља у којој државна телевизија током читавог дана – неукусно, али макар поштено – непрестано обавештава грађане да гледају медијски јавни сервис „европске Србије”.

Да се разумемо, наравно да и међу народњацима и радикалима има доста оних којима је до Косова стало колико и до лањског снега. Исто тако, апсолутно се не може избећи објективна, такорећи, историјска одговорност Војислава Коштунице за то што је у окриљу његове власти несметано цветала дивља „евро-атлантска” пропаганда, што му је, на пример, Ивана Дулић једно време чак била и потпредседник владе, и што је, у његовој влади, Драган Шутановац једно време управљао српском војском, а Млађан Динкић све време управљао српским финансијама. (А дало би се штошта приметити и поводом будистичког држања радикала, љубоморно загледаних у свој рејтинг и статус „највеће српске странке”.)

Тек у рану јесен 2007. ДСС је отпочео оштрију кампању против НАТО и САД као главног спонзора косовске независности. И тек у децембру почиње стидљиво отварати тему Европске уније. Све до тада ЕУ је имала статус свете краве у српским политичким и стручним дебатама, а „Европа или смрт” било је неформално гесло српских „еврореформских” талибана. НАТО је ту и тамо и био оспораван, али је онда, као крунски аргумент, долазила тврдња да је за све нове чланице НАТО обавезна станица на путу за ЕУ – и ту би био крај сваке приче... А ми смо, богме, тек на почетку.

Ђорђе Вукадиновић
[објављено: 01/04/2008]

[morrib]

Pokušaj da se preko Kosova zaustavi Rusija
U formiranju strateške AMBO (Albanija-Makedonija-Bugarska) najdirektnije učestvovala kompanija „Halibarton“ iza koje stoje potpredsednik SAD Dik Čejni i Klintonov sekretar za energetiku Bil Ričardson
Rusi veruju, i to ne bez dobrog razloga, da Amerikanci i njihovi NATO saveznici vide događanja oko Kosova kao deo veće strategije „zauzdavanja“ Rusije, kroz ekspanziju NATO duž cele ruske granice i čak kroz podršku separatizma u Čečeniji i drugde u Rusiji. U široj perspektivi, razlike u stavu oko Kosova reflektuju i tenzije između Rusije na jednoj strani i EU i SAD na drugoj, oko pristupa naftnim resursima bivšeg Sovjetskog Saveza. Uprkos svojoj takozvanoj deklaraciji o nezavisnosti, Kosovu će ostati protektorat EU, kojim će upravljati 2.000 EU službenika, dok će bezbednost održavati veliko prisustvo NATO trupa. To je možda ono što je Ahtisari zamislio kada je govorio o „nadgledanoj nezavisnosti“. Uočeno je da takva „nezavisnost“ omogućava Amerikancima da zadrže stratešku vojnu bazu „Bondstil“ u odbegloj regiji - najveću američku vojnu bazu u Evropi u poslednjoj generaciji. Štaviše, Amerikanci izgleda imaju planove da kroz „AMBO“ - Albanija, Makedonija i bugarska naftna kompanija registrovana u SAD - izgrade transbalkanski naftovod. Ovaj naftovod, obilazeći Rusiju, dovešće naftu iz Kaspijskog mora do odredišta u Džordžiji, a onda tankerima preko Crnog mora do bugarske luke Burgas, potom kroz Makedoniju do albanske luke Valona za isporuku rafinerijama u Roterdamu i zapadnoj obali SAD.

Kako primećuju dobro upućeni posmatrači, „Klintonov rat protiv Jugoslavije i proalbanski nastup bili su krucijalni da Valoni osiguraju stratešku poziciju“. I Klintonov sekretar za energetiku Bil Ričardson i potpredsednik Dik Čejni, navodno, imaju dugogodišnje veze sa „Halibartonom“, kompanijom koja je pripremila AMBO studiju izvodljivosti za koridor transporta nafte... Ima u Indiji onih koji pozdravljaju događaje na Kosovu i tvrde da su pogledi Indije na ovo pitanje obojeni „aspiracijama jednog broja „nacija“ kao što su Kašmir, Asam i Nagalim uopšteno gledano i posebno Kalistan“. Ali, Indija je pluralistička, sekularna država, koja se pre samo jedne generacije suočila sa traumama podela u regionu. Nema drugog izbora sem da se pridruži Rusiji i drugim državama istomišljenicama u odbacivanju legitimiteta separatista na Kosovu.

(Izvod iz teksta G. Partasaratija „Kosovo i dan posle, izazovi deklaracije o nezavisnosti“)