Srbija danas i sutra

[morrib]

biterlemon kaže: To nije tacno, za bojeve glave se ne koristi obogaceni vec osiromaseni uranijum. Naime iako uranijum kao hemijski elemenat sadrzi radioaktivne izotope, uranijum ima veliku zapreminsku masu, a pod dejstvom pritiska i velike temperature gori odajuci veliku energiju. Zahvaljujuci svojim osobinama izuzetno je pogodan za probijanje metalnih a pretpostavljam i betonskih oklopa. Zato se ona koristi pri izradi projektila. Postoje pokusaji da se ona osiromasi od radioaktivnosti ali to je skup i slozen postupak. Ratni ciljevi opravdavaju njegovo koriscenje. Koristila bi ga i Srbija da moze, i to sa naucnotehnickog aspekta potpuno podrzavam. NATO je koristio zabranjene kasetne bombe, kao sto je i JNA koristila neke zabranjene municije tokom rata `90 ih.

I ja više nemam tekst po ovoj temi, ; korišćena radio-aktivna municija, korišćene nedozvoljene bombe, korišćeno pravo sile protiv prava međunarodnog, ljudi umirali i umiru od posledica, .... i Srbija hrli u njihovo naručje, kako Biter nereče da je sve ovo ostalo tačno, i pokuša da opravdaš nešto što se nemože opravdati. Ovo je i tvoja zemlja Srbija, ako se nevaram!

[biterlemon]

morrib kaže: Ovo je i tvoja zemlja Srbija, ako se nevaram!

Bas zato bi za svoju licnu najvecu sramotu poginuo kao Slobin vojnik u slucaju da je izvrsena invazija.
To bi ipak bila negacija sebe samog i zato cu uvek prezirati sve sto je u vezi sa Slobom i njegovim vremenom!

Statistika se nazalost ne bavi time, koliko Srba godisnje umire zbog posledica tumora izazvanog jeftinom hranom, nekontrolisanjem poljoprivrednih proizvoda i upotrebom zabranjenih preparata za prskanje.

Ne verujem u tezu globalnog radioaktivnog zagadjenja velikog prostora.
NATO je pokazao lokacije, sta smo mi uradili za prikupljanje radioaktivnog otpada?
Gde su rezultati nasih merenja? Sta cekamo?

Petar II kaže: ,,Osiromašeni Uranijum,, se dobija od istrošenog reaktorskog goriva, njegovim reprocesiranjem, te je njegovo radioaktivno dejstvo manje, negdje oko 40%, u odnosu na prirodni Uranijum. Stvarno je čudno da Srbija ne može da nabavi takav Uranijum. Bilo koja varijanta Uranijuma, jer je to teški metal, ima dugo vrijeme poluraspada, radioaktivan je, inplementira se u vodu, zemlju, biljke,…samim tim je štetan u većem ili manjem obimu. Područja oko Sarajeva kao i neka na Kosovu su izložena pojačanoj dozi radijacije, tu je procent smrtnosti drastično povećan, ona su bila izložena bombardovanju projektilima koji su nosili, slobodno rečeno, nuklerane bojeve glave. Možda bi bilo dobro da postavim uputstvo kako se pravi atomka u kućnoj radinosti, veoma malih dimenzija, stane u putnčku torbu, jer to sa naučnog stanovišta potpuno podržavam.

Osiromaseni uranijum se ne pravi od radioaktivnog goriva, vec se od rude urana moze kreirati obogaceni i osiromaseni uranijum.
Naravno da to ne smemo praviti jer bi prosli kao Sadam. Policajac nas gleda. On sme da pravi isto, tu nema dileme.

Ne zelim da argumentujem protiv povecane smrtnosti, jedino zelim da se istrazi istina. Pojacana smrtnost je pokazana kao statisticka vrednost ali nije dokazana i pokazana zavisnost. Danas vec znamo da i na teritoriji Cernobila ljudi koji su primili ogromne doze zracenja ipak zive, da je poginulih bilo znatno manje od procenjenog (iako je broj poginulih i ovako ogroman).

Ako je smrtnost posledica radioaktivnog zracenja, tada postoje razlaganja u DNK svakoj celiji i danas se lako pokazuje.
Ako je smrtnost posledica trovanja teskim metalom, i to se danas lako pokazuje.
Zelim dokaze i u slucaju dokaza potrebna je da Srbija reaguje kod odredjenih medjunarodnih ustavnova, ostavljajuci politiku sa strane.

Sekundarna obrada olovnih akumulatora u nedefinisanim uslovima takodje donosi veliki broj trovanja olovom i smrtne slucajeve.
Zasto ne preduzimamo nista?

Ne moras postaviti plan A bombe, znao bi je sastaviti i bez toga. Jedino mi savest ne bi dozvolila.

[morrib]

Živeti u Srbiji, nije svuda isto, a u zavisnosti od regiona. Biter na severu i Trajko sa juga, žive u istoj zemlji, ali ne žive isto. I zato Trajko nemože da razume Bitera, ali isto tako ni Biter nemože da razume Trajka. Kada bi se smirile strasti onda bi jedan drugog vrlo dobro razumeli. A dotle će Trajko biti zaglupljeni seljak sa juga, službenik Miloševićevog režima, a biter će biti oholi i ualjeni severni gospodčić koji misli da je uvek u pravu!

[yossarian]

http://www.politika.co.yu/rubrike/os...-martu.sr.html
Кнез Павле и истина о 27. марту
Ми се и данас, ко зна по који пут, налазимо на сличној историјској прекретници

slika
Београд за време мартовских демонстрација 1941. (Фотодокументација „Политике”)

Прошло је 18 година од када је, захваљујући готово митској оданости принцезе Јелисавете Карађорђевић своме оцу кнезу Павлу, почела да се скида гвоздена завеса којом је око пола века била окована истина о 27. марту 1941. Њеном заслугом у Београд је прошле године пребачено око 12.000 до сада углавном непознатих докумената, које је кнез Павле завештао Колумбија универзитету у Њујорку, под условом да их нико из бивше Југославије не може користити док су комунисти на власти. Кнез Павле је знао да би комунистички историчари искористили сав прљави емигрантски веш и још више компромитовали грађанске снаге у емиграцији, а тиме и у земљи.

Историчар Миодраг Јанковић и новинар Вељко Лалић направили су одличну анализу докумената и крајем прошле године објавили књигу „Истина о 27. марту”, у рекордном тиражу, 30.000 примерака, а ових дана је изашло из штампе и друго издање. У овом до сада најтемељнијем истраживању докумената у вези са 27. мартом на најпотпунији и најаргументованији начин се показује како је група неодговорних политичара, страних плаћеника и болесно амбициозних војника жртвовала своју земљу и свој народ интересима великих сила. У овом одличном публицистичком делу, који се чита попут трилера, такође, може се наћи најбољи одговор на питање како је Јосип Броз и поред непремостивих тешкоћа успео да и на истоку и на западу обезбеди међународно признање и отараси се политичких конкурената из грађанских партија, односно колико му је у томе помогла дубоко разједињена и посвађана српска и југословенска емиграција.

Све чињенице о 27. марту, о српским политичарима, ситним интережџијама, који због свог шићара и злоћудног нарцизма подстичу и распаљују све што је ирационално и суицидно у српском народу, неће нам, међутим, ништа помоћи ако су на нивоу историјских расправа, без сагледавања колико је све то актуелно данас. Јер ми се и данас, ко зна по који пут, налазимо на сличној историјској прекретници. Као и марта 1941. и данас се поставља питање хоћемо ли у борби водећих сила за превласт у свету бити поприште њиховог сукоба или ћемо своје интересе наметнути великима на начин на који ће они објективно уважавати.

Историја нас учи да Србија углавном никада није била до краја дефинисана као интересна сфера ни Запада ни Истока, за разлику од Бугарске или Румуније које су се веома брзо склањале под скуте једне од великих сила и тиме отклањале сваку могућност да се преко леђа румунског или бугарског народа решавају светски проблеми. На пример, Тројецарским споразумом Србија је постала заједничка интересна сфера Немачке, Аустрије и Русије, док су суседне земље и народи били под протекторатом једне од великих сила. Због тога је њима и у протеклом прекомпоновању Европе било лакше да се определе. То је наш усуд и једна од историјских детерминанти наше спољне политике, која се мора уважавати.

Али у међународним односима постоје и фазе када за државнике једноставно нема избора, кад не може да се води избалансирана политика. То је знао кнез Павле и без обзира на своја филозофска, политичка и лична уверења и родбинске везе учинио је оно што је у том тренутку било историјски нужно, мање зло за српски народ, као и друге југословенске народе, односно грађане Југославије. Изабрао је од Хитлера понуђену неутралност.

Бивши амбасадор Америке у Београду Ворен Цимерман је на време упозорио председника Србије Слободана Милошевића да у новим међународним околностима, после пада Берлинског зида, Србија не може више да рачуна на позицију коју је имала у биполарном свету, односно да мора наћи свој нови пут. У том историјском тренутку, као и 1941., постојао је само један пут, који су видели сви политичари из бивше СФРЈ осим Слободана Милошевића и његових црногорских вазала. Епилог је познат. Он се није чак приклонио званичној Русији, ма каква да је она била тада, већ губитничкој руској опозицији. Зарад породичних и партијских интереса изабрао је најгори пут за грађане Србије, па и за њега лично.

Док год нас воде неодговорни политичари и њихову политику превасходно детерминишу партијски интереси, док се зарад тих личних и партијских интереса у народу распаљује колективно лудило, велике силе то логично користе и уз помоћ својих агената, новца и корисних будала усмеравају политичке процесе. То смо све видели током деведесетих. У студији о кнезу Павлу, Јанковић и Лалић документовано показују како су то почетком четрдесетих радили Енглези и Руси, свако из својих интереса. Черчил је рекао: „Србија је опет нашла своју душу”. Мустафа Голубић и Божин Симић, бивши црнорукци, који су изабрали да служе интересима Совјетског Савеза, подстичу колективно лудило с друге стране, јер Руси купују време за рат са Хитлером. Посвађани Срби су изабрали гроб, уместо привремене неутралности у великом светском сукобу.

Као што је видљиво, у подјармљивању Србије некада су били успешнији Енглези, а некада Руси или неки други. Резултати су за нас углавном исти. Наши државни интереси су логично померани у други план, а у првом плану су били интереси велике силе.

Ако то не видимо, истина о 27. марту остаће значајна само као научна и историјска чињеница и као наша обавеза да се политички и историјски рехабилитује један од Карађорђевића.

Због тога кнез Павле заузима посебно место у нашој новијој историји.

Један институт чији карактер би пре свега одређивало име и дело кнеза Павла и који не би био спутан обавезама према иностраним финансијерима могао би да нам да одговоре на многа акутна питања наше спољне политике. „Институт за реалполитику – кнез Павле”, поред тога, требало би да истражује шта ће се у свету догађати за десет, двадесет и педесет година, односно како да те промене дочекамо припремљенији.

новинар

Илија Рапајић
[објављено: 27/03/2008.]

[maleni]

yossarian kaže: Бивши амбасадор Америке у Београду Ворен Цимерман је на време упозорио председника Србије Слободана Милошевића да у новим међународним околностима, после пада Берлинског зида, Србија не може више да рачуна на позицију коју је имала у биполарном свету, односно да мора наћи свој нови пут. У том историјском тренутку, као и 1941., постојао је само један пут, који су видели сви политичари из бивше СФРЈ осим Слободана Милошевића и његових црногорских вазала. Епилог је познат. Он се није чак приклонио званичној Русији, ма каква да је она била тада, већ губитничкој руској опозицији. Зарад породичних и партијских интереса изабрао је најгори пут за грађане Србије, па и за њега лично.

Lepo receno...

[yossarian]

yossarian kaže: Док год нас воде неодговорни политичари и њихову политику превасходно детерминишу партијски интереси, док се зарад тих личних и партијск