Srbija danas i sutra

[Angus]

...ako se nesto skriva...onda je demokratski...
...da...da se otvore dosijei...da vidimo ko je za koga radio...

[maleni]

morrib kaže: Ne, opet pogrešno, samo po pravu dostupnosti informacija o javnim ličnostima. Nije li to demokratski?

Mislis da je "demokratski" sto smo jedina zemlja istocne evrope u kojoj nisu otvoreni tajni dosijeji?

[valter]

-Rodoljub Sabic, poverenik
ddjjU
Ni njemu nista nije dostupno
Pa da, demokratija!

[bleiburg]

valter kaže: -Rodoljub Sabic, poverenik ddjjU Ni njemu nista nije dostupno Pa da, demokratija!

http://www.dnevniavaz.ba/događa...atvaranja-suda .Obratite pažnju na prvi komentar.

[yossarian]

http://www.politika.co.yu/rubrike/Ku...alkana.sr.html
Интервју: Светлана Велмар-Јанковић
Опасна Капија Балкана
Од времена кад је био римски Сингидунум, Београд је 37 пута био сравњен до темеља и, затим, поново се подизао, из сопствених рушевина? И непријатељи су му признавали да је прави правцијати град феникс. Зато сваки и свачији дуализам изгледа потпуно превазиђено
Светлана Велмар-Јанковић (Фото Латиф Адровић)

ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА
Како се укључити у све већу породицу европских народа, а сачувати свој идентитет? Србија између Истока и Запада, Србија у Европи, али како, када, по коју цену? Шта добијамо и колико? Питања нису од јуче, али су у овом тренутку преломним за будућност државе. Не само у политичком и економском смислу, већи у историјском, социјалном, културном…

Серију текстова о овим проблемима настављамо разговором са Светланом Велмар-Јанковић, нашом познатом и награђиваном књижевницом и чланом Српске академије наука и уметности.

Да ли је одређење Србије као раскрснице између Истока и Запада ствар историје или је актуелно више него икада?

Кад сам, прошлог пролећа, писала кратак предговор монографији професора Дејвида Нориса посвећеној Београду и његовој историји, назвала сам тај предговор „Капија Балкана”. Пошто сам предговор завршила, схватила сам да ме је вратио послу који сам започела још пре неколико година па, недовршеног, оставила на страну: то је био рад на једној врсти водича у прошлост Београда, и тај ме рад поново заокупља последњих месеци. А кад се бавите историјом Београда, града којег видите као капију Балкана, онда сте непрестано суочени са ковитлацом сила Истока и Запада што махнитају, кроз векове, над тим градом, над том капијом. Као што је Београд капија Балкана, тако је и Србија раскрсница на коју се стиже кад се прође капија, али необична раскрсница, нека врста историјом готово омађијаног простора, на којем се поменуте силе непрекидно сударају. Велике европске државе су, током последњих десетак столећа, на различите начине показивале занимање за овај наш простор, било као могући господари, било као непоуздани заштитници, било као скривени или нескривени непријатељи. Тако је било некад, тако је и сад, а очигледно да ће тако и бити и убудуће.

Колико одувек зависимо од одлука великих сила?

Велики су нас, током последњих двеста година, најчешће видели као државицу бунџику, која се и згодно и опасно учврстила у самом средишту Балкана па, захваљујући и свом бунту, и свом геополитичком положају, и својој бројности, прети да се представи као могућа кохезиона снага балканских народа. То се ниједној од хришћанских европских сила, а најмање неевропској, исламској Турској, није свиђало, ни у једном тренутку наше новије историје. Кад је, после Првог светског рата и распада Аустроугарске царевине, створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца готово истовремено са Републиком Чехословачком, то је великима тада морало изгледати, и једно и друго зданије – да употребим ову старинску, доситејевску реч – само као пролазно решење, које мора добити коначне облике чим се уклони совјетска нарасла напаст.

У повести крупних политичких замисли и у настојању ка њиховом остварењу, педесет или седамдесет година, као што схватамо, не значе дуг период: битно је да се те замисли кад-тад остваре. И оствариле су се. Нема више многонационалних држава насталих после великог рата у Средњој Европи и на Балкану. Само уситњене државе су преостале, неке под контролом великих. Смањена Србија је, баш у овом часу, опет значајна раскрсница између Истока и Запада, као што је увек и била, а и сама је на опасној раскрсници, можда најопаснијој до сада.

Постоји ли неки трећи пут у Европи за нас, између тог већ пословичног идеолошког укрштаја две супротности?

У сударима и махнитању великих сила над Капијом Балкана и над Србијом нисам успела да препознам првенствено идеолошки укрштај – да употребим ваш израз. Можда га је и било, али само у времену после Другог светског рата, кад је сукоб идеологија изгледао безмерно важан, јер је маскирао много суштинскији сукоб интереса међу највећима. Увек су, у сваком рату, у питању сукобљени интереси, и увек су ти интереси вишеструки и различити. Нема никакве сумње да ми морамо да тежимо Европи, којој припадамо. Али да бисмо успели да јој се прикључимо што је, по мом уверењу, питање нашег опстанка, ваљало би да што пре одредимо мере сопствених интереса у садашњој политичкој ситуацији: мала смо земља, а мало је и наших пријатеља, у светске ратове и у балканске сукобе уложили смо огроман број жртава, највећи међу балканским народима. Не мислим да би у нашем интересу могао бити било какав сукоб, морао би бити само, како сам већ поменула, један облик гандијевског истрајног отпора сваком насиљу. Не бахати инат него стишан, али непоколебљив отпор. И рад на сопственом уздизању, у сваком тренутку.

На какво све уздизање мислите?

Под уздизањем подразумевам преданост раду у привреди, у образовању, просвети и култури, у здравству. При том не заборављам да је преданост раду веома потцењена вредност код нас, пошто ни сам рад нема баш неку цену. Они политичари који буду умели да заведу поштовање и једнако деловање закона за све, који буду успели да обнове високе вредности и рада и моралних категорија какве су биле поштење, пожртвованост, уважавање личности другог, стављање друштвеног изнад личног интереса – створиће услове да кренемо својим путем у Европу. Да ли ће то бити западноевропски или наш, балкански, још помало источњачки пут, или неки трећи, сопствени, сагласан нашем дубинском менталитету – видеће се. Све се обликује само док се ствара, али се при стварању мора напорно радити, готово без предаха. Друкчије не успева.

Колико је за Србију током историје Запад био синоним за савезништво, а колико за неразумевање?

Мислим да је заиста време да схватимо да европски Запад није никаква кохерентна скупина кохерентних држава него да су то земље које већ петнаест година настоје да, као Европска унија, међусобно усагласе сопствене интересе. Уједињује их страх од силовитих Сједињених Држава, непредвидиве Русије, огромне Кине, Индије несхватљиве у обновљеним моћима, јужноамеричких бунтовних република, пробуђене али још дивље Африке. Ако и кад то буде одговарало њиховим интересима, ове државе ће бити Србији наклоњени савезници као што су, некада, неке од њих то и биле, али извесно разумевање не треба очекивати пошто, колико знам, разумевање и није категорија која се политички високо вреднује. Хајде да видимо чему нас учи пример Словеније: малена држава стиснута између алавих, а много већих, Словенија се, чим се одвојила од Југославије из које је узела све што је могла, посветила ћутању и подизању стандарда својих грађана. Рекло би се да је заједнички кредо свих њених политичких челника, без обзира на њихова идеолошка уверења, био: рад, ред и напредак, али у највећој тишини, и уз бригу само за сопствени бољитак. Себично, рећи ће многи. Можда, али су плодови таквог политичког понашања не само крупни него изазивају и дивљење. Ми јесмо несебично давали, али изгледа да то нисмо умели да чинимо како је требало: на наша не мала давања одговарано је ударцима, са свих страна.

Како Србија да стекне још савезника и учврсти свој положај у Европи?

Ако хоћемо да опет стекнемо савезнике у Европи, ваљало би да у заједничке договоре уносимо мање емоција, а више одмерености и одговорности; мање спремности да продамо и оно што не би ваљало продавати, изворе воде, на пример, а више склоности да сачувамо све што се може сачувати – многобројне природне лепоте, још недодирнуте пипцима модерне технологије, рецимо. Сетимо се, бар понекад, старих Грка, који су свим Европљанима оставили наук да је мера битна у свему. Данас су нам најпотребније вредности чија имена почињу словом М: мудрост и мера.

Како Ви у свом стваралаштву посматрате поменути дуализам, проблем Србије између Истока и Запада?

Кад зароним у прошлост Београда, чујем само хуј олујних ратних вихорова и посматрам смене многих доба на Капији Балкана, рушења и подизања тврђаве над ушћем Саве у Дунав. Знате ли да се сматра да је, од времена кад је био римски Сингидунум, Београд 37 пута био сравњен до темеља и, затим, поново се подизао, из сопствених рушевина? И непријатељи су му признавали да је прави правцијати град феникс. Зато сваки и свачији дуализам изгледа потпуно превазиђено – да не кажем безазлено – кад га запљусне прошлост Капије Балкана.

Mарина Вулићевић
[објављено: 23/02/2008]