Milan Rakić

[silvia]

Rođen je 18. septembra 1876. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a prava u Parizu. Po povratku sa studija stupio je u diplomatsku službu, u kojoj je bio skoro do smrti kao poslanik naše države u inostranstvu. Umro je u Zagrebu 30. juna 1938. godine.

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1922, a za redovnog 12. februara 1934. Njegov otac je Mita Rakić, ministar finansija 1888. godine, a deda po majci akademik Milan Đ. Milićević.Imao je veliku biblioteku i prevodio je Igoove Jadnike.

Rakić se svojim prvim pesmama javio u „Srpskom književnom glasniku" 1902. Potom je objavio dve zbirke pesama, koje je i publika i književna kritika najoduševljenije pozdravila. Napisao je malo, svega oko pedeset pesama i dosta rano je prestao da piše.

Njegove malobrojne pesme odlikuju se najvišim umetničkim osobinama i predstavljaju vrhunac u izražaju one pesničke škole koju je osnovao Vojislav Ilić. Pored Šantića i Dučića, Rakić je treći veliki srpski pesnik današnjice. I on je pesničku veštinu učio na francuskim uzorima, ali ih nije podražavao, već je ostao nacionalan i individualan. On ne peva renesansne motive i blede princeze, već pravoslavne i narodne svetinje: Jefimiju, Simonidu , napuštenu crkvu kraj Peći, Gazimestan itd. On nije frivolno duhovit; savršenstvo njegova izraza nije sjajan verbalizam, već veština savladana do kraja, veština u obliku kad postaje prisna i spontana. On se naročito ističe kao versifikator. Usavršio je jedanaesterac upotrebom bogatih, zvučnih i neslućenih slikova, davši mu širok besednički ton, svečan i otmen, buran katkada, a miran i prisan najčešće. Njegov jezik je besprekorno čist i krepak, rečenica kristalno jasna, stil bez emfaze i bleska, umeren i lapida-ran. ,,U pogledu tehnike, kazao je Skerlić, to je poslednja reč umetničkog savršenstva u srpskoj poeziji".

Sa Šantićem, Rakić je najuspelije obnovio našu rodoljubivu poeziju, na sasvim originalan način, bez poze i šovinizma. Njegovo je rodoljublje otmeno i plemenito, prožeto diskretnošću i smerovima modernog mislioca.

Rakić ne peva radi lepote kao Dučić, već radi misli; on nije poklonik renesanse i Zapada, već bola i „naslade u patnji". Uticaj francuskog simbolizma i dekadanse oceća se u njegovoj lirici samo u izražaju. I on se služi simbolima za iskazivanje svojih dubokih misli, kao što se služi simbolikom i u svojim rodoljubivim pesmama, ali je njegova filozofija života izraz naše rase, potpuno samonikla. Njegove misaone pesme su jasne iako duboke, jednostavne i pored rečitosti, prisne, tople i utešne iako prožete najsnažnijim pesimizmom. To su najbolje, najlepše pesme u srpskoj misaonoj lirici.

Wikipedia

ISKRENA PESMA

O, sklopi usne, ne govori, cuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.

Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velicanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu camu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Necujno, tiho potone u tamu,

Ja cu ti, draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
Ceznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.

I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Slusati rado ove reci lazne,
I zahvalices Bogu sto te sazda,
I oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spusta nema polutama,
Ti neces znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima.

Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato cu ti uvek nesto reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

[silvia]

ADAGIO

Zadrhtase na stabljikama glatki
Krinovi redom, i dusu mi bonu
Prelise zraci misticni i slatki:
Pojavila se draga na balkonu.

Cula si pesmu, draga, al' to nije
Vesela pesma nekadasnjih dana...
O, da l' osecas da se u njoj krije
Nesnosi zadah ustojalih rana?

O, da l' razumes, draga, strasnu bedu,
I osecas li nevidljive uze,
Vidis li kroz noc na licu mi bledu
Krvave oci i stinute suze?...

[silvia]

BOZUR

Kako je lepa ova noc! Gle, svuda,
S topole, rasta, bagrema I duda,
U mlazevima zlatokosim pada
Nesustastvena mesecina.Sada,

Nad livadama gde trava mirise,
U rascvetalim granama, svrh njiva
Koje se crne posle bujne kise,
Velika dusa mesecina sniva.

Sve mirno. Tajac. Cuti polje ravno
Gde nekad pade za cetama ceta...
- Iz mnoge krvi izniknuo davno,
Crven I plav, Kosovom bozur cveta...

[silvia]

CEKANJE

Cekam u senci jedog strog duda
Da mesec zadje I, skrivena tamom,
Po uskoj stazi sto kroz noc krivuda,
Da sidjes k meni ceznjivom I samom.

Cekam, a lenjo prolaze minuti,
I sati biju na tornju daleko.
Vec zora svice, blede mlecni puti,
A ja jos cekam, - I vecno bih cek'o!

O, sta je to sto mene veze sada
Za jedan put, za jedan oblik tela,
I sto mi dusa zatreperi cela,
I sva nemocna izdise I pada,
Kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred cudesnim sjajem
Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
Kao da svakog casa zivot dajem,
Prilazim tebi pun poboznog straha,

Posrcem, klecam, dokle me privlace,
Ko provalija tamna I duboka,
I dok se strasnim prelivima mrace,
Tvoja dva crna neumitna oka...

[silvia]

DALIDA

Ko pecat sam te metnuo na srce
I kao pecat na misicu svoju;
I sve sam dao, i, po ljutom boju,
Hladnokrvno sam pokopao mrce.

I dusa moja nije htela znati
Za tajnu grizu i osecaj stida,
Ni da l' ces biti dobra kao mati,
Ili si stara, vecita Dalida.

Vladaj nad mojom dusom, mocno dete,
Sa rascvetanim ruzama u kosi,
I vlast nek tvoju nista ne omete,
Ni bol, ni plac, ni rec sto milost prosi.

U mojoj dusi uvek mesta ima
Za pun zaborav, za sve sto ce redom
Navaliti na mene kao plima,
I sve, zbog tebe, zameniti bedom.

Pa sto se plasis i ustezes? Znam te!
Caruj ko uvek, caruj prema sebi,
Ti, despotice, sto te vecno pamte;
Da nisi takva- voleo te ne bi'!

[silvia]

DOLAP

Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
Stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam skripu kao dete cuo.
Stara gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okrece ga tromo,
Malaksao davno od teskoga truda.
Vuce bedno kljuse sipljivo I romo,
Bic ga bije, ular steze, zulji ruda.

Vrance, ti si bio pun snage I volje,
I dolap si stari okretao zivo.
Tesila te nada da ce biti bolje;
Mlad I snazan, ti si slatke snove sniv'o.

Al' je proslo vreme preko tvoje glave,
Iznemoglo telo, malaksale moci;
Poznao si zivot I nevolje prave,
I julijske zege I studene noci.

O kako te zalim!- gle, suze me guse,-
Olicena sudbo svih zivota redom,
Tebe, bracu ljude, I sve zive duse,
Jednake pred opstom neminovnom bedom.

Podne. Ti bi vode. Ko ce ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu zuboreci tece.
Ali bic fijukne...Napred, nemoj stati,
Dok ne padne spasonosno vece.

Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo,
Svuda oko tebe buja trava gusta,
I mirise njene cuv donosi vreo.
Ali bic fijukne. Zbogom, nado pusta!

Ti si, kao I ja ,od mladosti rane
Osetio opstu sudbu sto nas gazi,
I gladan I zedan provodio dane
Sve u istom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si, kao I ja, na julijskoj zezi,
Dok zubori voda kraj tebe u viru,
Sanjao o sreci, nagradi, I nezi,
Sanjao o dobrom, zasluzenom miru.

O, ko zmija ljuta kosuljicu svoju,
Ostaviti bedu, nesrecnu I zlobu,
I udarce bica stecene u znoju,
I svemocnu podlost I opstu gnusobu!

Pusti snovi! Napred, vrance, nemoj stati,
Ne mirisi travu, ne osecaj vir;
Nagradu za trude nebo ce ti dati:
Mracnu, dobru raku, I veciti mir!

[silvia]

JEFIMIJA

Jefimija, cerka gospodara Drame
I zena despota Ugljese, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.

Pokraj nje se krve narodi I guse,
Propadaju carstva, svet vaskolik cvili.
Ona, vecno sama, na zlatu I svili
Veze strasne bole otmene joj duse.

Vekovi su prosli I zaborav pada,
A jos ovaj narod kao nekad grca,
I meni se cini da su nasa srca
U grudima tvojim kucala jos tada,

I u mucne case narodnoga sloma,
Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Ja se secam tebe I tvojega doma,
Despotice srpska s kaludjerskim velom!

I osecam tada, da, ko nekad, sama,
Nad nesrecnom kobi sto steze sve jace,
Nad plamenom koje obuhvata tama,
Stara Crna Gospa zapeva I place...

[silvia]

KAO BAJKA

Hteo bih jednu noc kad mesec kunja,
Placevan, krzljav, bez sjaja i boje,
A zemlja ima setan miris dunja
Sto mesecima u prozoru stoje;

I sve da bude tuzno, sve da bude
Kao da svuda jece bolna deca,
Rastapaju se ceznje kao grude,
I sve kroz suton priguseno jeca;

Pa kad na mene padnu usne tvoje,
Da zajecamo i mi, obadvoje...

Hteo bih jednu noc vencano belu,
Providn, svetlu, svu u mesecini,
Da nezemaljski izgled da tvom telu,
I svakoj stvari, i da mi se cini

Ko bajka da je, da to nije java,
Da s mesecinom sve se stapa sada,
I neosetno gubi se i pada,
I sve nestaje, i sve iscezava,

Pa kad na mene padnu usne tvoje
Da isceznemo i mi, obadvoje...

[Kalina]

PONOSNA PESMA


Bezbrojne su oci po tvom stasu pale
Ko umorna jata na pomorsku ladju,
I, sve ocarene, za trenutak stale
Da na tebi odmor I lepotu nadju.

Bezbrojna su usta rekla da te ljube,
I umukla zatim, da nikada vise
Ne prozbore reci ni nezne ni grube,
Jer tebi recena rec- sve druge brise!

Bezbrojni jauci prate tvoje stope
Kad ti, ko bozanstvo strasno, sidjes k nama,
I bezbrojne strasti zaplamte ko slama,
I bezbrojna srca crnom krvlju lope...

I niko, I nikad, ne dotace vrele
Usne tvoje, niti rec ti neznu zacu.
Samo, ko dve seste u bezglasnom placu,
Dve se duse nase u milosti srele.

I ja sam gospodar tvoj I tvoga tela,
Ko despoti stari vladam tobom sada,
Sam napajam usta sa svih tvojih vrela,
I sva neznost tvoja samo na me pada.

O, kada je tako stari Usud hteo,
Da ja izabranik budem, ja jedini,
I da, uvek uz nju, vek provedem ceo
Ocaran, I bacen u carobne cini,

Podignucu glavu svoju ponosito,
I kao mujezin sa tankog minareta,
Dok podamnom susti nepregledno zito
I na mesecini plavi kukolj cveta,

Uzviknucu gromko kroz predele nema,
Da obuzme svakog nevernika strava:
" Jest, samo je ona lepotica prava,
A ja njezin prorok za vecito vreme!"