Jorge Luis Borges

[SQUAW]

Moje knjige

Moje knjige (koje ne znaju da ja postojim)
isto toliko su dio mene kao i ovo lice
sa prosjedim zaliscima i sivim očima
koje uzalud tražim u prozorskom staklu
i koje opipavam zgrčenom šakom.
Ne bez izvesne logične gorčine
mislim da se suštinske riječi
koje me iskazuju nalaze u ovim listovima
što ne znaju ko sam, ne u onim koje sam ispisao.
Tako je bolje. Glasovi mrtvih
reći će me zauvijek.

[SQUAW]

Danas

Danas bih mogao...
voljeti te kao jučer,
kao sutra,
kao svaki dan.
Danas bih mogao..
otići daleko...puno dalje
no što je vrijeme,
puno dalje no što oči dosežu.
Danas bih mogao
pružiti ruku
niz križaljku zbunjenog
srca
i dotaći zlatnu ribicu za sreću.
Danas bih napokon mogao
probuditi se sretan
kad sam već tebe sanjao
i tvoje usne snom ljubio!
Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan :
za herojski život običnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
što ga tamo daleko
na tvoje šelo
smjesta povjetarac
ušuljavši se izmedj´ zavjesa
nošen mojom željom...
i srebrnom trakom mjeseca

[gaga73]

Samo se jedan čovek rodio,
samo jedan čovek je umro na zemlji.
Tvrditi suprotno čista je statistika,
sabiranje je nemoguće.
Ne manje nemoguće nego sabrati miris
kiše sa snom koji ste sanjali onomad,
Taj čovek je Odisej, Avelj, Kain,
prvi čovek koji je rasporedio sazvežđa,
čovek koji je podigao prvu piramidu,
čovek koji je napisao heksagrame Knjige mena,
kovač koji je urezao ruže na
Hengistovom maču, strelac Ejnar Tambarskelver,
Luis de Leon, knjižar koji je rodio
Semjuela Džonsona, Volterov vrtlar, Darvin
na pramcu Bigla, Židov u odaji za mrtvace,
vremenom ti i ja.
Jedan jedini čovek je umro u Ilionu,
kod Metaura, Hestingsa, Austerlica,
Trafalgara, Getisberga.
Jedan jedini čovek je
umro u bolnicama, brodovima,
u teškoj samoći, u ložnici navike i ljubavi.
Jedan jedini čovek je gledao široku zoru.
Jedan jedini čovek je na nepcima
osetio svežinu vode, ukus plodova i mesa.
Govorim o jedinom, jednom, onom što je uvek sam.

[gaga73]

Rastanak


Izmedju mene i moje ljubavi treba podici
tri stotine noci kao tri stotine zidova
a more ce biti carolija medju nama
Ostat ce mi tek uspomena
Oh, veceri mukom zasluzene
noci provedene s nadom da te ugledam
polja mojega prolaska, nebeski svode
sto ga upravo promatram i gubim...
Konacna poput mramora
tvoja ce odsutnost ispunjavati tugom
i druga kasna popodneva..




Oproštaj


Dan sto je potkopao nas rastanak.
Dan sjajan i blag i uzasan poput mracna andjela.
Dan, kada su nase usne zivele u nagoj bliskosti poljubaca.
Neizbezno vreme prelilo se iznad uzaludnog zagrljaja.
Oboje smo rasipali strast, ne za nas, nego za blisku samocu.
Danja svetlost nas je odbacila; noc je zacas pala.
Posli smo do ograde pritisnuti mrakom sto ga vec Danica blazi
Kao sto se covek vraca iz zemlje maceva, ja se vratih iz tvojih suza.
Dan koji je zivo urezan, kao san, medju drugim danima.
Tek kasnije sam dohvatio i nadmasio noci i plovidbe.

[Beatrica]

Druga pesma o darovima

Želim da zahvalim božanskom
lavirintu posledica i uzroka
za raznovrsnost živih bica
koja sacinjavaju ovaj cudni svet,
za razum, koji ce neprestance sanjati
o planu lavirinta,
za Jelenino lice i Odisejevu istrajnost,
za ljubav koja nam omogucava da vidimo druge
kao što ih vidi božanstvo,
za tvrdi dijamant i neuhvatljivu vodu,
za algebru, palatu od dragocenih kristala,
za misticni novac Angelusa Silezijusa,
za šopenhauera,
koji je možda odgonetnuo svet,
za blesak vatre
koji nijedno ljudsko bice ne može gledati bez straha
iskonskog,
za mahagonij, kedar i sandal,
za hleb i so,
za tajnu ruže
koja nudi boju a ne vidi je,
za neke veceri i dane 1955,
za tvrdokorne gonice stoke što u ravnici
požuruju krdo u zoru,
za jutro u Montevideu,
za umetnost prijateljstva,
za poslednji dan Sokratov,
za reci koje su jednog sutona upucene
sa jednog krsta ka drugom krstu,
za onaj san Islama koji je obuhvatio
hiljadu i jednu noc,
za onaj drugi san, o paklu,
plamenoj kuli što ocišcuje
i slavnim sferama,
za Svedenborga
koji je na londonskim ulicama sa andelima razgovarao,
za tajnovite i drevne reke
koje se susticu u meni,
za jezik kojim sam, pre toliko vekova, govorio u
Nortumbriji, za mac i harfu saksonsku za more,
što je blistava pustinja i znamen stvari koje ne znamo,
za muziku reci engleske, za muziku reci nemacke,
za zlato što se u stihovima presijava,
za epsku zimu,
za naslov knjige koju nisam procitao: Gesta dei per Francos
za Verlena, nedužnog kao ptice,
za kristalnu prizmu i bronzani teg,
za tigrove pruge,
za visoke kule San Fransiska i ostrva Menhetn,
za jutro u Teksasu,
za onog Seviljca koji je napisao Moralnu poslanicu,
a cije ime, kao što bi on i želeo, ne znamo;
za Seneku i za Lukana iz Kordobe koji pre španskog jezika
napisaše citavu špansku književnost,
za geometrijski i otmeni šah,
za Zenonovu kornjacu, i Rojsovu mapu,
za lekovit miris eukaliptusa,
za jezik koji ume da oponaša mudrost,
za zaborav koji briše ili menja prošlost, za naviku
koja nas ponavlja i potvrduje poput ogledala,
za jutro koje nam daje iluziju nekog pocetka,
za noc, njenu tamu i njenu astronomiju, za hrabrost i srecu drugih
ljudi, za otadžbinu, koja miriše u jasminu ili macu starinskom,
za Vitmena i Franju Asiškog, koji su vec napisali pesmu,
za cinjenicu da je pesma neiscrpna,
da je neodvojiva od zbira svih stvorenja,
da nikada nece stici do poslednjega stiha,
i da se menja prema ljudima,
za Frensis Hejzlem koja je molila decu
da joj oproste što tako sporo umire,
za trenutke pred san,
za san i za smrt, ta skrivena blaga,
za tajne darove koje ne nabrajam,
za muziku, tajanstven oblik vremena.

[Kalina]

Nostalgija za sadašnjicu

Tačno u tom trenutku čovek pomisli:
Šta ne bih dao za sreću
Da budem pored tebe na Islandu
U velikom nepomičnom danu
I da delim sadašnjost
Kao što se deli muzika
Ili ukus ploda.
Tačno u tom trenutku
Čovek je bio sa njom na Islandu.

[Kalina]

* * *

Onaj sam koji bejah u zoru, pripadam plemenu.
Ležeći u kutu pećine
borih se da uronim u tamne
vode sna. Aveti životinja
sa zarivenim krhotinama strela
činjahu tamu stravičnom. Nešto,
možda održano obećanje,
smrt suparnika u planini,
možda ljubav, možda čarobni kamen,
behu mi dati, a ja ih izgubih.
Vekovima nagriženo, pamćenje se
seća samo te noći i toga jutra.
Drhtah u iščekivanju i premirah od straha.
Odjednom začuh beskrajni i potmuli topot
čopora koji zorom prolazi.
Hrastov luk, ubojite strele,
odložih i odjurih do pukotine
što se pri dnu pećine otvara.
Onda ih ugledah. Crvenkasto ugljevlje,
svirepi rogovi, brdovita leđa
i griva tamna kao oči
što motre, opake. Beše ih na hiljade.
To su bizoni, izustih. Reč
nikad mi ne beše prešla preko usana,
ali naslutih da im to beše ime.
Kao da nikad ranije ne gledah,
kao da bejah slep i mrtav
pre no što u zoru naiđoše bizoni.
Rodiše se iz zore. Behu zora.
Ne htedoh da drugi oskrnave
tu tromu reku božanske
surovosti, neznanja, oholosti,
ravnodušnu poput zvezda.
Zgaziše psa na svom putu;
isto bi ucinili i sa čovekom.
Potom ih u pećini naslikah
okerom i cinoberom. Behu bogovi
žrtvovanja i slavlja. Nikad usta mi
ne izrekoše ime Altamire.
Mnoga mi behu oblilja i umiranja.

1890-1986