Васко Попа

[memento]

Пре два дана сам ненадано и накартка боравио у Гребенцу, питоресконом селу на обали канала ДТД, родном месту нашег заиста велког (једног од највећих) песника са ових простора. Не знам зашто, у већини чланака о Попи пише да је рођен у Гребенцу код Вршца (што и није баш нетачно), када се његово родно село налази на територији општине Бела Црква. Али све то није ни важно. Васко Попа је својим снажним и оригиналним делом потпуно превазишао локалне, па и националне оквире и постао вероватно најпревођенији наш песник...

Као успомену на песника Попу веже ме и догодоишње познанство са његовим школским другом, такође већ давно покојним чика Павелом, који је био мој први комшија.....

А Википедија о Васку Попи каже следеће:

Васко Попа

Васко Попа (1922-1991), један од најпознатијих песника на српском језику, академик.

Биографија

Рођен је 29. јуна 1922 у Гребенцу код Вршца. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину (тада се Зрењанин звао Бечкерек). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године.

Прве песме објављује у листовима “Књижевне новине” и “Борба”. Његова прва збирка песама "Кора" (1953) уз "87 песама" Миодрага Павловића сматра се почетком српске послератне модерне поезије. Та књига је покренула расправе књижевне јавности и оставила велики утицај на млађе нараштаје песника. После Коре, Попа је објавио следеће збирке песама: "Непочин поље" (1956), "Споредно небо" (1968.), "Усправна земља" (1972), "Вучја со" (1975), "Кућа насред друма" (1975), "Живо месо" (1975), "Рез" (1981) као и циклус песама "Мала кутија" (1984), део будуће збирке "Гвоздени сад" коју никад није довршио.

Од 1954. до 1979. године радио је као уредник у издавачкој кући Нолит у Београду. Слагањем усменог наслеђа, игара и загонетки, Попа је створио посебан песнички језик модерне српске поезије. Приредио је зборнике: Од злата јабука (Београд, 1958.), Урнебесник (Београд, 1960.), Поноћно сунце (Београд, 1962.). У песничком зборнику "Од злата јабука" (1958.) у новом светлу је приказан поетски свет народних умотворина; у зборнику "Урнебесник" (1960.), поетски свет песничког хумора и у зборнику "Поноћно Сунце" (1962.), поетски свет песничких сновиђења.

Круг знамења књига песама

Васко Попа је један од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика. У Вршцу, 29. маја 1972. год. основао је Књижевну општину Вршац (КОВ) и покренуо необичну библиотеку на дописницама, названу "Слободно лишће". Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности (14.12.1979.) у Новом Саду.

Умро је у Београду 5. јануара 1991. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Круг књига

Појава Васка Попе у послератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Песнички израз Васка Попе је наклоњен афоризму, пословици, елиптичан је и језгровит. Језик Васка Попе је сажет и лапидаран. Он пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије.

За живота је објавио осам књига поезије које су чиниле круг и носе своје знамење:
"Кора" - 1953.
"Непочин поље" - 1956.
"Споредно небо" - 1968.
"Усправна земља" - 1972.
"Вучја со" - 1975.
"Кућа насред друма" - 1975.
"Живо месо" - 1975.
"Рез" - 1981.

После смрти Васка Попе у његовој заоставштини пронађена је недовршена књига песама "Гвоздени сад", затим незавршена целина "Лепа варош В", као и круг од пет песама под заједничким насловом "Луди Лала". Из заоставштине потиче још и 19 песама, као и књига записа о уметности и уметницима "Калем". 2002. године у издању КОВ Вршац изашла је књига "Румунске и друге песме" где су по први објављене неке песме из Попине заоставштине које је он још у младости писао.

Награде и признања

Васко Попа је први добитник "Бранкове награде" за поезију, установљене у Сремским Карловцима у спомен на Бранка Радичевића. Године 1957. добија Змајеву награду, 1968. Аустријску државну награду за европску литературу, 1976. награду за поезију "Бранко Миљковић", 1978. додељује му се награда АВНОЈ-а, а 1983. књижевна награда "Скендер Куленовић".

Награда "Васко Попа"

Године 1995., у Вршцу, установљена је награда "Васко Попа" за најбољу књигу песама на српском језику и додељује се сваке године на дан песниковог рођења, 29. јуна. Награду додељују Друштво пријатеља Вршца "Вршац лепа варош", Хемофарм концерн и Агенција Ђорђевић. Досадашњи добитници су:
1995. - Борислав Радовић
1996. - Иван В. Лалић
1997. - Стеван Раичковић
1998. - Милутин Петровић
1999. - Слободан Зубановић
2000. - Љубомир Симовић
2001. - Новица Тадић
2002. - Милош Комадина за збирку песама "Свеједно"
2003. - Саша Јеленковић за збирку песама "Књига о срцу"
2004. - Душко Новаковић за збирку песама "Изабрао сам месец"

[memento]

Пре игре

Зажмури се на једно око
Завири се у себе у сваки угао
Погледа се да нема ексера да нема лопова
Да нема кукавичијих јаја
Зажмури се и на друго око
Чучне се па се скочи
Скочи се високо високо високо високо
До наврх самог себе
Одатле се падне свом тежином
Данима се пада дубоко дубоко дубоко
На дно свога понора
Ко се не разбије у парампарчад
Ко остане читав и читав устане
Тај игра.

[pralinica]

Uz to, on je jedan od retkih pesnika srpske knjizevnost (verovatno i sire)i koji je otvoreno u pesmama iskazivao ljubav prema svojoj supruzi.

Volim njegovu poeziju.

[memento]

Љубав Белутка

Загледао се у лепу
у облу плавооку
У лакомислену бескрајност

У беоњачу се њену
Сав преметнуо

Једино га она разуме
Зграљај њен једини има
Облик његове жеље
Мутаве и бездане

Сенке је њене све
У себи заробио

Слепо је заљубљен
И никакве друге лепоте
Осим оне коју воли
И која ће му доћи главе
Не види.

[SQUAW]

Vrati mi moje krpice

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

1

Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

2

Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

3

Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću

4

Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

5

Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

6

Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I žar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja

7

Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš neceš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

8

I ti hoceš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

9

Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

10

Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a voštani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

11

Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Žderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

12

Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

13

Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje

[memento]

Далеко у нама

8. Очију твојих да није


Очију твојих да није
Не би било неба
У малом нашем стану

Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали

Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило