Stevan Raičković

[blueella]

Stevan Raičković je rođen 1928. godine u Neresnici (Srbija). Osnovnu školu i gimnaziju učio je u Beloj Crkvi, Senti, Kruševcu i Smederevu, a maturirao je 1947. godine u Subotici. Studirao je književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Prvu pesmu objavio je 1945. godine, a prvu knjigu 1950. Štampao je desetak zbirki stihova (Pesma tišine, Balada o predvečerju, Kasno leto, Kamena uspavanka, Tisa, Prolazi rekom lađa, Stihovi, Zapisi o crnom Vladimiru i dr.), nekoliko knjiga za decu (Veliko dvorište, Gurije, Vetrenjača, Male bajke), a objavio je i prepeve (Šekspira, Petrarke i modernih ruskih i slovenskih pesnika), kao i niz eseja i zapisa o poeziji. Prevođen je na više jezika, a izbori iz Raičkovićeve poezije objavljeni su na ruskom, češkom, slovačkom, bugarskom, slovenačkom, makedonskom i albanskom jeziku. Dobitnik je nekoliko istaknutih književnih nagrada (Sedmojulska, Oktobarska, Zmajeva, "Miloš N. Đurić" i Neven). Godine 1972. izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Od 1947, živi u Beogradu.

LIVADA

U ovoj livadi poznajem ja već mnoge vlati.

Juče je ova, u suton, bila travka svijena.

Sad ima žute ivice i suve kad ih dirnem.

Kad gledam iz daljine u zeleno: ona se sama zlati.

Iznad usana mi je već miris sena:

Sutra ću i druge izbrojati.

U ovoj livadi do žbuna ima devet mravinjaka.

Prođem i gurnem nogom a zemlja se zacrni.

Onda podignem glavu i gledam igru oblaka.

Ja znam kolika je livada:

Kada se raskoračim pređem je u dvanaest koraka.

Na žbun mogu da stanu tri ptice najviše.

Kad pođem prema njemu: prvo jedna poleti.

Pogledam za njom u nebo:

I dve se izgubiše.

Onda razbijam glavu na šta me to podseti.

I najbolje je u suton kad počne mrak da pada:

Onda mi se učini da šapuće livada.

Napregnem uho i slušam.

Meni je sasvim dobro u livadi.

Sednem na vlati

I puna mi je duša.

[blueella]

POSLE KIŠE

Nisi sam:

Pored tebe rastu travke i savijaju se.

Tri šiljata lista nešto čudno šume.

Skakavac je skočio sa busena na cvet.

Otkinut rep guštera je novi stanovnik:

Niko sem tebe ne zna da se umnožio svet.

Nisi sam.

Gaziš trulo lišće bosim nogama.

Pod petom si prelomio prut:

Jedna ptica prhnu preko tvoga ramena.

Prislonio si uho dole:

Ti bi sad da čuješ pesmu kamena.

Nisi sam.

Kome li se tvoje oči smeškaju?

Možda misliš da te ostavio um?

Opet gledaš crnu zemlju što se puši.

Nešto se dešava sad u tvojoj duši.

Možda ti već čuješ zlatni žitni šum?

[blueella]

Crtanka

Daj mi dve-tri čiste
hartije al iste

i jednu olovku
da nacrtam plovku.

Daj mi žutu boju
da obojim proju

pa ću njome zatim
Sunce da pozlatim.

I plava mi treba
za komadić neba

ona će da doda
vodu radi broda.

Daj mi posle plave
zelenu zbog trave

i zbog skoro trista
na drvetu lista.

Sad crvenu novu
zbog crepa na krovu

i zbog jednog lica
i zbog lubenica.

Daj mi boju belu
zbog cveta za pčelu

a i posle njega
zbog dve grudve snega

Daj mi boju crnu
da nacrtam srnu

da obojim mačku
da udarim tačku.

[blueella]

TAKO JE DOBRO BITI SAM

Pođem kroz trave do najbliže padine.

Pronađem obli kamen, sednem, pa ćutim.

Tako je dobro biti sam: u daljini neko čeka.

Zagledam se u sunce i polako žutim.

(U glavi dodam:

Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.)

Tako je dobro biti sam:

U zamršenom korovu iza kamena

Dve ptice se hlade od sunca.

Dve male ptice!

Jedna prhne u sunce i senkom mi išara lice.

Drugu zovem da mi sleti na ramena.

Tako je dobro biti sam: neko te voli.

Potrčiš pet koraka i staneš kao kamen.

Prav, visok, ispod sunca: ti ličiš jedino topoli!

Stojim.

Tako je dobro biti sam: u daljim neko čeka.

Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.

[blueella]

LIRIKA O VODI

Kad vode osete da prilazim one postaju mirne,

Izjednače se sa mnom i ja postajem kao one.

(Znam: to mi se tako samo učini. Ali to je duboko

u meni,

Toliko duboko da poverujem da je tako.)

Evo ih: sada imaju moje oči i zamišljeno gledaju,

Imaju moje ruke i ne znaju šta će s dubinama.

I moje noge imaju: i stoje zapanjeno

Sa ohladnelim stopalima ukočenim na dnu

Gde raste mali kamen, zemlja, spirala trave

I dva okrugla sjaja potonula iz mene.

Sad: idu mi u susret dve ribe i belasaju snegom

slabina

I baš kod prstiju se lome i grade pravi ugao.

... Meka je mahovina vode i guta moj potiljak

Dok mirno otplovljujem kao stablo tišine.

Jedan prst svetlosti, pružen iz daljine sunca,

Pokušava da mi obnaži oči i pronađe gledanje.

Dole, ispod mene, sad već nevidljive ribe

Stvaraju geometriju koja se za tren rastura.

[blueella]

BALADA O PREDVEČERJU

Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite

oči

I ostali ste sasvim sami.

Niste ni znali kako tišina voli nepoznate da

rani iz nevidljive puške

I dugo ste uzalud naprezali oči

Da protumačite arhitekturu ptica koje su letele.

Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji

Kao polomljen luk:

Hteli ste naivno da uhvatite baš onu kap

vremena

Kad se nedirnuta travka popela u vis za novi

milimetar.

Pošli ste u predvečerje:

Niste ni znali

Da vas ramena bole od nevidljivih krovova

Da su vam ruke teške od ne sasvim prirodnih

ljubavi

Pomislili ste da vam se u sluhu nešto događa

A zaboravili ste da ste za sobom povukli zidove

jedne jako navikle ulice.

Pošli ste u predvečerje:

Išli ste polako

I tek ste odjedanput shvatili da to nije vaš

korak iako su noge sasvim vaše.

Išli ste polako:

Samo sad još laganije

Skoro kao da ne idete.

Stali ste

A učinilo vam se kao da i dalje idete korakom

koji nije vaš korak.

Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči

I sada ležite u travi

Iako znate da ste hteli samo da sednete.

Pored vašeg uha

Jedna travka je prilično šumno porasla za

milimetar

- Vi ništa niste čuli.

U vazduhu su dve ptice obeležile krilima

skromnu umetnost

- Vi ništa niste videli.

Pošli ste u predvečerje

I sada iz trave krišom otvarate oči

I čini vam se da vas još uvek neko nišani iz

nevidljive puške.

[blueella]

LJUDI SE BUDE BEZ ORUŽJA

Ljudi ulaze u kuće. Otvaraju kutiju sećanja.

Zatvaraju svoje prozore.

Onda još malo

Kao krišom

Gledaju kroz zavesu na asfalt u zaklaćeni krug

Bačen sa neke lampe.

Iza reke

Ljudi ulaze u kolibe od blata

Malo povijenih leđa.

Slušaju

Tu negde iznad čela

Sad već samo

Pomalo

Igru vazduha i trske.

Na utabanoj travi

Između naselja i grada čija su imena zagonetke

Koje neko postavlja

Vojnici

Tamni od sna

Slažu oštre piramide od pušaka.

Onda uhodaju u šator pognutih glava kao da se

klanjaju.

Inače

Svuda okolo

Ptice se pretvaraju u lišće.

Zmije sasvim uspešno imitiraju pukotine na kori.

Vode i ribe se mimoilaze

Svako ka svome snu.

Vetar je svoju providnu kožu razapeo o padinu brda

Čiji se profil topi u tamnom vazduhu.

Pod nebom

Počinje da traje iz korena

Jedno prekinuto sećanje svako na svome uzglavlju.

Onda polako

Zvezde naviklim znakom najavljuju metamorfozu

I nevidljivo

Tiho se iza kulisa menjaju uloge.

Lišće se pretvara u ptice.

Zmije i pukotine se pomiču svaka ka svome cvetu

Svaki cvet ka svom suncu.

Sad se već zna šta je vazduh

Šta nije.

To je već brdo u svojoj očiglednoj sigurnosti.

Vetar se odlepio i mili svoj prvi korak

Svoj nesigurni milimetar.

Inače

Svuda okolo

Pod krovom od lima

Pod krovom od trave ili od barske trske koja

zviždi

Iza providnog stakla koje se osvetljava

U kamenim grudima zidova tako šarenim pola od

sna i pola od kreča

Otvaraju se oči svih živih.

Mali

Ponovo nevini krugovi.

Trenutak je kratak i treba ga naprečac uhvatiti

za uzde.

Ljudi se bude bez oružja.

[blueella]

PESMA TRAVE

Imaju trave jednu misao tešku kao kamen

Jer one meni kažu: "Ne treba tvoja pesma.

Lezi u nama. I sklopi ruke, gde bilo, pod glavu.

I ćuti. Dugo ćuti dok ne zaboraviš govor.

I posmatraj mirno breg sasvim udaljen, i plav,

Što duboko ćuti. I digni oči polako sa brega

U oblak, tako nemiran i beo, nezaustavljen u nebu.

I spusti oči sa oblaka u sebe. I zaustavljen sam

u sebi,

Leži. I ćuti sa očima u sebi pod oblakom kraj brega.

Zbunjen od mraka u sebi, pogledaj, i obično shvati

(Obično, kao što nas vetar slučajno zaklati):

Nad bregom nema oblaka. Breg ćuti sam, malo crn

od sutona."

Ležim u travi visokoj i neodređeno mislim.

Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu čovek.

Nemiran, mrav stoji. Ja ćutim. I to je moja pesma.

Sasvim zamišljen, ležim u travi. Trave šume

teško kao kamen.

[blueella]

NOVEMBAR

Jesen ulazi u grad sa one strane gde je voda

I gde je trava i stablo. Tamo postoji i klupa

Sa koje su ljubavnici otišli.

Za ljubav više krova nema.

To su jednostavne stvari i one se ponavljaju.

Postale su sasvim obične u našoj navici,

Kao kad skidamo šešir

Ili kao "Dobro jutro, kako ste"

Ili "Dajte mi novine"

Ili tako nešto, samo tužni je.

Kad jesen ulazi u grad, ona zakuca i na vrata

moje pesme,

Prođe kroz pusti hodnik i nastani se u srcu.

Prvo tiho po odajama razmešta stvari koje je

donela

(Ona je stroga i savesna na poslu).

Zatim prekrsti ruke i gleda u moje oči.

Posle se već učini da to i nije tako jednostavno

kao "Dajte mi novine"

Ili tako nešto, samo tužni je.

Obućar stoji u vratima male radnje i misli na

promašeni život.

Iza poslednjih zidova, na ledini,

Vojnici kopaju manevarski rov

I prevrnuta zemlja se crni od vlage. Neprimetno

udaljen

I sasvim primetno zamišljen

Oficir malog čina, a već sed: seća se legende o

vojskovođi.

Žena u dvospratnici preko puta gleda u

crvenkasti list kako plovi

I pokušava da se seti detalja:

Tako se peo uz stepenice

I slično odlazio u ponoć.

(Inače: ceo nameštaj tone u maglu

klimakterijuma.)

Pesnik koji nije hteo više da bude nežan

Ponovo je prekršio zakletvu

I radi na ciklusu o lišću.

Inače je sasvim obično.

Ljudi skidaju šešir i govore "Dobro jutro".

Pijaca se seli u korpice od tankog pruća koje

krstare.

Niko nije primetio kad se to zavesa odškrinula

Ali se sada dobro vidi da neko kroz staklo gleda.

Po trotoarima čistači vuku kamen za uvenulu

zlatnu piramidu

I deca pale kadionicu od lišća.